ZAŠTO AMERIKA NE MOŽE DA STANE

MIHAIL HAZIN Pokušaj da se opiše veza američkih problema i međunarodne bezbednosti U nekoliko...

MIHAIL HAZIN

Pokušaj da se opiše veza američkih problema i međunarodne bezbednosti

U nekoliko navrata ranije pisao sam da SAD namerno uništavaju ceo sistem međunarodne bezbednosti, onaj isti koji su zajednički izgradile sa SSSR. Razumljivo je i zašto: 90-tih je na čelo te zemlje došla generacija „pobednika”, ubeđenih da su „pobedili” SSSR (mada smo ovde objasnili zašto je to u potpunosti zabluda), i da, pošto su „pobednici”, mogu da rade šta god žele. Odlučili su tada da ih postojeći aranžmani kolektivne bezbednosti sputavaju i da im je potreban novi sistem bezbednosti, samo i potpuno pod njihovom kontrolom.

Prema izjavama pojedinaca na čelu država koje su u poslednjih 20 godina primljene kao nove članice NATO, možemo da zaključimo kakvom je logikom vođeno proširivanje (i možda još nešto): „Nama se preti i jedino SAD mogu da nas zaštite, tako da svi moramo da se integrišemo u bezbednosnu strukturu pod kontrolom SAD“. Za to vreme, Rusija se iz principa ne meša u poslove tih država – čak ni Ukrajine, koja je potpuno prepuštena sebi, a što je uveliko dovelo do nedavnih događaja tamo. Rusija, dakle, nije bila pretnja nikome – niti je to danas, dabome. Cela svrha takve priče bila je da se uništi postojeći sistem globalne bezbednosti, u kojem je Rusija imala ključnu ulogu.

Izgradnja novog bezbednosnog sistema od nule je spor i skup proces, pa su SAD nastavile da sa Rusijom razgovaraju o nekim pitanjima (npr. atomskom razoružanju). Ali priroda tih razgovora najbolje bi se mogla opisati formulom „nas samo zanimaju razgovori o nama važnim temama, a ostalo se vas ne tiče”. Međutim, svi ti planovi razrađeni 90-tih, koji su počeli da se primenjuju 2000-tih (sasvim je moguće da su događaji 11. septembra 2001. organizovani kao povod za provođenje tih planova, isto kao što je Perl Harbor upriličen da bi izveo SAD iz „zagrljaja izolacionizma”), bili su zasnovani na polazištu da će ekonomski rast biti konstanta, a što se opet temeljilo na premoći američkih resursa. U stvarnosti su završili u krizi, koja je značajno umanjila resurse koje su im na raspolaganju.

STARI BEZBEDNOSNI SISTEM JE UNIŠTEN

Era u kojoj su osvojili tržišta nekadašnjeg sovjetskog bloka jeste bila „zlatno doba” američke privrede, pa je čak i državni budžet bio u plusu. Ali naša analiza iz 2001. (vidi ovde) već tada je pokazivala da američka privreda stoji na pragu ambisa uporedivog sa krizom iz ranih 1930-tih. Sadašnja situacija je još strašnija, a nejasno je kako se može popraviti. Stari bezbednosni sistem je uništen. Poverenje ne može da se vrati. Novi model ne postoji – tu i tamo postoje neki elementi, koji funkcionišu samo uz direktno prisustvo SAD. A i te intervencije se sastoje uglavnom od deljenja velikih suma novca svim učesnicima u procesu i kao takve nisu naročito uspešne (npr. Palestina, Islamska Država itd.).

Za to vreme, situacija unutar SAD se pogoršava. Problem je što već dugo tamo postoji ograda koja elitu odvaja od ostatka društva, onakva kakva tek počinje da se gradi ovde u Rusiji. Američki obrazovni sistem, onaj koji je trebao da odgaja vođe društva već 60-tih bio je uništen. Prosečan građanin, kojeg elita zove „ovcom”, nema nikakvih šansi da uđe u „elitu”, koja rukovodi društvom. Teoretski je to izvodljivo putem uspešnog braka, recimo, ali to nije mehanizam napredovanja u društvu koji bi mogao da se sistemski primeni. Za malobrojne koji pokažu talenat, ako ih u mladosti ne uništi kažnjenička psihijatrija ili završe u zatvoru – o čemu se dosta piše ovih dana – još uvek postoje mehanizmi napredovanja u društvu kojim mogu da se probiju do niže, tehnokratske elite.

