LIČNOST, OKUPACIJA, NASILjE ILI PRILOG RASPRAVI MALIĆ – CVIJANOVIĆ

BRANKO PAVLOVIĆ Naravno da se borim protiv sunarodnika koji su u funkciji kolonizovanja Srbije...

BRANKO PAVLOVIĆ

Naravno da se borim protiv sunarodnika koji su u funkciji kolonizovanja Srbije mehanizam koji nas porobljava

Povodom teksta Željka Cvijanovića, u kome veoma dobro pokazuje da nije moguće neposredno prevođenje mita u stvarnu politiku, želim da ponudim odgovore na neke dileme, stvarne i retoričke, koje je ostavio otvorenim.

1. KAKO DA PREPOZNAMO LIČNOST?
Kao i u svim drugim slučajevima kada donosimo odluku: na osnovu iskustva o tome šta je do sada ta ličnost radila i naročito da li je pokazala spremnost da opšte dobro pretpostavi ličnoj koristi.

Dakle, ličnost mora da ispuni dva kumulativna uslova: da pokazuje sposobnosti potrebne za upravljanje složenim procesima kakvi su vođenje državnih poslova i da je spremna na ličnu žrtvu.

Broj ljudi koji su spremni na ličnu žrtvu nije uopšte tako mali kako se ponekad čini. Lično poznajem najmanje pedesetoro takvih ljudi. Problem je sasvim na drugoj strani: od njih pedesetoro, velika većina misli da su usamljeni i da njihovo delovanje neće dati rezultat. Ta atomizovanost, odnosno prevazilaženje lažne predstave da, ako i ima nekog hrabrog – to je tek izuzetak koji potvrđuje pravilo, jeste zadatak koji stoji pred nama.

I drugi deo mog viđenja ovog pitanja – nije reč o jednom čoveku koji bi bio lider iako, naravno, u politici neko mora da bude i lider, već o većoj grupi sposobnih i poštenih ljudi koji bi uspostavili zajedničko delovanje.

2. ČEKA NAS DUGOTRAJNA OKUPACIJA?
Naravno da su potpuno legitimni uvidi koji stanje u Srbiji i oko Srbije vide tako da smatraju da je dugotrajna okupacija verovatniji ishod za Srbiju. Problem je ako se misli da je takav ishod izvestan. Stav o izvesnom ishodu bi bio neutemeljen. Mi ne znamo kuda idu društveni tokovi, naročito ne u vremenskim periodima koje merimo ljudskim životom.

Otuda su sasvim legitimno moguća dva suprotstavljena stava (i veliki broj varijanti na temu) da je bitna promena u Srbiji moguća u kratkom vremenskom periodu i da je to verovatno, kao i suprotna, da nikakva bitna promena nije moguća u dogledno vreme.

Međutim, iz ovako različitih načelnih gledišta uopšte ne proizlazi različito delovanje. Odnosno, svaka bitna razlika u delovanju bi pre ukazivala na to da je navodni „načelni“ stav ustvari samo alibi za predrasudu na kojoj se insistira ili, što je češći slučaj, na karakternom ličnom nedostatku, koji se ne želi priznati.

reds02Kada donosimo odluku da nešto uradimo, mi pred sobom imamo konkretnu situaciju i konkretan problem. Ne rešavamo mi tog dana „kuda ide Srbija“, nego neko sasvim konkretno pitanje – kako da sasvim opravdan štrajk prosvetara bude uspešan, na primer. Dakle, mi se trudimo da u datim uslovima povučemo optimalni potez. I on je uvek isti, bez obzira da li mislimo da će ishod biti opipljiv ili smo po tom pitanju skeptični.

Kada povučemo potez koji je dobar, on onda stvara novu situaciju u kojoj sada imamo više šansi za uspeh nego da ga nismo povukli. Da li će biti uspešan, mi to ne znamo, ali znamo da su šanse veće. I, ako kontinuirano povlačimo dobre poteze, mi stvaramo novu istorijsku situaciju u kojoj, istina, možemo biti pobeđeni pod uslovom da je protivnik izuzetno pametan i da raspolaže resursima da se suprotstavi inovativnim potezima. Ali nismo poraženi.

To dokazano nepristajanje, to nesumnjivo potvrđeno istrajavanje koje nas čuva od poraza, je takođe ogromna novina, za koju do sada nijedan kolonizator nije dao odogovor i nije uspeo da se održi u zemlji u kojoj narod ne pristaje na kolonizaciju.

