SLOBODA BALKANA DVA VEKA IZMEĐU ZAPADA I RUSIJE (1)

ZORAN ČVOROVIĆ Srbija se ne nalazi pred izborom EU ili Evroazija, već pred večitim...

ZORAN ČVOROVIĆ

Srbija se ne nalazi pred izborom EU ili Evroazija, već pred večitim izborom: svoj u slobodi ili renegat u ropstvu

NOVI STRAHOVI I STARI TRIKOVI

Nedavna izjava poslanika Bundestaga Andreasa Šokenhofa kako je evropski put Balkana i Srbije ugrožen pretnjom ruskog uticaja potvrdila je da je zapadna šargarepa varki i obmana oglodana do kraja. Sledstveno, vlast u Srbiji će ubuduće imati na raspolaganju sasvim skromnu alhemijsku ponudu iz zapadnih propagandnih laboratorija, kakve su priče o investicijama i izgradnji pravne države. Jer insistiranjem na tezi da ruska dominacija preti slobodi Srbije i Balkana nemački parlamentarac implicitno potvrđuje da širenje zapadne pseudoimperije na prostor poluostrva u formi evrointegracija nije motivisano ekonomskim i kulturnim procvatom balkanskih država, već isključivo motivom eliminacije Rusije radi uspostavljanja dominacija zapadne pseudoimperije nad ovim geostrateškim čvorištem. Pošto su motivi geostrateški, a ne civilizacijsko-misionarski, jasno je da će tokom tzv. pristupnih pregovora na značaju sve više dobijati spoljna i bezbedonosna politika kao i energetika u meri u kojoj ona danas predstavlja sredstvo za vođenje rata, a sve manje poglavlja posvećena privredi i pravnoj državi. Ovim poslednjim se samo zamazuju oči naivnih srpskih birača, koji od kolonizatora očekuju da im pravno upristoji državu i ojača ekonomiju. U skladu sa prirodom navedenih prioriteta vrlo brzo će se otvoriti i pitanje Srbijinog članstva u NATO paktu, koje predstavlja causa finalis celokupnog procesa pridruživanja EU.

Glavni cilj zapadne balkanske politike – stavljanje poluostrva pod potpuni i isključivi protektorat Zapada Šokenhof je obukao u propagandno ruho floskule sa inverznim značenjem o ruskoj pretnji političkoj i ekonomskoj samostalnosti Srbije. Da će neinventivna vašingtonsko-briselska birokratija u završnoj fazi balade pridruživanja posegnuti za izanđalim devetnaestovekovnim anglosaksonskim propagandnim trikom optuživanja Rusije za sopstvene kolonijalne planove prema Balkanu pre nemačkog poslanika najavio je domaći spoljnopolitički komentator Boško Jakšić. U svojoj paškvili on je optužio Rusiju kako sprečava izvorno Srbijino opredeljenje za „put na Zapad”. [1] Ovakav raspored izjava indicira zapadni plan po kome će se najpre pojačati intezitet „izvornog” antiruskog zapomaganja unutar Srbije u redovima blagovremeno instalisanih „nezavisnih” struktura novinara, intelektualaca i NVO aktivista kako bi se na ovaj veštački vox populi odazvala zapadna pseudoimperija da bi pod vidom zaštite Srbijine spoljnopolitičke samostalnosti ubrzala i okončala proces njene okupacije. Stoga treba očekivati da će Brisel u narednom periodu od vlasti u Beogradu ultimativno zahtevati da preduzme mere koje bi onemogućile svako respektabilno rusko privredno, političko, informativno i kulturno delovanje u Srbiji.

Ipak, većini srpskih politički pismenih birača danas nije nepoznato da se kroz proces uključivanja balkanskih zemalja u EU i NATO vodi vekovima stara borba za prevlast nad Balkanom između Zapada i Rusije. Međutim, u odsustvu slobodne, svestrane i stručne javne debate o političkoj budućnosti Srbije i srpskog naroda značajan broj Srba i dalje ima nedovoljno jasne predstave o tome kako civilizacijiski suprostavljeni geopolitički rivali vide konfiguraciju Balkanskog polostrva pod svojim, a kako pod uticajem protivnika. Istorija odnosa velikih sila prema Balkanu u 19. i početkom 20. veka pruža dovoljno materijala da se da odgovor na navedeno pitanje.

