Nemačka od Srbije traži da se ugleda na Jeljcinovu Rusiju kako bi Beograd bio poželjan partner Berlina. Kuda nas to vodi na unutrašnjem i spoljnopolitičkom planu?
Proporcijalno zaoštravanju svojih odnosa sa Rusijom, Nemačka jača pritisak na Srbiju. Iako je u jednom periodu delovalo – a i tada tek posmatrano iz nekih uglova– da su Nemci nabolje promenili ranije izuzetno negativan odnos prema Srbiji, sada ponovo prednjače u svemu onom što pogađa naše interese. Zalažu se za centralizaciju BiH, eliminisanje i ono malo preostalih srpskih pozicija na KiM-u, okončanje posmoderne okupacije Srbije njenim uvlačenjem u evroatlantski tabor i tome slično. Pritom od Srba očekuju aktivnu ulogu, tj. da radi maglovitih EU integracija učestvujemo u realizaciji svega onoga što nama šteti. Na fonu takvog pristupa je i nedavna izjava predsednika Nemačke Joahima Gauka– da Srbija mora da se opredeli za Brisel ili Moskvu – na koju je oštro reagovao zamenik ruskog premijera Dimitrij Rogozin.
LjUBLjANSKE PORUKE
Na završetku službene posete Sloveniji, šef nemačke države je progovorio o budućnosti tzv. Zapadnog Balkana i u kontekstu toga i Srbije. Kako je rekao – tzv. Zapadni Balkan se ne sme zanemariti već treba ubrzati procese pomirenja i uključivanje država u tom području koje to žele u EU i NATO. Nije se libio ni da nedvosmisleno pojasni otkud odjednom žurba u vezi sa integracijom preostalih država naših regiona u civilno (EU) i vojno krilo Atlantskog pakta.
Skoro do juče Nemačka je kalkulisala oko toga koliko bi je sve to koštalo te je kočila pomenute procese. Sada menja pristup jer uviđa – poslužiću se ponovo Gaukovim rečima – da evrointegracija jugoistoka Evrope u EU ima stratešku važnost za ograničavanje mogućih geopolitičkih aspiracija Rusije. U vezi sa tim smo čuli i očekivanja Berlina da Srbija što pre odluči da li želi u EU ili da gradi savezničke odnose sa Rusijom. Jedno i drugo, kako tamo smatraju, više ne može. No, to i dalje treba shvatiti tek uslovno.
Srbija još može da kupi vreme kada se radi o odmicanju od Ruske Federacije. O tome sam nedavno pisao u Pečatu („Nemačka bez maske“). Berlinu je sada najvažnije da sebi na uštrb pristanemo na ono što se tamo želi u vezi sa BiH i KiM. Dok tako, uz nedajbože našu besramnu pomoć, tamo ne završe što su naumili – a radi se o period od bar još godinu dana – Nemci su spremni da srpskim političarima dozvole da radi ublažavanja pada svog rejtinga i dalje pričaju, u tim okolnostima već isprazne priče, o strateškim vezama Srbije i Rusije te našoj nepokolebljivosti u odluci da RF „ne uvedemo sankcije“.
Tu bi se već radilo o pravom političkom teatru apsurda. Savezništva se grade radu toga da države budu u što boljoj poziciji u vezi sa borbom za svoje nacionalne interese. Za Srbiju je strateško partnerstvo sa Rusijom bitno zato što je ona stub odbrane naših vitalnih interesa. Tradicionalno prijateljstvo je važno ali i pored njega države neretko u nekom trenutku dođu u (geo)politički raskorak. Bizarno bi bilo, i to dvostruko, pričati o savezništvu sa Rusijom kada bi oficijelni Beograd pristao da povlači poteze, koje Nemci od nas zahtevaju, usmerene ka razaranju naših ključnih interesnih pozicija u regionu i na srpskom području.
Prvi aspekt toga smo već pomenuli. Drugi se sastoji u prostoj činjenici da je potpuno jasno da Srbija koja je digla ruke od sebe ne može da bude ni prijatelj Rusije, tj. već se distancirala i od nje samo pokušava to još neko vreme da prikrije. Nebitno je da li Srbija koja uvodi sankcije sebi to formalno ne čini i Rusiji. Šta Moskvi kao partner znači srpski NATO državni provizorijum? Uz to jasno je da bi se on brzo i formalno priklonio onome što bi već neformalno postalo realnost čim bi, eventualno, Beograd digao ruke od sebe.
DIJAGNOSTICIRANjE GNUSNOSTI
Kada se sve to sagleda, shvata se puni smisao reči Rogozina. On dobro razume da Nemci, kada kažu da Srbija mora da se distancira od Rusije, zapravo cinično i gnusno misle da prvo mora da se do kraja odrekne sebe. Ono što NATO bombarderi nisu mogli da završe sada bi Srbi trebalo da okončaju. Kasnije bi stvari i u vezi sa Moskvom postepeno došle na „pravu“ evroatlantsku meru. Zato je na adekvatan način – onakav kakav bi bio primeren i srpskim političarima da nismo dovedeni u poluokupaciono stanje– zamenik ruskog premijera reagovao u vezi sa izjavom pomenutog nemačkog visokog zvaničnika. Ona je prelila čašu ruskog strpljenja.
