KLjUČNA SLABOST PUTINOVE STRATEGIJE

SRĐA TRIFKOVIĆ Rusija se još uvek nedovoljno odlučno suprotstavlja zapadnim izazovima Usled ukrajinske krize,...

SRĐA TRIFKOVIĆ

Rusija se još uvek nedovoljno odlučno suprotstavlja zapadnim izazovima

Usled ukrajinske krize, poslednjih meseci 2014. godine nastupile su znatne promene u globalnim političkim, trgovinskim i bezbednosnim aranžmanima. Rusija je prenela težište svog geopolitičkog angažmana – kako bi se Amerikanci izrazili, svoj „pivot“ – od Evrope ka istočnom, evroazijskom prostoru. Premda su potezi Moskve bili reaktivni, ishod je u suprotnosti sa dugoročnom američkom strategijom, koja se zasnivala na kontroli nad Evroazijom: držati Rusiju razdvojenom od Kine, izolovati Iran, sprečiti Indiju i druge azijske zemlje da se udruže u stvaranju alternative dolarskoj zoni. Šangajski i BRIKS okviri saradnje otvaraju nove horizonte multipolarizacije sveta – isprva više ekonomske nego bezbednosne – ali jednom ustanovljeni tokovi novca, robe i usluga neminovno vode i ka težnji da se združenim snagama spreči njihovo remećenje intervencijom trećih sila.

Glavna „treća sila“, međutim, još je veoma moćna – Amerika na naoružanje troši više nego ostatak sveta – i nije spremna da prihvati multipolarizaciju kao istorijsku činjenicu. Težnja za „dominacijom kompletnim spektrom“ još uvek je osnova američke geostrategije. U samom srcu te doktrine jeste težnja za kontrolom nad Rusijom i njenim resursima, uslovljena ne samo trenutnom konstelacijom snaga duž njenih granica već pre svega neumoljivim činjenicama geopolitičke nekompatibilnosti između SAD i Rusije.

Rusija se još uvek nedovoljno odlučno suprotstavlja zapadnim izazovima. Putinov novembarski govor na sastanku Valdajskog kluba u Sočiju bio je odličan u spoljnopolitičkoj analizi, ali je bio razočaravajući po pitanju predloženih ekonomskih mera u cilju odbrane ruskih strateških interesa. Ruski predsednik je rekao da će vlada učiniti sve da pomogne ruskoj poslovnoj zajednici, da će insistirati da se vrati ruski novac sakriven u stranim bankama i da će težiti stabilnosti i predvidljivosti. Ovo zvuči ohrabrujuće, ali je problem u onome što Putin nije rekao. On nije nagovestio promene u Centralnoj banci Rusije, koja i dalje sledi prihvatanje dolara kao rezervne valute. On nije pomenuo nužnost njene preko potrebne nacionalizacije. Štaviše, Putin nije nagovestio prodaju američkih obveznica, kojih Rusija ima u izobilju a koje održavaju globalni dolarski sistem u životu na štetu Rusije (i svih ostalih nacija sveta). On nije imenovao ruske funkcionere koji se zalažu za očuvanje zapadnog ekonomskog modela i koji sprečavaju preko potrebnu dedolarizaciju ruskog finansijskog sistema, što je preduslov oporavka ruske ekonomije i zaštite ruskih globalnih interesa.

PROBLEM RUSKE VLADAJUĆE ELITE

Nema zavaravanja: rat u Ukrajini se vodi i nije završen, jer je integralni deo rata protiv Rusije, kome nema kraja. Ništa neće polako doći na svoje, kao što tvrde pobornici meke linije iz Putinovog okruženja – prozapadni tehnokrate i oligarsi teški milijarde dolara, ljudi sa ličnim finansijskim interesima u kapitulantskoj politici. Oko Putina tokom proteklih 14 godina okupio se jedan od koncentričnih krugova moćnih savetničkih timova koji rešavaju izazove Zapada mlako i reaktivno, uz stalnu težnju da ruska strana pravi Zapadu ustupke kao znak dobre volje.

Neki su veoma uticajni. Miljenici premijera Dmitrija Medvedeva su japijevski nominalni Rusi nižih srednjih godina sa američkim akcentom, skloni zapadnom stilu života i modelu menandžmenta. Vodeći je primer prozapadni prvi zamenik premijera Arkadij Dvorkovič (na slici dole sa Medevedevom), rođen 1972. On je ekonomske nauke ispekao na elitnom američkom univerzitetu Djuk, gde je u potpunosti prihvatio sve premise breton-vudskog dolarskog kulta. Njega je Medvedev doveo na sadašnji položaj maja 2012. Dvorkovič je prethodne četiri godine bio blizak savetnik Medvedevu dok se ovaj nalazio na položaju predsednika Ruske Federacije.

medvedevdvorkovic01Još je za odlučnu rusku kontrastrategiju opasnija uloga Elvire Nabiuline, koja je od juna 2013. na čelu Centralne banke Rusije. Ona je deklarisani protivnik radikalnih reformi ruskog finansijskog sistema u celini, a dedolarizacije ruskog monetarnog sistema posebno. Ruska ekonomija i rublja su pod sistematskim strateškim napadom, ali Nabiulina se svejedno protivi predlozima da Centralna banka bude nacionalizovana i da spoljnotrgovinske transakcije budu oslobođene dolarskih stega. Koliko god to zvučalo bizarno, njena je banka – uostalom kao i američka Banka federalnih rezervi u Njujorku – u privatnom vlasništvu ruskih oligarha. Ako i kada bude saopšteno da je Nabiulina smenjena, znaćemo da je Rusija na putu finansijskog osamostaljenja. Ona i Dvorkovič su konkretna imena iza nipošto neosnovane teze o petoj koloni u gornjim ešalonima ruske državne moći. Alarmantno je da su opredeljenja samog premijera Medvedeva u kontekstu potrebnog prestrojavanja kadrova ostala krajnje neizvesna.