muhin07

PRVOBITNI ZAPADNI PLAN ZA BALKAN

U upustvima (od 23. februara 1837) koje je od ministra lorda Palmerstona dobio prvi britanski konzul u Srbiji Džordž Lojd Hodžes stajalo je da mu je zadatak da pazi „vrlo brižljivo na sve pokušaje koje bi ruski konsul činio radi pojačanja političkog uticaja svoje vlade bilo u Srbiji bilo u susednim zemljama”. [2] Drugi nalog konzulu Hodžesu odnosio se na njegovu obavezu da radi na trgovinskom povezivanju privredno zaostale srpske Kneževine i visoko razvijene Britanske imperije. Sumirajući britansku politiku prema Srbiji tokom celog 19. veka, jedan engleski istoričar je sažeo u dva prvobitna Hodžesova zadatka: „Prvo, Srbija treba da postane barijera daljim zloupotrebama Rusije, drugo, Srbija treba da se otvori širenju trgovine Velike Britanije”. [3]

Za aktivni ulazak u sferu balkanske politike, Britanci su hteli da iskoriste položaj u kome se našao knez Miloš, čijom su samovoljom i prevrtljivošću podjednako bili nezadovoljni narodne starešine i Rusija kao jedina međunarodnopravna pokroviteljka Srbijine autonimije. O ovakvom planu Londona svedoči Hodžesova beleška da, i pored toga što „prevrtljiv karakter knežev uvećava teškoće”, „nisam izgubio nadu”, dodaje britanski konzul, „da ću moći uveriti Kneza, da Engleska ima i volje i moći da mu bude isto toliko korisna koliko i Rusija ili koja bilo druga država…”. [4] Hodžesovo oslanjanje na Miloša, nezavisno od njegovog karaktera, bilo je uslovljeno činjenicom da „nikoga nema u ovoj zemlji koji bi na Miloševom mestu bio u istoj meri voljan da traži savez s Velikom Britanijom protivu Rusije, i uopšte bio tako raspoložen da radi saglasno željama Vlade Njenoga Veličanstva”. „U njegovom narodu (srpskom)”, ističe Hodžes, „bila je duboko usađena predrasuda o svemoći Rusije”. [5] Kneževa samovolja bila je predmet brige Forin ofisa samo u meri uklanjanja razloga unutrašnjem nezadovoljstvu koje je moglo da oslabi britanskog igrača Miloša i posledično ojača ruske pozicije u Srbiji. Inače, ondašnji stav Londona je bio da samo oslonac na unutrašnje političko nezadovoljstvo omogućava Rusiji da ostvari svoje planove u Srbiji, dok nekakva otvorena intervencija Rusije nije trebalo da, prema Hodžesovom mišljenju, zadaje brige Milošu jer bi se nasuprot nje našle udružene evropske sile. Koliko je liberalna Britanije brinula o pravnom uređenju Srbije i ograničenju kneževog apsolutizma, svedoči ono što je narodni prvak Stojan Simić rekao u martu 1839. konzulu Hodžesu: „Vi ste uvek grešili što ste hteli da podržavate Kneza nasuprot slobodnoj volji naroda. Taj čovek tako je zaslepljem svojim zabludama i lažnim pojmovima o vladi da se ne smatra vezan nikakvim obećanjima. Mi svi znamo da ste se vi do krajnje mere protivili doživotnom Savetu i ustanovi jedne Narodne Skupštine kojoj bi Savet imao da polaže račune o radu. Takođe znamo, da se lord Ponsonbi energično protivio onoj odredbi koja je ustanovljavala godišnje Narodne Skupštine, i mi smo dobili tu važnu stvar samo posredstvom G. Butenjeva (ruski konzul u Carigradu), koji je izradio za nju poseban ferman na Porti”. [6] Ako se zbog lične zainteresovanosti predstavnika ustavobraniteljske oligarhije mogu uzeti sa rezervom stavovi S. Simića o nezainteresovanosti Londona da u Srbiji zastupa liberalne ustanove, to se ne može reći i za tvrdnje austrijskog ministra čuvenog grofa Meterniha. Po donošenju Hatišerifa od 1838, poznati antiliberal Meternih je britanskom otpravniku poslova u Beču rekao kako London „teško može kriviti Austriju da je suviše revnostan zastupnik preterano liberalnih mera, i opet, ma koliko to izgledalo u ovoj prilici čudno, mi smo ti koji tražimo ograničenje apsolutne monarhije (u Srbiji), dok vaš predstavnik radi suprotno”. Meternih je tom prilikom nevoljno priznao da je Austrija u svojoj politici ograničenja Miloševog apsolutizma radila zajedno sa Rusijom. [7] Pred srpskim starešinama britanski predstavnik je odsustvo britanske podrške reformama i pravnom ograničenju kneževe samovolje oportuno branio strahom od ruske dominacije nad Srbijom, govoreći im kako „Miloševa tiranija ne može dugo trajati, dok se ruskog ropstva ne bi Srbi nikada oslobodili”. [8]

