DRAGAN PAVLOVIĆ: ODGOVOR DANICI POPOVIĆ ILI O PLAGIJATU

Povodom teksta „Jeste plagijat, neću da se izvinim” od 28. novembra Plagijarizam je relativno...

Povodom teksta „Jeste plagijat, neću da se izvinim” od 28. novembra

Plagijarizam je relativno kompleksna ali česta pojava koja zahteva pažljivu analizu. Poslednjih godina kod nas je bilo više skandala u vezi s prevarama u nauci, mada ne mnogo češće nego što je to slučaj u zapadnim razvijenim zemljama. Donji primer – intriga ograničen je samo na slučaj ministra policije Stefanovića i njegov doktorat. Skandal su na sajtu „Peščanika” inicirali (netačno predstavljeni) istraživači iz Engleske, koji su objavili površnu analizu doktorata i oglasili ga plagijatom. Medijski raširena intriga dovela je do toga da se i ministarstvo kao i sam privatni univerzitet Megatrend time bavio, koji je, posle novih komisijskih ispitivanja, oglasio doktorat ispravnim. Kampanju, nažalost, nastavlja „Politika”, oslanjajući se na pomenutu površnu analizu iz „Peščanika”.

Ne upuštajući se u direktno procenjivanje da li je pomenuti doktorat zaista plagijat ili nije, moje je mišljenje da je ta analiza nepotpuna, netransparentna, nestručna i da ne pokazuje da je doktorat plagijat, te da umesto realnog prikaza eventualnih nedostataka rada, projektuje sam rad u disproporcionalno veliku „preteću senku” imaginarnog masivnog plagijata – koji u suštini nije dokazan. To je osnova moje diskusije, potpuno se ograđujući od bilo kakvog mišljenja o samom doktoratu. Konkretno, moj komentar sugeriše da je „mišljenje” gđe D. Popović, koje „Politika” više puta objavljuje, zasnovano na sasvim proizvoljnoj i neprofesionalnoj „analizi“ objavljenoj na sajtu „Peščanika” i da je, nasuprot tome, potrebno kvalitativno i kvantitativno uporediti tekstove, originale i doktorat, i posle korektne statistike doneti odluku.

Literatura o tehnici identifikovanja plagijata je ogromna. Neke instrukcije i obilan broj linkova o načinu analize teksta mogu se lako naći. U suštini, osnovna, deskriptivna statistika može da bude dovoljna. Činjenica da su u pomenutoj „analizi” osnovne metode sasvim ignorisane upućuje na postojanje nekih drugih, nenaučnih, motiva. U Nemačkoj su studenti bili u stanju da, u aferi plagijata ministra Cu Gutenberga, naprave kvantitativna poređenja plagiranih tekstova s originalima, nabroje rečenice, obrade ih statistički… Istina, bila je reč o masovnom plagijatu i posao je bio lakši. Ovde je očigledno reč, ako je uopšte reč o plagijatu, o minimalnom podudaranju teksta s originalom i o problematičnoj proceni. Ali da ne ispustimo iz vida suštinu: ja ovde ne diskutujem o doktorskom radu već o analizama koje se odnose na njega.

Kako bi se problem razumeo, navešću jednostavniji primer, koristeći ista imena ličnosti. Zamislimo da izvestan imaginarni g. Stefanović ode u zoološki vrt u Beogradu i posle saopšti da je tamo video trogrbu kamilu. Engleski biolozi, koji su na godišnjem odmoru u Beogradu, odu da to provere, ali ne uđu u zoo-vrt već samo upitaju čuvara da li unutra postoji trogrba kamila. Ovaj to porekne, te onda ovi stručnjaci optuže g. Stefanovića da ne govori istinu, ali priznaju da su samo pitali čuvara. Prof. Popović se onda pridruži i takođe napadne Stefanovića govoreći da je dokazano da trogrbe kamile tamo nema. Ja se onda postavim protiv tvrdnje gospođe Popović rekavši da ona nema osnova da tako nešto tvrdi, da tvrdnja engleskih stručnjaka nije osnovana i da bi morala lično da proveri. I da je ona, nažalost, pošto prihvatajući očigledno neosnovanu tvrdnju te čini tako nešto neuobičajeno, verovatno mrzi g. Stefanovića. Na to će urednik „Politike” reći: moj diskurs nije konsekventan, nemam razloga da tvrdim da gđa Popović mrzi g. Stefanovića, te zato i moja tvrdnja da gđa Popović nema dokaze da trogrbe kamile nema u vrtu nije validna.

Međutim, ovde treba imati u vidu da moja tvrdnja ne može da utiče na tvrdnju gđe Popović, dok njena tvrdnja uzrokuje moju tvrdnju. Ja mogu da povučem moju tvrdnju (da ona recimo mrzi g. Stefanovića), ali to neće imati nikakav uticaj na ishod; njena tvrdnja će ostati kakva jeste, konkretno zasnovana na nedovoljnim dokazima („Englezi” nisu ulazili da provere ima li trogrbe kamile).

U našem primeru, pošto se smatra da je činjenica da su kompleksna pojava, kompleksni socijalni agensi (konkretno: 1. politička struktura vlasti u Srbiji i 2. način kako ona funkcioniše) okarakterisani kao prozaične, nesolidne, kriminalizovane i nemoralne strukture, pa je jedan doktorski rad, koji je proizašao iz tog miljea, na osnovu trivijalnih indikacija, apriori plagijat. Tu nije reč o samom radu, već o celoj kompleksnoj strukturi vlasti.

Način kako se mediji oholo i površno bave problemima univerziteta i nauke je pogrešan i to treba ispraviti. U slučaju da su neki doktorati zaista plagijati, ako se ostane na golom mišljenju i ne sprovedu stručne analize, problemi će u osnovi ostati nerešeni. Ukoliko detaljna, korektna analiza ne da potvrdu da plagijat postoji, korist će biti u tome što će se ubuduće tražiti više korektnosti u sličnim slučajevima. S druge strane, takvo kontekstualističko globalno odustajanje od značaja pojedinih entiteta, i povođenje za kontekstom, atmosferom, Zeitgeist-om, povođenje za vladajućom naracijom ili tekstualnošću, koji su sada u modi ili, što je najčešće slučaj, jednostavnom i grubom politikom, a zanemarivanje razuma, ne donosi ništa dobro. Takvo shvatanje stvarnosti nosi rizike i moglo bi da bude u osnovi novih previranja i gubitka moralne stabilnosti društva.

Profesor Medicinskog fakulteta u penziji, Pariz

Izvor Politika, 23. 12. 2014.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u