OTKAZIVANjE JUŽNOG TOKA JE JOŠ JEDAN NATO UDAR PO SRBIJI

DAJANA DžONSTON Zamrznuti rat Vašingtona protiv Rusije ili frekujEU! [1] Već duže od godinu...

DAJANA DžONSTON

Zamrznuti rat Vašingtona protiv Rusije ili frekujEU! [1]

Već duže od godinu dana SAD izvršava scenario koje je napisan u cilju da se:

  1. Pomoću blokiranja trgovine EU sa Rusijom osigura kontrola SAD nad Evropom;
  2. Da se Rusija natera u bankrot: i
  3. Da se otarase Vladimira Putina i zamene ga američkom marionetom, kao što je bila pokojna pijandura Boris Jeljcin.

Prethodnih nekoliko dana kristalno je providno pokazalo perfidnost ovog rata SAD protiv Rusije. Sve je počelo na važnom međunarodnom sastanku o budućnosti Ukrajine, održanom na visokom nivou na Jalti u septembru 2013, gde je najvažnija bila revolucionarna tema o gasu iz škriljaca, koji je bio nada SAD za slabljenje Rusije (weaken Russia). Bivši američki ministar energetike Bil Ričardson je bio tamo da održi reklamni govor, koji su pozdravili Bil i Hilari Klinton [2].

Vašington se nadao da koristi svoje tehnike frekinga kao zamenu za prirodni gas i na taj način istisne Rusiju sa tržišta. To bi bilo kao da se Evropi prodaje mačka u džaku. Ipak, onaj trik nije mogao biti postignut uz oslonac na sveto „tržište“, jer je freking skuplji od ruske tehnike dobijanja gasa. Da bi se nekako izvitoperilo tržište, bilo je potrebno vršiti političke pritiske. Državnim udarom [u Ukrajini] od 22. februara, koji je planirala i organizovala Viktorija Nuland, SAD su ustvari preuzele kontrolu nad Ukrajinom i na vlast dovele svog agenta „Jatsa“ – Arsenija Jacenjuka, koji je pristalica ulaska u NATO. Ova direktna pretnja ruskoj mornaričkoj bazi na Krimu dovela je do referenduma koji je to istorijski rusko poluostrvo vratio Rusiji. Međutim, hor sa dirigentom – SAD je osudio mirni povratak Krima kao „rusku vojnu agresiju“. Ovaj ruski odbrambeni potez sada NATO razglašava kao dokaz da Putin bez ikakvog razloga namerava da izvrši invaziju na ruske evropske susede.

AMERIČKA KONTROLA UKRAJINSKE EKONOMIJE

U međuvremenu, ekonomska invazija SAD [na Ukrajinu] je prošla skoro nezapaženo. Ukrajina ima jednu od najvećih rezervi gasa iz škriljaca u Evropi. Kao i drugi Evropljani, i Ukrajinci su demonstrirali protiv štetnih posledica frekinga po prirodnu okolinu, ali – za razliku od drugih država – Ukrajina nema zakone koji bi to ograničili, pa je [američki] Ševron već počeo sa radom.

Od prošlog maja R. Hanter Bajden (R. Hunter Biden), sin američkog potpredsednika, nalazi se u odboru direktora Burisma holdings, najvećeg ukrajinskog privatnog proizvođača gasa. Mladi Bajden će biti na čelu pravnog odseka te firme i davati doprinos njenom „međunarodnom širenju“.

Ukrajina poseduje bogato tlo, kao i rezerve u naftnim škriljcima. Džin agrikulturnog biznisa SAD Kargil (Cargill), posebno je aktivan u Ukrajini, investira u njene silose žita, životinjsku hranu, u najvećeg proizvođača jaja i najveću poljoprivrednu firmu Ukr Lend Farming (Ukr Land Farming), kao i u crnomorsku luku Novorosijsk. U veoma aktivnom Savetu za biznis SAD-Ukrajina (U.S.-Ukraine Business Council) zasedaju šefovi Monsanta, Džona Dira, prozvođača poljoprivredne opreme CNH Industrial, DuPont Pioneer, Eli Lilly & Company. Monsanto planira da izgradi postrojenje od 140 miliona dolara za „ne-GMO seme kukuruza u Ukrajini“, čime očigledno cilja na tržište Evrope, koje je poznato po tome da odbija GMO seme.

