BRANKO ŽUJOVIĆ
Dobro plasirana nemačka diplomatska igra reči otvara rajetinska balkanska vrata bolje od bilo kog topa
U godini kada Srbija nekako stidljivo i bojažljivo obeležava vek od početka Velikog rata, kao da je ne naseljavaju unuci Živojina Mišića, novine nam objavljuju statističke pokazatelje o propasti ćirilice. To su vesti kojima bi se, da mogu, prvi obradovali ideolozi i komandanti nemačko-austrougarske soldateske, koja je Srbiju pre sto godina onako pedantno spaljivala i ubijala.
Jer, treba da se zna, prvo što je okupator 1915. godine uradio nakon povlačenja naše vojske bila je stroga zabrana upotrebe srpskog pisma. Ono što, međutim, nije mogla austrougarska artiljerija da sprovede do kraja, uspela je sama Srbija geopolitičkim autizmom i opijenošću njenih lažnih elita mekom moći zapada. Razume se, i do sada nezabeleženim nemarom prema sopstvenom nasleđu, pa i onom političkom.
Ali ovde nije suština u odumiranju pisma kao prvom činu odumiranja nacije. Sa odumiranjem ćirilice odumire i vitalna sposobnost nacije da prepozna složene političke poruke, da spozna očigledno, važno i naročito opasno.
Danas nas sa najviših državnih funkcija opominju kako moramo da verujemo u ememefovske (neoliberalne) mere vlade, jer se navodno tako iskazuje patriotizam. Kao korektive tog novopatriotizma, premijer Srbije naveo je ambasadore SAD i Nemačke. Jer oni tobože trenutno Srbiju vole više nego što je voli opozicija, koja kritikuje mere vlade.
Postavljajući nemačkog ambasadora na mesto jednog od dva svetionika patriotizma, postali smo konzumenti njegove diplomatske drskosti da se indirektno umeće između stavova predsednika i premijera o uslovima Evropske unije. Postali smo balkanski politički urođenici, zgodni da se dalje „civilizuju“, bombama ili latiničenjem, svejedno.
Kada nemački ambasador kaže da priznanje „Kosova“ nije neophodno za početak pregovora sa Evropskom unijom, polovina srpske javnosti tu izjavu čita u kontekstu konačnog uslova Brisela, o kojem je govorio nedavno Tomislav Nikolić. Niko ne obraća pažnju na krutu iskrenost nemačkog ambasadora, koji nam dalje u intrevju jednom, blago rečeno, pronemačkom listu, iako između redova, ipak jasno saopštava šta će u budućnosti da se dogodi.
Ne verujem da igde na svetu zapadni ambasadori imaju toliku ulogu u javnom životu kao što je imaju u nekim državama Balkana. U Srbiji i mala deca znaju da Briselski sporazum vodi u takozvanu normalizaciju odnosa sa albanskim separatistima na Kosmetu, koja opet, po nametnutim pravilima zapada, ne može biti bez priznanja nezavisnosti naše južne pokrajine.
Verujem takođe u skupo plaćen zavet kneza Alekse Nenadovića da se Nemcima, dakako direktno, sa srpskog stanovišta i u političkom smislu, ne može verovati. Pa ipak, nemačkom ambasadoru danas itekako treba verovati. Potrebno je samo pažljivo pročitati njegove izjave i videti da je Tomislav Nikolić više nego u pravu. Dobro plasirana nemačka diplomatska igra reči otvara rajetinska balkanska vrata bolje od bilo kog topa. Nažalost, u Srbiji sve manje ljudi čita kako je napisano.
