ČEPURIN NA OKRUGLOM STOLU: NEKA NIKO NE UVLAČI BALKAN U SUKOB SA RUSIJOM

Okrugli sto „Pravno-politički aspekti krize u ukrajini” u organizaciji strukovnog udruženja pravnika „Nomokanon” Okrugli...

Okrugli sto „Pravno-politički aspekti krize u ukrajini” u organizaciji strukovnog udruženja pravnika „Nomokanon”

Okrugli sto pod nazivom „Pravno-politički aspekti krize u Ukrajini” održan je u Beogradu, u organizaciji „Strukovnog udruženja pravnika Nomokanon”.

Skup je otvorio ambasador Ruske Federacije u Beogradu, NjE Aleksandar Vasiljevič Čepurin.

Potom su se – tokom diskusije koja je trajala puna tri časa – okupljenima obratili viši naučni saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu dr Dragan Petrović, vojno politički analitičar „Politike”Miroslav Lazanski, dr Dušan Proroković sa Instituta za diplomatiju i bezbednost, kolumnista Fonda strateške kulture Aleksandar Pavić, predsednik Centra za strateške alternative Aleksandar Mitić, saradnik Instituta za strateške studije Stevan Gajić i direktor Beogradskog Centra za geostrateške studije Dragana Trifković.

Govor ambasadora Čepurina, FAKTI prenose u celosti:

„Politikologija je u Srbiji na zavidnom nivou, ali, kao što je slučaj i sa diplomatijom, i ona je razvijenija tamo gde ima više ozbiljnih problema za razmatranje.

Potrudiću se da izrazim zvanične stavove i mala lična razmišljanja o našoj temi.

Danas živimo u vrlo komplikovano vreme – mada ni Rusi ni Srbi ne treba na to da se navikavaju – svi temelji ovog sveta dolaze u novo stanje, javljaju se komplikacije i krize. Naše istočne komšije, Kinezi, kažu da reč kriza ima dva znaka: jedan je simbol za opasnost, a drugi mogućnost. U takva vremena smo uvek osećali veliku odgovornost pred čovečanstvom.

Amerikanci sada otvoreno govore o svom pravu na izuzetnost. I, što je još gore, da imaju pravo korišćenja vojne sile u jednostranom smeru – bilo gde gde oni smatraju da su njihovi interesi.

Posle pada Berlinskog zida, ljudi su počeli da govore da se sve završilo, da je svet ovakav kakav jeste i da je istorija bukvalno umrla. Ali, istorija traje više od hiljadu godina, menjaju se mogućnosti i uslovi, a istorija se nastavlja.

To su oni pokušaji koje Amerikanci preduzimaju u poslednje vreme da bi utvrdili svoju dominaciju u svetu. To je tzv.”kontrolisani haos”.

U nekim zemljama potkopavaju strukturu, proizvode nerede, sukobljavaju strane, pokušavaju da upravljaju strukturama u zemlji. Jugoslavija je bila primer mešanja spolja i finansiranja spolja, kada rade tzv NVO i masmediji, pa smo imali primer Iraka, Libije i Sirije, a sada imamo i Islamsku državu i Ukrajinu.

Pri tome, pogledajmo kako jedna pravila važe za policiju u Fergusonu, a druga za Ukrajinu. Ne kažem da treba nastupati protiv nekoga, već samo iznosim očigledne stvari. Onda, svi znamo ko je podržao nerede na kijevskom majdanu i ko je finansirao državni udar u Ukrajini i ko je bezočno pravdao sve akcije samoproglšenih kijevskih vlasti.

A, kakvu  u Ukrajini drže liniju? Radili su na nametanju antiustavnog reda. Ali, u Ukrajini je to jako teško uraditi i nasilno gušenje jednog dela naroda je jako teško ostvariti. Posebno kada je reč o maternjem jeziku, kulturi, istoriji.

