PROF. DR VALENTIN KATASONOV: BOLjA EKONOMIJA JE DUHOVNO PITANjE

I Rusima i Srbima jedino preostaje lečenje od zabluda o tome šta se događa...

I Rusima i Srbima jedino preostaje lečenje od zabluda o tome šta se događa s nama

Ruski ekonomista prof. dr Valentin Katasonov dao je za Geopolitiku intervju, koji bi smo mogli označiti kao fundamentalni. Rođen 1950. godine, Katasonov je bio profesor Katedre međunarodnih finansija na Moskovskom državnom institutu za međunarodne odnose (MDIMO), doktor ekonomskih nauka, dopisni član Akademije ekonomskih nauka i preduzetništva. Od 1991. do 1993. bio je savetnik pri Ujedinjenim nacijama, u Odeljenju za međunarodne ekonomske i socijalne probleme. Od 1993. do 1996. bio je član Savetodavnog saveta predsednika Evropske banke za obnovu i razvoj. Od 2001. do 2011. bio je šef Katedre za međunarodne valutno-finansijske odnose MDIMO Ministarstva spoljnih poslova Rusije. Od 1995. do 2000. bio je zamenik direktora Ruskog programa organizovanja investicija u oporavak životne sredine. Specijalista je u oblasti ekonomije korišćenja prirodnih resursa, međunarodnog kretanja kapitala, projektnog finansiranja, upravljanja investicijama. Autor je niza knjiga, među kojima su Bekstvo kapitala iz Rusije, Staljinova ekonomija, Kapitalizam: Istorija i ideologija civilizacije novca, Ukrajina – ekonomija smutnje, Istorija kao Božji promisao itd.

Sredinom oktobra 2014. učestvovao je na naučnoj konferenciji koju su u Beogradu organizovali ruski Fond strateške kulture i domaći Fakultet za diplomatiju i bezbednost. Govorio je o ekonomskim uzrocima Drugog svetskog rata. Iskoristili smo priliku da s njim razgovaramo.

Jedna od vaših osnovnih teza jeste da su ekonomija i religiozni pogled na svet povezani. Po vama, iza raznih oblika ekonomije kriju se religiozni ciljevi, a ekonomija epohe globalizma je antihrišćanska. Kako to objasniti?

— Rečeno je u Jevanđelju: „Ne možete služiti Bogu i mamonu“. Mamon je bliskoistočni idol materijalnog bogatstva, zlatopoklonstva. Čovečanstvo je dugo stajalo na raskršću, ali je izgleda u poslednjih dvesta godina krenulo Mamonovim putem, tako da to što je rekao Spasitelj pre dve hiljade godina nije bila slučajna fraza. Hristos je znao da će srebroljublje biti najstrašnije iskušenje. On je predvideo sva moguća iskušenja i najstrašnije iskušenje bukvalno nazvao Mamonovim iskušenjem, na njega je stavio najveći naglasak. Savremena civilizacija je praktično civilizacija Mamonova. Naravno, nju drugačije nazivaju, nazivaju je kapitalizmom.

Kada pričaju o kapitalizmu, obično pominju Marksa i govore da je to određeni tip ekonomije, no ovo je samo deo priče, a jezgro svake pa i mamonističke civilizacije praktično predstavlja religija. Kad govorimo o političkoj ekonomiji, moramo se zapitati šta je njeno religiozno jezgro. Religiozno jezgro kapitalizma je mamonizam – poklonjenje novcu, materijalnom bogatstvu, moći koja iza toga stoji. A to znači razaranje svih ljudskih vrednosti, svega što je u čoveka usadio Bog i po čemu je čovek lik Božji. Tako je mamonizam u suštini religija čiji će finalni oblik biti satanizam.

Koje su osnovne osobine ekonomije zasnovane na mamonizmu?

