KAKO SE TO DOGODILO ILI SUNČANICA NIKITE MIHALKOVA

VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ Pred samu smrt beli oficir kaže da je ruska inteligencija sto godina...

VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ

Pred samu smrt beli oficir kaže da je ruska inteligencija sto godina pljuvala po Rusiji i da je revolucija plod takvog stava

Negde je neko zapisao da su samo sabraća Karamazovih mogla da od Trećeg Rima naprave središte Treće internacionale. A pitanje koje se neprestano provlači kroz najnoviji film Nikite Mihalkova, glasi: „Kako se to dogodilo?“

Kako je bilo moguće da se zemlja čiji je ideal bio Nebeski Jerusalim (njegovu arhitekturnu ikonu na ruskom tlu napravio je patrijarh Nikon u doba cara Alekseja Mihajloviča) toliko otpadne od Boga i same sebe da u njoj pobedi boljševička „pseudomorfoza“ (Špenglerov izraz) marksizma, koja je htela da bude hrišćanstvo bez Hrista, pa je donela GULAG? Kako je bio moguć građanski rat, koji je, kako piše na odjavnoj špici Mihalkovljevog filma, samo na Krimu i jugu Rusije odneo osam miliona ljudskih života?

Naravno, svako ko je iole upućen zna da su Nemci pomagali boljševike (Solženjnicinov Lenjin u Cirihu govori o tome) i da je Volstrit, skupa sa Sitijem, imao veliku ulogu u rušenju carske Rusije (o tome kapitalna studija Entonija Satona Vol Strit i uspon boljševika). Ali vekovima je neprijatelj sa Zapada rušio Rusiju, pa je nije srušio, a 1917. je uspeo: desila se krvava revolucija, čiji je steg bio borbeno bezbožništvo. I ona je, makar privremeno, porušila veliko carstvo i ukinula čak i samo ime Rusije, kako je prorokovao još Sveti Jovan Kronštatski.

Odgovor Mihalkova u Sunčanici je jasan: ne bi palo carstvo rusko da ga sami Rusi (pre svih ruska elita) nisu potkopali odričući se sebe i svoga. Zaključak je na tragu Berđajevljeve rečenice da hrišćani ne žive kao tužioci, nego kao optuženi. To jest, pravi uzrok sloma nije u zaveri neprijatelja, nego u slabosti onih koji je trebalo da čuvaju svoju rodinu.

A kakve su slabosti u pitanju?

suncanica05

POD LAKIM DAHOM IVANA BUNjINA

Film Sunčanica vredelo bi pogledati skupa sa dokumentarnim filmom sa Prvog kanala Ruske televizije Laki dah Ivana Bunjina, u kome Mihalkov govori o nastanku svog umetničkog dela i širem duhovno-društvenom kontekstu povesti za koju se opredelio. Najnovije delo autora Varljivog sunca i Sibirskog berberina nastalo je, naime, po motivima pripovetke Sunčanica ruskog književnika Ivana Bunjina, kao i dnevnika Prokleti dani, koje je on vodio u prvim danima vlasti boljševika. Mihalkov u filmu Laki dah Ivana Bunjina raspravlja o sudbini Rusije, čitajući odlomke iz njegovih zapisa i potkrepljujući ih primerima. Recimo, kad objašnjava da je scene na parobrodu (koje se inače dešavaju na Volgi) morao da snima u Švajcarskoj, režiser ukazuje na činjenicu da Rusija nije sačuvala ni jedan jedini takav brod, čak ni zbog turizma. Govori Mihalkov i o propasti ruskog sela, o inteligenciji koja je i pre 1917. i sada u ime mitova o zapadnom progresu rušila svoju otadžbinu, verujući u himere kao da su sušta stvarnost.

O tome je u Prokletim danima govorio i Bunjin.

BUNjINOVO SVEDOČENjE

U svom dnevniku Bunjin nemilosrdno čita znake vremena. Obračunava se sa intelektualcima prevrtljivcima. O pesniku Brjusovu kaže da ide sve levlje zbog razloga karijerističko-kameleonskih. A ranije? „Godine 1904. veličao je carsku vlast, zahtevao (kao Tjutčev!) zauzeće Carigrada. Godine 1905. objavio je Bodež u Borbi Gorkog. Kad je počeo rat s Nemcima, postao je „ura-patriota“. Sad je boljševik“.