Upravo agresivni napad na ova prava primorao je stanovništvo Krima da uzmnj stvari u svoje ruke. Na Krimu Rusi čine 54 odsto stanovništva, a između četrvtine i trećine čine  Ukrajinci. Ako pogledamo izbeglice sa Krima – takvih nema, jer se poštuju prava Ukrajinaca i zato je tamo bila visoka referendumska podrška.

Na istoku su – u skladu sa različitim brojkama – poginule hiljade stanovnika. Na majdanu su demonstranti gađani iz zgrada, a gde su rezultati te istrage? Ili, da uzmemo Mariupolj, rušenje malezijskog aviona, ili masovne grobnice kod Donjecka. Ne čujem zagovornike ljudskih prava, iz Kijeva, koji bi se založili da se obelodane rezultati tih istraga.

Treba razumeti da mi ne poistovećujemo kijevske vlasti i Ukrajince, jer je najstrašnija stvar koju su postigle kijevske vlasti, to da su žestoko posvađale svoje stanovništvo.

Koji su putevi za rešenje? Nabrojao bih sedam koraka: potreban je puni prekid vatre i povlačanje vojske prema sporazumu iz Minska, druga stvar – o kojoj govorimo mesecima i bez koje nema napred – potreban je direktan dijalog Donjecka i Luganska, sa jedne, i Kijeva sa druge strane, a potreban je razgovor unutar same Ukrajine oko nužne ustavne reforme koja bi omogućila da se stvori takva struktura države u kojoj bi ljudi različitih ubeđenja i stavova mogli da poštuju međusobno prava, gde bi se vodilo računa o kulturi, jeziku i istoriji, gde bi sve to bilo jasno i razumljivo i bilo rezultat dogovora dve strane.

Ukrajincima se ne sviđa federalizacija – odnosno Kijevu se ne sviđa – a mogla bi da bude upotrebljena neka druga reč, ali bez toga nije moguće dalje rešavanje problema.

Jako je važno da se sve to uradi, jer bi Ukrajina postala karika koja vezuje istok i zapad Evrope. Naravno, Ukrajini će biti potrebna ogromna pomoć sa obe strane i potrebno je da ona poštuje svoj neutralni blokovski status.

Četvrto: ukidanje sankcija koje realno štete i EU i Rusiji i Ukrajini i Istoku i Zapadu. I da pogledamo: Južni tok su srušili. I da pogledamo ko se raduje tome i ko, u nastavku, pokušava da nanese udarac rusko-srpskim odnosima.

Gledao sam rečnik Jovana Ćirilova gde se za reč sankcije kaže da potiču od reči sankto, koja znači sveti, ali – šta je sveto u tome – teško je proceniti. Ali, šta su sankcije? U modernom svetu, to je ono što je određeno od strane SB UN, sve ostalo su tzv sankcije, odnosno fantazija onih koji primenjuju takve mere.

Peta stvar je kretati se napred i promovisati ono o čemu su govorili De Gol, Miteran, mnogi ljudi na Zapadu, o čemu je govorio i Vladimir Putin, a to je stvaranje jedinstvenog privrednog i humanitarnog prostora od Lisabona do Vladivostoka. To je jako teško u ovim uslovima, ali je to objektivno neophodno!

Da li će to biti za deset godina ili za godinu dana, to je drugo pitanje, ali bi bilo bolje da bude što pre. Onda bi bilo i manje pretnji na kontinentu.

Potrebno je pragmatično razgovarati o vojno-političkoj arhitekturi u evro-atlantikom regionu.

Postoje dva vojna bloka: NATO i ODKB, a ima više država, uključujući neke članice EU, koje ne spadaju ni u jedan vojni blok.

Jednostavno, takav dijalog sa jasnom osnovom omogućio bi svim zemljama da žive spokojno.

Onda bi bio besmislen slogan”ili-ili”- ili ste sa nama ili ste protiv. To bi izgubilo smisao. A to je jako važno da ne bi uvukli, recimo, Balkan u sukob sa Rusijom. Kada kažu da je Rusija pretnja nečemu, mi odgoorimo da su to naši interesi i nemojte uvlačiti Balkan u sukob sa Rusijom.

