Prvi kanal Ruske državne televizije o socijalnim nemirima u Srbiji i mogućoj majdanizaciji situacije
Ko zahteva da se ruski humanitarni centar ne otvori na jugu Srbije?
Irada Zejnalova, voditelj: Mi ćemo poći drugim putem.
Drugi zaokret Rusije na Istok još jednom je potvrdio njenu odlučnost da u današnjoj situaciji odustane od projekta Južni tok – nafta i gas idu na drugu stranu.
Predstavnici EU koji su se okupili ove nedelje, razmatrali su šta dalje i odakle u perspektivi nabavljati gas. Moskvu nisu pozvali na taj sastanak – svi razgovori su bili isključivo za unutrašnju, evropsku upotrebu.
Njegov ishod bio je: oštro napominjanje Bugarskoj i Mađarskoj – ne zaboravljajte na evropske vrednosti. I mekše prema Srbiji koja još nije stupila u EU – Beograd pravno nije u obavezi da podrži antiruske sankcije. Ali, obavezan je da još jednom porazmisli ako se sprema u evropsku porodicu.
Zapadni politikolozi već grade teoriju zavere – navodno, na Balkanu, Rusija može da udari po Evropi njenim pendrekom. Kao što su Evropljani nekada, dosledno pokazivali balkanskim zemljama koliko je dobro drugovanje sa njima.
Uzgred, i nemačke novine pišu da Rusija tradicionalno potpisuje sporazume i trguje sa Srbijom i podržava Beograd ne priznajući Kosovo.
A ovo je odlomak iz izveštaja nemačkog Ministarstva inostranih poslova: „Ruske investicije su poboljšale perspektive regiona koji je u značajnoj meri stradao od NATO bombardovanja”.
Moj kolega Jevgenij Baranov otputovao je u Srbiju da bi razumeo ko se, u suštini, i u šta toliko meša i zašto EU zahteva da se ne otvori ruski humanitarni centar na jugu Srbije.
(Na špici piše: U susret novim svrgavanjima)
Baranov: Do početka ukrajinske krize, ni ona ni ceo Balkan nisu bili prioritet Zapada. U EU i SAD rusko prisustvo nisu doživljavali kao pretnju svojim interesima.
Smatrali su da se, nakon uništenja Jugoslavije, ceo region već ionako nalazi pod njihovom potpunom vojnom, političkom i ekonomskom kontrolom. Sad se ispostavlja da ostaci zemlje koju su oni uništili, koja iz najrazličitijih razloga nije ušla u EU i nije uvučena u NATO, makar formalno, ima mogućnost da vodi nezavisnu spoljnu politiku, što je potpuno nedopustivo.
Prva u toj tuči našla se pravoslavna Srbija koja je, za razliku od mnogih ovde, povezana sa Rusijom ne samo merkantilnim interesima, već i čvrstim duhovnim i istorijskim vezama.
Pogledajte, zar vas ovo ni na šta ne podseća? Ne, to nije Kijev pre godinu dana, to je Beograd 2008. godine u vreme kada je Srbija potpisala sporazum o asocijaciji sa Evropskom unijom i faktički izgubila Kosovo koje je tada proglasilo nezavisnost.
U sudbini moderne Ukrajine i Srbije generalno ima mnogo zajedničkog.
Ako su se pre godinu dana, prognoze o neminovnom ratu u Ukrajini, u slučaju uspeha državnog udara u Kijevu, davale na osnovu tragične istorije uništenja Jugoslavije, onda sada, kada su se prognoze, na žalost ostvarile, Moskva budno prati kako će se razvijati situacija u maloj Srbiji koja je odlučno odustala da se pridruži sankcijama protiv Rusije.
„Smatramo da su veoma opasne izjave koje dolaze iz EU o mogućoj novoj krizi na Balkanu. U vezi sa tim, smatramo da je krajnje opasno povećano korišćenje tehnologija „obojenih revolucija” koje su već iskorišćene u Ukrajini i njihova primena na zemlje koje se tradicionalno nalaze u izuzetno prijateljskim odnosima sa Rusijom” – ističe zamenik predsednika Državne Dume RF Sergej Železnjak.
U vreme velikih uspeha Rusije na Balkanu, u svetlu isprovociranog talasa antiruskog raspoloženja u ostatku Evrope – nije mogla da ne razbesni naše zapadne partnere.
Posebnu ljutnju izazvali su oktobarska poseta predsednika Putina Beogradu i prijem koji mu je tada priređen.
Vojna parada i zajednički vojni manevri sa Rusima u zemlji koju Amerikanci smatraju svojim zakonitim vojnim trofejom.
Istovremeno, u susednoj Bosni, u Republici Srpskoj, uprkos svim naporima Zapada ponovo je za predsednika izbran Milorad Dodik koji se otvoreno zalaže sa savez sa Rusijom.