U svom govoru na sastanku SAD-Ukrajinskog biznis saveta, čiji je sponzor Ševron, Viktorija Nuland je pomenula svotu od pet milijardi dolara koje su SAD utrošile da bi na svoju stranu privukle Ukrajinu. Predsednik Porošenko je 2. decembra primio zakletvu trojice stranaca kao ministara ukrajinske vlade: po jednog Amerikanca, Litvanca i Gruzijca, a nekoliko minuta pre te ceremonije dao im je državljanstvo Ukrajine.

Natali Džaresko (Natalie Jaresko), rođena u SAD, novi je ministar finansija Ukrajine. Sa ukrajinskim poreklom, diplomama sa Harvarda i De Pol (De Paul) univerziteta, prešla je iz Stejt departmenta u Kijev još onda kad je Ukrajina postala nezavisna od SSSR, da stane na čelo ekonomskog odseka novootvorene Ambasade SAD. Posle tri godine napustila je ambasadu SAD i prešla na čelo Western NIS Enterprise Fund, koji finansira vlada SAD. Godine 2004. osnovala je sopstveni fond za investicije, a kao pristalica narandžaste revolucije iste godine stupa u službu pobednika te revolucije, predsednika Viktora Juščenka – u Savet za inostrane investicije (Foreign Investors Advisory Council). Litvanski investicioni bankar Aivaras Abromavicius (Aivaras Abromavicius) je novi ministar ekonomije, što vladinu ekonomsku politiku jasno stavlja pod američki uticaj – bolje rečeno: kontrolu. Novi ministar zdravlja, Aleksandr Kvitašvili (Aleksandr Kvitashvili), američki je đak i ne zna ukrajinski jezik. Služio je i kao ministar zdravlja u svojoj rodnoj Gruziji u vremenu kada je američka marioneta Maihail Sakašvili bio predsednik. Sada je ukrajinska ekonomija u potpunosti pod kontrolom SAD. Pripremljena je scena za početak frekinga, što će možda dovesti i do toga da Hanter Bajden postane novi ukrajinski oligarh.

nulandkijev0

OTKAZIVANjE JUŽNOG TOKA

Sledeće niko ne pominje: onaj kontroverzni trgovinski sporazum Ukrajine sa EU – čije je odlaganje provociralo proteste na Majdanu, koji su pod američkom režijom doveli do državnog udara 22. februara – uklanja trgovinske prepreke, što omogućava slobodan izvoz u EU poljoprivrednih ukrajinskih proizvoda, koje u Ukrajini proizvode američke korporacije. Ukrajinska vlada je duboko zaglibljena u dugovanja, ali to neće sprečiti američke korporacije da postižu ogromne profite u toj zemlji sa niskim nadnicama, zemlji bez propisa i sa plodnim tlom. Evropski proizvođači žitarica, kao što je Francuska, mogu da budu teško oštećeni tom jeftinom konkurencijom.

Napad rusofobne kijevske vlade na Jugoistočnu Ukrajinu uništava industrijski sektor te zemlje, čija su tržišta bila u Rusiji. Ali kijevski vlastodršci, koji su iz Zapadne Ukrajine, ne mare za to. Ta smrt (za)stare(le) industrije može pomoći za održavanje niskih nadnica i visokih profita.