Poslednje, sedmo je da možda nismo svi doživeli pad Berlinskog zida (ovde ima mnogo mladih), ali nikome nije u interesu stvaranje novog Berlinskog zida.Taj zid bi se pretvorio u tačku razdvajanja između Zapada i celog ostalog sveta, a potrebno je razumeti da su sada centar moći i centar razvoja na drugim lokacijama u svetu i sve više se tamo premeštaju. Jer, takav zid bi oslabio naše stavove (pozicije).

Mislim da bi takav pozitivan pristup doprineo rešavanju situacije u Ukrajini i omogućio svima da joj pomognu da izađe iz ovako teškog stanja.

Prošla je godina, a maštarija se nije ostvarila. Privrednu pomoć Ukrajini niko ne pruža, životni standard svakog meseca sve više opada, nacionalne sloge nema, govorili su o oligarsima, ali otišli su jedni, a došli drugi tajkuni.

Iza govora o nezavisnosti od Rusije krije se striktno vazalno ponašanje prema drugim zemljama. Tako da bi povoljnija klima doprinela poboljšanju.

A svet ima tzv superneprijatelje kao što su narkomafija i bolesti, tako da svi mogu da budu aktivni u ovim sferama”.

Odgovarajući na pitanja novinara – koja su usledila odmah posle uvodnog izlaganja – Čepurin je istakao da je očekivao pitanje o Južnom toku.

„Mi znamo ko se protivio Južnom toku i ko je rušio sve mogućnosti za njegovu realizaciju. To je bilo kad je već sve bilo spremno za realizaciju.

Ovo nije projekat kao kada šijete košulju, već projekat od 20 milijardi evra. Gasprom je finansiranje preuzeo na sebe jer Srbija i Bugarska nisu imale novac za investiranje. Sve se projektovalo na istim uslovima kao i projekt koji je ostvaren – Severni tok.

Kada nešto ulažete, očekujete da vam se investicija isplati, a kad ulažete 20 milijardi, morate mnogo ozbiljnije razmišljati o isplativosti.

Da li je ovaj gas bio potreban južnoj Evropi? Naravno da je bio potreban. Da li je to bilo povoljno i korisno za zemlje kroz koje je trebalo da prođe gasovod – naravno, bilo je profitabilno. Da li se dugo sve spremalo – da, osam godina su potpisivani međuvladini sporazumi. A zašto? Zato što su uvek menjali pravila, uvodili nova i uveli Treći energetski paket. Sve to, naravno, menja arhiekturu ovog projekta. Najjači element je bio politički, a sada vidimo ko se raduje najviše zatvaranju Južnog toka. Ali, van svake sumnje, zatvaranje Južnog toka je protiv interesa i Srbije i zemalja u regionu, a i Rusije i EU. Uz to, potrebe Evrope za gasom niko nije ukinuo.

Šta su govorili Aleksej Miler (šef Gasproma) i rusko rukovodstvo? Prvo je bilo izjavljeno da Južni tok u prvobitnoj formi neće biti relizovan, ali da će gas stići na grčko-tursku granicu, gde Gasprom pravi veliki hab. Gasprom uzima u obzir stav EU povodom Trećeg energetskog paketa i menja svoju strategiju – neće, kao ranije i sa Severnim tokom,isporučivati gas do potrošača nego do prodavnice.

Koji su rokovi? Još tri godine važi sporazum sa Ukrajinom o gasnom tranzitu. Tako da možemo biti relativno spokojni jer imamo gasovod, mada izgrađen u sovjetska vremena koji zahteva određene popravke. A onda imamo rok 31. decembar 2017.godine. Južna Evropa treba da razmisli na koji način će osigurati sigurne isporuke energenata.

Miler je rekao da će nakon isteka roka važenja sporazuma, tranzit preko Ukrajine nestati i da su potrebni novi kanali za isporuku gasa i da treba da zajedno razmislimo šta sa zemljama koje su vezane za ukrajinski tranzit.

