SLOBODA BALKANA DVA VEKA IZMEĐU ZAPADA I RUSIJE (2)

ZORAN ČVOROVIĆ Putinovskoj Rusiji potrebna Srbija koja neće kao 1880. izabrati ulogu patuljka u...

ZORAN ČVOROVIĆ

Putinovskoj Rusiji potrebna Srbija koja neće kao 1880. izabrati ulogu patuljka u zapadnoj verziji balkanske tragedije

TREĆI ZAPADNI PLAN ZA BALKAN

Zapadna imperijalna plutokratija je imala i treći alternativni plan za kontrolu Balkana u slučaju da dođe do kraha turskog i austrijskog gospodarenja nad poluostrvom. Rukovodne ideje ove strategije formirane su u društvu poljskih emigranata, rusomrzaca i masona okupljenih oko kneza Adama Čartoriskog, čije je sedište bilo u Parizu, ali koji su prvenstveno radili po nalozima zvaničnog Londona. U britanskoj prestonici Poljaci su 1842. godine objavili knjigu u kojoj promovišu tobožnji plan tada već bivšeg srpskog kneza Miloša Obrenovića da „ujedini Srbiju, Bosnu, Bugarsku, Hercegovinu, Hrvatsku, Banat, Slavoniju, Istru, Dalmaciju, Crnu Goru i gornju Albaniju u jedno južnoslovensko carstvo”. Isti poljsko-britanski masonski rukopis vidljiv je i na Garašaninovom Načertaniju, sa čijom je prvom verzijom bio upoznat niko drugi do D. Urkvart, i to posredstvom jednog agenta A. Čartoriskog. Uz to, Ekmečić kao zanimljivu činjenicu ističe da su u krugu oko I. Garašanina najznačajnija imena bili katolički kaluđer, bivši isusovac Matija Ban i bivši franjevac Toma Kovačević. [22]

Konceptom zajedničke južnoslovenske države, koji bi se realizovao u slučaju da Austrija ne bude mogla da u ime Zapada preuzme ulogu tutora nad Balkanom, trebalo je pravoslavne Srbe, a u nekim varijantama i Bugare, kao tradicionalne ruske saveznike, apsorbovati u potentniji zapadni civilizacijski model. To je bio koncept „zapadnjačke Jugoslavije”, iza koga je 1918. stao zvanični London. Za potrebe Forin ofisa ovaj kocept su razvili uticajni istoričari Siton-Votson i Stid. Verovalo se da će u uslovima postojanja federativnog uređenja, rečju Siton-Votsona, „civilizovaniji Hrvati i Slovenci uskoro preuzeti vođstvo u političkom životu i misli nove države, pred njihovim galantnim ali primitivnijim srpskim saplemenicima”. [23] Upravo je ovakvu opasnost za pravoslavne Srbe pred očima imala diplomatija cara Nikolaja II kada se 1915. protivila stvaranju jedinstvene jugoslovenske pravoslavno-rimokatoličke države. [24]

TRI MODELA I ČETIRI PERIODA DOMINACIJE ZAPADA NAD BALKANOM

Plutokratska pseudoimperija sa mozgom u Londonu sukcesivno je primenjivala navedene planove za obezbeđenje isključive kontrole Zapada nad srpskim posedom na Balkanu. U ime očuvanja evropske ravnoteže snaga, pseudoimperija je do otvaranja Velike istočne krize (1875) vodila turkofilsku politiku očuvanja nepovredivosti sultanovih evropskih teritorija. Od 1875. do početka 1918. godine zapadnoevropska dominacija nad Balkanom obezbeđivala se kroz bezbedonosnu, ekonomsku i kulturnu dominaciju Austro-Ugarske. Od momenta kada je jugoslovenska država sa oktroisanim Aleksandrovim Ustavom od 1931. dobila uređenje visoko decentralizovane regionalne države, [25] pa sve do secesionističkog razbijanja Brozove Jugoslavije početkom devedesetih godina 20. veka, sprovodio se treći model dominacije u formi „zapadnjačke Jugoslavije”. Sa procesom širenja EU i NATO na Srbiju, Crnu Goru i BiH, zapadna pseudoimperija se vraća novoj verziji drugog plana za kontrolu Balkana, koji se danas, umesto preko austrougarske melting pot države, sprovodi uključivanjem srpskih država u evroatlantske nadnacionalne strukture.

