MUHAREM BAZDULj: UGRIČIĆ I DRUGI BORCI ZA SLOBODU GOVORA I POETSKU PRAVDU

Sreten Ugričić je u Americi, svako malo učestvuje na prestižnim konferencijama, a u biografiji...

Sreten Ugričić je u Americi, svako malo učestvuje na prestižnim konferencijama, a u biografiji mu stoji da je smenjen s mesta direktora „samo zbog toga što je podržao slobodu govora u Srbiji”

Šestog januara ove godine, u Istanbulu, tačnije u starom kvartu Sultanahmet, žena samoubica ušetala je u policijsku stanicu i raznela se ubivši pri tom jednog policajca i lakše ranivši još jednog.

Sutradan, sedmog januara, u Parizu, tačnije u jedanaestom arondismanu, dvojica naoružanih muškaraca upala su u redakciju satiričnog lista „Šarli ebdo”, ubivši ukupno dvanaest ljudi. Odgovornost za istanbulski napad preuzeo je zabranjeni turski levičarski Revolucionarni narodni oslobodilački front.

Ovaj marksistički pokret objavio je kako je njegova pripadnica Elif Sultan Kalsen, devojka od dvadesetak godina, izvršila „žrtveni napad” iz protesta zbog smrti petnaestogodišnjeg dečaka Berkina Elvana, koji je preminuo od povreda zadobijenih na antivladinim demonstracijama.

Pariski teroristi pripadaju, pak, ekstremnim islamistima. Andre Nikol, savetnik predsednika Skupštine Valonije, izjavio je ovim povodom da najoštrije osuđuje oba teroristička napada, ali da istanbulski napad, u poređenju sa pariskim, predstavlja „civilizacijski iskorak”.

Verski antagonizmi samo su maska kojom elita skriva temeljni antagonizam svakog društva, onaj klasni, istakao je Nikol, dodavši da ljudi iz Revolucionarnog narodnog oslobodilačkog fronta svojom akcijom poručuju: jesmo muslimani, ali smo i radnici.

Sve je u gornjem pasusu tačno, samo što sam gospodina Andrea Nikola, savetnika predsednika Skupštine Valonije – izmislio. Ako vam sve oko imaginarnog Nikola ipak zvuči poznato, to nije slučajno. Tačno pre tri godine, naime, (tadašnji) savetnik predsednika Skupštine Crne Gore Andrej Nikolaidis slično je rezonovao u vezi s potencijalnim terorizmom u Banjaluci.

Podsetimo, osmog januara 2012. godine, dan uoči zakazane centralne manifestacije povodom Dana i krsne slave Republike Srpske u banjalučkoj sportskoj hali „Borik”, policija je u hali pronašla veću količinu eksploziva i vojnog naoružanja. Uskoro je otkriveno da eksploziv i oružje pripadaju izvesnom Božidaru Stanišljeviću, zvanom Bole.

U prvi mah, i javnost i mediji, kao i tužilaštvo, Stanišljeviću su na teret stavljali krivično delo terorizma. Kasnije se ispostavilo da je Stanišljević oružje i eksploziv nameravao da proda, pa je i optužnica preinačena.

Međutim, još dok su svi mislili da je reč o potencijalnom terorizmu, samo nekoliko dana, dakle, pošto je eksploziv pronađen, Andrej Nikolaidis je napisao tekst u kome, između ostalog, stoji: „Civilizacijski iskorak bio bi i da je Bole upotrijebio dinamit i puške koje je sakrio u dvorani u kojoj su glavari, duhovnici i umjetnici proslavljali dvadesetogodišnjicu postojanja RS.

Da je Bole, recimo, nezadovoljni radnik, koji je shvatio da su nacionalni i vjerski antagonizmi samo maska pod kojom elita skriva temeljni antagonizam svakog društva, onaj klasni. Da je Bole, recimo, rekao: jesam Srbin, ali sam i radnik, stoga ću u zrak dići one koji su me opljačkali – ne bi li to bio civilizacijski iskorak? Bila bi to, još, i poetska pravda.”

