SRPSKA EKONOMSKA DRAMA I BEDA LIBERALNE IDEJE (1)

NEBOJŠA KATIĆ Uporno nametanje liberalističkih ideja postaje oblik specijalnog rata protiv država drugačijeg ustrojstva...

NEBOJŠA KATIĆ

Uporno nametanje liberalističkih ideja postaje oblik specijalnog rata protiv država drugačijeg ustrojstva

Srpska ekonomska nauka kreće stranputicom kada se okreće političkoj filozofiji, pokušavajući u njoj da pronađe inspiraciju i rešenja za ekonomsku katastrofu koju Srbija doživljava.

Ekonomska nauka ima previše svojih muka, previše dilema i nudi premalo rešenja da bi srpski ekonomisti sebi mogla dozvoliti luksuz gubljenja vremena u sholastičkim raspravama.

Na terenu političke filozofije nema ničeg novog, ničega što ne znamo već decenijama, ničega što baca drugačije svetlo i što danas može pomoći u koncipiranju ekonomske politike. Da se poslužim novozavetnom porukom i da je parafraziram – politička filozofija otvara široka vrata koja vode ka intelektualnom eskapizmu. Idući tim putem, daje se za pravo Tomasu Karlajlu (Thomas Carlyle) koji je ekonomiju (kako izgleda, proročki) nazvao jadnjikavom naukom (the dismal science).

Na liniji tog i takvog eskapizma je i tema najavljene rasprave koju organizuje Naučno društvo ekonomista Srbije, a koja treba da odgovori na pitanje – kako liberalna i komunitarna misao mogu pomoći izgradnji institucija i kreiranju ekonomske politike? Ovaj rad je napisan povodom te rasprave.

Rezigniranost, koju će čitalac svakako uočiti u ovom tekstu, potiče upravo iz strašnog nesklada između srpske društvene stvarnosti i njenog odraza na ekonomskoj intelektualnoj sceni.

SRBIJA DANAS I SUTRA

U trenutku kada ovo pišem (decembar 2014. godine), Srbija se nalazi u jednoj od najvećih ekonomskih i društvenih kriza u svojoj istoriji. Suočena sa pretećim bankrotom, nemoćna da svoju ekonomiju organizuje i oporavi, Srbija je pozvala u pomoć Međunarodni monetarni fond (MMF) i sa njim će zaključiti trogodišnji stand-by sporazum iz predostrožnosti. Kako god da se sporazum tumači i racionalizuje, od osnovne činjenice se ne može pobeći – Srbija je pod punim ekonomskim starateljstvom MMF i prisiljena je na njegovu gorku medicinu, najgorču od kada sa MMF sarađuje.

Na kraju 2014. godine, a na bazi danas raspoloživih statističkih podataka, realni bruto domaći proizvod Srbije će biti za oko tri procentna poena niži nego što je bio 2008. godine. Ako se ne dogodi čudo, Srbija će tokom 2015. i 2016. godine imati negativnu ili u najboljem slučaju nultu stopu realnog rasta BDP. Na bazi projekcija MMF, Srbija bi tek 2017. godine mogla ostvariti mali privredni rast od oko dva procenta. U tom scenariju BDP Srbije bi se 2018. godine mogao vratiti na (realni) nivo iz 2008. godine, ako i tada.

Velika je verovatnoća, bojim se i neminovnost, da će po isteku trogodišnjeg aranžmana sa MMF svi ključni makroekonomski parametri Srbije biti gori nego što su danas. Ovo se pre svega odnosi na nivo zaposlenosti, na visinu javnog i spoljnog duga. Ovakav zaključak sledi i iz iskustava svih onih država koje su primenile politiku na kojoj insistira MMF, a koju je Srbija upravo prihvatila. [1] Biće veliki uspeh ako Srbija u naredne tri godine uzmogne da izbegne finansijsku krizu i ako ne bude morala da traži reprogram spoljnog duga.