U to vreme i sam Gorki je kritikovao Lenjina i boljševike, koji su u Brest-Litovsku 1918. potpisali sramni mir s Nemcima. Gorki je (a Bunjin ga citira) tvrdio da su oni „kompanija avanturista, koji su zbog sopstvenih interesa, radi produženja, za još nekoliko sedmica, svog propalog carevanja, spremni na najsramniju izdaju domovine i revolucije, interesa ruskog proletarijata, u čije ime luduju na upražnjenom prestolu Romanova“.

Sećao se Bunjin i reči drevnog letopisca: „Brat na brata, sinovi protiv otaca, sluge na gospodu, jedan drugog hoće da pobiju radi koristoljublja, pohote i vlasti, a brat brata hoće da liši nasledstva, ne pamteći reči Premudroga: tražeći tuđe, za svojim će u onaj dan zaplakati“.

Boleo ga je trijumf podlog prostaštva. Evo slike iz Prokletih dana: „Objavljen je novi spisak streljanih – u okviru sprovođenja u život crvenog terora“ – a zatim člančić: „Veselo je i radosno u klubu ‘Trocki’. Velika sala bivše Garnizonskog doma, gde je ranije uživala banda generala, sada je pun crvenoarmejaca. Naročito je uspešan bio poslednji koncert. Prvo je otpevana ‘Internacionala’, a zatim je drug Kronkardi, pred zainteresovanim i oduševljenim slušaocima, imitirao lavež psa, pijuk pileta, pevanje slavuja i drugih životinja, uključujući i znamenitu svinju“… ‘Pijuk’ pileta i ‘pevanje slavuja i drugih životinja’ koje, ‘uključujući’ i svinju – pevaju, tako nešto ni đavo ne bi napisao. Zašto je samo svinja ‘znamenita’, i zašto pre nego što počnu da je imitiraju, pevaju ‘Internacionalu’?“

Tada je, s dubokom tugom, zabeležio i ovo: „Više nema povratka/ U ono u čemu smo nekada živeli./ Gubici se ne mogu izbrojati, ne mogu zaboraviti,/ Šamari Pilatovih vojnika,/ Ničim se ne mogu sprati ni oprostiti./ Kao što se ne mogu oprostiti ni muke, ni krv,/ Ni trzaji na krstu,/ Svih ubijenih u Hristu,/ Kao što se ne može prihvatiti novina koja nastaje,/ U njenoj odvratnoj golotinji“.

suncanica06

O MIHALKOVLjEVOM FILMU

Mihalkov je od ruske države dobio velike pare za Sunčanicu. Rekao bi čovek – vreme je „teško i usilno“, Rusiji treba neka propaganda, pogotovo što se radnja tragične povesti o belima odvija na Krimu. Ali, iako je režiser snimio film „sa idejom“, on nije ideološka propaganda, kakvi su američki spektakli, od Dana nezavisnosti do Kapetana Amerike. On je poziv na samopreispitivanje i duboko osvešćenje svog pada.

Prvi deo priče o ludoj ljubavi za jednu noć između mladog poručnika i lepotice (kojoj nikad ni ime neće saznati) udate za starijeg čoveka, sa prekrasnim slikama ruske prirode i starovremskog života, nije bez senki koje će se posle 1917. pretvoriti u gustu tamu revolucije i građanskog rata. (Tema ruske „strasti za jednu noć“, nedovoljne racionalne kontrole čulnosti, za poseban je ogled kome nije mesto ovde i sada; takođe, seksualni odnos u kome se pominje ime Gospodnje nije nešto što priliči pravoslavno intoniranom filmu).