— Evo ih: prvo, usmeravanje jednog dela društva ka gomilanju bogatstva, pri čemu to gomilanje postaje cilj njihovog života. Pod bogatstvom se podrazumeva celokupnost imovine koja prevazilazi čovekove potrebe; drugo, pretvaranje gomilanja bogatstva u beskrajni proces; treće, gomilanje bogatstva u društvu prestaje da bude pojedinačni slučaj, nego postaje opsesija svih, čime dolazi do svojevrsne duhovne i socijalne „mutacije“; četvrto, mutacija se pre svega odnosi na pogled na svet i samim tim na način ponašanja. Ljudi, bez obzira na svoje imovno stanje, postaju opsednuti idejom gomilanja bogatstva. To u društvu ubija solidarnost i želju da se uzajamno pomogne, a razvija duh konkurencije i netrpeljivosti; peto, za jednu grupu ljudi gomilanje postaje cilj po sebi. Ta, uglavnom najmanja društvena grupa, želi da, posedujući bogatstvo, gospodari celim društvom. Bogataši-mamonisti na taj način postaju „izabrani“, a ostali su „plebs“, kojim se upravlja; šesto, da bi ojačala svoju poziciju, grupa „izabranih“ vešto manipuliše „plebsom“, podstičući u narodu pohotu za materijalnim bogatstvom; sedmo, u društvu dolazi do stalne društveno-imovinske polarizacije: „izabrani“ su sve bogatiji, a „plebs“ sve siromašniji. „Plebejci“ tako polako postaju robovi; osmo, u društvu robova sve je manje stimulansa za efikasan rad; deveto, „izabrani“ se opredeljuju za ekonomiju koja im obezbeđuje najbrži rast bogatstva. To je pre svega lihvarstvo i spekulativna trgovina. Realna ekonomija (proizvodnja roba i usluga neophodnih čoveku za život) se marginalizuje; deseto, bogatstvo se pre svega,sakuplja u vidu novca. To je zato što je novac osnovno sredstvo lihvarskog kamatarenja i spekulativne trgovine, kao i zato što on najbrže i najefikasnije obezbeđuje vlast „izabranih“.

A šta je bio komunizam?

— Neprijatelj ljudskog roda ima mnogo maski. On stavlja jednu masku za drugom; danas stavlja masku liberal-kapitalizma. Komunizam je, sa svoje strane, druga strana kapitalizma, takođe materijalistički kult. To je akademik Igor Šafarevič zvao „dva puta ka istom bezdanu“.

Vidite, marksizam i komunizam su nudili navodnu alternativu kapitalizmu. Mi smo u školi učili da je prvi zadatak našeg društva razvoj proizvodnih sila, drugi zadatak usavršavanje proizvodnih odnosa, a treći stvaranje novog čoveka. Ali marksisti nisu puno razmišljali o stvaranju „alternativnog“ čoveka, koji neće biti podvlašćen kultu bogatstva. Staljin je o tome govorio. Ipak je Staljin u mladosti bio đak bogoslovije, i on je na neki način odlično shvatao da se mora stvoriti čovek imun na izazove mamonizma; posle njega u SSSR više niko nije shvatao šta je treći zadatak i kakav bi trebalo da bude taj „novi čovek“. Kao studenti smo učili da je novi čovek harmonična ličnost, ali niko nam nije objasnio šta treba uskladiti sa čime. Kako harmonizovati unutarljudske osobine? Reč je o tome da u marksističkoj filosofiji jednostavno nije bilo duše, samo neke materijalne funkcije.

Ipak, vi ste se bavili ekonomijom Staljinove epohe i tvrdite da se od nje može štošta naučiti, pogotovo danas.

— Naravno. Vidite, posle Lenjinove smrti, postavilo se pitanje kako da socijalizam preživi u jednoj državi, koja se nalazi u neprijateljskom okruženju. Nema svetske revolucije. Šta sad? Buharin je predlagao da se krene evolucionim putem, da se stvori laka industrija, da se krene kroz potrošnju, pa da se iz zarađenog ulaže u tešku industriju i pravljenje sredstava za proizvodnju. Staljin je krenuo drugim putem – putem tzv. „mobilizacione ekonomije“, mada taj izraz nije sasvim precizan. On je shvatio da bez industrijalizacije zemlji u najkraćem roku preti slom. I uspeo je da spremno dočeka Drugi svetski rat. Uspeo je da napravi i atomsku bombu. Jer bacanje atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki bilo je poruka Staljinu; Japan je bio pobeđen i nije se morala bacati bomba na Japan. Staljin je poruku shvatio, pa je odgovorio ravnom merom, a SSSR je proizveo hidrogensku bombu pre SAD.

Da li je moguća pravoslavna privreda? Šta nam možete reći o delu sveštenika Sergeja Bulgakova Filosofija privrede kao pokušaju hrišćanskog zasnivanja ekonomije? Postoji li ruski alternativni model ekonomskog mišljenja?

