GODINA MEDVEDA ILI PET PRIORITETA RUSKE VLADE u 2015.

NIKOLAS K. GVOZDEV Rusija će pokušati da ograniči štetu na zapadnom frontu, nastavi da...

NIKOLAS K. GVOZDEV

Rusija će pokušati da ograniči štetu na zapadnom frontu, nastavi da radi na svom evroazijskom snu i učvrsti azijske opcije

Da sam nekim slučajem strateški savetnik ruske vlade za ključna pitanja nacionalne bezbednosti – kao što nisam – fokusirao bih se na sledećih pet prioriteta.

Prvo, Kremlj mora da reši takozvani „majdanski problem“ u Ukrajini. Svaka konsolidacija prozapadne administracije, posebno one koja bi uspešno provodila ekonomske i bezbednosne reforme – kakve bi joj omogućile da razmišlja o bližim i značajnijim vezama između Ukrajine i NATO ili Ukrajine i EU – i koja za to vreme ne bi pružila garancije ruskim interesima, ostaje fatalna pretnja za Moskvu.

Ovaj izazov za Moskvu je posle „narandžaste revolucije“ 2004. rešen tako što se urušila koalicija koja je predvodila dramatične političke promene jer nije bila sposobna da, pošto je preuzela vlast, sprovede bilo kakve suštinske reforme. Iako je bivši ukrajinski predsednik Viktor Janukovič potpuno potrošen i najverovatnije se neće ni vratiti iz egzila u Rusiji, ključno je iz perspektive Moskve da Ukrajinci razviju osećaj – posebno u istočnim i centralnim delovima zemlje – da, poredeći se sa trenutnim rezultatima, njegova administracija i nije bila toliko loša. Pre svega, biće veoma važno da se pokaže da su obećanja izrečena na Majdanu bila prazna kao i da obaveze koje su prema Ukrajini preuzele zapadne vlade neće biti ispunjene.

Uprkos padu cena nafte i tekućoj ekonomskoj krizi u Rusiji, Moskva i dalje ima mnogo karata na koje može da igra u Ukrajini, od podrške separatistima do kontrole energetskih resursa. Takođe, postoji mnogo pukotina u sadašnjoj vladajućoj koaliciji u Kijevu – reformatori protiv biznismena, nacionalisti protiv onih koji su otvoreni za neku vrstu pragmatičnog sporazuma sa Moskvom. Neki majdanski aktivisti besni su zato što tempo promena smatraju presporim i mogu se okrenuti pritiscima na režim kako 2015. bude odmicala.

OLAND UMESTO MERKELOVE

Takođe, postoji rizik da će sve veći broj Ukrajinaca na istoku koji nisu imali ulogu u separatističkim pokretima i koji su podržavali i predsedničku kandidaturu Petra Porošenka i njegovu stranku na izborima za Radu, postajati sve udaljeniji od vlade koja ne uspeva da povrati neki stepen normalnosti i stabilnosti u odnosima sa Rusijom.

Naravno, Rusija je sada pod zapadnim sankcijama zbog njenih akcija u Ukrajini, pa je zato paleta mogućih opcija za povećanje pritiska na susednu zemlju pod direktnim uticajem drugog prioriteta za 2015. Reč je o delimičnom ublažavanju sankcija, barem u meri koja će omogućiti finansiranje i razvoj novih energetskih projekata. Tu je i zaustavljanje ukrajinskog kretanja na Zapad pridobijanjem dovoljnog broja punopravnih EU i NATO članica koje će se kategorično protiviti bilo kom koraku usmerenom ka punom članstvu Ukrajine u jednoj od te dve organizacije.

ruskimedved01Jasno je da je ruski tradicionalni partner po ovim pitanjima – Nemačka – sada manje pouzdan oslonac i biće to sve dok kancelar Angela Merkel bude na vlasti. Razlog tome je njeno slabljenje odnosa sa predsednikom Vladimirom Putinom, koje je povezano sa njenim mišljenjem da ju je više puta obmanuo tokom 2014. povodom događaja koji se odvijaju u Ukrajini. Zato će – dok Moskva traži sagovornike u koaliciji, posebno među socijaldemokratama – ruski napori biti preusmereni ka drugim manjim centralnoevropskim državama, među kojima su Mađarska i Slovačka. Fokus Rusije biće na Fransoa Olandu tako što će se potencirati argument kako će produžavanje sankcija i nestabilnost u odnosima između Rusije i EU naneti štetu ekonomijama obe strane.

Rusija će morati da bude fleksibilnija u svojoj pregovaračkoj poziciji u Ukrajini i da jače pritisne separatiste da prihvate političke dogovore. Ali dok to bude radila, morala bi da obezbedi da do proleća bude vidljivog progresa u pritiscima na Ukrajinu kako bi se došlo do rešenja (decentralizacija / neutralni status), čime bi deo pritiska EU na Rusiju bio ublažen.

Čak i ako EU nastavi sa naporima usmerenim ka diversifikaciji snadbevanja energentima, evropske investicije i tehnička podrška korisni su za razvijanje ruskog energetskog kompleksa kako bi bio u stanju da izađe ususret zahtevima azijskog tržišta, što je jasno demonstrirano u Total-Novatek jamalskom gasnom projektu.

