NEBOJŠA KATIĆ
Insistiranje na razvojnom modelu koji bazira na stranim investicijama je ključni mehanizam moderne kolonizacije
LIBERTARIJANSKI I LIBERALNI KRITIČARI ROLSA
Robert Nozik
Za libertarijansku kritiku Rolsove teoriju možda je najbolje poslužiti se Robertom Nozikom i njegovom najpoznatijom, gotovo kultnom knjigom Anarhija, država i utopija. Nozika pre svega interesuje priroda države, njene funkcije kao i opravdanost njenog postojanja. On zaključuje da je minimalna država (night-watchman state) „najveća“ država čije se postojanje može braniti.
Nozikova minimalna država treba da zaštiti građane od nasilja, krađe, prevare, da obezbeđuje sprovođenje ugovora, i slično. Sve više od toga i sve preko toga je nasilje nad građanima i narušava njihova prava.
Država ne može nikoga prisiljavati da pomaže drugima, niti sme na bilo koji način ograničavati slobodu građana. To se odnosi i na pokušaj države da građane štiti od njih samih.
Nozik odbija bilo kakvu pomisao da redistributivna, intervencionistička država može biti pravedna. Po njemu, oporezivanje rada je isto što i prinudni rad, i time pojedinac postaje sredstvo i podređuje se dobrobiti drugih.
Uzgred, po Noziku je i minimalna država delom redistributivna, jer pruža zaštitu i onima koji za tu zaštitu nisu platili – npr. policija štiti i one koji nemaju posao i ne plaćaju porez. Nozik se poigrava i sa idejom o još manjoj državi od minimalne, uvodeći pojam ultraminimalne države, ali se za nju ne zalaže.
Nozik ne priznaje postojanje bilo kakvih opštih, društvenih ili zajedničkih interesa. Postoje samo ljudi za svojim zasebnim životima i interesima, i od njih se ne može zahtevati da se žrtvuju za druge. Oni imaju samo jedan život i on pripada samo njima. (Ovu tezu o nepostojanju društva i primatu pojedinca je kasnije ponovila, gotovo doslovno, i Margaret Tačer.)
Nozik je ponudio svoju alternativnu i jednostavnu teoriju prava i pravde (entitlement theory), koja se bavi sticanjem, raspodelom i razmenom imovine i bogatstva. U Nozikovom konceptu legitimno je sve što se prisvojilo a da nije pripadalo bilo kome, i sve što se dobilo, zaradilo, nasledilo itd. kroz proces dobrovoljne razmene. Za slučaj da neko bogatstvo nije nastalo na ovim principima, to bi se moralo ispraviti, mada Nozik priznaje da ne zna kako bi se to moglo uraditi.
Sva bogatstva i sve socijalne razlike nastale na Nozikovim principima su opravdane i nikakve etičke dileme ne postoje. Nebitno je da li je neko zaslužio bogatstvo i da li ga je dostojan. Istini za volju, Nozikov koncept ne isključuje ni mogućnost ni potrebu da se siromašnima pomaže, ali ta pomoć može biti samo i jedino dobrovoljni čin pojedinca.
Slično Rolsu, i za Nozika je bitan proces (princip) sticanja imovine, a ne i pravičnost njegovog ishoda. Nozikovi stavovi su jednostavni, jasni, mogu se nekom sviđati ili ne sviđati, ali, za razliku od Rolsa, niko ne može biti u dilemi za kakvu državu se Nozik zalaže.
Pa ipak, uz tako radikalne teorijske stavove, teško je prihvatiti da je i sam Nozik verovao u realnost organizovanja države po njegovom receptu. Čini se da je tu više reč o filozofskim vežbama i logičkim mozgalicama, nego što je reč o racionalnom konceptu države. Uostalom, Nozik filozofiju i nije doživljavao kao nauku, već kao umetničku formu, a u filozofima je video literate koji rade sa idejama. Verujem da su mnogi, čitajući Nozikovu knjigu, stekli utisak da se Nozik odlično zabavljao dok je pisao.
Valja ukazati i da nema te parlamentarne političke partije koja bi se usudila da pred birače izađe sa Nozikovim idejama o minimalnoj državi, niti bi se iko u političkoj sferi smeo pozvati na Nozikovu etiku. To onda otvara pitanje kako je moguće da u debatnom prostoru ostaju teorije koje niko ne želi da koristi i na koje se niko u javnom političkom životu ne bi pozvao?
