POGLED ISTORIČARA NA 2015. GODINU: KAKO DA PREŽIVIMO NOVI HLADNI RAT

Čer­čil je, iz­gle­da, bio u pra­vu ka­da je upo­zo­rio: „Isto­ri­ja se po­na­vlja, ali sva­ki...

Čer­čil je, iz­gle­da, bio u pra­vu ka­da je upo­zo­rio: „Isto­ri­ja se po­na­vlja, ali sva­ki put sve vi­še ko­šta“

Či­nje­ni­ca da nas je za­vr­šni­ca obe­le­ža­va­nja sto­go­di­šnji­ce po­čet­ka Pr­vog svet­skog ra­ta 2014. za­te­kla u no­vom za­huk­ta­lom hlad­nom ra­tu ret­ko ko­ga mo­že u Evro­pi osta­vi­ti rav­no­du­šnim. Če­tvrt ve­ka po­sle pa­da Ber­lin­skog zi­da Za­pad je sank­ci­ja­ma po­čeo da zi­da no­vi pre­ma Ru­si­ji. Na po­čet­ku 2015. ni­je ma­lo onih ko­ji stre­pe da bi ukra­jin­ska kri­za mo­gla da bu­de de­to­na­tor no­vog, još stra­šni­jeg, oru­ža­nog su­ko­ba.

Od no­vog zvec­ka­nja oruž­jem za sa­da naj­vi­še ko­ri­sti ima Ki­na. 

U no­vu go­di­nu za­ko­ra­či­li smo s okon­ča­njem jed­nog po­lu­ve­kov­nog ide­o­lo­škog ne­pri­ja­telj­stva – Va­šing­ton je glav­nu ulo­gu svet­skog ne­ga­tiv­ca pre­u­zeo iz ru­ku vre­me­šnog Fi­de­la Ka­stra i do­de­lio je (u al­ter­na­ci­ji) vo­đi Islam­ske -dr­ža­ve Abu Ba­kru el Bag­da­di­ju i Vla­di­mi­ru Pu­ti­nu.

Ume­sto no­vo­go­di­šnje če­stit­ke po­li­ti­ča­ri ši­rom sve­ta, na­rav­no i kod nas, de­kla­mu­ju neo­li­be­ral­ne man­tre da nam je je­di­ni spas od ban­kro­ta ako još vi­še steg­ne­mo ka­iš.

Fu­tu­ro­lo­ge ne za­ni­ma ka­ko će­mo ži­ve­ti u 2015, već nam – za­gle­da­ni u da­le­ku bu­duć­nost – na­ja­vlju­ju da će­mo 2045. bi­ti be­smrt­ni i na­no­ro­bo­ti­ma ve­li­či­ne krv­nih zr­na­ca le­či­ti obo­le­le or­ga­ne.

Čer­čil je, iz­gle­da, bio u pra­vu ka­da je upo­zo­rio: „Isto­ri­ja se po­na­vlja, ali sva­ki put sve vi­še ko­šta.” Baš za­to isto­ri­ča­ri, iako ni­su pro­ro­ci, mo­gu bo­lje od dru­gih da nam ob­ja­sne u ka­kvom vre­me­nu ži­vi­mo i šta mo­že­mo oče­ki­va­ti u 2015. go­di­ni.

Pre­drag Mar­ko­vić: Sko­ro da ne­ma­mo sa­ve­zni­ka na Za­pa­du

Da­na­šnji tre­nu­tak isto­ri­je Sr­bi­je po­ma­lo pod­se­ća na vre­me Mi­la­na Ne­di­ća. Ima­mo jed­nu ras­ko­ma­da­nu ze­mlju sa lo­šim sta­tu­som u Evro­pi ko­jom do­mi­ni­ra Ne­mač­ka. Ima­mo po­ku­šaj da se uklo­pi­mo u „po­ro­di­cu evrop­skih na­ro­da”, ka­ko su to zva­li pre se­dam­de­set go­di­na, ko­ji kao ni ta­da – ne uspe­va naj­bo­lje.

Sr­be je Hi­tler to­li­ko pre­zi­rao i mr­zeo da je od­bi­jao sva­ku mo­guć­nost po­bolj­ša­va­nja po­lo­ža­ja Sr­bi­je, čak i ka­da je to iz­gle­da­lo kao po­volj­no re­še­nje za Rajh. Kao i u slu­ča­ju da­na­šnjih su­se­da, Sr­bi­ja je ima­la go­ri sta­tus. Dok su Ma­đar­ska, Hr­vat­ska, Ru­mu­ni­ja i Bu­gar­ska bi­le ne­mač­ki sa­ve­zni­ci, Sr­bi­ja ni­je bi­la ni dr­ža­va. Ne­di­ćev­ci­ma su bro­ja­li mu­ni­ci­ju, a ni­ka­da im ni­su da­va­li te­že na­o­ru­ža­nje. Čak ni ljo­ti­ćev­ci­ma, fa­na­tič­nim lju­bi­te­lji­ma in­te­gra­ci­je u ta­da­šnju an­ti­ko­mu­ni­stič­ku evrop­sku za­jed­ni­cu, Nem­ci ni­su do kra­ja ve­ro­va­li.