Srbija će, sva je prilika, prokockati još jednu deceniju tapkajući u mestu ili hodajući unazad. U tom svetlu bi bilo logično očekivati da se domaća ekonomska scena usijava od ozbiljnih rasprava i argumentovanih, suprotstavljenih stavova, da sve vrvi od predloga o tome kako unaprediti ekonomsku politiku, kako zaposliti ljude, kako preokrenuti trendove i promeniti vladajuću paradigmu.

moderntimes02

SRPSKA EKONOMSKA SCENA

Nažalost, na medijski vidljivoj strani intelektualnog spektra – a samo je on važan jer kreira javno mnjenje – stanje je redovno. Nema upotrebljivih razvojnih ideja, nema ničega što bi pomoglo da politička elita možda promeni smer i sama kreira svoju razvojnu politiku. Na mrtvom moru srpske ekonomske misli dominiraju tri grupe ekonomista koje se povremeno mešaju i preklapaju.

Prvi grupu čine rutineri i majstori opštih mesta. Oni nikada ne greše i sve što govore je tačno. Po njima, bolje je da država bude funkcionalna nego nefunkcionalna, bolje je da fokus bude na stvaranju vrednosti nego na raspodeli, bolje je da zaposlenost raste nego da pada, bolje je da se izvozi nego da se uvozi, bolje je da industrija jača nego da slabi, bolje je da se investira nego da se ne investira. Iako je sve tačno, ništa, ali baš ništa od ovih opštih mesta se ne može operacionalizovati i pretvoriti u ekonomsku politiku.

Drugu grupu ekonomista čine poklonici MMF, USAID, Svetske banke itd., koji u ovim i sličnim institucijama vide nosioce svekolike ekonomske mudrosti. Ovi ekonomisti popunjavaju sva ključna savetnička, a često i ministarska mesta. Njihov zadatak je da promovišu i sprovode politiku inostranih institucija, da govore o nužnosti i nepogrešivosti politike koja uvek i svuda insistira na maloj državi, na privatizaciji, na liberalizaciji i privlačenju stranih investicija. Stavovi ovih ekonomista su manje opšti, ali su reducirani – smanjiti javnu potrošnju i javni dug, uravnotežiti budžet, smanjiti subvencije, prodati javna preduzeća i… I dalje nema.

Treću grupu ekonomista čine ideolozi ili, možda bolje, ekonomski filozofi. Oni dominiraju univerzitetima, oblikuju javno mnjenje, promovišu (neo)liberalnu ideologiju i daju ključnu intelektualnu potporu politici kolonizacije koju sprovode već pomenute međunarodne organizacije. U javnim nastupima, ideolozi se najčešće ne bave konkretnim ekonomskim problemima „sada i ovde“; oni se bave teorijama i principima.

Za sve tri grupe ekonomista je karakteristično da potpuno ignorišu stvarnost, empiriju i ekonomsku istoriju. Ovde je reč samo o različitim pojavnim oblicima istog fenomena – o nedopustivom intelektualnom eskapizmu u banalnost, servilnost ili jalovu teoriju.

Ako su problemi domaće ekonomije vezani za nisku stopu zaposlenosti, za stagnaciju, za ekonomiju koja je na evropskom dnu, ako svi segmenti društva i države tonu pod teretom dugova (spoljnih i unutrašnjih), ako je industrija propala a sve što vredi je već sada, ili će biti u rukama stranaca, ako građani jedini izlaz vide u bekstvu iz zemlje, onda je nejasno kako će analiza ocvalih političkih teorija pomoći da se ti procesi promene. Ni na jedno od ovih pitanja politička filozofija ne daje odgovor niti se time bavi. Time se ne bave ni liberalni, ni komunitarni, ni ini politički teoretičari. To nije domen ni političke filozofije ni filozofije morala.

Bilo bi logično da se rešenja traže kroz analizu sopstvenih iskustava i grešaka, bilo bi mudro da se proučavaju modeli država koje su uspele da umaknu bedi i koje su nesporno uspešni modeli razvoja. Dakle, umesto na terenu pragme i empirijskih analiza, srpska ekonomska misao se vrti u krugu apstraktnih teorija i ideologije.

