VLADATI MORAJU NAJBOLjI

  IVAN ILjIN Ređenje pri kojem se na vlast uspinju najgori osudiće život i...

 

IVAN ILjIN

Ređenje pri kojem se na vlast uspinju najgori osudiće život i srušiće se pre ili kasnije, sa većom ili manjom sramotom

Prvo što moramo učiniti kad razmatramo uređenje ruske države jeste da odbacimo hipnozu političkih formula i parola. Prepustimo „verujućim” demokratama da veruju u neophodnost i „mesijansku” ulogu takvog režima i oslobodimo sebe radi nepristrasnosti praćenja i dubljeg istraživanja. I još: prepustimo ljudima koji traže uspeh u masi da psuju „aristokrate” ili da ostanu u ravnodušnoj ćutnji prema ideji aristokratije kao navodno “reakcionarne”, „kontrarevolucionarne”, „starorežimske” itd. Kada mislimo o budućoj Rusiji, onda moramo ostati slobodni, potpuno oslobođeni bojazni da nekome nećemo ugoditi i da nas neko ne „osudi”, bili to zapadnoevropejci ili naši domaći desni ili levi radikalisti. Mi odgovaramo Bogu i Rusiji – istinom, a, ako se ona nekome ne dopada, tim gore po njih.

Obično „demokratiju”, kao vlast „omiljenih” ljudi koje je narod izabrao, i „aristokratiju”, kao vladavinu ljudi „nasledno privilegovanih” – suprotstavljaju jednu drugoj. To je greška, koju valja uvideti i odbaciti. Ona je čedo političkih strasti, demagogije i ozlojeđenosti. Vladati državom moraju najbolji ljudi zemlje, a narod često ne bira najbolje, već laskavce, koji mu ugađaju, i nesavesne demagoge, koji ga podižu na bunt. Vladati državom moraju doslovce najbolji, a oni neretko proizilaze iz državnih škola i iz pokolenja obrazovanih slojeva naroda. Demokratija zaslužuje priznanje i podršku samo ukoliko ostvaruje istinsku aristokratiju (to jest, izdvaja ka vrhu najbolje ljude): a aristokratija se ne izrođuje i ne šteti državi jedino ukoliko u njen sastav ulaze istinski najbolje sile naroda.

oktobarskarevolucija02

Uverimo se u to.

„Aristos” na grčkom znači „najbolji”. Ne „najbogatiji”, ne „najstarijeg porekla”, ne „najuticajniji”, ne „najsposobniji i najpromućurniji”, ne privilegovan, ne najstariji uzrastom. Već upravo – najbolji: iskreni patriota, državotvorni mislilac, politički iskusan čovek, čovek časti i odgovornosti, požrtvovan, pametan, odlučan, organizaciono darovit, dalekovid i obrazovan. Ovim svojstvima mogla bi se dodati i druga, na primer hrabar, predusretljiv; ali teško je odbaciti makar i jedno od nabrojanih svojstava, i među najbolje svrstati čoveka pohlepnog, potkupljivog, internacionalistu, nečasnog, lišenog državničkog razuma i iskustva, bezvoljnog glupana, organizacionog nesposobnjakovića ili naivnog neznalicu. Upravo najbolji moraju vladati u svim državama i pri svim režimima. Svaki režim je rđav ako vladaju loši. Ružno je i protivprirodno reći: „potrebna nam je demokratija, pa makar bili birani, dolazili na vlast i vladali bezvoljni glupani, potkupljivi lopovi, nečasne raspikuće i tome sličan socijalni ološ”. Naprotiv, neophodno je i pravedno odgovoriti: “Demokratija koja ne ume izdvojiti najbolje ne opravdava sebe; ona upropašćuje narod i državu – i mora propasti“. Bezumno je u zemlji uvoditi demokratiju da bi ona upropastila državu i narod, kako su u Rusiji učinili 1917. godine. A čemu vodi vladavina istinski najgorih ljudi, to Rusi na sebi osećaju već, evo, trideset i drugu godinu… Surova je to škola!

Moguće bi bilo nazvati naš zahtev političkim aksiomom (to jest očiglednom istinom): vladati moraju najbolji. U prepoznavanju takvih ljudi može se načiniti greška, možemo se slagati ili ne pri njihovoj proceni, ali zadatak njihovog prepoznavanja je nesporan i temeljan. Moguće ga je izraziti u vidu lozinke: put pripada časnim i umnim patriotama! Taj put im pripada nezavisno od toga iz kakvog sloja, klase ili partije potiču! Važne čovekove odlike su njegova politička vrednost i njegova politička volja; nevažni su njegovo poreklo, njegova profesija, njegova klasna i partijska pripadnost. Važni su njegovi prirodni i umni resursi, a ne njegovi preci; važna je vernost otadžbini, suštinsko usmerenje njegove volje, a ne njegova partijska knjižica. Strančarenje (svako!) ne zadovoljava sve čovekove zahteve, već ih samo prikriva ili podupire. A karakter čovekov stoji pre svega i dragoceniji od svega.

Zato svi izbori moraju imati u vidu jedinstven, glavni i neophodni cilj: izdvajanje najboljih sinova naroda i stavljanje političkih pitanja njima u zadatak. Glupo je i slepo laskati demagozima koji, prikriveni partijskim knjižicama, jarosno brane interese nekakve klase, sloja i nacionalne manjine, teritorijalnog okruga ili prosto – svoj lični!