— Vi ste pomenuli Bulgakova, ali bih ja rekao da to nije baš najautoritativniji autor po tom pitanju. On je, nažalost, upao u sofijansku jeres, a prošao je u mladosti snažan uticaj marksizma, tako da se na njegovoj inače zanimljivoj misli ne može graditi alternativni ekonomski model. Ne treba kriti da se Rusija sredinom 19. veka nalazila kao hipnotisana učenjem Karla Marksa.

Ja sam inače predsednik Ruskog ekonomskog društva „Sergej Šarapov“, koje nosi ime po jednom autentičnom ruskom pravoslavnom ekonomisti, za koga u Srbiji verovatno niko nije čuo, što nije neobično jer je on i u Rusiji nepoznat.ValentinKatasonov02Mogu vam reći da o ekonomiji mnogo stvari mogu da kažu ljudi koji u stvari nisu profesionalni ekonomisti zato što oni nisu zatrovani znanjima koja daju univerziteti. Sistem obrazovanja u Rusiji koji je nastao u 19. veku je davao protestantsko obrazovanje i pogled na svet. Da ne govorimo danas o našim visokoškolskim ustanovama, koje nemaju nikakvog dodira sa tradicionalnim pravoslavnim pogledom na svet, pa i na ekonomiju. Sergej Šarapov (na slici dole) predstavlja izuzetak, on je podvrgao sumnji sve te zapadnjačke teorije. On je odlično shvatao šta znači novac. A novac mora biti i ostati sluga, to jest sredstvo razmene.Kada novac postane sredstvo gomilanja bogatstva, on se iz sluge čovekovog pretvara u njegovog gospodara. Da bi se to ostvarilo, mora se menjati mentalitet ljudi. A savremena globalistička ekonomija je između ostalog to – način menjanja svesti ljudi koji se navode da prihvate vlast svetske bankokratije. Pomalo se grubo šalim kada kažem da je najcenjeniji produkt savremene tržišne ekonomije – glupak. Zaista treba izmeniti duhovni kod čoveka da bi on upao u mamonitske zamke, i umesto ljubavi, života, večnosti prihvatio kao najvažniju vrednost novac. Naš Šarapov je shvatao sve finansijske trikove. Obično je govorio „novac je sluga čoveka“.

A ruski staroverci? Među njima je bilo mnogo sposobnih industrijalaca i trgovaca. Koliko su oni oblikovali alternativnu ekonomiju?

— Izgubio sam romantične predstave o starovercima. Staroverstvo je, boreći se protiv zvanične Crkve, bilo ruska verzija protestantizma. Naši bogati staroverci su bili u vezi s Rotšildima. Nisu se gadili kontakta s njima. Sava Morozov, poznati industrijalac iz staroveračkih redova, finansirao je Lenjina i boljševike. Moja žena je iz jedne takve trgovačke porodice, neki put se vređa kad pričam o starovercima, ali to su činjenice.

Pošto spremate novu knjigu o nastanku tzv. Breton-Vudskog sporazuma, koji je nametnuo dolar kao međunarodno sredstvo plaćanja, šta nam možete reći o tome?

— Kad su finansije u pitanju, može se razgovarati na dva plana – ili na metafizičkom, koji je osnovni, ili na planu konkretnih ekonomskih detalja, jer, kad su finansije u pitanju, đavo se krije u sitnicama. Sad, dakle, prelazimo na „profesionalni“ nivo priče. Kada je Ruzvelt došao na vlast, usred velike ekonomske krize, prvi ukaz koji je izdao bio je Ukaz o konfiskaciji zlata. On je zlato prvo oduzeo od fizičkih lica a zatim i od banaka. To je korak koji se na prvi pogled ne može razumeti. Mnogi u svetu su pitali Ruzvelta kakav je smisao takvog njegovog postupka. On nije dao nikakav konkretan odgovor jer je bio samo igračka u rukama gospodara novca. To zlato koje je bilo u okviru Federalnih rezervi prešlo je u nadležnost Ministarstva finansija.

Zašto je takva manipulacija bila neophodna? To je uobičajeni metod kojim deluju prevaranti iz sveta finansija. Da bi se američko zlato umnožilo, da bi ga proglasili da ga ima dva puta više nego što ga zaista ima, povukli su realno zlato iz banaka, ali su im ostavili zlatne sertifikate koji dokazuju da ga tobož baš toliko imaju. Pošto nisu mogli da štampaju novac bez zlatne podloge, oni su obezbedili štampanje novca kroz takozvane zlatne sertifikate. Ministarstvo finansija je pak svoje zlato obezbedilo pozlaćivanjem metalnih poluga. Tako se spremao teren za Breton-Vuds.