Baš onda kada su Amerikanci odlučno pod svoju kontrolu preuzeli ukrajinsku ekonomiju, Putin je objavio otkazivanje gasnog projekta Južni tok. Taj posao su 2007. potpisali Gasprom i italijanska petrohemijska kompanija ENI, kako bi, zaobilazeći Ukrajinu, obezbedili isporuke ruskog gasa Balkanu, Austriji i Italiji – Ukrajina je svoju nepouzdanost kao država tranzita pokazala svojim ponavljanim neplaćanjima gasa, ali i preuzimanjem za sopstvene potrebe gasa namenjenog Evropi. Investiciji u Južni tok pridružili su se nemački Vinteršal (Wintershall) i francuski EDF.

Poslednjih meseci američki predstavnici su počeli da stavljaju pod pritisak evropske zemlje koje su učestvovale u podršci tom poslu. Južni tok je bio potencijalni životni spas Srbiji, koja je još uvek osiromašena posledicama NATO-bombardovanja i rasprodajom svoje privatizovane industrije budzašto stranim kupcima. Pored neophodnog zapošljavanja radne snage i pružanja energetske bezbednosti, Južni tok je trebalo da Srbiji obezbedi i zaradu od 500 miliona evra godišnje kao prihod od tranzita. Beograd se odupro opomenama da Srbija mora da se pridruži spoljnoj politici EU protiv Rusije kako bi sačuvala svoj status kandidata za članstvo u EU.

AFERA KOJA ODIŠE PRETNjOM

Slaba karika je bila Bugarska, kojoj se predviđalo da će kao tačka priključka Južnog toka imati slične koristi. Američki ambasador u Sofiji Marsi Ris (Marcie Ries) počela je da upozorava bugarske biznismene da bi mogli da imaju štete od poslovanja sa ruskim kompanijama koje su pod sankcijama. Odlazeći predsednik Evropske komisije Portugalac Hoze Manuel Baroso (José Manuel Barroso) – koji je nekad bio i „maoista“ u danima kada je „maoizam“ bio korišćen kao maska za borbu protiv oslobodilačkih pokreta u portugalskim afričkim kolonijama, kojima su sa svoje strane pomagali Sovjeti – sada je zapretio Bugarskoj EU-[kaznenim] procedurama za nepravilnosti u ugovorima o Južnom toku. To se odnosi na propis EU koji ne dozvoljava da ista kompanija proizvodi i transportuje gas. Ukratko, EU je pokušavala da retroaktivno primeni sopstvene propise protiv ugovora potpisanog sa državom nečlanicom EU, koji je bio potpisan pre prihvatanja tog EU-propisa. Na kraju je Džon MekKejn (John McCain) odleteo u Sofiju da arogantno zastraši bugarskog premijera Plamena Orešarskog da se povuče iz tog ugovora, ostavljajući tako Južni tok da leži u Crnom moru bez priključka na kopno Bugarske.

To sve zvuči vrlo zabavno ako se uzme u obzir da je omiljena savremena tema američke ratne propagande protiv Rusije da je Gasprom zlobno političko oruđe koje Putin koristi da „primorava“ i „zastrašuje“ Evropu. Jedini dokaz za to je da je Rusija ponovo – i uzalud – tražila od Ukrajine da plati svoj dug za gas, kome je rok za plaćanje istekao.

Otkazivanje Južnog toka se svodi na to da je ovo [još jedan] zakasneli udar NATO po Srbiji. Srpski premijer Aleksandar Vučić oplakivao je gubitak Južnog toka rečima: „Mi plaćamo cenu konflikta među velikim silama.“ Italijanski partneri u ovom poslu su takođe vrlo nezadovoljni velikim gubicima. Ali zvaničnici i mediji EU, kao i obično, za sve krive Putina.

A može biti i da je tako da – da, ako te izniova vređaju i daju na znanje da nisi dobrodošao, ti se okreneš i odeš. Putin je preneo svoj projekat gasovoda u Tursku i odmah to prodao turskom premijeru Redžepu Erdoganu [3]. Ovo sve izgleda kao dobar posao za Rusiju i Tursku, ali cela ta afera odiše pretnjom.