Fridrih fon Hajek
Gledano iz ekonomskog ugla, Hajek je svakako najvažniji i najuticajniji liberalni mislilac. Hajek je iz ekonomije iskoračio u političku filozofiju, pokušavajući da napravi svoju sintezu ove dve discipline. Iako Hajek smatra da su razlike između njega i Rolsa više semantičke (verbalne) nego suštinske, čini se da je Hajekov pristup državi i društvu ipak bitno različit od Rolsovog.
Hajekov liberalizam je spontani poredak koji počiva na apstraktnim zakonima i u tom poretku nema prostora za socijalnu pravdu. Hajek se sa prezrenjem i gotovo gadljivo odnosi već i prema samom pojmu socijalne pravde. Socijalna pravda je za njega iluzija, semantička nepravda, prazna formula, znak nezrelog uma, kult koji teži da uništi autentična moralna osećanja. Po Hajeku, reč je o trojanskom konju totalitarizma, o manifestaciji plemenskog duha, o atavizmu i atavističkoj žudnji za zajedničkom svrhom (Hayek 1998).
Socijalna pravda je, po Hajeku, sinonim za distributivnu pravdu, a to podrazumeva da država ima svoju ideju o pravdi i sopstvene ciljeve koje nameće društvu. Još gore, sprovođenje principa distributivne pravde znači uništavanje tržišta i njegovih mehanizama. To je sistem preraspodele koji pokušava da nametne neku vrstu uravnilovke, da silom oduzme sredstva od uspešnih da bi ih dodelila manje uspešnim. Najtežu posledicu ovakve preraspodele Hajek vidi u tome što ona sprečava sposobne da realizuju svoj puni potencijal, budući da im se oduzimaju sredstva koja bi oni produktivno investirali. To je proces u kome svi gube, pa i siromašni. U centralističkom sistemu (centrally directed system) će siromašni dobiti manje nego što bi dobili u sistemu koji počiva na slobodnom tržištu (Hayek 1990).
Po Hajeku, bogate države možda i mogu sebi dozvoliti luksuz socijalne pravde, a da pri tome ne ugroze privredni rast. On takvu politiku nikako ne vidi kao recept za siromašne države, koje se moraju ubrzano adaptirati na brze globalne promene, a od brzine adaptacije zavisi njihov rast i ekonomski uspeh.
Hajek iskazuje i bojazan kako bi verovanje u socijalnu pravdu moglo navesti moderne demokratije da prihvate sistem koji će značajno smanjiti ljudske slobode. Po njemu, država blagostanja će kroz redistributivnu politiku, korak po korak, uništiti tržište, a potom će se sve više uvoditi centralno planiranje. Na kraju, sistem redistributivne pravde će završiti u totalitarizmu.
Hajekov ekonomski (liberalni) univerzum je relativno jednostavan i počiva na spontanoj mudrosti tržišta. Tržište je mehanizam preko koga se harmonizuju različiti ciljevi pojedinaca, preko koga oni stupaju u kontakt i sarađuju, i gde svako pokušava da sledi svoje interese i optimizira svoju situaciju.
U tom smislu tržište nikoga ne diskriminiše, svakome daje šansu i na kraju ga dovodi na svoje mesto. Uspeh ne zavisi samo od sposobnosti, već zavisi i od okolnosti i od sreće. Tržište nije instrument pravednosti, ali je najbolji mehanizam koji imamo. Mudrost tržišta ne može zameniti država i svaki pokušaj da se interveniše znači uplitanje u procese koje ne razumemo i čije implikacije ne možemo predvideti. Slično Rolsu, i Hajek misli da je ključ pravednosti u procesu, u mehanizmima kojima se pravednost ostvaruje, a tržište je upravo takav mehanizam.
Na užas libertarijanaca, Hajek prihvata da moderna država može i mora vršiti neke funkcije koje prevazilaze okvire klasičnog liberalizma, ili Nozikove minimalne države. Uz to, država može ostvarivati i neke socijalne funkcije, pružati minimalnu zaštitu siromašnima kroz socijalnu pomoć, može subvencionisati školovanje i sl., ali sve se to mora odvijati van tržišta i ne sme ugrožavati tržišne mehanizme. Po Hajeku, veličina države je manje važna od odabira funkcija koje će ta država na sebe preuzeti.