Uz „glavare, duhovnike i umjetnike” (Milorada Dodika, Borisa Tadića, Emira Kusturicu, patrijarha Irineja, biskupa Franju Komaricu…), koji su tog dana bili u Boriku, tamo su bile i desetine i stotine „običnih” ljudi. Iz perspektive Andreja Nikolaidisa, dizanje svih njih u vazduh, samo ako je motiv „plemenit”, predstavljalo bi, dakle, „civilizacijski iskorak” i „poetsku pravdu”.

Da je Nikolaidis (bio) „samo” novinar ili kolumnista, stvar bi verovatno ostala neprimećena. Kako je, međutim, bila reč o visokopozicioniranom službeniku u crnogorskoj vlasti, mediji u Srbiji su preneli tekst, uz komentar nekoliko javnih ličnosti. Reagovao je Forum pisaca, založivši se za „slobodu govora”.

Među onima koji su svojeručnim potpisom podržali Andreja Nikolaidisa bio je i Sreten Ugričić, tadašnji direktor Narodne biblioteke Srbije. Atmosfera u srpskoj javnosti bila se dobrano ugrejala, te je i sam Ugričić u jednom trenutku priznao da je bio „neoprezan” u potpisivanju pisma podrške Nikolaidisu. Bilo je, međutim, kasno, te je usledila Ugričićeva smena.

Sve se to zbiva uoči predsedničkih i parlamentarnih izbora, pa cela „belolistićarska” sekta koristi slučaj „Ugričić” kao još jedan argument da nipošto ne treba glasati za Borisa Tadića i Demokratsku stranku.

Dejan Ilić tih dana, recimo, piše: „Smena upravnika Narodne biblioteke Srbije koštaće Demokratsku stranku izbora.” Belolistićare, realno, ne zanima zbog čega DS treba da izgubi izbore, važno je da ih izgubi. Želja im se ispunila. Demokratska stranka je izgubila. Srpska napredna stranka je pobedila.

Gde smo danas? Sreten Ugričić je u Americi. Svako malo učestvuje na prestižnim konferencijama, a u biografiji mu stoji da je 12 godina bio direktor Narodne biblioteke, da je smenjen pošto ga je ministar unutrašnjih poslova optužio da podržava terorizam, samo zbog toga jer je podržao slobodu govora u Srbiji, te da je posle „bio prisiljen” da napusti zemlju i ostane u inostranstvu (Švajcarska, Austrija, SAD).

Zanimljiva je ova „prisiljenost”, naročito u kontekstu činjenice da Sreten Ugričić na nemačkom govornom području kao pisac postoji isključivo zahvaljujući činjenici da je prevod njegovog romana „Neznanom junaku” na nemački finansijski podržalo Ministarstvo kulture Srbije.

Najglasniji pljuvači Borisa Tadića za vreme slučaja „Ugričić” danas su najglasniji pljuvači Aleksandra Vučića. (Usput, u vezi s aktuelnim predsedničkim izborima u Hrvatskoj, Vesna Pešić, u izjavi za „Novi list” iz Rijeke, mrtva hladna izjavljuje: „Kad gledam unazad, mislim da je ipak bolje da građani procene šta je manje zlo, pa da glasaju za njega.”)

Što se, pak, tiče Nikolaidisovog teksta, od njega su se, makar i sa dve i po godine zakašnjenja, na Skupštini bosanskohercegovačkog PEN-a u junu 2014, ogradili Ivan Lovrenović i Enver Kazaz, dvojica uticajnih autora unutar književnog života takozvane regije, što su onomad predvodili sarajevsko krilo podrške Nikolaidisu i Ugričiću.

Sve je došlo na svoje, pa i famozni Bole verovatno opet uživa u blaženoj anonimnosti, ispijajući „nektar” pivo na Kastelu.

Izvor Politika, 11. 01. 2015.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u