Akademski pedant bi s pravom mogao tvrditi da pragmatične i teorijske analize ne isključuju jedna drugu, te da su potrebna oba pristupa analizi srpske drame. Nevolja je, bar se meni tako čini, što jalovo teoretisanje odnosi ubedljivu pobedu nad empirijskim analizama, pa time više služi da se od empirije pobegne ili da se ona sakrije, no da se bude njen komplement ili idejni okvir.

Idejna sterilnost uvek traži smokvin list, ona svoju ispraznost zaodeva učenošću. U tom smislu, teren političke filozofije je neodoljivo privlačan. Za razliku od surove ekonomije gde se morate suočavati sa stvarnim problemima, gde se moraju predlagati rešenja, gde se greši i gde su greške jasno vidljive, kao što je i bezidejnost jasno vidljiva, teren političke filozofije je oaza sigurnosti. Tu vladaju logički konstrukti i valjanost teorija se ne meri egzaktno. Reputacije se grade na elokvenciji, erudiciji i polemičkom daru, a ponekad i na goloj agresivnosti koja je sama sebi svrha. Na tom terenu se nikada ne može izgubiti, jer je u prirodi filozofije da ne nudi konačna rešenja. [2] I one ideje koje stvarnost i iskustvo ubijaju, na terenu političke filozofije se uvek mogu oživeti i mogu trajati večno.

LIBERALIZAM, IDEJNI I POJMOVNI HAOS

Liberalizam je u akademskom smislu neuhvatljiv pojam, njegov smisao i značenje se menjaju i kroz vreme i kroz geografski prostor i danas ga je nemoguće precizno definisati. Ne samo da je teško definisati šta se pod liberalizmom podrazumeva u širokoj oblasti političke filozofije već je nemoguće definisati i sadržaj liberalizma na užem ekonomskom terenu.

Ova idejna i pojmovna konfuzija u velikoj meri obesmišljava upotrebu pojma liberalizam u ekonomskoj sferi. Pod pojmom liberalnog se mogu podvesti različiti, pa i potpuno suprotni pogledi na ekonomsku politiku.

U SAD se pod liberalima najčešće podrazumevaju intelektualci koji stoje levo od centra, koji su bliži Demokratskoj partiji i koji su pristalice države blagostanja. U Evropi se, sasvim suprotno, pod liberalima podrazumevaju intelektualci koji stoje desno od centra i koji su pristalice laissez-faire politike. Ni uvođenje kovanica poput utilitarni liberalizam, klasični liberalizam, libertarijanski liberalizam, egalitarni liberalizam, ordoliberalizam, neoliberalizam itd. ne može pomoći da se u taj idejni haos uvede bilo kakav pojmovni red.

Kako, na primer, pomiriti liberalizam Isaije Berlina (Isaiah Berlin), po kome je New Deal najkonstruktivniji kompromis između individualnih sloboda i ekonomske sigurnosti, i liberalizam Fridriha fon Hajeka (Friedrich von Hayek), koji je najveći kritičar upravo takve politiku kakvu Berlin hvali? Kada smo kod Berlina, treba pomenuti i različite koncepte slobode – nije svejedno da li se društvo uređuje na principima negativne ili na principima pozitivne slobode.

Veća je razlika u stavovima (i posledicama po ekonomsku politiku) između liberala Džona Rolsa (John Rawls) i liberala Roberta Nozika (Robert Nozick), nego između Rolsa i komunitaraca.

Primer Hajeka govori i koliko je teško povući jasnu granicu između liberala i libertarijanaca. Da li Hajeka podvesti pod liberale ili pod libertarijance? Svrstavanje Hajeka među libertarijance bi veoma uznemirilo Ain Rand (Ayn Rand), koja je Hajeka prezirala, nazivajući ga „čistim otrovom“. (Ona ni o Fridmanu nije mislila bolje, i samo je Mizes bio po njenom ukusu.)