Hajekova uverenost u sopstvene stavove i predviđanja je toliko jaka da ih on često prezentira aksiomatski, kao samopodrazumevajuće. U skladu sa tim, Hajek ne troši vreme na empirijske analize kojima bi svoje teze potvrdio, pa je (pre)često u velikom raskoraku sa stvarnošću i društvenim preferencijama.
Iako je Hajek veoma popularan na britanskoj desnici, ni tamo nema političke partije koja bi se usudila da se pozove npr. na njegovu kritiku britanskog zdravstvenog sistema. Nacionalna zdravstvena služba (NHS) je institucija koja svakom građaninu obezbeđuje besplatnu zdravstvenu zaštitu i Britanci su na nju izuzetno ponosni. Hajek je tvrdio da taj sistem ometa razvoj medicine, jer u takvom sistemu nema konkurencije. Hajeku bi svakako po volji bio američki zdravstveni sistem, koji je mnogo skuplji od evropskih, manje je efikasan, ali u kome vlada tržišna utakmica (Hayek 2011, Hayek 1994).
Hajekovština, kao metoda ignorisanja stvarnosti, može se najbolje ilustrovati kroz njegov odnos prema socijaldemokratiji. Redistributivna socijalna država neminovno srlja u totalitarizam – uveren je Hajek. Ako je to tako, vrata pakla bi danas morala biti u Skandinaviji, mračnom prostoru totalitarnog užasa. Hajek neće priznati da je pogrešio, neće revidirati stavove, pa mu jedino preostaje da ignoriše skandinavski model, praveći se kao da on ni ne postoji. To isto slepilo za stvarnost, kada se stvarnost ne uklapa u liberalni skript, karakteristična je i za Hajekove sledbenike.
KOMUNITARNA KRITIKA LIBERALIZMA [3]
Komunitarna misao i ono što danas pod tim podrazumevamo, nastala je na kritici modernog liberalizma, ponajviše na kritici Rolsove teorije prava. Šarenilo ideja liberalne scene nije zaobišlo ni komunitarce, pa su neki od najuticajnih filozofa koji se rutinski svrstavaju u komunitarce, odbijali da tu budu svrstani (npr. Sandel, Macyntire itd.).
Komunitarna kritika Rolsa zadire u samu suštinu modernog liberalizma i dovodi u pitanje njegove osnovne postavke, što joj u filozofskom smislu daje fundamentalni značaj. Komunitarci daju jasan primat konsekvencijalizmu (teleološkoj etici) nad deontologijom. Unajkraćem, komunitarci ne vide jedinku van društvenog konteksta, i ne prihvataju da individualna prava pojedinca mogu biti odvojena i nezavisna od koncepta dobra.
Komunitarci ne prihvataju koncept neutralne liberalne zajednice u kojoj nema ideje o zajedničkom dobru i zajedničkim ciljevima, i u kojoj svaki pojedinac živi u svom zasebnom etičkom prostoru u kome je sloboda osnovna ideja dobra. Prostor slobode je kod komunitaraca mnogo uži i restriktivniji nego kod liberala. Oni dopuštaju uskraćivanje onih prava koja prete da destabilizuju društvo, insistirajući na ravnoteži između reda i slobode. Posledica ovakovog razumevanja prava i etike je da država može intervenisati i koristiti svoju moć kada je to potrebno za dobrobit zajednice.
Društvo definiše jedinku, i, po komunitarcima, Rols greši kada zanemaruje socijalni kontekst i činjenicu da je svaki pojedinac već oblikovan i da je produkt takvog socijalnog konteksta. Rolsov nulti momenat (kako sam to prethodno pomenuo) samo je konstrukt koji u stvarnosti ne postoji. Ljudi nisu prazne ploče na kojoj teoretičari mogu ispisivati novi etički sistem.
Liberalima se zamera i da ignorišu tradiciju i njene naslage, da ignorišu specifičnosti društava, kultura i religija, pokušavajući svima da nametnu svoj jedinstven sistem vrednosti.
Komunitarci su i veliki kritičari potrošačkog, atomiziranog društva. Oni se zalažu za jačanje porodice i lokalnih zajednica, za humanije i solidarnije društvo, pa čak i za kolektivno traženje višeg smisla egzistencije. Pri tome, oni iskazuju nepoverenje kako u veliku državu, tako i u korporacije i njihovu moć.