Je­di­no gde su na­ci­sti ima­li vi­še raz­u­me­va­nja za Sr­be je­ste Ko­so­vo. Ne­di­će­va Sr­bi­ja se pru­ža­la do Vu­či­tr­na, ob­u­hva­ta­ju­ći ce­lu Mi­tro­vi­cu. Na­rav­no, to ni­je bi­lo zbog lju­ba­vi pre­ma Sr­bi­ma, već zbog Trep­če. Bo­lje je što je da­nas mir, pa je po­li­ti­ka ve­li­kih si­la ma­nje na­sil­na. Ali, Sr­bi se i da­lje vi­de kao po­ten­ci­jal­ni sa­ve­zni­ci Ru­sa, ali i kao pre­te­ra­no bun­to­van na­rod. I da­lje se od njih zah­te­va ozbilj­na pro­me­na isto­rij­skog pam­će­nja i na­ci­o­nal­ne sve­sti. Ono što je ma­lo go­re je­ste to što da­na­šnja Sr­bi­ja sko­ro da ne­ma sa­ve­zni­ka na Za­pa­du, a ni Ru­si ni­su baš naj­po­u­zda­ni­ji.

Mi­loš Ko­vić: Ru­sko str­plje­nje jedini garant mira

Isto­ri­ja se ne po­na­vlja. Slič­no­sti i op­šti tren­do­vi ipak po­sto­je. Ve­li­ke si­le ima­ju, bar od Vest­fal­skog mi­ra (1648), pred­vi­dlji­va pra­vi­la po­na­ša­nja. Du­go­roč­ni pro­ce­si, za­če­ti u bli­žoj ili da­ljoj pro­šlo­sti, i da­nas tra­ju; pre­po­zna­ti ih i raz­u­me­ti, na­ro­či­to za „ma­le ze­mlje”, zna­či pre­ži­ve­ti.

Ukra­jin­ska kri­za la­ko mo­že da nas uvu­če u ve­li­ki rat. Sva­ka ve­li­ka si­la ima, u svom ne­po­sred­nom su­sed­stvu, te­ri­to­ri­je ko­je sma­tra klju­čem svo­je bez­bed­no­sti. Za Ve­li­ku Bri­ta­ni­ju je to ve­ko­vi­ma bi­la dru­ga oba­la La­man­ša. Se­ti­mo se da ona u rat 1914. ni­je ušla zbog Sr­bi­je, ne­go zbog Bel­gi­je. U kri­zi iz 1962. SAD su po­ka­za­le da su zbog Ku­be sprem­ne da za­ga­ze u svet­ski, nu­kle­ar­ni rat.

Ukra­ji­na je za Ru­si­ju mno­go vi­še od to­ga što je za Bri­ta­ni­ju Be­ne­luks ili za SAD Ku­ba. Ona je bi­la pr­va, ki­jev­ska Ru­si­ja; ve­ko­vi­ma je bi­la deo ru­skog sve­ta i ru­ske dr­ža­ve. Sa nje­ne te­ri­to­ri­je la­ko se mo­že ugro­zi­ti i sa­ma Mo­skva. Za­to su mno­gi osta­li za­te­če­ni koc­kar­skom, re­vol­ve­ra­škom bez­ob­zir­no­šću s ko­jom su EU, SAD i NA­TO pro­dr­li u ovu ze­mlju. Gle­da­no iz per­spek­ti­ve ru­ske isto­ri­je i isto­ri­je me­đu­na­rod­nih od­no­sa, Ru­si­ja ima sva pra­va da u ta­kvim okol­no­sti­ma bra­ni svo­je in­te­re­se i svo­ju bez­bed­nost.

Je­di­ni ga­rant pro­tiv eska­la­ci­je su­ko­ba u ovom tre­nut­ku je­su ru­sko str­plje­nje i sta­lo­že­nost. Ru­si­ja je na­je­zde sa za­pa­da pre­tva­ra­la u svo­je ve­li­ke po­be­de sa­mo on­da ka­da pro­tiv se­be ni­je ima­la udru­že­ne za­pad­ne si­le. I 1812. i 1941–1945. ima­la je An­glo­sak­son­ce na svo­joj stra­ni; u Krim­skom ra­tu 1853–1856. bi­la je izo­lo­va­na i po­be­đe­na. Pr­vi svet­ski rat je iz­gu­bi­la čak upr­kos to­me što je na za­pa­du ima­la sa­ve­zni­ke.