Britanski interes kojim se pravdala odbrana „Miloševe tiranije” bio je sadržan u zahtevu koji je Miloš prihvatio zarad dobijanja zaštite Londona, a prenet mu je putem jednog poverljivog Hodžesovog pisma: „Ja imam uputstva od moje vlade da vam izjavim da, doklegod vi produžavate verno ispunjavati svoje obaveze prema viskoj Porti, vlada Njenoga Veličanstva biće svagda gotova da vas potpomaže u održavanju prava i povlastica koje su Vašem Visočanstvu i Vašoj porodici kao i srpskom narodu ujemčene”. [9] U osnovi britanske turkofilske politike očuvanja nepovredivosti turskog suvereniteta nad balkanskim teritorijama, koja se tridesetih godina 19. veka ostvarivala kroz pokušaje pretvaranja Miloša u poslušnog turskog vazala, nalazio se strah da „Rusija dovede Srbiju pod svoj uticaj”, a, kada bi se „jednom njen uticaj tu utvrdio”, po konzulu Hodžesu, „Bosna, Bugarska i druge turske pokrajine zavisile bi od nje; ona bi imala samo da naredi opšti hrišćanski ustanak, pa da jednom za svagda bude svršeno s Otomanskom Carevinom”. [10] Jednom rečju, Britanija je srpskom knezu prodavala svoju jevtinu zaštitu, svodeći ga na vernog turskog vazala kako bi od njega zauzvrat dobila skupo jemstvo da će odustati od bilo kakve nacionalno oslobodilačke akcije, koja bi na Balkan mogla da dovede Rusiju.

muhin08

DRUGI ZAPADNI PLAN ZA BALKAN

Već na početku svog aktivnog bavljenja Balkanom britanska politika je koncipirala rezervni plan. On bi se realizovao u slučaju da očuvanje turskog suvereniteta nad balkanskim Slovenima postane za interese britanske imperije nefunkcionalno i kontraproduktivno. Tako je prvi engleski obaveštajac koji je radio u Kneževini Srbiji i koji je informativno pripremao za rad konzula Hodžesa, Dejvid Urkvart, izneo rešenje da Srbi treba da se prepuste Austriji. [11] Da je i docnija britanska politika prema srpskom pitanju išla pravcem koji je najavio Urkvart, pokazuju izjave visokih britanskih političara iz redova vigovaca, lorda Dž. Rosla i poslanika S. Bomona, date pred početak srpsko-turskog rata 1876. srpskom liberalu V. Jovanoviću. U svojim memorami on je zabeležio kako mu je Bomon odgovorio „da se i u Ingleskoj počinje gubiti nada u trajnu moć Otomanske carevine, da održava svoje gospodstvo nad ‘Istočnim Hrišćanima’; ali se pita da li snaga ‘Istočnih Hrišćana’ dostiže za puno oslobođenje njihovo i da li bi oni oslobođeni bili u stanju da odbrane slobodu svoju od novih osvajača. On mi je, kao i lord Dž. Rosl, govorio o ‘Balkanskom savezu pod predsedništvom Austrije’ kao najpraktičnijem izlazu iz kobnog istočnog zapleta. On je otvoreno kazao da se u Ingleskoj vodi briga o održanju evropske ravnoteže nasuprot osvajačkog širenja Rusije na Istok; da se u toj brizi dolazi na misao da se mesto nemoćne Otomanske carevine stvori savez slobodnih balkanskih naroda, kome bi Austrija presedavala. Na čelu Balkanskog saveza kulturna Austrija bila bi u stanju da spasonosno utiče na napredno razvijanje i širenje kulture i civilizacije na Istoku, te da Balkansko poluostrvo postane živim bedemom protiv osvajačkih smerova spolja”. [12] Konkretna posledica ovakvog engleskog straha od samostalne srpske oslobodilačke akcije, na čijim bi krilima na Balkan, po dubokom uverenju Forn ofisa, sleteo ruski carski dvoglavio orao, bilo je odbijanje engleskih, ali i grčkih banakara iz Londona da Srbiji odobre zajam kojim bi finansirala svoju pripremu za rat sa Turskom. O tome otac Slobodana Jovanovića Vladimir Jovanović veli sledeće: „Posle obaveštenja u Londonu, ja sam se vratio u Srbiju, i odmah podneo pismen izveštaj vladi sa naglašenjem da Srbija potreban joj zajam treba da traži samo gde njegovom realizovanju interesi ne smetaju, a to je u Rusiji, koja ima interes da junačkim mišicama svoje ugnjetene braće lomi snage azijskih gospodara Carigrada”. [13]