Ruska nafta kao sredstvo prinude? Kada bi Putin mogao koristiti Gasprom da natera Erdogana da taj promeni svoju politiku i odustane od svoje namere da zbaci Bašara al Asada kako bi pobedio fanatike Islamskog Kalifata, to bi bio odličan rezultat. Ali zasad nema znakova da se tako nešto događa.

erdoganputin02

OBJAVA RATA RUSIJI

Preokret sa Balkana na Tursku produbljuje jaz između Rusije i zapadne Evrope, što je na duže staze štetno po obe strane. Ali to takođe znači i zaoštravanje ekonomskih nejednakosti između Severne i Južne Evrope. Nemačka još uvek dobija gas iz Rusije, a što je zanimljivo – iz Severnog toka, zajedničkog projekta Gerharda Šredera i Putina. Ali zemlje Južne Evrope – koje su još uvek u dubokoj krizi, izazvanoj uglavnom evrom – tako su ostavljene same sebi. Ovaj obrt događaja bi mogao da doprinese političkom revoltu koji je u tim zemljama u porastu.

Dok se u Italiji razležu glasovi žalbi da antiruske sankcije škode Evropi, ali ostavljaju SAD netaknute, Evropljani bi mogli da potraže utehu u nežnim rečima dobitnika Nobelove nagrade iz Bele kuće, koji je pohvalio EU što radi pravu stvar, „uprkos tome što je teška za evropsku ekonomiju“. U svom govoru vodećim predsednicima kompanija 3. decembra Obama je kazao da su sankcije uperene na promenu Putinovog „razmišljanja [odluka]“, ali da on ne misli da će to uspeti. On [ustvari] čeka da „politika unutar Rusije… sustigne ono što se odigrava u ekonomiji – a to je i razlog zašto moramo da nastavljamo sa tim pritiskom“. To je drugi način da se kaže da krađa tržišta ruskog prirodnog gasa, prinuda Evrope da uvede sankcije i navođenje Vašingtonovih versko-fanatičnih marioneta iz Saudijske Arabije da izazovu pad cena nafte pomoću preplavljivanja tržišta naftom – sve u nameri da izazovu da ruski narod počne da okrivljuje Putina do te mere da ga se otarase. Kratko rečeno: promena [ruskog] režima.

Američki Kongres je 4. decembra zvanično objavio motive SAD koji stoje iza ove gužve, prihvatajući do sada verovatno najgori akt – Rezoluciju 758. Ta rezolucija je zbirka svih laži koje su uperene protiv Vladimira Putina i Rusije tokom prethodne godine. Verovatno se nikada nije dogodilo da tolike laži budu sažete u jednom zvaničnom dokumentu te dužine. Pa ipak, ta ratna propaganda je izglasana sa 411 glasova za, dok je protiv bilo 10 glasova. Ako – uprkos ovom pozivu na rat između dve nuklearne sile – u budućnosti još uvek bude istoričara, oni moraju da ocene ovu rezoluciju kao dokaz potpunog nedostatka inteligencije, poštenja i osećanja odgovornosti onog političkog sistema koji Vašington pokušava da nametne celom svetu.

Ron Pol (Ron Paul) je napisao odličnu analizu ovog sramnog dokumenta. Ma šta neko mislio o Polovoj unutrašnjoj politici – što se međunarodne tiče, on štrči kao jedini vrlo usamljen glas razuma. (Da, tu je i Denis Kučinič [Dennis Kucinich], ali otarasili su ga se podelom i brisanjem njegove izborne jedinice.)

Posle dugačkog spiska „mada [iako]“ laži, uvreda i pretnji, pomalja se gola komercijalna strana ove opasne kampanje. Kongres poziva zemlje Evrope da „umanje mogućnosti Ruske Federacije da koristi snabdevanje energijom kao sredstva za primenu političkog i ekonomskog pritiska na druge države; to uključuje i davanje prednosti izvozu prirodnog gasa i ostalih energenata iz SAD i drugih država… [a Kongres] poziva predsednika da ubrza odobravanje izvoza tečnog prirodnog gasa iz SAD u Ukrajinu i ostale evropske države“.