Vidim da su se razmatrali tranzitni gasovodi – bio je jedan gasovod od 15 milijardi kubnih metar koji je pumpao gas preko Bugarske za Tursku, ali i to je bio ruski gas. Ali, isto tako je Miler rekao da tranzita preko Bugarke neće biti, uključujući i trenutni tranzit za Tursku. Gas će za Tursku ići preko gasovoda koji će biti napravljen od kompresorske stanice „Ruskaja” do Turske.

Koji su zaključci? Srbi i Rusi treba što tešnje da sarađuju. Imamo vremena i potrebno je razmišljati o svojim nacionalnim interesima: o energetskoj bezbednosti, industriji, snabdevanju ljudi. Moramo da obezbedimo vlastite interese, a Rusija će težiti ka tome da nacionalni interesi Srbije budu maksimalno uzeti u obzir.

U ovoj sferi ima mogućnosti za saradnju, samo mora biti dinamičniji. Sve firme koje je trebalo da učestvuju u gradnji Južnog toka, ostaju. I to bi moglo da pomogne realizaciji novog projekta. Energetska saradnja ne uključuje samo gas, već je potrebno da svaka strana gleda svoje interese i da se ponaša – ako ne prijateljski – onda bar partnerski. Mislim da ovde mogu da se nadokande neki gubici i da se uspešno pristupi preformatiranju saradnje.

Odavno se razmatraju i projekti iz oblasti investicija, energetike, slobodne trgovine i po ovim pitanjima je potrebno da se postignu dogovori da bismo gledali u budućnost. Da bi ovi sporazumi bili ispoštovani, da bi po ovim pitanjima radili ljudi koji razumeju svoje interese – da ovi projekti treba da budu realizovai, i da bi, ako bude potrebno, branili ove interese na striktan način – jer to nisu tuđi već naši projekti, i ako na sve budemo pravilno gledali, onda ima mogućnosti za nadoknadu gubitaka – onda su važne dve stvari – pragmatizam i dinamizam i tada ćemo sve stići”.

Posle Čepurina, reč je uzeo dr Dragan Petrović koji je iscrpno govorio o istorijsko-demografskim aspektima nastanka Rusije.

On je objasnio da su središte Kijevske Rusi činile današnja centralna, zapadna i primorska Ukrajina (saame Ukrajine, naravno, nije bilo), te da je pad takve Rusije doneo pomeranje centra ruskog sveta ka Moskvi. Ukrajina se našla pod Litvancima i kasnije Poljacima i upravo je ta poljsko-litvanska unija zapečatila prevlast katoličanstva na delu teritorije.

Pola veka je bilo potrebno pravoslavnim kozacima da se oslobode (1654.godine) i da od ruskog cara traže prisajednjenje Rusiji, a konačno i celovito integrisanje Ukrajine desilo se posle prve, odnosno druge deobe Poljske (1791.godine).

Carica Katarina potom naseljava slabo naseljenu Ukrajinu stanovništvom iz centralnih oblasti. To stanovništvo je i danas pravoslavno i pripada RPC. Međutim, faktički gledano, februara ove godine, Ukrajina je – u granicama i onakva o kakvoj smo učili u školi – definitivno prestala da postoji – istakao je u svom izlaganju Petrović.

Potom je Miroslav Lazanski analizirao odnos Rusije i NATO pakta i objasnio da je Rusija za SAD uvek bila protivnik, a da je američki Kongres upravo usvojio Rezoluciju 758 koja predstavlja objavu rata Rusiji!

Od raspada Varšavskog pakta svi smo očekivali da će se NATO samoukinuti, postojala su i obećanja na koja je Gorbačov odgovarao sa „Mi vama verujemo”, a od toga „mi vama verujemo” do današnjeg širenja NATO-a na istok – vreme je brzo prošlo, istakao je Lazanski i podsetio da je od 1991. NATO iskoristio vakuum u centralnoj i istočnoj Evropi i proširio se na članice bivšeg Varšavskog ugovora.