Britanski plan da se sa Balkana izabaci Rusija kako bi nadzor nad južnoslovenskim narodima, pre svega nad najmnogobrojnijim i najvitalnijim Srbima, iz turskih prešao u austrijske ruke, dobio je na Berlinskom kongresu podršku svih ključnih zapadnoevropskih država. Na Kongresu je trebalo najpre izdejstvovati, kako je po povratku iz Berlina Dizraeli govorio kraljici Viktoriji, da „teritorijalna uvećanja buntovnih, vazalnih država budu što je moguće manja zbog njihovog saveza sa Rusijom; neraspoloženje Rumunije, Srbije i Crne Gore potvrđuje da se u tome uspelo”. [14] Da bi se obezbedila efikasna kontrola Zapada nad poluostrvom, Austro-Ugarskoj je dozvoljeno da okupira Bosnu i Hercegovinu. Ova odluka se u formalnom smislu definisala, po rečima francuskog predstavnika, kao „jedna mera evropske policije (comme une mesure de police europeenne)”. [15] Iza ovakve odluke suštinski se nalazio motiv koji je engleski predstavnik, lord Bikonsfild, izrazio rečima: „Ako bi kongres ostavio ove provincije u stanju u kome se sada nalaze, to bi dovelo do dominacije slovenske rase, koja nije spremna da pravedno postupa sa drugima”. Zapadnoevropske države bile su složne i u još jednoj meri slabljenja ruskih saveznika Srbije i Crne Gore – očuvanju turskog suvereniteta u Raškoj oblasti, ali ojačanog austrougarskim vojnim prisustvom. Da je i ova berlinska odluka bila motivisana britanskom, s jedne strane, turkofilijom, a s druge strane, srbofobijom kao „rukavcem” londonske rusofobije, potvrđuje Solzberijevo priznanje da „ubacivanje austrijske sile između dve nezavisne balkanske države, pošto ona ne uzima od sultana krajeve od teritorijalne, finansijske i strategijske važnosti, pruža mu bezbednost protiv njihove ponovne agresije”. [16] O balkanskoj ulozi koju je London 1878. u ime Kongresa evropskih velikih sila dodelio Austro-Ugarskoj akademik D. Živojinović veli: „Britanski državnici namenili su Austro-Ugarskoj određenu ulogu – da pažljivo prati delovanje Srbije i Crne Gore, da ih izvuče ispod ruskog uticaja, da ih privuče sebi i da na taj način onemogući njihov nacionalno-politički rad”. [17] Ovaj cilj zapadnoevropske politike uspešno je realizovan ne samo austrougarskom okupacijom BiH nego i ponižavajućim sporazumima koje je Srbija 1881. zaključila sa crno-žutom monarhijom – Tajnom konvencijom i Trgovinskim ugovorom. Ovim sporazumima su knez Milan Obrenović i naprednjačka vlada postavili Srbiju u status političkog i ekonomskog trabanta Austro-Ugarske. Klauzulom da „bez prethodnog sporazuma s Austro-Ugarskom Srbija neće pregovarati ni zaključivati politički ugovor s bilo kojom drugom vladom” (čl. 4) Kneževina se odrekla samostalnog vođenja spoljne politike, a davanjem industrijski razvijenoj Austro-Ugarskoj statusa najpovlašćenije nacije bez uzajamnosti – i samostalnog vođenja ekonomske politike. Uz to, knez Milan i naprednjaci su obrnuli pravac srpske oslobodilačke politike koji je vekovima težio ka srpskom etničkom jezgru – BiH i Raškoj oblasti, usmeravajući ga, po nalozima Beča, na rubne etničke prostore Vardarske Makedonije. To je dovelo do neminovnog sukoba pravoslavnih Srba i pravoslavnih Bugara, što je i bio krajnji cilj Zapada, jer su se u međusobici slabili potencijalni ruski saveznici na Balkanu.