Mladi oficir je velikog srca, spreman da se baci u reku ljubavi bez razmišljanja; ali… On nije svestan da svet u kome živi ne postoji „tek tako“ i da se može srušiti zbog nepromišljenosti prizvanih da ga čuvaju. Kada mu mađioničar na parobrodu priča o čarima Zapada, s koga potiče i Marks (poručnik nije ni čuo za njega), on, naravno, kao i većina ruskih poluiteligenata, navodi besmislene razloge zbog kojih je Zapad bolji od Rusije. Recimo, u Rusiji se posvađaš sa konobarom, a on se razgnevi i pljune ti u supu – a na Zapadu konobar samo obigrava oko tebe, sve ti daje, i samo ponavlja: „Izvolite!“ Poručnik s pravom primećuje da na Zapadu konobar može da ti pljune u supu u kuhinji, kad ga ti ne gledaš.

Najpotresnija je priča o dečaku iz provincijskog gradića u kome je glavni junak proveo svoju ludu noć s neznankom. Taj dečak ide u crkvu, prislužuje u oltaru, spreman je da pomogne… Ali u školu je došao učitelj (blage naravi), koji priča deci o Darvinu i da su svi ljudi poreklom od majmuna. Georgija to mnogo muči – ako je uča u pravu, onda su i njegovi roditelji od majmuna, pa i sam car-baćuška. Dečak od oficira očekuje da ga razuveri, da mu kaže da je jedina istina Bog Koji je iz ljubavi stvorio čoveka, ali oficir je zanet neznankom, juri kao muva bez glave i nema vremena za Georgija, nego mu priča nešto neobavezno u prolazu. On je kao „lirsko ja“ pesme Aleksandra Bloka: „Ni samom meni nije jasno,/ Kome sam stihove s posvetom pleo,/ U kakvog boga verovah strasno,/ Kakvu sam devojku to voleo“.

Zato što mu nije odgovoreno na vreme, Georgije će, kad poraste, stati pod komandu boljševičkih ubica, fanatične Zemljačke i Bele Kuna i učestvovaće u likvidaciji belih zarobljenika, među kojima je i oficir iz njegove mladosti.

U filmu Laki dah Ivana Bunjina Mihalkov jasno i odlučno optužuje rusku elitu da nije htela da se bavi svojim narodom, što je, između ostalog, dovelo do katastrofe. U Sunčanici, pred samu smrt beli oficir (igra ga Miloš Biković) kaže da je ruska inteligencija sto godina pljuvala po Rusiji i njenom životu i da je krvava revolucija plod takvog stava. „Sve smo uništili svojim rukama“, veli on.

Glumci u filmu su odlično ispunili svoje uloge: Litvanac Marinš Kalita kao zaljubljeni oficir, Viktorija Solovjova kao neznanka, Miloš Biković kao Koka, Sergej Karpov kao dečak Jegorij, ali i mnogi drugi, naročito oni koji su igrali bele oficire.

POUKA ZA SRBIJU

Mihalkov je naveo tri razloga zbog kojih je premijera Sunčanice bila u Beogradu: prvi, Srbija je primila i najlepše ugostila veliki broj belih pod komandom barona Vrangela, kome je pre projekcije filma održan pomen u ruskoj crkvi Svete Trojice na Tašmajdanu; drugi, veliki broj Srba, poput montažera Miće Zajca i glumca Miloša Bikovića, radili su na filmu; i, treći, premijera je rođendan filma, pa ga vredi slaviti među prijateljima.

Ali ima tu još jedan razlog, koga možda ni sam Mihalkov nije sasvim svestan. Ovo nije film samo u Rusima. Ovo je film i o nama, Srbima, koji s punim pravom možemo da se pitamo: „Kako se sve to dogodilo?“ Jer i kod nas je elita izdala svoj narod (i to ne od skora, dovoljno je setiti se opomene zvane Čujte, Srbi Arčibalda Rajsa), i kod nas je od 1941. do 1945. besneo krvavi građanski rat pod nacističkom okupacijom, i nama je nasušno potrebno pokajanje bez koga ćemo nestati u demonskim bezdanima „evroatlantskih integracija“.

Jer, kako reče Berđajev, hrišćanin ne živi kao tužilac, nego kao optuženi; on u svojim gresima i slabostima traži uzroke pada.

Borba za veru

 

Politika
Pratite nas na YouTube-u