MILE MILOŠEVIĆ
Politički sistem konačno je dogurao do sloma, praveći novu sociologiju sa porastom udela izbrisanih iz društva
Ne menja se mnogo srpska metapriča ni uoči ove Nove godine. Struktura društva Srbije je mrežno interesna, traljave kulturne hirarhije, delimično organska (burazerska) i jedva funkcionalna. Opet, i to je tako već dva veka neprestanog previranja i borbi unutar same Srbije, koja, ne birajući, jednakom brzinom troši i svoje najbolje i najgore ljude.
Politički sistem konačno je dogurao do sloma, praveći novu sociologiju sa porastom udela izbrisanih porodica iz društvene tranzicije. Posledično, da je nakon geografsko-demografskog i ekonomskog propadanja, usledila puna institucionalna i egzistencijalna degeneracija, pošto ni 90-tih ni 2000-tih nije dozvoljena nacionalna integracija i stabilizacija društva zarad bahate pohlepe navodno socialno inteligentnijih Srba. Zato danas nema ni idejnih ni interesnih identiteta u parlamentu, samo pojedinaca, a koji nisu zastupnici ni jedne grupe. Tako nešto se jedino uspevalo razrešavati smaknućima, a ne svešću elita o stanju, pa da se okupe umesto da se pobiju jer ne postoje samo oni u Srbiji, nego bi svako od njih da maksimalizuje svaki put svoje dobitke odozgo pa nadole, ma kakve da su mogućnosti Srbije. Zato je danas rezultat to da je Srbija civilizacijski prestala da bude samostvariv prostor, produkcijski, stvaralački, bezbednosno i politički – beležeći isključivo gubitke od privrede, preko demografije do fonda znanja, i to tako da deluje kao nemoguće da se prekine ova spirala rastakanja. A, da bi uopšte dolazilo do konsenzusa ili da se zna o čemu se govori, tu je preduslov nacionalna integracija i društvena stabilnost jasnih, prepoznatih indentiteta, a ne revolucionarna termodinamika ljudi čestica. A da li to Srbi žele?
VLAST JE PRIHVATILA MESTO SRBIJE
Perpetuirano je propadajuće stanje stvarnosti kako bi ostale održive interesne veze, jer ni idejne ni institucionalne inercije više nema. Sve manje je produktivne vrste (kako eks-guverner kaže, „ni fen ne znaju da naprave“), sve više kleptokratske, i kome onda trebaju znanje, procedure, poredak, vrednosti te veliki ljudi, vreme i trajanje? A da ne dođe do potpunog raspada sistema društva i anarhije, sve vlasti od 2008. potpuno su pod stranim mentorskim nadzorom. Vidljivo je to po ustupcima tuđoj politici (svojevremenom mantrom: obećano, mora se?), ali i po prirodi i redosledu rešenja uređenja – da se pravoshodno jačaju nadzorni organi plaćeničkim kontrolnim službama. Koje će po zakonu samo da deru kožu, umesto da se Srbija brine o stvarnim mogućnostima svojih građana i srpskom razvoju, a ne stvaranju kmetovskih uslova za samo bogaćenje bogatih i prihvatanje niskotehnoloških poslova, dok se umišlja IT industrija. Tako da je država eksplicitno u obavezi da feudalizuje društveni život, a sva modernost se zasniva na plaćencima, kao što su izvršitelji i notari, sa kojima se deli prihod države kako bi se kupila njihova savest. Dobio se još jedan krug nadzornika koji po sebi neće prezati od primitivizacije države, ni od svog siledžijstva – to im je i posao posebno u tako lošim uslovima kao što su naši, to je očigledno i jedni smisao dugog uključivalja Srbije u EU poredak. Vlast je svesno, premda ne i javno, prihvatila mesto Srbije u svetskoj podeli rada.
Konačno više nema ni pozicije ni opozicije u Srbiji, nego samo dinamike bolje ili lošije interesno (finansijski) i informativno umrežanih entiteta. Mreža je integrisana dok je u Srbiji već nezahvalno koristiti pojam društva za opis stanja odnosa ljudi koji žive u Srbiji. Pa i samog čoveka – notorno kaže dobri doktor – nema više ni lečenja bez veze, ni za dušu, kao ni pravde, zaposlenja – bez umrežanosti i svedenosti na IF–entitet.
MIZERIJA SRPSKIH ELITA
Status quose tako više i ne pokušava uspostaviti oko stabilnosti društva, formiranih institucionalizacija večnih ustanova života čoveka (biti, smisao, jezik, indentitet, ali i porodica, kao i sloboda, ljubav…), nego elite, koje više ni egzistencijalno, ni kulturno, ali ni cinično nemaju svoje istine, već osamostaljuju procese degradacije stvarnosti, koja je tako sve relativnija – otvorenija za svaku shemu; parcijalna, pokretna, da bi bila potpuno fleksibilna za bilo koje tumačenje, koje jedino mora imati dovoljnu perfomativnu snagu medija za puko indukujuće predstave vrednosti, bez razmišljanja o njihovim posledicama. Tako se i konzervativizam pojavljuje, kao svaki deskriptivni zahtev pred očitom demonstracijom inscenacija, kako se upinje u dokazivanju smisla protiv smisla, a reč je tek o ogoljenom pokazivanju sa kojim nema dokazivanja. Pa laganje i varanje, ako je u pravo vreme, više nije pokvarenost i podmuklost. Time se postiže samo večno obnavljajuća socijalna preimućstva elite iako su neegzistentna – prazan skup, konačno izrazito politički i ljudski mizernih. Neperspektivni su jer ne razvijaju ni jedan od izvora života, bestrasni jer ne mogu čak ni sami po sebi da konstatuju njihovu potrebu. Drugo značenje konzervativizma je razlika između egzistencije strasnog čoveka i preživljavanja veštačke IF-moći entiteta u tehno-urbanom parasvetu, koji sada, umesto velike kosmičke sinteze sa prirodom, dekonstruiše prirodu, dok čoveka sve dublje uvlači u urbane rutine i sekularnim kontekstom konstrusane rituale banalnosti (medijalizacija, komunikacija, moda, sport, muzika…) kao središta modernog života. „Nagrada“ je ovostrana pozajmljivanjem brendiranih raspoloženja, ostvarenih iznova inhalacijom – pukim automatizmom konzumerizma u procesu indukcije maloumnosti, naspram biti i smisla da je život u pitanju.