Nevolja je u tome da se za ovih pola veka nakupilo mnogo ljudi apsolutno nespremnih da podnesu nagli pad životnog standarda. A u svetlu sve veće ekonomske krize „elita” apsolutno mora da smanji životni standard velikog dela američkog društva ako želi želi da sačuva vlast i status. To onda tera sistem u kritičnu fazu međusobnih protivrečnosti. Pošto su iscrpljeni unutrašnji izvori bogatstva potrebnog za održavanje životnog standarda, ove tzv. „više srednje”, klase – potrebno je da se pronađe zamena vani. Drugim rečima, SAD mogu da održe domaću socijalnu stabilnost samo na tuđi račun.

dolarmilitarizamI tu dolazimo do ostataka starog bezbednosnog sistema. Poredak iz Breton-Vudsa bio je zasnovan na pretpostavci da će sva imovina zemalja učesnica biti procenjena u dolarima. Kako je nova imovina ulazila u sistem, tako su štampani novi dolari, a američka elita je onda mogla da dogovori kako će te dolare deliti sa elitama novih država ili regiona koji bi ulazili u dolarsku zonu. Kako će te elite da podele dolare sa sopstvenim narodom, to je bio njihov problem. Ali, pošto nema više priliva sredstava u sistem, nema više pokrića za nove dolare. Što je još gore, postojeći dolari sada se preraspodeljuju unutar svetskog dolarskog sistema na korist samo i isključivo SAD. To čini maltene neizbežnim unutrašnje sukobe u mnogim državama sveta.

ZABRANjENO TALASANjE

Neki od tih sukoba su tek u početnim fazama, dok drugi već plamte, ali suština je svugde ista: antielite, kojima je preraspodelom uskraćen pristup dolarima, sada zahtevaju od postojećih elita da ili vrate stari nivo podrške (što bi značilo da postojeće elite moraju da posegnu u sopstvene džepove kako bi finansirale državu) ili pristanu da se uklone sa vlasti. A, pošto su sve postojeće elite proameričke, taj proces se odvija uz prisustvo sve jače antiameričke retorike.

Hteli bismo da podsetimo kako se sličan proces već desio u Latinskoj Americi kada su investicije iz SAD promenile tok posle Drugog svetskog rata. Finale tog procesa bilo je ili ekonomski slom ili pojava novih vladara na čelu tih država, često u liku okrutnih diktatora: u Čileu se, na primer, desilo i jedno i drugo. Šta će se desiti sa svetom je otvoreno pitanje, ali samoj Americi dramatično ponestaje sredstava kojim bi mogla da kontroliše situaciju.

SAD su svedoci ovih procesa, bez ikakve mogućnosti da na njih utiču. S tog stanovišta, Obama ima isti problem sa funkcionerima kao Putin, koji ne može tek tako da otpusti Nabiulinu (Elvira Nabiulina, guverner Centralne banke Rusije – prim. prev.) iako mu se ne sviđa njena politika, jer bi time uništio konsenzus elite, a zasad se ne usuđuje da s njima uđe u obračun. Isto tako, ni američka administracija ne može da se suprotstavi tamošnjoj eliti, koja apsolutno odbija bilo šta što bi na bilo koji način ugrozilo njihov status. Dakle, svako „talasanje” je zabranjeno.

putinnabiulinaPod zabranjenim „talasanjem” se podrazumeva svaki iznenadni potez koji bi mogao da ugrozi „pravila” koja su SAD uspostavila tokom prve decenije 21. veka. Na primer, promena granica. Ako bi SAD mogle da vrate kazaljku, možda ne bi otvarale Pandorinu kutiju amputacijom Kosova od Srbije – ali to je već učinjeno, a uostalom tada su bile prosperitetne 90-te. Međutim, apsolutno je nedopustivo da se desi Krim ili nešto slično, jer, ako se dozvoli promena granica na regionalnom nivou, onda se cela Istočna Evropa, Bliski Istok i mnoga druga mesta pretvaraju u ozbiljna ratišta.

Nama je jasno da je ovo neizbežno, ali američka elita to nikada neće shvatiti. Zato nikad neće pristati na našu ekonomsku teoriju. Zato će činiti sve što mogu da odlože svoj kraj, sve dok im se cela trula građevina sama od sebe ne sruši na glavu. U tom smislu je nerealno očekivati da će ukinuti sankcije ili pristati da mi imamo pravo da se ponašamo nezavisno. Čak i kad bi hteli, zarobljeni su u sopstvenom sistemu.

Preveo NEBOJŠA MALIĆ

Stepski soko na srpskom/Stanje stvari

Svet
Pratite nas na YouTube-u