Stav da Austro-Ugarskoj, odnosno nemačkoj naciji treba dodeliti ulogu zapadnoevropskog žandara nad Slovenima nisu delili samo predstavnici zvanične zapadne politike već i klasici marksizma. Tako je F. Engels smatrao kao „neophodnost” da Sloveni, kao „neživotvorni narodi” koji „nikada neće moći da steknu bilo kakvu samostalnost”, iz „Nemačke uvoze skoro sve elemente duhovne kulture”. [18] Nije slučajno da su Engels i Marks bili bliski prijatelji već pomenutog D. Urkvarta, koji postavio temelje politici Londona prema Kneževini Srbiji. [19] Engels je sa tevtonske visine govorio o Slovenima isto ono što je jedan engleski aristokrata Longvort, pri tom konzul u Beogradu (doba kneza Mihaila), govorio o svojim domaćinima Srbima, ocenjujući ih kao „naciju ovčara i svinjara koja i nema želje da bude nešto više”. [20] Da jednog marksistu sa liberalnim katolicizmom povezuje isti stepen rusofobije, pokazuje Čezare Balbo, koji je, rečju akademika Ekmečića, 1844. godine isticao da „Rusija vrši najdublji uticaj na balkanske pokrete, ali od toga dolazi opasnost da se jedno osmanlijsko i islamsko ropstvo zameni ruskim, koje će biti još gore”. Zato je ovaj Italijan predlagao da se „slovenski narodi mogu osloboditi samo ako njihove zemlje okupiraju Austrija i Pruska, prva na Balkanu i druga u Poljskoj”. [21]

_________

Uputnice:

[1] http://www.politika.rs/pogledi/Boshko-Jakshic/Drugarica-Filimonova.sr.html

[2] M. Gavrilović, Počeci diplomaskih odnosa Velike Britanije i Srbije, Iz nove srpske istorije, Beograd, 1926, str. 113;

[3] M. Pavlović, Englezi – najveći srpski neprijatelji, Za bolju Srbiju, t. I, Kragujevac, 1993, str. 75;

[4] M. Gavrilović, Počeci…, str. 119;

[5] M. Gavrilović, Počeci…, str. 127;

[6] M. Gavrilović, Počeci…, str. 187-188;

[7] V. Popović, Meternihova politika na Bliskom Istoku, Beograd, 1930, str. 146-147; M. Gavrilović, Počeci…, str. 189;

[8] M. Gavrilović, Počeci…, str. 137;

[9] M. Gavrilović, Počeci…, str. 121;

[10] M. Gavrilović, Počeci…, str. 127;

[11] M. Ekmečić, Dugo kretanje između klanja i oranja, Beograd, 2008, str. 220;

[12] V. Jovanović, Uspomene, Beograd, 1988, str. 291-292;

[13] V. Jovanović, Uspomene, str. 293;

[14] D. R. Živojinović, Bendžamin Dizraeli i južnoslovenski narodi u vreme Velike istočne krize 1875-1878, Nadmeni saveznik i zanemareno srpstvo: britansko-srpski odnosi (1875-1941), Beograd, 2011, str. 58;

[15] G. Geršić, Pogled na međunarodni i državopravni položaj Bosne i Hercegovine i ostrva Kipra prema naučnim ocenama predstavnika današnje međunarodno-pravne teorije; Beograd, 1893, str. 21;

[16] S. Novaković, Najnovija balkanska kriza i srpsko pitanje, Radovi memoraskog karaktera, Izabrana dela, knj. 7, Beograd, 2007, str. 420; D. R. Živojinović, Velika Britanija i Srbija na Berlinskom kongresu 1878. godine, Nadmeni saveznik i zanemareno srpstvo: britansko-srpski odnosi (1875-1941), str. 106, 109;

[17] D. R. Živojinović, Velika Britanija i Srbija na Berlinskom kongresu 1878. godine, str. 111;

[18] N. Naročnicka, Rusija i Rusi u svetskoj istoriji, Beograd, 2008, str. 162;

[19] M. Ekmečić, Dugo kretanje…, str. 219-220;

[20] M. Pavlović, Englezi – najveći srpski neprijatelji, str. 77;

[21] M. Ekmečić, Dugo kretanje…, str. 225-226;

Nastaviće se

Fond strateške kulture

SLOBODA BALKANA DVA VEKA IZMEĐU ZAPADA I RUSIJE (2)

Istorija
Pratite nas na YouTube-u