Komunitarna misao je mnogo više orijentisana ka kritici liberala i liberalne stvarnosti, no što je po sebi nekakav zaokruženi filozofski sistem. U tom smislu, kritičari s pravom ukazuju na nekoherentnost, pa i etičku naivnost komunitaraca, kao i tendenciju da olako žrtvuju prava manjina u interesu „moralne“ većine.
Komunitarna kritika liberalizma pomalo podseća na nove marksiste (Markuzea, na primer) i na kritiku kapitalizma koja je dolazila sa te strane. U tom smislu, komunitarci su neka vrste filozofske levice.
LIBERALNE IDEJE I NjIHOVE POSLEDICE DANAS
U razvoju zapadne civilizacije ideje liberalizma su bile moćan agens i u tom smislu su bile najprogresivnije i najmodernije ideje svog vremena. Njihov smisao je bila pobuna protiv tiranije i apsolutizma i afirmacija građanskih sloboda i pravne države. Te ideje su dobro poslužile zapadnim zemljama da izgrade jaku državnu i ekonomsku strukturu, da postanu uspešna i uređena društva i moćne ekonomije. U tim procesima dugog trajanja građene su institucije liberalnog sistema, ali, podjednako važno, oblikovala se i specifična mentalna struktura stanovništva.
Ipak, kao produkt zapadne civilizacije, ideje liberalizma ne mogu predstavljati univerzalne vrednosti sem u najopštijem smislu. One se ne mogu uspešno nametati društvima i kulturama drugačijeg tipa, drugačijih mentalnih struktura. Pri tome, i društveni procesi su spori i ne mogu se na silu ubrzavati. Takvi pokušaji pre dovode do destrukcije društava, no do njihovog procvata na principima liberalizma. Ili – da to grubo formulišem – takva društva pre liče ni na šta nego što liče na uređene zapadne demokratije. To se, nažalost, odnosi i na države koje pripadaju pravoslavnim kulturama. Čini se da uporno nametanje liberalističkih ideja postaje oblik specijalnog rata protiv država drugačijeg ustrojstva.
Ideje liberalizma nisu superiorne ni u odnosu na druge filozofske i socijalne ideja. Nema filozofskog kantara kojim se kvalitet ideja može izmeriti, pogotovo ne van šireg socijalnog konteksta. Japansko društvo, na primer, počiva na „antiliberalnim“ idejama. Interesi jedinke su uvek podređeni interesima društvene grupe i šire zajednice, a ideja socijalne harmonije je iznad ideja individualne slobode. Pri tome, reč je o uspešnom društvu, mereno svakim racionalnim kriterijumom. Slično važi i za konfučijanske ideje i društva.
Na premisama novog liberalizma i ekonomske politike koja se vodi poslednjih 35 godina, došlo je do ogromne koncentracije bogatstva na vrhu piramide moći, do strahovitog narastanja socijalnih razlika, do potpune atomizacije i rastakanja društava. Važnu Piketijevu (Thomas Piketty) studiju Kapital u 21. veku i njene zaključke više niko ne može osporavati. Problem nejednakosti nije više samo socijalni i etički problem. On je postao i prvorazredni ekonomski problem, prepreka ekonomskom napretku i izlasku iz krize [4].
Paralelno sa akumulacijom bogatstva, koncentriše se i ogromna politička moć, koja urušava demokratiju i koja polako ovladava i pravnim sistemom potčinjavajući ga svojim interesima. Novac se direktno pretvara u politički uticaj ne samo preko uticaja lobističkih grupa na zakonodavnu i izvršnu vlast, već i kroz odluke najviših sudskih instanci [5].
Pravna sigurnost i vladavina prava, taj ključni stub liberalne države, zagarantovani su samo najmoćnijim strukturama i onima koji mogu da plate vrhunske advokate. Za ostale važe druga pravila – mogu biti ubijani kao psi, hapšeni, mučeni, a da pri tome nemaju nikakvu pravnu zaštitu. Čak i princip habeas corpus, na kome su vekovima počivali zapadni pravni sistemi, danas prestaje da važi.
