OLEG NAZAROV: GORBAČOV NA MALTI ILI POLA SVETA ZA REGANOV KAUBOJSKI ŠEŠIR

Veliki sovjetski diplomata Gromiko pregovore na Malti ocenio kao „Sovjetski Minhen Danas više niko...

Veliki sovjetski diplomata Gromiko pregovore na Malti ocenio kao „Sovjetski Minhen

Danas više niko ne sumnja da je sastanak Džordža Buša starijeg i Mihaila Gorbačova u decembru 1989. godine na obalama Malte ostavio primetan trag u istoriji. Međutim, ocene su različite. Dok jedni susret na Malti smatraju poslednjom tačkom hladnog rata, za druge je to simbol izdaje velikih razmera bez presedana u istoriji. Gorbačov i njegova ekipa ovo drugo negiraju.

Veliki i mudri Aleksandar Zinovjev je pre svih u Gorbačovu video potencijalnog izdajnika: „On se, pre nego što je postao generalni sekretar CK KPSS, obreo u Engleskoj. Odbio je da poseti Marksov grob i otišao na prijem kod kraljice. Zamolili su me da ovo prokomentarišem. Rekao sam da je počela epoha istorijske izdaje bez presedana. Predosećaj me nije prevario“.

U Londonu se budući sovjetski lider sastao i sa premijerom Velike Britanije Margaret Tačer. Vredi zapaziti da je posle razgovora sa gostima iz zemlje Sovjeta, „čelična ledi“ imala goruću potrebu da otputuje kod predsednika SAD Ronalda Regana i da sa njim porazgovara u četiri oka. Tačerka je rekla Reganu da se sa Gorbačovom može ući u dil. Potom je u martu 1985. doputovala u Moskvu na sahranu Konstantina Černjenka. Susrela se sa Gorbačovom, koji je samo dan ranije stao na čelo SSSR i partije.

Nakon mesec dana na plenumu CK KPSS bio je proglašen kurs „ubrzanog socijalno-ekonomskog razvoja zemlje“. Taj kurs je pretpostavljao aktivno korišćenje naučnih i tehnički dostignuća kao i razvoj mašinogradnje. Politika tzv. „perestrojke“ počinjala je od toga. U februaru 1986. godine perestrojku je odobrio i HHVII kongres KPSS.

Period vladavine Brežnjeva bio je proglašen periodom „zastoja“. Zinovjev je protiv ove reči oštro protestovao. U tekstu „Sovjetska kontrarevolucija“ on je napomenuo: „U posleratnim godinama stanovništvo Sovjetskog Saveza poraslo je za 100 miliona ljudi! Povećao se standard. Potrebe ljudi su porasle… U posleratnim godinama (posebno u vreme „zastoja“!) bukvalno se za deset puta povećao broj preduzeća, ustanova i organizacija, došlo je do jačanja društva u takvim razmerama i tolikom brzinom da to čovečanstvo u celoj svojoj istoriji, pogotovo u zemlji razmera Sovjetskog Saveza, nije videlo.

„Gustinu“ su dobili svi aspekti društvenog života: obrazovanje, kultura, komunikacije, međunarodni odnosi i sl. Razume se da su nastali problemi i teškoće… Da bismo ih prevazišli, tvrdio je Zinovjev, „trebalo je ići putem jačanja i usavršavanja svega što je u zapadnoj ideologiji i propagandi bilo kritikovano i ismevano, upravo zato jer je to zaista funkcionisalo i moglo da omogući da Sovjetski Savez prevaziđe teškoće. Ali sovjetski rukovodioci i njihovi ideološki lakeji postupili su upravo suprotno. Oni su se bacili na perestrojku, čija je pogubnost unapred bila očigledna. Perestrojka je pokrenula sveobuhvatnu krizu koja je zahvatila i privrednu oblast“.

Gorbačovljevo „ubrzavanje“ i ostale kritičare „zastoja“ više ne pominju. Njihove vatrene reči su ostale mrtvo slovo na papiru. Zastupnici „perestrojke“ nisu mogli da se izbore sa problemima, od kojih su mnoge sami stvorili. Gorbačov se pokazao kao državnik koji nije sposoban za stvaralačku delatnost, što je u početku u društvu izazivalo razočarenje, a potom i porast ogorčenja.