Ukupnoj konfuziji svakako doprinosi i neobična simbioza i uzajamno razumevanje između liberala i konzervativaca. Bilo bi za očekivati da su ova dva tabora na suprotnim stranama intelektualnog diskursa, ali, začudo, ta saradnja je porodila novo filozofsko čedo – fuzionizam.

Ili još gore, kako tumačiti netrpeljivost koju ponekad korifeji liberalizma iskazuju prema demokratiji i „tiraniji većine“? Kako objasniti afinitet koji neki liberali imaju prema diktatorima i/ili apsolutistima?

Uprkos velikim i nepomirljivim razlikama, zanimljivo je da propagatori libertarijanskih ideja žele da ostanu u korpusu liberala i zaklonjeni iza njih. Da li kroz to zajedništvo njihove ideje u opštoj gužvi postaju pitkije i prihvatljivije? Za sve radikalne ideje, a libertarijanske su van svake sumnje takve, najvažnije je da ostanu u opticaju i na debatnoj sceni, da ne budu odbačene i da čekaju svoje vreme.

U nastavku teksta ću dati samo kratki prikaz najzanimljivijih i najvažnijih liberalnih teoretičara, fokusirajući se na one njihove stavove koji imaju najviše dodira sa ekonomijom.

moderntimes03

DžON ROLS I TEORIJA PRAVDE

Polazna tačka u analizi modernog liberalizma bi morala biti čuvena knjiga Teorija pravde Džona Rolsa. Ona ne predstavlja sintezu filozofije liberalizma, ali se na bazi odnosa prema tom delu mogu povući kakve-takve linije koje makar delimično razgraničavaju liberale, libertarijance i komunitarce. Moglo bi se reći i da su se komunitarne, kao i neke novije libertarijanske ideje, izoštrile i kristalisale kroz odnos prema Rolsovom delu.

Teorija pravde se pojavila 1971. godine i postala je, bar kada su u pitanju društvene nauke, jedna od najznačajnijih i najuticajnijih knjiga druge polovine 20. veka. Rolsova knjiga je pokušaj da se ponudi liberalna alternativa do tada vladajućoj školi utilitarnog liberalizma.

Po utilitaristima, društveni i ekonomski sistem treba organizovati tako da on obezbeđuje najveću moguću ukupnu sreću (utility) društva. Utilitaristi smatraju da treba uzimati od bogatih i davati siromašnima, ne u ime pravde, ne zbog toga što siromašni to zaslužuju, već zato što siromašni u takvoj raspodeli dobijaju više nego što bogati gube, pa se time uvećava i ukupna sreća.

Za Rolsa je neprihvatljiva utilitarna ideja da se interesi pojedinca mogu podrediti i žrtvovati zarad maksimiziranja opšteg dobra i sreće. Nedopustivo je da čovek može postati sredstvo za ostvarivanje nekakvih opštih ciljeva i da ti ciljevi mogu stajati iznad interesa pojedinca.

U osnovi Rolsove teorije je snažna afirmacija jedinke i njenih prava, građanskih sloboda i interesa, ali sve to uz očuvanje principa socijalne pravde i jednakosti. On se zalaže za sistem širokih sloboda i jednakih šansi za sve – za jednaku pristupnost obrazovanju, radnim mestima i društvenim pozicijama. Kada se obezbede mehanizmi (procesi) koji će ispuniti te bazne principe socijalne pravde, tada su socijalne i statusne razlike koje proističu iz takvog sistema opravdane i dopuštene. Ipak, nejednakost je opravdana samo pod jednim uslovom – najugroženijim delovima društva u tako uspostavljenom sistemu mora biti bolje nego u bilo kom drugom sistemu (differece principle).

Važno je uočiti da je Rolsov fokus na pravednosti procesa, a ne na pravednosti rezultata, i tu je jedna od ključnih razlika između njega i utilitarista. Otuda i Rolsovo zalaganje za proceduralnu pravdu, suprotno utilitarističkim zalaganjima za distributivnu ili alokativnu pravdu.