„Kao što je sovjetska Rusija bila izazov za SAD, tako je i današnja kapitalistička Rusija. Uspostavljene su baze NATO bliže Rusiji, dve trećine vojnih manevara NATO se izvode uz učešće oklopnih divizija, a one se ne koriste za borbu protiv terorista! Iako je Rusija pružala ruku NATO – dala čak svoju teritoriju za prelazak NATO vojske u Avganistan posle napada na „Kule bliznakinje” – za uzvrat je dobila pomaganje terorista na Kavkazu, koje američka propaganda zove borcima za slobodu”, rekao je Lazanski.

Preokret, prema njegovim rečima, počinje 2007, Putinovim čuvenim Minhenskim govorom, u kome je ruski predsednik stavio do znanja da se Rusija ne slaže sa unipolarnim svetom i da ona ima svoje interese u postsovjetskom prostoru. Ne možete najvećoj državi na svetu i prvoj nuklearnoj sili da kažete da SAD ima interese na svakoj tački na planeti – na planeti! – a da Rusija nema interese ni u svom komšiluku, ocenio je Lazanski i podvukao da je ovo što sad gledamo „film koji su tražila gospoda koja su „duha pustila iz boce” još kad su na Kosovu srušili međunarodni pravni poredak, tako da međunarodni pravni poredak danas ne postoji”.

Centralni deo izlaganja Lazanskog je bio vojni aspekt krize, kao najvažniji aspekt od koga zavisi opstanak Rusije. Naime, „NATO štit u Poljskoj i Rumuniji nije postavljen protiv severnokorejskih raketa ili Irana, već radi smanjenja efektivne moći ruskog nuklearnog arsenala. Raketa iz SAD stiže do Rusije za 28 minuta, Moskva ima vremena da je detektuje, potvrdi i ima nekoliko minuta na raspolaganju da odluči o odgovoru, a ako se raketa lansira iz Poljske – Rusija nema vremena za odgovor.

Kada je reč o Ukrajini, Rusija ne može da dozvoli NATO baze, jer NATO baze danas – rakete sutra, a onda nema reči o bezbednosti Rusije. Zato je Ukrajina za Rusiju – pitanje života”, objasnio je Lazanski.

Na kraju je podsetio da je NATO preko Krima pokušao da uđe u „meki trbuh” Rusije, ali nije uspeo, te da „bez vojne sile niko ne može da se poziva na međunarodno pravo, a da time zapravo ne pokazuje samo sopstvenu slabost”. Šta vredi da se kaže da je Kosovo Srbija, ako nismo spremni da poginemo za Kosovo, zaključio je Lazanski, uz napomenu da mu je smešno kada Rusi zapadne zemlje uporno zovu „partnerima”, a taj isti Zapad u Rusiji vidi samo protivnika.

Reč je tada ponovo uzeo ambasador Čepurin i rekao da se nada da će Turska biti pouzdan partner i da sa Evropskom komisijom moraju da se nastave razgovori o tome da li će se ponovo postaviti pitanje Trećeg energetskog paketa – zbog prelaska gasa preko Grčke. „Taj razgovor (oko novog gasovoda) mora da se obavi brzo, a verujem da će i Srbija imati svoj deo u tome – a reč „partner” više neću koristiti”, rekao je Čepurin.

O položaju i ulozi Ruske Federacije u krizi u Ukrajini govorio je dr Dušan Proroković (njegovo izlaganje će Fakti naknadno objaviti u celini) i istakao da će kriza promeniti strukturu svetskog političkog sistema.

On je odgovorio na ključno pitanje: zašto su SAD požurile sa ratom u Ukrajini, kada bi im cela Ukrajina za koju godinu sama pala u šake uspešnim sprovođenjem projekta „ukrajinskog identiteta”.