Što su stvari u zemlji bile lošije, Gorbačov je upornije tražio priznanje Zapada. Da bi ga dobio, on je bio spreman da odustane od geopolitičkih dostignuća u periodu Drugog svetskog rata, koja su plaćena desetinama miliona života građana Sovjetskog Saveza.

Bivši načelnik Analitičke uprave KGB SSSR Nikolaj Leonov uveren je da je odlučujući signal za raspad sovjetske imperije dao upravo Gorbačov, koji je ujesen 1988. godine otputovao na zasedanje Generalne Skupštine UN i, kao uvek, vođen idejom da obraduje ostatak sveta, sa govornice saopštio da SSSR nema nameru da silom sprečava promene u zemljama Istočne Evrope. Nakon toga je zaista bio „aktiviran proces“!“

Gorbačov je bio spreman na jednostrane ustupke i u oblasti razoružanja. Kako su to na Zapadu doživljavali? Henri Kisindžer se u svojoj knjizi „Diplomatija“ priseća kako je Gorbačov prilično glasno sa govornice UN objavio da će SSSR jednostrano smanjiti svoje oružane snage, i to za 500 hiljada ljudi i 10 hiljada tenkova i prilično tužno dodao: „Zaista se nadamo da će Sjedinjene Države i Evropljani preduzeti neke korake“… Ipak, jednostrano smanjenje ovolikih razmera je ili dokaz isključive samouverenosti ili znak isključive slabosti. U toj fazi razvoja teško da je samouverenost bila svojstvena Sovjetskom Savezu“.

Kisindžerove reči su se prvenstveno odnosile na Gorbačova, čija se slabost ispoljila tokom pregovora na Malti. Nekadašnji američki ambasador u SSSR Džek Metlok dao je ocenu ponašanja sovjetskog lidera: „Njemu je bilo jako značajno da se vidi kako ravnopravno vodi poslove sa Bušem, a ne da je pobeđeni protivnik“.

Međutim, Gorbačov nije uspeo da baci prašinu u oči iskusnim američkim političarima, koji jedino poštuju silu. Bivši sovjetski ambasador u SAD Anatolij Dobrinjin tvrdio je da je Gorbačov na Malti ignorisao direktivu Politbiroa CK KPSS, u skladu sa kojom je ujedinjenje Nemačke bilo moguće samo „ako oba bloka – NATO i Varšavski pakt – budu raspušteni ili se ujedine na osnovu uzajamne saglasnosti“. Ali Gorbačov nije Buša obradovao samo izjavom da je „SSSR spreman da SAD više ne smatra svojim protivnikom“ nego je otišao i dalje i omogućio Amerikancima da „postanu posrednik mirnih transformacija u Istočnoj Evropi“.

„Više vas ne smatramo neprijateljem“, rekao je Gorbačov Bušu. „Mnogo se toga promenilo. Želimo da budete prisutni u Evropi. Treba da ostanete u Evropi. Vaš boravak u Evropi važan je za budućnost tog kontinenta. Nemojte da mislite da insistiramo na vašem odlasku“.

Zato ne čudi što je samo nekoliko nedelja posle Malte Bušova administracija izrazila spremnost da bude posrednik između Moskve i država Varšavskog pakta, ali i između Moskve i Viljnusa prestonice Litvanske Sovjetske Socijalističke Republike.

Istoričar Matvej Polinov tada je primetio: „Separatističke snage u Litvaniji, Letoniji i Estoniji dobile su nakon susreta na Malti američku podršku i značajno pojačale aktivnosti sračunate na izlazak iz sastava Sovjetskog Saveza. Zato je upravo Anatolij Gromiko pregovore na Malti ocenio kao „Sovjetski Minhen“. Gromiko je još nedvosmisleno zaključio da je „Gorbačov na Malti izgubio na svim poljima“.