Osim toga, održana je trijumfalna svetska premijera filma Nikite Mihalkova u Beogradu, patrijarh Kiril je osveštao spomenik Nikolaju Drugom koji je ustanovljen u srpskoj prestonici odmah preko puta Predsedništva države — sav ovaj praznik nepokornosti postao je isuviše bolan da bi ostao bez odgovora.
U studiju jedne od centralnih srpskih televizija u direktnom prenosu spor vode dva čoveka. Jedan – lider patriotskog pokreta „Treća Srbija” Miroslav Parović. Drugi – Srđa Popović – osnivač svetski poznatog „Centra za primenjene nenasilne akcije i strategije”, skraćeno KANVAS.
Ovu organizaciju osnovali su oni koji su pre 14 godina u Beogradu oborili Miloševića, a onda učestvovali i u svim obojenim revolucijama – od Gruzije do Egipta.
Ovoga puta Kanvas optužuju za pripremu operacije za destabilizaciju same Srbije.
Srđa Popović demantuje sve optužbe i naziva ih glupošću i sledeće debate ovim povodom zakazuje na sudu.
Već sledećeg dana u Novom Sadu – drugom po veličini gradu u zemlji, na ulice izlaze ljudi koji od vlasti traže da budu budne i ne dozvole provokacije koje mogu udariti po rusko-srpskim odnosima.
„Upravo u tom kontekstu, smatramo da su to, po svoj prilici, naručene antiruske akcije koje se u zadnje vreme održavaju po Srbiji. U njima učestvuju oni koji traže da se srpskim građanima nadoknadi šteta koju su pretrpeli od privatizacije srpske naftne kompanije NIS, a čiji kontrolni paket akcija pripada ruskom Gazpromu.
Nakon što je objavljeno da je zaustavljen projekat Južni tok, a što je loša vest za Srbiju, ovi zahtevi su postali ekstremniji. Njihov cilj je da, na kraju krajeva, daju povod antiruskim snagama da od vlasti zatraže raskidanje energetskog sporazuma sa Moskvom i pridruživanje sankcijama protiv Rusije” – smatra lider pokreta Treća Srbija Miroslav Parović.
Prva obojena revolucija u istoriji dogodila se upravo ovde u srpskoj prestonici sada već daleke 2000. godine. Upravo su odavde tehnologije tzv. nenasilnih revolucija za svrgavanje nepovoljnih režima za Zapad prenete u Ukrajinu, što je podrazumevalo zajedničku dalju sudbinu ove dve zemlje.
I u jednoj i u drugoj zemlji, otvorene zapadnjake, koji su na vlast došli posle državnog udara, smenili su oni koji su dobili glasove birača obećavajući zaokret na Istok.
I u jednoj i u drugoj zemlji ta obećanja nisu ispunjena.
Postepeno odustajanje od vlastitog suvereniteta u korist Zapada, što u Ukrajini, što u Srbiji, odigravali su se pod parolom da zemlje treba da budu neki most između Rusije i Evrope.
Ispostavilo se sa je Ukrajina bila prva kojoj je Zapad, izgubivši strpljenje, ponudio sudbinski izbor: ili-ili. Rezultat je poznat. Sada se čini da je ponovo red na Srbiju.
„Svih poslednjih godina Srbija je mirno rešavala svoje unutrašnje probleme – izborima. Vlasti su uvek znale da nešto nije u redu. Kod nas ni jedna vlada nije izdržala ceo mandat. Uvek smo imali vanredne izbore i tek nakon njih dobijali novu vlast. I sada – ako situacija u zemlji bude loša, pre svega tu, naravno, imam u vidu socijalne nemire – računam na izbore na svim nivoima vlasti” – ističe predsednik Srbije Tomislav Nikolić.
Međutim, izbori u takvoj situaciji mogu da budu pre povod za destabilizaciju nego panaceja za nemire.
U meri kako bude rasla napetost u odnosima između Rusije i Evropske unije, pritisci na srpske vlasti sa zahtevom da odustanu od saradnje sa Moskvom i pridruže se sankcijama – samo će rasti. Pri tom na Zapadu odlično znaju da osiromašene Srbe, koji su prošli iskustvo zavođenja višegodišnjim i uzaludnim evropskim sankcijama, na Evromajdan nećeš podići. I evo, iz Haškog zatvora potpuno neočekivano izlazi lider srpskih radikala Vojislav Šešelj, koji je iz rešetaka proveo gotovo 12 godina bez presude i koji više nije računao na oslobađanje.
Nije prošlo ni nedelju dana a na glavnom trgu srpske prestonice okupilo se 30.000 ljudi kojima je Šešelj saopštio da vlasti vode izdajničku zapadnu politiku i pozvao na smenu režima u slučaju ako se Srbija pridruži sankcijama protiv Rusije.