Ovo nas vodi do trećeg prioriteta – izgradnje kinesko-ruskog partnerstva na najboljim mogućim osnovama za Moskvu. Rusija je objavila svoj „zaokret prema Aziji“ mnogo pre Majdana. Ali događaji u 2014. ostavili su utisak da je Rusiji kineska podrška očajnički potrebna i da će Moskva, zbog velikog broja spornih pitanja, upravo zbog te potrebe pristati na uslove koji nisu povoljni po ruske interese. Rusiji treba oslonac na Kinu taman koliko i Kini treba da joj moćna Rusija, koja će biti sposobna da se suprostavi Zapadu, obezbedi severne i zapadne granice. Jednako, trebaju joj i izvori energije i sirovina koje joj SAD ne mogu prekinuti ili ih sankcionisati. Moskva takođe treba da održi balans u odnosima sa Pekingom, i u tome bi trebalo tražiti razlog zašto je Putin isplanirao samit u Tokiju u ovoj godini kao i – podjednako važno – dalje razvijanje projekata na Korejskom poluostrvu.

AZIJSKI VEKTOR

Naravno, Putinu pomaže to što u Ksiju Đinpingu ima dinamičnog parnera, koji razume dugoročnu vrednost ruskog partnerstva za interese Kine, čak i ako to znači pronalaženje kompromisa za kratkoročne probleme, kao što je cena ruskih proizvoda. Ironično je što će odnos koji se Putin nadao da će ostvariti sa Džordžom Bušom posle 11/9 sada da ostvari sa Ksijem, imajući u vidu da će njih dvojica oblikovati kinesko-ruske odnose do kraja decenije.

ruskimedved02Zanimljiv test za odnose između Ksija i Putina biće ruski napori da se ublaže neke od postojećih tenzija između Indije i Kine. To je četvrti prioritet. Poboljšan odnos između dva azijska diva – ali ne previše poboljšan – doneće korist ruskim interesima tako što će stvoriti političko poverenje neophodno za provođenje ambicioznog projekta gasovoda kroz Sinjang (region na zapadu Kine; prim. prev.), koji bi konačno trebalo da direktno energetski poveže Rusiju i Indiju.

Smanjenje kineskog pritiska na Indiju – verovatno čak i napredak ka konačnom rešenju problema granica – takođe bi smanjilo napore Nju Delhija da popravi odnose sa SAD, posebno u odbrambenom sektoru. Određeni stepen konkurencije između Kine i Indije koristan je Rusiji jer dozvoljava Moskvi da balansira između njih nastavljajući širenje i razvijanje svog unosnog partnerstva u vojnom sektoru sa Indijom. Ali, ako Kina bude previše arogantna, onda će propasti ruski napori usmereni ka nastavku razvijanja BRIKS u još efikasniju protivtežu G7 i umanjenju entuzijazma koji postoji u Indiji za zbližavanje sa Vašingtonom (uzmimo u obzir i sporadičnu pažnju koju Indiji poklanja Obamina administracija).

Konačno, peti prioritet je da se ceo projekat evroazijske integracije ponovo oživi. Ukrajinska intervencija i ekonomske neprilike u Rusiji nanele su veliku štetu privlačnosti projekta Evroazijske unije. Moskva će sada morati da ubedi ključne regionalne lidere – počevši od Kazahstanovog predsednika Nusultana Nazarbajeva – da „alternativa Evropskoj uniji“ i dalje predstavlja dobar projekat koji stoji na čvrstim nogama.

Rusija je u 2014. izolovana i priterana u ćošak zapadnim sankcijama i sopstvenom ekonomskom krizom. Treba joj da povrati slobodu kretanja u 2015 tako što će ograničiti štetu na zapadnom frontu, nastaviti da radi na svom evroazijskom snu i učvrstiti azijske opcije. Samit APEK u Pekingu i okupljanje G-20 u Australiji protekle jeseni pokazali su da Putin jeste pod pritiskom, ali da ipak nije u potpunosti izolovan i ostavljen bez rešenja. Ako Obamina administracija i u 2015. namerava da nastavi sa pokušajima da od Putina napravi otpadnika na međunarodnoj sceni, biće joj potrebni mnogo energičniji napori da dopre do celog spektra lidera – od Olanda preko Šinzoa Abea i Narendre Modija pa do Nazarbajeva – da bi ostvarila svoj cilj. Takođe, moraće da odluči koliko će da investira u uspeh Porošenkove vladavine u Ukrajini – i da balansira između poželjnih rešenja i objektivno dostižnih ciljeva. Ipak, najvažnije je da Vašington ne može jednostavno da sedi čekajući da problemi ruske ekonomije smanje njenu aktivnost na međunarodnoj pozornici.

Nikolas K. Gvozdev (Nikolas K. Gvosdev) profesor je na katedri za nacionalnu bezbednost, pomoćni urednik u magazinu „The National Interest“ kao i koautor knjige „Ruska spoljna politika: Vektori, sektori i interesi“ (CQ Press, 2013).

Preveo ALEKSANDAR VUJOVIĆ

The National Interest

Svet
Pratite nas na YouTube-u