No­vi­nu u isto­ri­ji me­đu­na­rod­nih od­no­sa, od Vest­fal­skog mi­ra do da­nas, pred­sta­vlja, me­đu­tim, uz­di­za­nje va­ne­vrop­skih ve­li­kih si­la. Ja­ča­nje sa­rad­nje Ru­si­je sa ze­mlja­ma BRIKS-a, udru­že­nih u sa­mo­od­bra­ni od pla­ne­tar­nih am­bi­ci­ja SAD, pred­sta­vlja oče­ki­va­nu i ra­zum­nu po­li­ti­ku. Bu­duć­nost će da­ti od­go­vor na pi­ta­nje u ko­joj me­ri će one bi­ti ne sa­mo eko­nom­ski part­ner ne­go i istin­ski sa­ve­znik Ru­si­je.

Slo­bo­dan G. Mar­ko­vić: Bal­kan sto go­di­na pu­ta od po­lu­pe­ri­fe­ri­je ka pe­ri­fe­ri­ji

Ka­da su bal­kan­ske hri­šćan­ske dr­ža­ve, pre ne­što vi­še od 100 go­di­na, po­be­di­le Osman­sko car­stvo u Pr­vom bal­kan­skom ra­tu, iz­gle­da­lo je da je pred nji­ma ve­li­ka bu­duć­nost, iako su eko­nom­ski već znat­no za­o­sta­ja­le za Za­pad­nom Evro­pom. Te 1913. go­di­ne, po pro­ce­na­ma švaj­car­skog eko­no­mi­ste P. Be­ro­ka, BNP po­je­di­nih bal­kan­skih dr­ža­va po gla­vi sta­nov­ni­ka u od­no­su na Ne­mač­ku je iz­no­sio 44 od­sto u slu­ča­ju Grč­ke, 39 ka­da je u pi­ta­nju Sr­bi­ja i 36 od­sto u slu­ča­ju Bu­gar­ske.

U me­đu­rat­nom raz­do­blju za­o­sta­ja­nje Bal­ka­na pre­ma ze­mlja­ma evrop­skog je­zgra se ni­je po­ve­ća­lo, ali se ni­je ni uma­nji­lo. Po­sle Dru­gog svet­skog ra­ta ko­mu­ni­stič­ka mo­der­ni­za­ci­ja i grč­ko eko­nom­sko ču­do uči­ni­li su da su sve bal­kan­ske ze­mlje (s iz­u­zet­kom Al­ba­ni­je) be­le­ži­le iz­u­ze­tan rast. Ta­ko je 1960. BNP Bu­gar­ske po gla­vi sta­nov­ni­ka či­nio 42 od­sto ne­mač­kog, dok je ju­go­slo­ven­ski iz­no­sio 40 od­sto.

Do sna­žni­jeg za­o­sta­ja­nja do­la­zi to­kom osam­de­se­tih, a po­seb­no to­kom de­ve­de­se­tih go­di­na pro­šlog ve­ka. Po po­da­ci­ma Svet­ske ban­ke iz 2013, re­a­lan BDP po gla­vi sta­nov­ni­ka Grč­ke či­ni 48,6 od­sto ne­mač­kog, dok kod osta­lih bal­kan­skih dr­ža­va BDP u od­no­su na ne­mač­ki či­ni: u Ru­mu­ni­ji 21, u Bu­gar­skoj 16,2, a u Sr­bi­ji 13,2. Ja­sno je da su i Sr­bi­ja i osta­le ze­mlje Bal­ka­na, s iz­u­zet­kom Grč­ke, tre­nut­no bli­že tre­ćem ne­go pr­vom sve­tu ili, reč­ni­kom svet­skog ka­pi­ta­li­stič­kog si­ste­ma, na­la­ze se ne­gde iz­me­đu po­lu­pe­ri­fe­ri­je i pe­ri­fe­ri­je.