„Rizici su veliki! Ali, još veći rizik je ako ostanete pasivni i ne borite se. Mi ćemo se boriti i bićemo svesni svih opasnosti koje nas vrebaju. Ja ne mogu biti instrument u rukama Amerikanaca ili bilo koje druge zapadne sile. Tako je i sa Rusima, ja nisam instrument ni u ruskim rukama. Ja vodim srpsku politiku koja je otvoreno proruska, što ne znači da me Rusi drže na vezi i govore šta da radim, a šta ne!” – kaže lider Srpske radikalne partije Vojislav Šešelj.
Malo ko u Srbiji sumnja u iskrenost ovog čoveka. Međutim, u momentu kada samo dve nedelje nakon oslobađanja, Haški tribunal traži da se Šešelj koji je oboleo od raka vrati u zatvor, u Beogradu su počeli da govore da Zapad starog političara uvodi u igru koje on nije ni svestan.
Njegov povratak iza rešetaka moguć je samo ako ga uhapse srpske vlasti što bi narod odmah doživeo ne samo kao izravnavanje računa sa političkim protivnikom, već i kao želju da se oslobode neželjenog svedoka.
Jer, i predsednik i premijer Srbije su, kao nekadašnji najbliži saradnici Šešelja u radikalnoj stranci, napravili karijere dok je on bio u zatočeništvu zbog nekada zajedničkih ubeđenja. Sada kada je socijalna napetost velika, najvažnije je pronaći dovoljan emocionalni povod i izvesti ljude na ulicu. A nejedinstvena opozicija koja razume složenost situacije, ne žuri sa protestima.
„Videli smo šta se sasvim nedavno dogodilo sa Ukrajinom, čim je samo pokušala da promeni ili odloži namenjeni joj zapadni kurs. Mislim da je i ovde moguć takav scenario. Ali, moram da vam kažem da moja partija, koja se nalazi u opoziciji sadašnjoj vladi, neće učestvovati u njenoj destabilizaciji ako iza toga budu stajale zapadne ambasade i partije u njihovoj službi” – ističe predsednik Demokratske partije Srbije Sanda Rašković-Ivić.
Mladen Obradović – jedan je od lidera zabranjenog desničarskog omladinskog pokreta „Srpski obraz”. On je u oktobru 2010. šest meseci bio u zatvoru zbog organizovanja nereda i učešća u pogromima koji su tokom održavanja gej parade zahvatili Beograd. Pola godine za nešto nije ni mogao da učini jer je pre početka tih događaja već nekoliko sati bio uhapšen!
On tvrdi da je shema uvek ista. Kada zatreba, među demonstrantima se pojavljuju snažni mladi ljudi sa fantomkama koji počinju tuču sa policijom, lome sve što im se nađe na putu, a onda iznenada nestaju. Tako je bilo i 2008. godine kada je trebalo skrenuti pažnju svetske javnosti sa gotovo milionskog mitinga protiv proglašenja nezavisnosti Kosova, tako je bilo i tog, po njega, nesrećnog dana u oktobru 2010. godine.
„Mislim da su i vlada i svi ti američki i evropski političari veoma zainteresovani da Srbija prekine sve svoje veze sa Rusijom i da konačno postanemo kolonija Zapada i zemalja NATO. I ako misle da je to moguće, da je način ostvarenja moguć i putem nereda u Beogradu i drugim gradovima Srbije, mislim da će oni pokušati da to izvedu pod bilo kojom parolom” – smatra aktivista pokreta „Srpski Obraz” Mladen Obradović.
U nastaloj situaciji, scenario o kome govori Mladen, potpuno je moguć. Srbiju guše novim političkim i ekonomskim uslovima za prijem u Evropsku uniju, unatoč tome što svi vide da je to himera.
Zemlju očekuju socijalni protesti. U poslednje vreme sve ulične akcije se održavaju uz ruska znamenja — čiji je simbol za Srbe razumljiva alternativa.
Ubacivanje bojovnika u mirne kolone sa našom (ruskom – prim. prev.) trobojkom i ulično nasilje koje će predstaviti kao pokušaj svrgavanja vlasti, omogućiće da se istovremeno reše dva zadatka.
Da srpske vlasti već jednom dobiju konačnu šansu da se bez osvrtanja na birače opredele. A da Zapad, dobijajući potpunu kontrolu nad regionom, može stvari da predstavi kao pokušaj Rusije da se revanšira za izgubljeno u Kijevu.
Emitovano u centralnoj informativno-analitičkoj emisiji Vaskresnoe vremja
Originalni prilog možete pogledati ovde
Izvor Fakti, 15. 12. 2014.