Kongres je [tako] spreman da rizikuje i propagira nuklearni rat – ali kada se dođe do „kraja svega“ – u stvari, tu se radi o otimanju tržišta ruskog prirodnog gasa pomoću onoga što se do sada pokazalo kao blef: gasom iz škriljaca, dobijenog frekingom u SAD.

GORE OD HLADNOG RATA

Neokonzervativci, koji su izmanipulisali neznalačke političare Amerike, doveli su nas ne u novi Hladni rat – nego u nešto još gore. Dugotrajno rivalstvo sa SSSR bilo je „hladno“, usled SMU – Sigurnog Međusobnog Uništenja (MAD, Mutual Assured Destruction). I Vašington i Moskva su bili savršeno svesni da bi „vrući“ rat značio uzajamno nuklearno bombardovanje – a to bi uništilo svakog.

Ovaj put SAD misle da su već „pobedile“ u Hladnom ratu i izgleda da su opijene samopouzddanjem da će ponovo pobediti. Amerika usavršava i povećava svoje nuklearne snage i gradi „nuklearni štit“ na ruskim granicama, čiji jedini cilj može biti da omogući Americi da izvrši prvi udar – uz sposobnost da nokautira bilo kakvu rusku reakciju na američki nuklearni napad. To ne može imati uspeha – ali može slabiti [američki] strah od protivudara.

Opasnost od direktnog rata između dve nuklearne sile je sada ustvari mnogo veća nego tokom Hladnog rata. Sada se nalazimo u nekoj vrsti „zamrznutog rata“, jer ništa što bi Rusi rekli ili uradili ne može imati nikakvog efekta. Neokonzervativci, koji iza scene formiraju američku politiku, izmislili su potpuno fiktivnu priču o „agresiji“ Rusije – a nju su kako predsednik SAD, tako i masmediji, a sada i Kongres, prihvatili i propagiraju je. Ruske vođe su odgovorile poštenjem, istinom i razumom, ostajući mirni uprkos svih uvreda uperenih protiv njih. To nije ništa koristilo. Pozicije su zamrznute. Kada razum ne uspeva – sledi sila. Pre ili kasnije.

___________________

Napomene urednika:

[1] Duhovita, ali potencijalno vrlo bolna parafraza Dajane Džonston na „elegantni“ izraz Viktorije Nuland iz usijanih dana kijevskog Majdana: „Fuck the EU“ (jebeš EU), jer „fucking“ – pa makar i protiv volje strane koja je … lakše je podneti od „fracking“ – dubokog ubrizgavanja vrele vodene pare pod visokim pritiskom (istina, u cilju ekstraktovanja gasa/nafte iz škriljaca) – ali, nikad se ne zna; izopačenost ne poznaje granice.

[2] Na sajtu te konferencije:

http://yes-ukraine.org/en/Yalta-annual-meeting/10th-yalta-annual-meeting

vidi se da Bil i Hilari uopšte nisu prisustvovali konferenciji, ali ona jeste održana i na njoj su učestvovali kako Putinov savetnik Sergej Glazjev, tako i predsednik ruske Vnještorgbanke Andrej Kostin (jedan od govornika) i Kajrat Kelimbekov, potpredsednik vlade Kazahastana. Lista zapadnih i ukrajinskih učesnika se čita kao „ko je ko u novom Hladnom ratu protiv Rusije“.

[3] Dajana Džonston se ovde u vatri svoje argumentacije „zaletela“ jer Erdogan više nije premijer, nego je od 28. 8. 2014. predsednik Turske.

___________________

Dajana Džonston (Diana Johnstone) je nezavisna američka novinarka. Napisala je knjigu „Krstaški rat ludaka: Jugoslavija, NATO i zablude Zapada“

Prevelo STANjE STVARI

Sounterpunch/Stanje stvari

 

Svet
Pratite nas na YouTube-u