Breton-vudska konferencija bila je međudržavna, to su bile delegacija vlada. SAD su rekle da one obezbeđuju univerzalnu svetsku zlatnu podlogu za dolar kao sredstvo međunarodne razmene i plaćanja. Konferencijom je inače predsedavao ministar finansija SAD Henri Morgentau a šef američke delegacije je bio Henri Vajt. Da su SAD na konferenciji garantovale zlatnu podlogu dolara na osnovu zlata koje se nalazilo u blagajni Banke federalnih rezervi (za koju znamo da nije državna američka banka, nego privatna, s pravom štampanja dolara), banksteri to nikad ne bi dozvolili. To jest, nikad ne bi dozvolili da zlatna podloga dolara bude formirana na realnom zlatu koje drži privatna Banka federalnih rezervi.

Za mene je zaprepašćujuće da je deset godina pre Breton-vudske konferencije sprovedena takva manipulacija u SAD koja je pripremila teren za buduću svetsku obmanu. To se uklapa u temu kojom se bavim Finansijsko-ekonomski uzroci Drugog svetskog rata. Američki dolar morao je da se učvrsti na Olimpu međunarodnih finansija. Ispostavlja se da su za deset godina oni pripremili sve što im je bilo neophodno. To nije nikakva teorija zavere. To je jednostavno cinični hladni račun ovih prevaranata iz sveta finansija. Na skupu u Breton-Vudsu nisu se našli glupi ljudi, nego oni koji su shvatali šta se dešava. Amerikanci su svima zavrtali ruke i oni su na kraju morali da pristanu na sistem koji je važio narednih trideset godina. A zašto su delegacije raznih država glasale tako kako su glasale? Jer su svi očekivali da će na osnovu glasanja za breton-vudski sistem dobiti američke kredite i pozajmice. Zaleteli su se na virtualnost zvanu dolar kao noćne leptirice na plamen na kome sagore.

Mnogima je bilo jasno da bretonvudski sistem ne može dugo da opstane. Ljudi su već krajem 1944. godine znali da je to jedan kratkotrajni sistem.

Da li je breton-vudski sistem srušen kad je doneta odluka da papirni dolar nema pokriće u zlatu 70-tih godina?

— Pokazalo se da zelenog papira ima mnogo više nego zlata koje može da obezbeđuje podlogu. To je bilo jasno od samog početka. Svi su pristali da dolar bude svetsko sredstvo plaćanja. Ali, da bi on mogao da postane svetska valuta, trebalo je da se formira svetski ekonomski sistem. Da bi se to postiglo, Amerika je morala da žrtvuje sopstvenu privredu. Dolar je banknota, to je obveznica, to je dogovor i svedočanstvo. Da bi dolar postao svetsko ekonomsko sredstvo, u Americi mora da postoji deficit. To jest, mora da se uruši američka privreda. Američki izolacionisti i rodoljubi odmah su shvatili da Ameriku vode na klanje, da je prinesu na žrtvu radi interesa pohlepnih gospodara novca. Mnogo se može saznati i izvući iz istorije „postbreton-vudskog“ razvoja stvari, pogotovu o tome kako su slamali otpor američkih rodoljuba. Da li znate da je ono što je potpisano u Breton-Vudsu američki kongres dugo odbijao da ratifikuje? Treba se setiti američkog predsednika Džona Kenedija. Kada je Kenedi došao na vlast i shvatio šta se dešava, on se zaprepastio. Na njegove oči dešavala se deindustrijalizacija Amerike, zarad ugađanja volji Volstrita, čiji je cilj, kao i uvek, bio samo jedan – profit, profit, profit! Upravo u doba Kenedija počeo je raspad američkog sistema univerzitetskog obrazovanja, koje više nije bilo potrebno banksterskim pljačkašima. Kenedi je pokušao da zaustavi odliv kapitala iz SAD da bi se razvijala američka industrija. Ali gospodari novca su bili za liberalizaciju izvoza kapitala. Kenedi je ubijen u doba sukoba između izolacionista, koji su se borili za američki interes, i gospodara novca, koji su bili globalisti. Ne zaboravimo, Banka federalnih rezervi ne samo da je privatna nego mnogi njeni akcionari nisu ni američki državljani. Oni su, nažalost, odneli pobedu u ratu protiv izolacionista.

Niko normalan to ne želi, ali, po svemu sudeći, svet tone u treći svetski rat. Vi smatrate, i u svojim tekstovima i knjigama to dokazujete, da iza ogromne krize koja se nadvila nad čovečanstvom stoje tzv. banksteri. Možete li nam reći nešto više o tome?