Kako je Rogozin napisao: „Prvo je Zapad raščlanio Jugoslaviju, zatim nazvao Srbe glavnim krivcima u građanskom ratu, zatim bombardovao Srbiju, a sada je ucenjuje, tražeći da izda Rusiju i priključi se sankcijama protiv nje. To je gnusna i cinična politika“. Potpuno tačno. I to zbog same Srbije a ne primarno Rusije.
U duhu rečenog, slobodno možemo da konstatujemo da je tokom 90-ih godina prošlog veka anacionalna (ne prava ruska) Moskva izdala Srbiju. Jeljcinom režim je ne samo pristao već i podržao uvođenje sankcija Srbiji, igrao je sa nama razne prljave igre nastojeći da u svojstvu lažnog srpskog prijatelja profitira obavljajući razne poslove koje Zapad nije mogao direktno i, konačno, iako se protivio agresiji na Srbiju 1999. godine, prilagodio se okolnostima i nastojao da iz njih izvuče što veću korist. Tako je radi značajnog finansijskog aranžmana asistirao slamanju srpskog oružanog otpora. Međutim, baš na primeru svega toga vidi se zakonomernost o kojoj smo pričali.
Rusija koja je prvo digla ruke od sebe, digla ih je i od Srbije, i štaviše, što je više delovala protiv svog prirodnog geopolitičkog partnera a ne samo istorijskog prijatelja, više je i sebi radila o glavi. Pre nego što je uveo sankcije Srbiji, režim Borisa Jeljcina je faktički zvao sankcije Rusiji. Radio je sve što od njega Zapad zatraži i tako direktno ruinirao rusku ekonomiju, socijalnu zbilju, kulturno-identitetsku politiku, odbrambene potencijale. Da ne govorimo o potezima koji su doveli do definitivnog razaranja Sovjetskog Saveza (istorijske Rusije pod drugim imenom), odnosno svemu onome što je kasnije usledilo a bilo je u funkciji stezanja obruča oko Rusije od strane onih koji su tvrdili da su joj prijatelji a u svojim vizijama su je videli kao geopolitički i na druge načine osakaćenu zemlju pa i podeljenu u više država. Valjda da njena sibirska i ostala bogatstva ne bi više bila samo njena!
GEOPOLITIČKE BUDALE
Rogozin koji se i u vreme o kome govorimo protivio takvoj suštinski antiruskoj i više nego antisrpskoj politici Jeljcinovog režima, dobro shvata spojenost rusko-srpskih sudova. Naše zemlje jedna od druge mogu da se okreću samo onda kada se vodi i unutrašnja politika negiranja srpskih, odnosno ruskih nacionalnih interesa. Tako je danas a tako je bilo i u prošlosti. Dovoljno je setiti se SSSR-a iz prve faze tj. perioda boljševičkog svestranog gaženja ruskih interesa iz čega je proizašao i kominternovski antisrpski pristup ili pak titoističkog unutrašnjeg i geopolitičkog stava, gde se ne zna šta je gore prolazilo – srpstvo ili Rusija.
Zamenik ruskog premijera dobro razume da, kada Zapad priča o sankcijama Srbije prema Rusiji, zapravo prioritetno misli na sankcije Beograda samoj Srbiji. A to ne samo da je nemoralno – što važi i sa sankcije ili bilo koje druge negativne mere Beograda prema Moskvi i obrnuto – već je i sumanuto. Države postoje da bi štitile interese svog naroda a ne da bi radile protiv njega. Kada to čine onda faktički postaju negacija samih sebe, tj. radi interesa vladajućih klika pretvaraju se u sredstvo nečije neprijateljske politike. To je najviši stepen izdaje!
To mnogi u našem političkom životu ne shvataju ili možda i neće da shvate. Ponavlja se da Nemačka nema ništa protiv Srbije, odnosno da sa nama želi da gradi saveznike odnose. Ali onda to očito želi da čini na način kako su i SAD htele sa Rusijom dok je ona vodila autodestruktivnu politiku. Jedna drevna kavkaska izreka glasi: „Trgovac je uvek ljubazan prema budali!“ Od nje nema bolje mušterije. Tako je i u geopolitici. Samo tu politička elita često tek glumi budale i žrtvuje nacionalne interese radi lične koristi.
STARI SCENARIO
Kako je stvari sada stoje kod nas, videćemo. Ono što se sadašnjem premijeru mora odati kao priznanje je to je uistinu uspeo da nametne i održi kurs približavanja Rusiji kakav u skorijoj istoriji nismo imali. Njim se krenulo 2007. godine ali je on već sredinom 2008. od strane (anti)srpske političke, NVO, medijske „pete kolone“ prekinut. Sada se sličan scenario onom koji je bio primenjen u vezi sa Koštunicom, priprema i za Vučića. Posle pompeznog prijema Putina u Beogradu, njegovi odnosi sa Zapadom su poprimili bitno drugačiju dimenziju. Da nije tako i mi i oni samo možemo još neko vreme da se pravimo.