muhin12

RUSKE IMPERIJALNE TEŽNjE – IZMEĐU MITA I STVARNOSTI

U cilju prikrivanja svojih imperijalnih namera prema Balkanu, Zapad je, služeći se falsifikovanim testamentom Petra Velikog, širio „mit da je ruska država bila nezasiti osvajač i žandarm”. Tako je F. Engels, govoreći o slovenofilima, isticao kako je „iza ove apsurdne teorije stajala preteća stvarnost u liku Ruske imperije – one imperije u čijem se svakom koraku otkriva pretenzija da na čitavu Evropu gleda kao na posed slovenskog plemena, a posebno njegovog izuzetno energičnog dela – Rusa”. Duhovni stranci u redovima peterburgške birokratije „zlurado su primali zlonamerne izmišljotine o ruskoj spoljnoj politici”. Ocenjujući rusku spoljnu politiku tokom 19. veka, prof. E. Spektorski je govorio, kako je o međunarodnoj politici „narod najvećim delom ćutao, a inteligencija je pod moćnim okriljem dvoglavog orla priuštila sebi luksuz ravnodušnosti ili omalovažavanja”. Ovakvo stanje duhova u administraciji Trećeg Rima uslovilo je, s jedne strane, pojavu nezabeležnih oblika ruskog samožrtvovanja za evropski poredak i mir; takvo je, primera radi, bilo slanje Beču u vidu pomoći armije od 150.000 ljudi kako bi se 1849. zaštitili od mađarske bune. S druge strane, ovo specifično stanje duhova u ruskoj administraciji se na unutrašnjem planu ispoljavalo kroz hapšenja slovenofila, kakvi su bili K. S. Aksakov i N. I. Kostomarov, koji su tražili vođenje samostalne ruske politike prema Balkanu, oslobođene stega međuevropskih sporazuma i principa „ravnoteže snaga”, a oslonjene na savezništvo pravoslavnih balkanskih Slovena. [26]

U stanju nezajažljive infantilne potrebe za stranim tutorstvom, Srbijina politička elita tokom 19. veka nije mogla da razume argumente koje je, primera radi, u ime ruskih patriota izložio 1883. godine profesor Perogradskog univerziteta Vladimir Ivanovič Lamanski tadašnjem opozicionaru Vladimiru Jovanoviću. Lamanski je na Jovanovićeve tvrdnje da zvanična Rusija nije ništa konkretno učinila kako bi spasila Srbiju od austrijske političke i ekonomske dominacije, odgovorio kako i sama „Rusija strada od širenja tuđinskih, i osobito germanskih, uticaja”. Stoga je Srbima preporučivao da moraju nezavisno od držanja zvanične Rusije da se „bore protiv austrijske najezde”. [27] Ondašnji srpski političari nisu mogli da razumeju ovakve poruke ruskih patriota, i to ne samo usled detinje potrebe da po svaku cenu nađu moćnog zaštitnika po uzusima evropske politike već i zbog mutnih, provincijalnih i banalizovanom ideološkom svešću opterećenih predstava o evropskoj politici. Oni su žudeli za spoljnom zaštitom moćne Rusije, a bili su, kao i mnogi Rusi, mobilisani u liberalni tabor ideoloških protivnika misije Trećeg Rima. Konstantin Leontjev sa žalom konstatuje da su ruski slovenofili očekivali „od naše mlađe, naše zdrave braće (Južnih Slovena)… da će nas oni poučiti kako da se uspešnije borimo protiv evropeizma… A oni pretekli Evropu”. Kirjevski, Homjakov i Aksakovi, „svi su bili”, dodaje dalje grof Leontjev, „ruski plemići, daroviti, obrazovani, idealni, lepo vaspitani, prefinjeni, prezasićeni evropeizmom… Zar se to moglo dopasti jedva školovanom, ili čak i dobro školovanom u Evropi, čobaninu (južnoslovenskom)”. [28] Srpskom 19-vekovnom intelektualcu, koji je na nacionalno-oslobodilačkom planu tražio bratsku potporu Rusije, u ideološkom pogledu bili su svojta ruski liberali, koji su sve činili kako bi iznutra oslabili državu od koje je pravoslavni Istok iščekivao svoj novovekovni vaskrs. [29] U tom paradoksalnom odsustvu duhovnog susreta, Srbima i Rusima je protekao 19. vek.