— Da su ratovi korisni za krupni kapital, poznato je svima. I tu se ne radi samo o profitu i ekstraprofitu kompanija koje isporučuju oružje, vojnu tehniku, vojne potrepštine i sl. Interesi kompanija vojno-industrijskog kompleksa – samo su vrh ledenog brega. Ponekad, sećajući se Lenjina, pričaju da kapitalisti izazivaju ratove kako bi izvršili podelu i preraspodelu svetskih tržišta i sirovinskih izvora. Taj motiv počinjanja ratova je sve do sada aktuelan. Dobar primer je tinjajuća vatra rata na Bliskom i Srednjem Istoku oko gigantskih rezervi „crnog zlata“. Međutim, ni to nije celokupna istina o ratovima. Uvek su bankari bili ti, a i sada su, koji su od ratova dobijali glavne dividende. U uslovima priprema i vođenja ratova naglo raste potražnja za kreditima, novac postaje skup. Strane koje se sukobljavaju spremne su na sve uslove lihvara samo da bi dobile novac i pomoću njega obezbedili pobedu u ratu. U ratnim uslovima banke često kreditiraju vlade obe zaraćene strane. Pritom se čini sve moguće kako bi se „nerešena situacija“ zadržala što duže jer to predstavlja način da se ratnim vladama učini što više „finansijskih usluga“.sergejsarapovSituacija koja danas vlada u bankarskom sektoru svetske ekonomije može da se okarakteriše jednom rečju: kriza. Pritom se radi ne samo i ne toliko o opasnosti od masovnog bankrotiranja banaka. Pre svega se radi o tome da banke prestaju da zarađuju na operacijama kreditiranja. Kao rezultat intenzivnog rada „mašina za štampanje“ (pre svega Federalnog sistema rezervi SAD i Evropske centralne banke), u svetu se pojavilo čitavo more para, krediti su postali vrlo jeftini, skoro besplatni. To lepo dokazuju diskontne stope najvećih svetskih banaka, koje se približavaju nuli. U Japanu se u njihovoj centralnoj banci one već više od decenije nalaze blizu nule. Bankarsko-kreditni sistem koji su zelenaši gradili mnogo vekova, početkom 21. veka potpuno je iscrpeo svoje mogućnosti.

Danas se kompletan takozvani efikasni bankarski biznis usredsredio u maloj grupi gigantskih banaka koje su bliske mašini za štampanje novca Federalnom sistemu rezervi SAD. To su banke tipa Goldman Saks, Siti, Dži-Pi Morgan, Berklajz, Dojče bank i sl. One nastavljaju da svake godine zgrću dobit koja se meri u milijardama. Međutim, to najčešće nisu kamate na kredite, već prihod od investicionih operacija. Govoreći jednostavnije, prihod od kupovine svemogućih aktiva u različitim delovima sveta. Da bi se zaradilo na investicijama – bankama je potrebna aktiva. Ponuda aktiva se obezbeđuje preko neprekidnih privatizacija državne svojine u različitim delovima sveta. Jedan od najvažnijih ciljeva takozvane globalizacije je u tome da se kontrola svih svetskih prirodnih i proizvedenih bogatstava čovečanstva preda na kontrolu takozvanoj svetskoj finansijskoj eliti. Tu spadaju rudna bogatstva, zemljište, industrijska preduzeća, transportna i druga ekonomska infrastruktura i sl.

U investicionim bankama bliskim Federalnom sistemu rezervi došlo je do problema. Apetiti investicionih banaka se raspaljuju merama kakve su „kvantitativne olakšice“, koje su u septembru 2012. objavili Federalni sistem rezervi i Evropska centralna banka (povećanje emisije novca preko otkupa državnih obveznica). Istovremeno, zbog protivljenja mnogih zemalja koje ne žele da produže proces demontaže državnog sektora ekonomije, ti apetiti ne mogu u punoj meri da budu zadovoljeni. Svetska finansijska elita je, pravdajući se dužničkom krizom EU, pokušala da uništi državnu ekonomsku i socijalnu infrastrukturu u Grčkoj, Španiji i nizu drugih zemalja, ali je naišla na otpor naroda. U ostalim delovima sveta je ista situacija. Sada je jasno zašto je bankarski svet zainteresovan za ratove. I to samo za globalni rat. Onaj deo bankara koji radi na tržištu kredita želi da pomoću rata obnovi potražnju novca preko onih koji se bore jedni protiv drugih. Drugi deo bankara – koji su se od zelenaša pretvorili u „investitore“ – želi da pomoću vojne sile dobije pristup aktivama koje su još uvek svojina nacionalnih država.