Ništa manje uticajni nisu ni Putinovi stari drugari iz lenjingradskih borilačkih klubova, mediokriteti kojima je on omogućio da se obogate jer ima poverenja u njih. Oni nemaju ni trunke nacionalnog osećaja niti odgovornosti – da o nekakvoj sposobnosti analitičkog rasuđivanja ne govorimo.Oni su, po mišljenju jednog od mojih sagovornika, „zlo Rusije, dvorska koterija u najgoroj tradiciji Evropom fasciniranih i kompleksom niže vrednosti opsednutih Rusa poput Petra Velikog“.

NAJSLABIJA KARIKA

Agresivni zapadni militarizam i sankcije protiv Rusije ogolili su značajne slabosti Putinove ekonomske i političke strategije. Pogrešan je oslonac na prozapadne ekonomske oligarhe u koncipiranju strategije ekonomskog razvoja Rusije i prihvatanje većine pljačkaško-privatizacionih zahvata Jelcinovog perioda kao svršenog čina. Oligarsi su najslabija karika u razradi strategije efektivnog odgovora izazovima Zapada. Oni pritiskaju Putina da popusti pred Vašingtonom, a istovremeno moljakaju zapadne banke da njihova svojina i njihovi računi budu izuzeti od sankcija. Oni se upinju da zaštite svoje investicije u Njujorku i Londonu. Oni očajnički žele da Putin ostavi borce za slobodu u jugoistočnoj Ukrajini na cedilu i da napravi dil sa kijevskom huntom. Oni su pristali da se politički ne protive Putinu unutar Rusije u zamenu za dozvolu da prebace svoje ogromno bogatstvo u zapadne banke, da investiraju u nekretnine u Londonu, Parizu i Menhetnu – i da uspostavljaju veze lične lojalnosti van Rusije. Drugim rečima, idealni materijal za moćnu petu kolonu u samom vrhu ruske ekonomsko-političke elite.

Putinov taktički uspeh u pridobijanju oligarha pretvorio se u izvor strateške slabosti u odbrani Rusije od razornih ekonomskih sankcija Zapada. Današnja sposobnost vlade Rusije da mobiliše privredu zemlje i da se odupre zapadnom uništavajućem pritisku bitno je oslabljena činjenicom da je kontrola države nad finansijskim tokovima bitno oslabljena. Teško je zamisliti da će vlasnici najvećih ruskih firmi i banaka, odavno navikli na državne subvencije i nameštene tendere, voljno prihvatiti ma kakvo stezanje kaiša zarad širih nacionalnih interesa – da o povratku para iz zapadnih banaka ne govorimo. Suočeni sa ozbiljnim udarcem po džepu, oni će se daleko radije prikloniti nekom novom potencijalnom gospodaru nego što će ostati lojalni Putinu.

putingovortelaOni su najopasnija i sa stanovišta vašingtonskih stratega potencijalno najefikasnija domaća peta kolona, beskrupulozna, krvoločna, na svaku gadost spremna. Oni nisu svoje poslovne imperije gradili teškim radom i ličnim rizicima od dna naviše, oni su ih stvarali tako što su zgrabili, pljačkali i čerupali dobra iz državnog sektora, a potom svoj plen bogato hranili državnim tenderima i političkim vezama. Oni sigurno neće biti sposobni da u Rusiji razviju substitute za nemačke mašine alatljike i kinesku elektroniku. Da je od njih pre sedam decenija zavisio razvoj tenka T-34, sovjetska bi Rusija nesumnjivo izgubila rat protiv Hitlera. Oni nisu nikakvi preduzimači, već mafijaški rentijeri lojalni Zapadu, gde su im pare. Sa prijateljima poput njih, Putinu neprijatelji nisu potrebni.

Da bi opstala, Rusija mora da nacionalizuje izdajničku Centralnu banku, koja je peta kolona svetske dolarokratije. Rusija mora da uspostavi kontrolu nad svojom spoljnom trgovinom i svim strateškim industrijama i da okonča moć rentijerske pljačkaško-izdajničke oligarhije. Ruski narod je sačuvao sećanje na institucije opščinskog zajedništva, koje sada – u poslednji čas i pod prinudom – treba pretočiti u povratak nacionalnog bogatstva u ruke nacionalnim interesima posvećenih državnih funkcionera čija primarna motivacija nisu pare, vile u Kanu i „prijateljstvo“ zapadnih bankara. Sve što Putin time može da izgubi jeste bezvredna lojalnost neruskog taloga koji mu ionako više nije veran, a zauzvrat dobiće auru spasioca nacije u rangu Aleksandra Nevskog.

Pogledi/Stanje stvari

Ekonomija
Pratite nas na YouTube-u