Liberalizam istrajava na gotovo farsičnoj tezi o slobodnom tržištu, uprkos činjenici da su ogromni delovi tržišta monopolizovani i kartelizovani. Globalni ekonomski prostor je podređen relativno malom broju moćnih igrača, koji kroz komplikovanu mrežu ukrštenog vlasništva vrlo često simuliraju tržišnu konkurenciju. Začudo, u teoriji novog liberalizma monopoli su prihvatljivi, ali uz uslov da nisu državni.
Globalni finansijski sistem i njegove institucije su maligna sila koja gospodari životima milijardi, a kome ni najjače države više ne mogu ništa.
Liberalnim ekonomistima ova stvarnost kao da je nepoznata. U njihovom intelektualnom univerzumu privredna struktura i danas izgleda isto kao u vremenu Adama Smita.
Teoretičari se mogu skrivati i bežati od stvarnosti, ali se stvarnost ne može sakriti od građana. Od individualnih sloboda, od slobodnog i nezavisnog pojedinca na kome počiva liberalna građevina, gotovo da nije ostalo ništa. Liberalizam, u njegovoj neoliberalnoj inkarnaciji, najbolje su na svojoj koži osetili građani tranzicionih država, i to je veoma bolelo. Sada na red dolaze države koje su do juče bile pojam dobrog života – Španija, Italija, Grčka, Francuska… Sve one danas prolaze kratke tečajeve i večernje škole liberalizma, ali uz sve veće otpore.
Snažan otpor neoliberalizmu je prisutan svuda, čak i u Velikoj Britaniji. Prošlo je nezapaženo da je jedan od razloga zbog koga je ogroman broj građana Škotske želeo da uđe u opasnu avanturu otcepljenja velikim delom vezan za pokušaj odbacivanja neoliberalne ideologije. Škotska, kolevka klasičnog liberalizma, danas je po osećanju života bliža skandinavskom socijaldemokratskom modelu, i ona taj model želi da zadrži.
Liberalne ideje ne daju odgovore na ekonomske probleme i socijalne bolesti novog vremena – one kriju da bolest postoji. Ogroman deo današnjih ekonomskih i socijalnih problema vezan je upravo za slepo istrajavanje na idejama liberalizma. Propovedanje liberalizma je zalaganje da se društvo okameni, hibernira i zauvek ostane upravo ovakvo, kakvo je danas. To i jeste Fukujamina poruka o kraju istorije. Liberalne ideje, koje su bar dva veka bile u službi društvenog progresa i moderniteta, sada postaju najreakcionarnije ideje na globalnoj sceni.
POLITIČKA FILOZOFIJA I EKONOMIJA SRBIJE
Ponoviću tezu s početka teksta. Ako bismo pokušali (na bazi svega do sada napisanog) da napravimo liberalni ili komunitarni idejni okvir za ekonomsku politiku Srbije, to ne bi bilo moguće. I nije ovde reč samo o idejnom haosu i različitim pogledima na uređenje društva o čemu sam pisao; reč je o tome da se nijedna ideja iz tog haosa, ma kako važni bili mislioci koji ih predlažu, jednostavno ne može upotrebiti za kreiranje ekonomske politike i ekonomskog ambijenta.
Da bi ideje imale ekonomskog smisla, da bi bile upotrebljive, one moraju dokazati superiornost na terenu stvarnosti i moraju proći empirijski test. Naravno, niko od političkih filozofa to nije ni pokušao da uradi, jer se politički filozofi ne bave ekonomskom efikasnošću sistema, ne bave se modelima razvoja, ne bave se monetarnom politikom, dok se fiskalnom politikom bave na nivou maglovitih principa. Oni pre svega govore o svojim moralnim preferencijama i o svom sistemu vrednosti. Pa i na tom terenu, kako sam pokušao da pokažem, mnoge od njihovih ideja su u praktičnom i političkom smislu neupotrebljive.
Otuda se nameće pitanje – zašto se od svih političkih teorija i modela države i društva, Srbija tvrdoglavo fokusira samo na modele koje opsesivno nameću propagatori liberalnih ideja? Da li je moguće da neko može verovati da isti ekonomski model i ista ekonomska politika mogu biti primenjivi i u SAD i u Bugarskoj, ili i u Britaniju i u Srbiji, na primer?