Treća EU-modernizacija Srbije se zato i konačno iskazuje merljivom samo sa ljudskom i materijalnom bedom srpskog čoveka i propašću društva u zaboravu i reinterpretaciji sve srpske istorije i rituala sećanja. Ako je prva modernizacija dala srpsku državu, druga industrijalizaciju, ova nas periferizuje u svetskoj podeli rada i provincijalizuje u samoodnošenju. Tako da za nas ostaje bazično rezervisan kratak, loš i nasilan život kao osnovni modus. Džaba što godinama ponavljam ovih nekoliko odrednica: život u Srbiji ostaje bezlično neimeniv i izvan svake diskusije, kao i društvo i očiglednost nove sociologije dok se ponavljaju floskule o ekonomiji, investitorima umesto znanja i razvoja. Politički sistem se i slomio i nestao u uslovima stalno rastućeg visokog udela bukvalno ispisanih iz institucija; kultura je svedena na bizarnost.
Danas pozicija i opozicija politički raspolažu istovetnom akumulativnošću života kao opštom marginom. I tu nije moguće uočiti iskustvenu razliku, kao ni da nešto nastaje. Evidentno: samoregulacija samih stranaka uopšte se ne razlikuje od modela upravljanja državom. Nikakva otvorenost za nove ideje, nikakva integracija, vrlo mala inkluzivnost, samo ekskluzivnost i mrežnost, koja razara svaku mogućnost poretka u institucionalnom formatu i procedurama u prepoznatljivom sistemu vrednosti. Tako da ovakve stranke ne mogu i da hoće da vode državu, jer dovoljno je videti kako su vođene stranke. Zato ne mogu trajati – a ko onda takvima da prepusti državu i svoj život u našim uslovima?
JOŠ MALO, NIKO IH NEĆE NIŠTA PITATI
Drugo, pokvarenost vladavine poretka se prividno uspešno krije iza pojava korupcije, koja je sve drugo od slučaja, ona pripada samom biću svih navodno uglednih zapadnih sistema (od administracije do bankarstva), samo što forme pokvarene raspodele ponegde poprimaju legalizovane oblike plaćeničkim karakterom kao što su lobiranje, vladine nezavisne agencije, nevladine neprofitne organizacije itd., do podrazumevajućeg nasleđa kastinskog uređenja, koje moderna nije ni okrznula, samo je sve zajedno poprimilo mimikrijske forme koje posmatrač sigurno da ne može ni da registruje. Tako se široko shvaćena elita u Srbiji ekskluzivno hijerarhizovala u odnosu na mase i kroz svoju mrežu zavladala srpskim društvom, ali toliko nesposobna da je proizvela tek brisanje i razaranje velikog broja porodica, uz opštu besperspektivnost Srbije čak i za elitu.
SNS je prvo i umrežio mnogo nekadašnjih protivnika, ali ne i saveznika, nastavljajući da vodi jednaku spoljnju politiku priključenja EU, predaje KiM, kao i unutrašnju, u kojoj se štete socijalizuju, a bogatstva raspodeljuje u mreži elite. Baš to se garantuje MMF-u novim budžetom, pa je otuda priča kako MMF i ambasada vole Srbiju. Poruka ne može biti jasnija: prihvaćeno je nama određeno mesto u svetskoj podeli rada i uređenje po zapadnom orijentiru.
Treće, neki će reći da je padom rublje Rusija definitivno pokazala da nema snage da se odupre Zapadu iako je to samo bilo još dublje povlačenje granica, što je i Kina svojim odgovorom jasno potvrdila. Svet se očigledno menja, a mi, kao i obično, sve merimo po svojoj dužini baziranoj na slabosti, zaboravljajući da možemo imati snagu, koja je sad zapretena u prihvatanja periferizacije i provincijalizacije u zapadnoj zoni uticaja i IFE-modelu organizacije zajednice, umesto da stabilizujemo društva i nacionalne integracije. Zato se i danas vlast nosi, kako sa koridom interesa unutar mreže, tako i sa očito destabilizovanim društvom jer još uvek trebamo nekakavo pravosuđe i obrazovanje. Možda nam sutra ni to u razvijenom stanju periferije, kad predamo vlasništvo nad sačuvanim resursima, neće trebati, nego će važiti korporativna pravila života za desuverenizovane periferije, a ne više društvena. Možda ni vlast to ne želi, ali sve čini da ovlada ovakva inercija, ma koliko se održavala spoljnja neutralnost. Još malo pa ih niko više neće ništa pitati.