I pored svih razmimoilaženja i nerazumevanja zvanične i nezvanične Rusije kada je u pitanju Balkan, ostaje zaključak koji je u studiji Borba za nezavisnost Balkana dao bečki đak i, po svemu sudeći mason (dakle ideološki nenaklonjen Trećem Rimu), V. Ćorović: „Rusija je tražila posed istočnog ili jugoistočnog dela Balkana prvenstveno radi toga da bi imala u svojoj vlasti moreuze i slobodan izlaz iz zatvorenog Crnog Mora. Ali u svojoj politici, koja je prirodno bila rukovođena vlastitim interesima, ona je celo vreme imala i obzira i prijateljstva prema balkanskim narodima. Srbima je ona najviše pomogla da iskoriste uspehe svog ustanka; Grke je prihvatila u po njih najtežem času; a Bugarima pomogla da izvojuju državu. Kad god su zapadali u krizu, njihove države su u njoj nalazile najspremnijeg zaštitnika. Da nije bilo Rusije, Srbija bi 1914. godine sigurno bila pregažena i možda potpuno pridavljena. Rusiji sloboda i veličina balkanskih država nije ništa smetala.” [30] Objektivnost Ćorovićevog istraživačkog uvida dodatno je bila ojačana činjenicom što navedenu studiju piše 1937, kada carske Rusije već odavno nema, a od SSSR pisac nije mogao da očekuje bilo kakve beneficije, jer se nalazio na crnoj listi „crvenih”. Uostalom, da je Rusija nesebično pomagala Srbe potvrdio je i austrijski car Franja Josif u razgovoru sa ruskim poslanikom Majendorfom u vreme Krimskog rata. Car je ruskom diplomati skrenuo pažnju da Austrija „ne bi mogla hladnokrvno gledati ako bi Rusija svoje pravo pokroviteljstva raširila na celu Otomansku carevinu. To bi osetila i Austrija i ravnoteža evropska”. Ruski poslanik je odgovorio kako Rusija nudi Austriji „da podelimo pokroviteljstvo nad Srbijom”. Na to je Franja Josif izneo tvrdnju sa dalekosežnom i trajnom porukom: „Da, ali, blagodareći plemenskim i verskim simpatijama, Rusija bi bila sve, a mi ništa”. „To dolazi otuda”, odgovorio je ruski diplomata, „što smo mi ovim narodima činili usluge, a Austrija ih je svagda Turcima predavala”. Na ovu konstataciju austrijski car je samo mogao da kaže – to je istina”. [31] Otuda, ni tada ni danas nije bilo te snishodljivosti kojom bi Rusija i Srbija mogle da ubede Zapad u nepostojanje zajedničke zavere. Osim kainovskog bratoubistva, kome se zapadni krstaš već vekovima nada!

muhin13

SRBIJA PRED IZBOROM: ZRELOST ILI MALOLETNIČKO STARATELjSTVO

Danas, kada se u formi evrointegracija sprovodi stari zapadni plan o kolonijalnoj dominaciji nad Balkanom kako bi se kroz novu duhovnu, biološku, političku i ekonomsku devastaciju Srpstva sprečilo uključivanje poluostrva u „ruski svet”, odnosno u vizantijski civilizacijski krug u nastajanju, ponovo postaje aktuelno pitanje moralne sposobnosti Srbijinog političkog vođstva da skroji politiku po Srbijinoj i svesrpskoj meri. Kao i 1880. pred Srbijom se nalaze dva puta: put zrele i odgovorne nacionalno-državne politike odbacivanja diktata koji od Srbije prave političkog i ekonomskog patuljka i put prihvatanja diktata po cenu infantilnog stavljanja pod tuđinsku zaštitu. Mada se izbor prvog puta u početku čini težim i skupljim, zla sudbina dinastije Obrenovića, koja je, počev od kneza Miloša, pa preko kralja Milana, nacionalnoj slobodi pretpostavljala stranu zaštitu dinastijskih interesa, pokazuje da se pogled „žabe iz lužine” na kraju plaća sopstvenom bezvrednom glavom. O prirodi politike Zapada prema Srbiji i odnosu prema njoj najbolje svedoči i danas itekako aktuelan uvid Alekse Simića, ministra inostranih dela Knjaževine Srbije u vreme Krimskog rata: „Pa i kad bismo hteli sledovati zapadnoj politici, mi to ne bismo mogli učiniti, jerbo njihova politika nije stalna, nego prevrtljiva… A je li mogućno nama biti u svako vreme onakvima i u onom stanju kako bi nas zapadne sile u svako vreme različno pro i kontra, želele imati? Ta mi se ne možemo upodobiti jednom buretu vina ili vode, na kome, kad odvrneš slavinu, da teče, a kad zavrneš, da prestane. Mi moramo biti nešto stalno, pa u ovoj stalnosti rukovoditi se kako nećemo izaći iz zakonitoga puta…” [32]

Imajući to u vidu, Srbija se danas ne nalazi pred izborom EU ili Evroazija, već pred večitim izborom, kao i 1880. godine, ostati svoj u slobodi ili renegat u ropstvu. Za izbor prvog puta potrebna je politička i ljudska zrelost i vera u snagu osveštanog narodnog pregnuća, a za izbor drugog puta dovoljni su malodušnost i infantilnost. S tim u vezi, ruska odluka da nađe alternativu Južnom toku višestruko je korisna za Srbe.