Koje to sile ne dozvoljavaju da u debatni prostor uđu i druge ideje, poput socijaldemokratskih, na primer? Zašto se ne proučavaju dirižistički modeli istočne i jugoistočne Azije ili posleratni (dirižistički) francuski model, na primer? Zašto niko ne pominje ili ne proučava razvojni model Finske, do njenog ulaska u EU? Gotovih recepata naravno nema, modeli se ne mogu tek tako prepisivati, eksperimentisati se mora, ali to se mora raditi na bazi mnogo šireg opsega ideja i iskustava od onog koji nudi liberalna misao.
Konačno, gotovo da nijedan uspešan model razvoja u poslednjih pedeset godina nije bazirao na idejama liberalizma. Kako je moguće da se tranziciona katastrofa koja je izazvana neoliberlanim receptima tako vešto skriva od očiju javnosti? [6] Koje to sile nameću teze o tobožnjem baltičkom ekonomskom čudu, na primer? [7] Kako je moguće da je u Srbije marginalizovana i najvažnija studija razvojnih modela koju je radila tzv. Spensova komisija za rast i razvoj? [8]
Da li je moguće da oni koji se zalažu za nemešanje države u privredne tokove, ne znaju da se i sama američka država, nominalni bastion liberalizma, intenzivno meša u privredne procese, da stimuliše i finansira sva važna istraživanja i da stoji iza svakog velikog tehnološkog proboja [9].
Srpski liberali insistiraju na značaju kreiranja dobrog poslovnog ambijenta i na ustrojstvu pravne države. Tome se nema šta zameriti, ali to su tekovine svake civilizovane države i liberalna misao nad tim idejama nema monopol. Uostalom, paradoksalno i tragično po Srbiju, pravna država i poslovni ambijent su bili povoljniji u socijalističkoj Jugoslaviji nego što su to danas, u tranzicionoj kapitalističkoj Srbiji.
U ekskluzivni domen liberalnih ekonomskih ideja spada uporno insistiranje na maloj državi, na niskim carinama i na otvorenom tržištu. I sve to, uz neprestano stigmatizovanje javne potrošnje, glorifikovanje fleksibilnog tržišta rada i zalaganje za niske, linearne poreze.
U takvom liberalnom univerzumu, jedino je važno da država ne interveniše, i da nikako ne pomaže domaćim preduzećima. Sve treba prepusti tržišnoj utakmici, i u toj utakmici svako će zauzeti mesto koje mu pripada ili će propasti. Problem je što se utakmica ne odvija na domaćem, zatvorenom terenu, i u međusobnom nadmetanju ravnopravnih lokalnih igrača. Srpska preduzeća su sada izložena inostranoj konkurenciji. A, da se strancima ne bi naškodilo, liberali insistiraju na štetnosti carinske zaštite po privredni sistem. Kada se sa teorijskih visina aterira, privredni život izgleda drugačije nego u knjigama i u teoriji.
U realnom životu će domaće preduzeće sa ukupnim prihodom od 10 miliona evra i sa osam godina sankcija iza sebe, ući u tržišnu utakmicu sa stranom kompanijom čiji je prihod 10 milijardi evra i koje iza sebe ima nula godina sankcija. U tako „ravnopravnoj“ utakmici liberali navijaju da pobedi bolji.
Bolji će svakako, pobediti, ali to nije dovoljno. Pobedniku se mora i dodatno pomoći, pa je važno obradovati ga niskim porezima. Tako će od ostvarene dobiti mali deo ostati u Srbiji, a veći deo kolača će se izneti iz zemlje. Dodatno, dobro je i da se dobit uveća još pre oporezivanja, pa plate moraju biti što niže. To je smisao zahteva za fleksibilnim tržištem rada. Urođenici će raditi za male plate i biti sretni što i to malo jada primaju, jer nešto je uvek veće nego ništa. Razume se, i javna potrošnja mora biti niska jer to omogućava da porezi i doprinosi na rad budu niski, a profiti visoki.
Ovde se liberalni krug konzistentno zatvorio, ali u čiju korist?
Posledica, verovatno i cilj novog liberalizma je slab i nezaštićeni pojedinac, ostavljen na milost i nemilost moćnim korporacijama. Da bi se taj cilj sa sigurnošću ostvario, bitno je onemogućiti ili makar otežati bilo kakav vid kolektivnog udruživanja, ukinuti i minimalnu sigurnost radnog mesta i oparati mrežu socijalne zaštite, koja je tkana poslednjih stotinak godina i čiji je garant bila država.