Isto­rij­ski se po­ka­za­lo da su naj­vi­ši pa­do­vi BDP-a bal­kan­skih dr­ža­va, u pret­hod­nih 150 go­di­na, na­sta­li usled ra­to­va, sank­ci­ja i izo­la­ci­ja. Za­to su po­li­tič­ka sta­bil­nost i in­te­gri­sa­nost re­gi­o­na je­di­ni mo­gu­ći iz­laz iz kri­ze. Ve­ći deo Bal­ka­na, ko­ji je već ušao u pu­no­prav­no član­stvo EU (Grč­ka, Ru­mu­ni­ja, Bu­gar­ska i Hr­vat­ska), da­nas pro­iz­vo­di 5,5 ve­ći re­a­lan BDP od ze­ma­lja neč­la­ni­ca (Sr­bi­ja, BiH, Cr­na Go­ra, BJRM i Al­ba­ni­ja), ili u bro­je­vi­ma – 544 mi­li­jar­de do­la­ra bal­kan­skih čla­ni­ca EU u od­no­su na 96 mi­li­jar­di do­la­ra neč­la­ni­ca. Za­to je ja­sno da je pu­no­prav­no član­stvo svih ze­ma­lja za­pad­nog Bal­ka­na neo­p­ho­dan, ma­da ne i is­klju­čiv, pred­u­slov da se obr­ne ka­ta­stro­fal­ni trend za­o­sta­ja­nja ove gru­pe ze­ma­lja za Za­pad­nom Evro­pom. Ova­kav trend je u Ju­go­sla­vi­ji i Sr­bi­ji, uz ne­ko­li­ko iz­u­ze­ta­ka, kon­ti­nu­i­ra­no pri­su­tan od 1979. go­di­ne.

Če­do­mir An­tić: Oba­ma za­dao te­žak ekonomski uda­rac Mo­skvi

Bri­tan­ski isto­ri­čar Alen Dž. P. Tej­lor je pre vi­še od po­la ve­ka opi­sao imperijalna na­sto­ja­nja evrop­skih dr­ža­va kao sto­let­nu te­žnju da za­ra­te sa Ru­si­jom. Je­dan od naj­ve­ćih pi­sa­ca di­plo­mat­ske isto­ri­je ve­ro­vao je u prin­cip ka­u­zal­no­sti u me­đu­na­rod­nim od­no­si­ma. Pre­ma Tej­lo­ro­vom uve­re­nju, sa­mo su na­sto­ja­nje za­ka­sne­log im­pe­ri­ja­li­zma ubr­za­no mo­der­ni­zo­va­ne Ne­mač­ke i ve­li­ke am­bi­ci­je nje­nih eli­ta u 20. ve­ku spre­či­le za­jed­nič­ki rat pro­tiv Ru­si­je. Kul­mi­na­ci­ju he­ro­do­tov­ske bor­be Za­pa­da i Is­to­ka.

Za­pad je, isti­na, u tre­nu­ci­ma ka­da ni­je mo­rao da se bo­ri pro­tiv ne­mač­kog mi­li­ta­ri­zma ili na­ci­zma, or­ga­ni­zo­vao ne­u­spe­lu in­ter­ven­ci­ju pro­tiv bolj­še­vič­ke Ru­si­je i vo­dio slo­že­ni hlad­ni rat pro­tiv So­vjet­skog Sa­ve­za. Po­be­da u hlad­nom ra­tu i part­ner­stvo u „ra­tu pro­tiv te­ro­ra” (šta god to zna­či­lo) ni­su bi­li do­volj­ni. To­kom ce­lo­kup­nog raz­do­blja tra­ja­la je i bor­ba SAD i Bri­ta­ni­je, a sa nji­ma i nji­ho­vih sa­ve­zni­ka, za pot­či­nja­va­nje i ras­par­ča­va­nje Ru­ske Fe­de­ra­ci­je.

„Arap­sko pro­le­će”, pro­ces ko­ji je za­po­čeo 2011. i u iz­ve­snoj me­ri tra­je i da­nas, ozna­či­lo je ve­li­ku ide­o­lo­šku i ge­o­po­li­tič­ku pro­me­nu na Bli­skom is­to­ku. Sje­di­nje­ne Dr­ža­ve us­pe­le su da vra­te od­re­đe­ne po­zi­ci­je u arap­skom sve­tu, ali su i omo­gu­ći­le stva­ra­nje no­vog ne­pri­ja­te­lja, opa­sni­jeg od Al Ka­i­de. U vre­me ka­da je do­šlo do za­mr­za­va­nja si­rij­skog ra­ta i ka­da je Islam­ska dr­ža­va Ira­ka i Le­van­ta po­ka­za­la ame­rič­ku ne­moć, SAD po­ku­ša­va­ju da uvu­ku Ru­si­ju u sli­čan su­kob u nje­nom re­gi­o­nu. Iz­be­ga­va­ju­ći rat­nu op­ci­ju, Oba­mi­na ad­mi­ni­stra­ci­ja za­da­la je eko­nom­skim pu­tem te­žak uda­rac Mo­skvi. Vi­de­će­mo, me­đu­tim, da li dva pa­ra­lel­na glo­bal­na kon­flik­ta mo­gu bi­ti za­me­nje­na jed­nim i da li taj su­kob mo­že bi­ti uspe­šan za SAD i EU.

Izvor Politika, 06. 01. 2015.

 

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u