S jedne strane, ova odluka u svetlu istorijskog iskustva iz 19. veka pokazuje da se Rusija izvukla iz kandži gubitničke pozicije traženja rešenja po svaku cenu u okviru nametnutog poretka evropske politike. Trošenje vremena i resursa u okviru nametnutog modela „dijaloga” posebno je opasno u predvečerje velikog sukoba, jer slabi mobilizacijsku pažnju Moskve. Šteta od ovakvog paktiranja veća je od geopolitičke snage Južnog toka, ma kako Balkan bio značajan kao arena za potvrđivanje uloge velike sile. Ruski jednostrani izlazak iz Prokrustove postelje „evropskog poretka” i „evropske ravnoteže” predstavlja još jedan dokaz da se Putinovska Rusija nalazi na putu svoje duhovne samospoznaje i geopolitičke i civilizacijske emancipacije, a samo na tom putu ona može da izgradi „ruski svet”, odnosno obnovi vizantijsku civilizaciju kao jedinu istinsku alternativu zapadnoj civilizaciji.

S druge strane, ruska odluka da izvuče se iz hazarderske partije sa EU (čitaj SAD), u kojoj je ulog Južni tok, će pomoći da patriotska politika u Srba teorijski i praktično sazri kako bi bila kadra da ponudi rešenja za izgradnju snažne, pravno uređene države, sa sopstvenim svetosavskim kulturno-obrazovnim modelom. Oslobađanje patriotske scene od nacionalne demagogije, populizma i moralne hipokrizije 90-tih, te od novijih novačenja u vidu nebuloznih mutant-kombinacija zapadnih liberalnih pravnih i ekonomskih ustanova i spoljnopolitičkog evroazijstva, će podstaći neophodnu vrednosnu selekciju u taboru koji je po ukusu Zapada odavno zaprložen. Jednom rečju, srpske patriote treba da odrastu i spreme za vreme u kome će se politika voditi i drugim sredstvima.

Kao što svetosavska Srbija prepoznaje samo silnu Rusiju, svesnu istoriosofske uloge Trećeg Rima, što srpskim patriotama daje nedokučivi moralni prestiž u odnosu na zapadne štićenike, tako je Putinovskoj Rusiji potrebna Srbija svesna sebe i svoje odgovornosti pred precima i potomcima; jednom rečju, Srbija koja neće kao 1880. milanovsko-naprednjačka izabrati ulogu patuljka u zapadnoj verziji balkanske tragedije. Kao devastitrani narod teško da bi ponovo imali snage da anuliramo reprizu „dobiti” nove verzije proevropske milanovsko-naprednjačke politike: odustajanje od Bosne i Hercegovine, odnosno Republike Srpske, trajno udaljavanje Srbije i Crne Gore, stvaranje agrarno-kolonijalno privrednog modela i duhovno otuđene elite skorojevićki spremne da nacionalnu državnost utopi u melting pot državoliku formaciju. Iznad svega toga, bilo bi moralno tragično da krizu istorije čiju huku čujemo dočekamo „van tabora čestitoga kneza”, to bi bila apostasija bez mogućnosti povratka na put pokajanja.

_________

Uputnice:

[22] M. Ekmečić, Dugo kretanje…, str. 224-225;

[23] M. Pavlović, Jugoslovenska država i pravo 1914-1941, Kragujevac, 2000, str. 54-55; M. Pavlović, Englezi – najveći srpski neprijatelji, str. 79;

[24] M. Pavlović, Jugoslovenska država i pravo 1914-1941, str. 11;

[25] M. Pavlović, Jugoslovenska kraljevina: prva evropska regionalna država, Zbornik MS za društvene nauke, br. 141, Novi Sad, 2012;

[26] N. Naročnicka, Rusija i Rusi…, str. 161;

[27] V. Jovanović, Uspomene, str. 467-469;

[28] K. Leontjev, Istok, Rusija i slovenstvo, Beograd, 1999, str. 10;

[29] A. D. Pazuhin, Sovremenoe sostoяnie Rossii i soslovnый vopros, Zemskaя ideя v istorii socialьno-političeskoй mыsli Rossii, Pod redakcieй A. Ю. Šutova, Moskva, 2014, str. 534, 579;

[30] V. Ćorović, Borba za nezavisnost Balkana, Beograd, 1990, str. 186;

[31] J. Ristić, Srbija i Krimska vojna 1852-1856, Istoriski spisi, Beograd, 1940, str. 154-155;

[32] J. Ristić, Srbija i Krimska vojna 1852-1856, str. 150.

Kraj

Fond strateške kulture

SLOBODA BALKANA DVA VEKA IZMEĐU ZAPADA I RUSIJE (1)

Istorija
Pratite nas na YouTube-u