Nekada je u sovjetskim udžbenicima pisalo da savremeni kapitalizam predstavlja državno-monopolistički kapitalizam, rezultat srastanja države i monopola. U uslovima 21. veka mi imamo posla sa novim oblikom kapitalizma – vojno-bankarskim kapitalizmom. To je simbioza državne vojne sile i najvećih svetskih banaka. A način koji omogućuje postojanje i opstanak vojno-bankarskog kapitalizma – to je neprestani svetski rat.

Sad su Rusiji uveli sankcije. Da li te sankcije mogu ozbiljno da pogode rusku ekonomiju?

— Ruska ekonomija je, nažalost, kolonijalna. Kakav će biti ishod sankcija, to zavisi od toga kakav će se politički sistem uspostaviti u Rusiji. Što se tiče odnosa prema Rusiji, ekonomske sankcije se već sto godina vuku kao sastavni deo rata Zapada protiv Rusije. Kad su boljševici došli na vlast, već je bila objavljena trgovinska i pomorska blokada Sovjetske Republike. Neću vam detaljno pričati o ekonomskim sankcijama 20-tih godina 20. veka, tj., da nije bilo sankcija, Staljin ne bi izvršio industrijalizaciju. Sankcijama je Zapad pomogao Sovjetskom Savezu da sprovede industrijalizaciju. Dakle, to je još jedan način na koji je Bog pomogao Rusiji, naši geopolitički protivnici su izgubili razum.

Da li je u ovom trenutku rešenje da Rusija razvija industriju sopstvenom proizvodnjom?

— Stvar je u tome što naše političko rukovodstvo nije dosledno. Čovek uvek želi u nešto da veruje, pa ja ne mogu da kažem šta će Putin da uradi. Da li on iskreno želi da sačuva zemlju od uticaja Zapada i da izvede na put te nezavisnosti? Po mom mišljenju, mehanizam izvlačenja iz takvog stanja je pre svega duhovni, u oblasti ideja i ideologije. Svojevremeno je Staljin bio običan boljševički razbojnik, ali je kasnije izvukao zemlju iz zaostalosti i spasao zlato SSSR od zapadnih lihvara. U sovjetsko vreme se govorilo da svaki narod ima vladare kakve zaslužuje. Ako naš narod bude krenuo putem ozdravljenja i oporavka duhovnoga, i Putin će se promeniti. Ali, ako se, kao pagani, budemo samo uzdali u Putina, to je gubljenje vremena.

Kako vidite stanje u Srbiji i šta nam savetujete kako da povratimo suverenitet?

— Veoma volim Lava Tihomirova. Svoju knjigu Istorija kao Božija promisao napisao sam pod snažnim uticajem Lava Tihomirova. Pre sto godina je napisao knjigu Religiozni filosofski osnovi istorije. Sada izdavači izdaju podnaslov te knjige koji glasi Borba za Carstvo Božije“.

Sva istorija je borba za Carstvo Božije, i u tom ključu ću odgovoriti na vaše pitanje. Bez obzira što je Srbija mala zemlja, i ona može da opstane, samo ako Rusija bude opstala. Ja mislim da Srbija u tom smislu nema alternativu. Baltičke zemlje su potpuno spremne da se potčine Americi, oni su drugi tip ljudi. Smatram, pošto je Srbija zemlja pravoslavnih hrišćana, njena molitvena podrška Rusiji koja će dovesti do obnove Rusije najbolji je način da se pomogne i samoj Srbiji. Moramo biti pravedni. I, ako je ruski narod preživeo mnoga iskušenja, srpski narod je proživeo još više. Što je jači lek, to je veća šansa za ozdravljenje, i ono što se dešava i sa nama, Rusima, i sa Srbima je upravo lečenje od tih zabluda. Opet se na kraju intervjua vraćam na pitanja metafizičko-antropološka. Kao što je rekao vladika Nikolaj, mi svi treba da se osećamo kao građani Nebeskog Carstva. Samo ako se čovek oseća kao građanin Nebeskog Carstva, on i na zemlji može da se bori da ne živi u paklu.

Razgovarali SLOBODAN ERIĆ i VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ

 

Geopolitika

 

Ekonomija
Pratite nas na YouTube-u