Za SAD je, prema Prorokoviću, signal bio čvrst zid u Siriji koji je podigla Rusija. Problem u Ukrajini je trebalo da otera Rusiju u sopstveno dvorište, ali su SAD, umesto lisice, iz šume isterale – medveda! Posle Sirije se desilo da se tri supersile prvi put udruže: rusko oružje, kineska logistika i iranska pomoć dale su rezultat. A moguće je da im se posle Putinove posete 1. decembra, pridružuje i – Turska.

Poraz SAD u Ukrajini bio bi kraj unipolarnog sveta, jer osim Saudijske Arabije i EU, nema velike sile u svetu koja je na strani SAD, zaključio je Proroković.

Skupu se potom obratio Aleksandar Pavić koji je govorio o paraleli Rusija-Krim i Srbija-Kosovo.

On je objasnio da postoji način da Srbija legalno i legitimno vrati Kosovo i Metohiju na osnovu podrške Rusije i Kine.

„Te dve zemlje su zauzele stav da ako zapadne države destabilizuju ili smene neku vlast, onda se ta država ne može smatrati suverenom, narod ima pravo na reakciju, pa čak i treće države imaju pravo da štite interese i da se umešaju”.

Srbija je bila žrtva spoljne NATO agresije, bila je žrtva i imala je pravo da se brani, a sve posledice agresije se ne mogu smatrati legitimnim i legalnim. U Kijevu je sproveden prevrat, a stanovništvo zemlje koja je predmet prevrata može da preduzme mere da se zaštiti – i tako je na Krimu sproveden referendum posle kojeg se Krim pripojio Rusiji, objasnio je Pavić i podvukao da su SAD – do sada – mogle da izvode prevrate i da odmah potom traže da se poštuje suverenitet i integritet te zemlje, ali da Rusija i Kina kažu: to više ne može!

To znači – precizirao je Pavić – da nema problema da mi kažemo da je Krim Rusija, ili da dođe do priznanja Abhazije i Osetije koje su se uz rusku pomoć branile od agresije Gruzije, ili da kažemo da sa „predstavnicima vlasti u Prištini” uopšte nećemo ni da razgovaramo – jer je sam Međunarodni sud pravde u Hagu rekao da je to „grupa građana” koja je proglasila nezavisnost , a to – grupa građana – nisu one strukture vlasti koje su predviđene Rezolucijom 1244! Kada budemo imali pravu vlast, a ne marionetsku, moći ćemo da vratimo Kosovo na ovaj legalan i legitiman način, uz podršku Rusije i Kine.

Aleksandar Mitić je povukao paralele između Novorusije i Kosova i Metohije. Fakti će i njegovo izlaganje naknadno objaviti u celosti.

Skup je završen izlaganjima Stevana Gajića i Dragane Trifković.

Gajić je istakao značaj neonacizma u Ukrajini koji je iskorišćen kao udarna pesnica za izvođenje majdana. Sa druge strane je bio slab odgovor na kontramitingu Janukoviča, i sve do ruskog proleća – masovnih protesta na Krimu – nije bilo adekvatnog odgovora.

Gajić je ocenio da je taj pravi odgovor dala marginalna Ruska partija koristeći se ideološkom porukom da majdan nije rešio nijedan problem, da su svi oligarsi još tu. Međutim, prema Gajiću, pitanje Ukrajine ne sme da tu stane, jer će – bude li ostala «nezavisna», odnosno van Rusije, Ukrajina biti isto što i NDH, problem će se produbiti, a to «neće biti dobro ni po nas, Srbe».

Trifkovićeva je podsetila na strašan zločin u Odesi i ukazala da je on imao cilj da zastraši narod koji se protivio prevratu i da svi koji su hteli da se bune protiv novopostavljene vlasti – odustanu. Ona je takođe ukazala da su zločin počinili pripadnici neonacista, ekstremisti Desnog sektora i vojnici jedinice tajkuna Kolomojskog Dnjepar – sve noseći transparente „Smrt Rusima“. Ruski narod, međutim, nije se uplašio.

Autor Diana Milošević

Izvor Fakti, 11. 12. 2014.

 

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u