Kao prvo, državni poslovi traže jedinstven, opšti, svenarodni interes, a ne pojedinačnu pohlepu. Demagog koji raspaljuje strasti upravo zbog privatnog interesa otvoreno svedoči o svojoj političkoj nepodobnosti; on je u politici falsifikator; on je sličan Cigi koji hvali najgoreg konja; prema naivnom i poverljivom narodu on istupa u svojstvu razvratitelja dece, čoveka koji zgrće lično bogatstvo putem podvale i laži.

Kao drugo, sama njegova demagogija svedoči o njegovoj karakternoj nepostojanosti: on raspaljuje strasti da bi se istakao i upropastio državne poslove, pretvarajući ih, u najboljem slučaju, u stvar lične vlastoljubivosti, a u najgorem slučaju – u stvar svog bogaćenja. Rusija se može spasiti jedino izdvajanjem najboljih ljudi koji istrajavaju ne na partijskom, i ne na klasnom, već na narodnom interesu. Sa ovim se moraju saglasiti svi, i svi se na to imaju usredsrediti. To treba razjasniti samom Ruskom narodu pre svih.

Za to moraju biti preduzete sve mere, na primer: oslobođenje naroda od beznačajnih partija; uvođenje glasanja po okruzima sa isticanjem personalnih, lično svima poznatih kandidata; i, osnovno, izrada svojevrsnog konkurentskog saradništva državnog centra sa biračima.

Demokratski izbori su samo uslovno celishodno sredstvo za bezuslovno pravedan cilj (izbor najboljih). Ako takav cilj i takva sredstva počinju da se sukobljavaju, onda uslovno sredstvo mora ustupiti mesto bezuslovnom cilju. Zahtev da vladaju najbolji odnosi se na samu prirodu, na samu ideju države; uređenje pri kojem se na vlast uspinju najgori biće osuđeno od strane života i srušiće se pre ili kasnije, sa većom ili manjom sramotom. Svaka država pozvana je da bude aristokratska u našem smislu reči; i monarhija, i diktatura, i demokratija; moglo bi se sa sigurnošću reći: kad bi istorijski zakoni države bili na političkoj visini, oni bi izdvajali istinski najbolje ljude iz svih slojeva stanovništva, i tada profesionalni revolucionari ne bi imali šta da rade na svetu.

Zato je pitanje „narodnih izbora” (po četvorogodišnjoj formuli – sveopšte, jednako, direktno i tajno biračko pravo) pitanje sredstva, a ne višeg neoborivog cilja ili dogme. To sredstvo u jednoj državi i u jednoj epohi može da se pokaže celishodnim, a u drugoj zemlji i epohi manjkavim. Dečje naivno je verovati u to sredstvo kao u političku „panakeju”. Ni izbliza svaki narod nije uvek sposoban da na vlast uputi najbolje, uz pomoć takvih izbora. Pitanje treba postaviti drukčije: kakav narod, i kada, u državi kakvih razmera, na kom nivou religioznosti, moralnosti, pravne svesti, obrazovanja i bogatstva, uz kakav izborni sistem, u spokojnom ili burnom periodu života – odista može taj zadatak uspešno da reši?

petioktobar02

Zapitajmo se, zato: kakve temelje moraju posedovati savremene emigrantske partije da bi mogle računati na to da će Ruski narod – posle sverazorne, duhovno opustošujuće i borbeno protivpravne epohe komunizma, posle zacarenja u zemlji apsolutnog siromaštva (ne računajući obogaćene sovjetske karijeriste!), posle tridesetdvogodišnjeg ropstva, posle odvikavanja od samostalnog mišljenja, posle potpune i ukorenjene neupoznatosti sa pitanjima politike, privrede i diplomatije, posle očvrsle navike da se plaši, krade, cinkari, da spasava svoj život dovijanjem – umeti da sprovede takve izbore? Ako poseduju ozbiljne temelje, onda ih ne treba odgovarati; a ako ih ne poseduju, već one koji su zasnovani na nečemu suprotnome – onda čemu neodgovorne programske pustolovine?

Rusiji treba takav izborni sistem koji bi joj otvorio pravu mogućnost da nađe i izdvoji svoje istinski najbolje ljude kako bi oni došli na vlast. U tim izborima najboljih ljudi ne mogu i ne moraju učestvovati članovi internacionalne partije, osvedočeni pogromaši i dželati Ruskog naroda, „pali” komunisti, prefarbani izdajnici itd. A to znači da ti izbori ne mogu da budu ni opšti, ni direktni. Najboljim ljudima mogu se smatrati samo oni koji nisu izgubili čast i savest, oni koji su patili, a ne oni koji su mučili stradalnike. Inače će Rusija opet biti predata na milost i nemilost političkom šljamu koji će se iz crvene boje prefarbati u crnu, da bi sazdala nov totalitarizam, novu tamnicu i novi raspad. Izbavi nas od toga, Gospode!

Ogled napisan 1949. godine. Iz Iljinove knjige izabranih eseja „U potrazi za pravednošću“, Svetigora, 2001, prevod Vladimira Jagličića

Istorija
Pratite nas na YouTube-u