Da li će onaj ko vidi položaj Srbije sa više skepse samo zbog toga propustiti da povuče optimalni potez? Naravno da neće. Da li će to učiniti onaj ko misli da su promene blizu? Naravno da neće.

Kada se složimo oko toga da je Srbija u neokolonijalnom položaju, onda su dalje razlike u viđenju poželjne zato što nas ne blokiraju u borbi koju preduzimamo. Razlike doprinose da bolje sagledamo šta bi to bio „optimalni“ potez i naročito da razumemo neophodnost takvog kontinuiranog delovanja.

Optimizam se racionalizuje tako što se uviđa da jedan dobar potez nije dovoljan, da jedna akcija neće bitno promeniti stvarnost, da protivnik ima čitav arsenal protivodgovora itd., a skepticizam se podstiče tako da se prilike ne propuštaju i da se svaka ranjivost kolonijalanog sistema koristi – zato što stvara novu „realnost“ i novu mogućnost.

Veliki je problem u tome što građani obično misle da oni ne mogu ništa da urade, a to nije tačno. Evo, pogledajte snimak nastupa Jasne Janković iz Unije sindikata prosvetnih radnika u emisiji Da, možda, ne pred Novu godinu i obezbedite da vaši ukućani i komšije urade isto, a zatim prosledite link svim svojim poznanicima. I već ste postigli promenu. Upamtite, mi ne znamo koja akcija će biti kap koja je prilila čašu, a naročito ne znamo da li će se čaša preliti ako propuštamo da dolijemo kap u nju.

3. O ŽRTVAMA
Ja ne vidim mogućnost da se pogreši oko toga protiv koga se borim. Ko mi je neprijatelj. Naravno, kolonizator. Operativo, kolonizator svoju moć u Srbiji zasniva na 0,1 odsto stranih agenata i 99,9 odsto kompradora.

Otuda je i odgovor jednostavan – naravno da se borim protiv 99,9 odsto svojih sunarodnika koji su u funkciji kolonizovanja Srbije i čine mehanizam koji nas porobljava. Nema tu nikakvog straha da bi se moglo „naivno“ upustiti u „bratoubilački“ rat i slično. Komprador mi nije brat. I naravno da je prvi na udaru, i to baš iz opreza da se stvari ne pogoršaju više nego što je neophodno ako bi se udarilo po strancima.

reds03Ko su kompradori uopšte nije sporno. Tako da nema bojazni da se neka neprimerena mera upotrebi prema nekome ko je nevin. Kriterijum je jednostavan – čim si u dilemi, znači da treba postupati blaže.

Što se tiče naših žrtava, one su nužne. I oko toga ne treba trošiti reči. Naravno da svako gleda da ih ne bude, ali je naivno verovati da se neokolonijalizma Srbija može osloboditi bez žrtava.

Dilema oko toga da li čekati ili delati je lažna. Mi uvek procenjujemo izglede na uspeh neke konkretne akcije i uzimamo u obzir da se ne trošimo više nego što je potrebno.

Opasno je samo ako se misli da će promena doći nekako sama od sebe, nošena nekim istorijskim tokovima koje smo u stanju da sagledamo. Niti smo u stanju da tako nešto sagledamo (ni mi ni bilo ko drugi) niti će se stvari rešiti u Srbiji ako se reše negde drugde (u Rusiji, na primer). Mi vidimo šansu i korisitimo je. To je naša odgovornost. A šta će biti – to nije u našim rukama.

Naravno, posebno smo odgovorni ako preduzimamo radnje za koje unapred, sa velikom izvesnošću, možemo pretpostaviti da neće uzdrmati postojeći sistem, a naročito ako će ga ojačati ili raspršiti teško sakupljenu energiju za promene. To je druga ključna oblast o kojoj ne govorimo (prvo su šanse koje imamo). Nekada sa razlogom, da bi sačekali da se inače kvalitetni ljudi sami uvere u besmislenost svojih postupaka, pa da se vrate stvarnoj borbi, nekada prosto da ne bi omogućili protivniku zluradu kaknonadu po svima koji pokušavaju da Srbiju izvuku iz neokolonijlanog položaja u kome se nalazi. Ono što moramo da radimo to je da mimo šire javnosti, među sobom, otvoreno govorimo o tome šta je gotovo izvesno pogrešno postupanje.

Ukratko, mislim da ozbiljnih dilema oko pokrenutih pitanja uopšte nema. Dileme su kako voditi Srbiju u najmanje 15 oblasti, ako se takva prilika osvoji. Tek tu počinje konstruktivan razgovor.

Politika
Pratite nas na YouTube-u