Kada bi postojao nekakav nulti trenutak (original position) u kome društvo i njegove institucije nastaju, trenutak u kome članovi zajednice ne znaju ništa o sebi (veil of ignorance) što bi im pomoglo da predvide i procene svoju poziciju u društvu koje nastaje, Rols veruje da bi oni verovatno izabrali sistem pravde koji on zastupa jer bi njime dobili optimalnu kombinaciju slobode i sigurnosti (tzv. maximin rule).

U ekonomskoj stvarnosti, razlike između Rolsa i utilitarista postaju još jasnije.

Stavovima utilitarnih liberala nije teško braniti veliku, intervencionističku državu blagostanja koja uvodi progresivne poreze, koja aktivno preraspodeljuje, subvencioniše i pomaže siromašne i ugrožene, pokušavajući da društvo u celini učini sretnijim. Ovakva država deluje najčešće korektivno, ex post, smanjujući nejednakosti koje stalno nastaju.

Rolsova pristup je drugačiji. On već unapred (ex ante) pokušava da smanji narastanje socijalnih razlika time što svima daje jednaku šansu omogućavajući ravnopravan pristup školovanju i zapošljavanju. Za razliku od države blagostanja, Rolsova vlasnička država (property-owining democracy) bi svojim mehanizmima i institucijama obezbeđivala ravnomerniju raspodelu bogatstva i kapitala. Takva država je egalitarnija od države blagostanja, ona može, ali i ne mora biti velika da bi bila socijalno pravedna. Time se, po Rolsu, smanjuje potreba za kasnijom preraspodelom, a sve kasnije nastale razlike u bogatstvu se mogu smatrati opravdanim. Uvećanje opšte sreće nije njegova tema.

Rolsovu teoriju je moguće interpretirati i drugačije – kao napuštanje liberalne pozicije i priklanjanje socijalističkoj etici (Bell 1972). U svetlu njegovih baznih principa, gde su interesi pojedinca iznad svega, Rolsu se pripisuje kontradiktornost kada preveliku pažnju pridaje zaštiti najugroženijih. Čini se da se u njegovom konceptu pravde interesi te grupe ipak stavljaju ispred interesa pojedinca. I redistributivni instinkt je kod Rolsa mnogo snažniji nego što se to čini na prvi pogled. To se možda najjasnije vidi u načinu na koji on tretira meritokratiju.

Liberalizam, bar u principu, podržava stav da svima treba obezbediti jednaku startnu poziciju. Sporno je Rolsovo viđenje jednakosti startnih pozicija – nasleđeni socijalni status je nezaslužena prednost, ali Rols i talent vidi kao nezasluženu prednost, tražeći način da to otkloni. U skladu sa takvim egalitarnim principom, društvo mora više pažnje posvećivati onima koje je priroda manje obdarila. Tu Rolsov intervencionizam ugrožava samu logiku liberalizma i nije jasno kako se taj intervencionizam miri sa idejom po kojoj pojedinac uvek stoji iznad svakog društvenog cilja.

Upravo zbog toga što se Rolsova teorija može tumačiti na različite načine, različite i suprotstavljene političke opcije u njoj uvek mogu naći nešto za sebe. Rols je van svake sumnje pristalica tržišne privrede, ali se čini da bi socijaldemokratski model možda bio najbliži njegovom konceptu države i društva.

_________

Uputnice:

[1] O iskustvima vezanim za programe fiskalne konsolidacije pisao sam u tekstu

Fiskalna konsolidacija – na putu, ili na stranputici?

[2] O karakteristikama srpske debatne scene sam pisao u tekstu

Mladost na tržištu ekonomskih ideja

(Nastaviće se)

Blog Nebojše Katića

SRPSKA EKONOMSKA DRAMA I BEDA LIBERALNE IDEJE (2)

Ekonomija
Pratite nas na YouTube-u