On nije imao ni nameru da pobedi. Ali, ako sudimo po događajima posle ovog susreta (pripajanje DDR Saveznoj Republici Nemačkoj, raspad socijalističke zajednice, Varšavskog pakta, pogoršanja odnosa sa Kubom i sl.), onda se stiče utisak da je Gorbačov, radeći po svom „vlastitom nahođenju“, na Malti potpisao punu i bezuslovnu kapitulaciju SSSR.

Očigledan je odgovor na pitanje da li je Gorbačov dejstvovao u interesu SAD? Amerikanci su bili iznenađeni koliko je sovjetski lider brzo ustupao Zapadu jednu poziciju za drugom. Prema priznanju Majkla Bešlosa i Stroba Talbota, Amerikanci su tražili način da Gorbačova nagrade „za spremnost da se pomiri sa očuvanjem jedinstvene Nemačke u sastavu NATO“. A, obzirom da je za jun 1990. godine bila određena poseta Gorbačova SAD, Robert Blekvel je pretpostavio: „Susret je za Gorbačova trebalo da bude junski božić“.

Novopečeni predsednik SSSR doleteo je u SAD 30. maja. A Bešlos i Talbot o tom događaju svedoče sledeće: „Gorbačov je bukvalno bio opijen uspehom kad ga je masa počela dočekivati aplauzima. Preko prevodioca je uzviknuo: ‘Ja se ovde zaista osećam kao kod kuće!’ To je bila čudna fraza koja mnogo govori: sopstveni narod mu u Otadžbini ne bi priredio takav doček.

Gorbačov je gladan naklonjenosti zapadne javnosti da je u njoj vide dokaze svog značaja. Već sledećeg dana je izdvojio četiri sata vremena i dobio pet nagrada – jednu za drugom od raznih organizacija…

Gorbačov je uz široki osmeh posebno dočekivao predstavnike svake organizacije. Svečano su ulazili u raskošnu salu za prijeme sovjetske ambasade. Na zid su kačili svoj amblem i pred kamerama sovjetske i američke televizije uzdizali Gorbačova do nebesa…“

Te 1990. Gorbačov je dobio i toliko željenu Nobelovu nagradu za mir. Sledeći poklon morao je da čeka dve godine. Kada je završeno sa Sovjetskim Savezom, 1992. godine, Regan je pozvao bivšeg predsednika SSSR kod sebe na ranč i podario mu kaubojski šešir. Gorbačov o tome piše u svojim memoarima.

U svom komentaru tim povodom politikolog Sergej Černjahovski je suptilno primetio da se „bivši cezar odrekao pola sveta“ i da se time i dan danas ponosi.

Ruski dvorjani su se ponosili kad im je car poklanjao bundu skidajući je sa sebe. Ričard Treći Jork obećao je u jednom trenutku da će za konja dati pola carstva. A ovaj „dobitnik Nobelove nagrade“ ponosi se time što je za šešir bivšeg američkog predsednika dao svoju polovinu sveta.

Potom su Reganovi gosti plaćali po pet hiljada dolara za fotografiju bivšeg genseka na pastuvu u teksaškom šeširu. Gorbačov i o ovome sa ponosom piše, ne shvatajući da su plaćali samo zato što je to fotografija dvorske lude sa šeširom“.

U avgustu 1991. godine, tri dana nakon tzv. Puča, Zinovjev je napisao proročanske reči: „Sad je opšteprihvaćeno da se završio hladni rat i da je to velika zasluga Gorbačova i njegovih saučesnika. Ali mnogi prećutkuju da kažu koja je prava uloga Gorbačova. Proći će godine i potomci će dostojno oceniti tu ulogu kao izdaju nacionalnih interesa naše zemlje i naroda. Ne znam da u istoriji postoji slučaj izdaje koji bi se po razmerama i posledicama mogao uporediti sa ovom. Drugi svetski rat je obilovao sličnim primerima, ali su oni dečja igra u poređenju sa onim što je Gorbačov uradio u mirnodopsko vreme. Da su Zapadni lideri na čelo SSSR doveli svog političara, on ne bi bio u stanju da nanese toliko štete koliko Gorbačov“.

Autor je istoričar

Preveo Goran ŠIMPRAGA

Ivor Fakti, 03. 01. 2015.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u