Kada su države u pitanju, posledica, verovatno i cilj novog liberalizma, su slabe i nerazvijene države, zauvek hibernirane u stanju nemoći, čijom privredom upravljaju moćne korporacije.
Ako ovo može zaličiti na kolonijalizam, to je zato što je o kolonijalizmu i reč. Insistiranje na razvojnom modelu koji bazira na stranim investicijama je ključni mehanizam moderne kolonizacije. Za razliku od klasičnog kolonijalizma, koji je nametan uz otpor stanovništva i lokalnih elita, na novi kolonijalizam građani pristaju dobrovoljno, političke elite ga prizivaju, a ekonomski teoretičari ohrabruju. Nerazvijene i slabe države danas mole da budu ekonomski potčinjene, čak i plaćaju da budu kolonizovane.
Klasični kolonizatori su civilizovali prostor koji su osvajali, o svom trošku gradili infrastrukturu i gradove i iza sebe nešto ostavljali. Novi kolonizatori uglavnom samo uzimaju. I – najporaznije od svega – danas se kolonizuju i države koje nikada nisu bile kolonije, koje imaju dugu tradiciju nezavisnosti i koje su umele da funkcionišu samostalno kao nezavisne države.
Ovakvo stanje se može održavati (a da ne dovede do pobune), samo kontinuiranim ispiranjem mozga, mantričnim ponavljanjem uvek istih fraza, stvaranjem zombi generacija koje nisu u stanju da misle niti da kritički otvorenih očiju analiziraju svet oko sebe. Upravo u tome i jeste smisao neprekidne promocije liberalnih ideja – iz ograđenog prostora i zatvorenog uma ne može se pobeći.
_________
Uputnice:
[3] Kako bih izbegao da tekst dodatno opterećujem ogromnim brojem fusnota, ovde ću komunitarne ideje izložiti bez pozivanja na autore. U pregledu literature su navedeni izvori koje sam koristio za kompiliranje ovog dela teksta.
[4] Videti tekst Nejednakost i ekonomski rast, ili i plavuše su shvatile
Nejednakost i ekonomski rast, ili i plavuše su shvatile
[5] Npr. presuda američkog Vrhovnog suda u čuvenom slučaju Citizens United v. Federal Election Commission.
[6] Videti tekst
[7] Videti tekst
[8] Izveštaj Spensove komisije je na ovoj adresi
http://siteresources.worldbank.org/EXTPREMNET/Resources/489960-1338997241035/Growth_Commission_Final_Report.pdf
[9] Videti tekst
Retorika, mitovi i preduzetna država
_________
Literatura:
Bell, Daniel (1972), On Meritocracy and Equality, Public Interest Autumn
Berlin, Isaiah (2002), Liberty, Oxford University Press
Burns, Jennifer (2009), Goddess of the Market, Oxford University Press
Caney, Simon (1992), Liberalism and Communitarianism: a Misconceived Debate, Political Studies 40
Hayek, F. A. (1967), Studies in Philosophy, Politics, Economics,Rutledge
Hayek, F. A. (1990), New Studies in Philosophy Politics, Economics and the History of Ideas, Rutledge
Hayek, F. A. (1998), Law, Legislation and Liberty, Rutledge
Hayek, F. A. (1994), Hayek on Hayek, Rutledge
Hayek, F. A. (2011), The Constitution of Liberty, The Univeristy of Chicago Press
Mazzucato, Mariana (2013), The Entrepreneurial State, Anthem Press
Mulhall, Stephen & Swift, Adam (1996), Liberals and Communitarians, Blackwell Publishing
Nozick, Robert (1999), Anarchy, State, and Utopia, Blackwell Publishers Ltd
Piketty, Thomas (2014), Capital in the Twenty-first Century, Belknap Press
Rawls, John (1971), A Theory of Justice, The Belknap Press of Harvard University Press
Sandel, Michael (1983), Liberalism and the Limits of Justice, Cambridge Univeristy Press
Sandel, Michael (2012), What Money Can’t Buy, Penguin Books Ltd
Thorsen, Dag Einar and Amund Lie. (2007), What is Neoliberalism?, Department of Political Science, University of Oslo
Kraj