Naravno, to ne znači da je pragmatični Zapad, uključujući i Berlin, Vučiću zatvorio svoje kapije. Ne. Vučić može, bar do daljnjeg, sa njima ponovo da nađe zajednički jezik ako bi prihvatio ono što se u vezi sa distanciranjem Srba od sebe i Rusije od nas Zapad traži. Srećom, premijer ostaje na drugačijoj poziciji. Ali to je tek pola posla. S druge strane ne zauzima ni odgovarajući gard za ono što nam predstoji. U domenu unutrašnje politike pokušava i dalje da gradi odnose sa onima koji će na prvi ozbiljan mig sa Zapada krenuti na njega sa svojih davno dokazanih antisrpskih pozicija. Kada se radio o spoljnoj politici ističe da iako se ni po koju cenu nećemo okrenuti protiv Rusije, EU ostaje naš prioritet.
IGRE DISTRANCIRANjA
Sve to ima smisla kao deo strategije kupovine vremena. Međutim, primiče se trenutak kada će to biti izlišno. Za njega se Srbija može spremiti samo distanciranjem ne od Rusije već od onih unutar Srbije koji su spremni da rade protiv njenih interesa. To dvostruko pojačava otpornu snagu sistema. Prvo direktno tako što umanjuje potencijal za unutrašnje delovanje protiv nacionalnih interesa. Drugo tako što se šalje poruka nemalom broju oportunista i u vladajućim strankama (koji bi radi svojih pozicija, osim ako ih lideri ne pritisnu i pokrenu, pristali na bilo šta makar i na štetu zemlje) da nema više mesta za kalkulisanje i isšekivanje već se mora preuzeti određena uloga u predstojećim dešavanjima kada će spoljni i unutrašnji evroatlatnski jurišnici krenuti u akciju.
A da njih i te kako ima, posetio nas je i Pajtić, nedavnom izjavom da Srbija mora da se prikloni Briselu tj. prihvati njegovu antirusku (čitajte i antisrpsku) politiku. Nemalo je takvih čak i u redovima vladajućih struktura. Valjda premijer to shvata. U protivnom u velikom smo problemu, a ako je pozitivan odgovor onda je vreme da i mi skinemo maske i krenemo putem makar unutrašnjih priprema za ozbiljnu geopolitičku preorijentaciju u smislu udaljavanja od svega evroatlantskog. Da još jednom ponovim: to nije pitanje proruskih sentimenata već odnosa prema sopstvenim nacionalnim interesima. Rusija bez mnogo problema može i bez Srbije ali Srbija ne može bez sebe. Ako (kada) budemo prisiljenida definitivno biramo, distanciranje od Rusije bi značilo da smo odabrali da kopamo sebi nacionalni grob!
Kada se radi o takom zaključku ništa ne menja ni najnoviji razvoj događaja u vezi sa „Južnim tokom“. Pošto je Bugarska pritisnuta od strane Brisela, blokirala gradnju pomorske deonice tog gasovoda u svom delu Crnog mora, Rusija odustaje od pomenutog projekta dok EU ne prestane da sprečava izgradnju „Južnog toka“ ili zainteresovane njene članice ne smognu snage da svoje nacionalne interese stave iznad evropskih direktiva. Činjenica je da takav, svakako razumljiv potez Moskve, oficijelni Beograd ipak stavlja u veoma težak položaj. Srbija je dosledno opredeljena za realizaciju „Južnog toka“ i sada, bar do eventualnog pozitivnog raspleta, ostaje bez njega a očekivanja nacijeod tog projekta su velika, sa posledicama koje to ima na vlast.
Srpski državni vrh sada će biti izložen pojačanim pritiscima kako spolja tako i iznutra, tj. od strane evroatlantskih centara moći i njihovog ideološkog (propagandnog) aparata u našoj zemlji. U skladu sa svojim ciničnim i gnusnim pristupom oni će urlati: „Rusija je izdala Srbiju“, i još će agresivnije tražiti da se od nje okrenemo. Bujicom laži pokušaće da prikriju istinu da je Srbiju i druge zainteresovane evropske zemlje i ovaj put izdao Brisel. On na štetu Evrope vodi tuđi (američki) geopolitički rat protiv Rusije. Posledica toga je i razvoj događaja u vezi sa „Južnim tokom“. Nadam se da srpska vlast to shvata, odnosno da neće podleći pod pritiskom laži da je drugačije. A što se tiče Kremlja takođe se nadam da zamrzavanje projekta „Južni tok“ ne znači njegovo relativizovanje balkanskog vektora ruske geopolitike. To bi za Rusiju jednako bilo štetno kao i za Srbiju da odustane od razvoja savezničkih odnosa sa Moskvom. Ni Rusija ni Srbija nemaju mnogo pravih prijatelja i istinskih geopolitičkih partnera da bi ih bagatelisale!
Izvor Pečat/Vidovdan, 06. decembar 2014.
