TROJKA JURI KROZ VETAR I SNEG…

DANIJEL CVJETIĆANIN Brojni su primeri gaženja ekonomskih interesa Srbije, a naši evroatlantski prijatelji će...

DANIJEL CVJETIĆANIN

Brojni su primeri gaženja ekonomskih interesa Srbije, a naši evroatlantski prijatelji će to nastaviti i ubuduće

Kao što ste primetili, postoje namere da se stepen privredne uspešnosti i narodnog blagostanja u Srbiji ne meri više, kao u drugim zemljama, veličinom bruto domaćeg proizvoda po stanovniku, nego visinom rejtinga srpske vlade (i njenog predsednika) u glasačkom telu. Taj rejting mogu lako i pouzdano izmeriti za to dobro obučene agencije nezavisne od javnog mnjenja, kao i od vladinih i nevladinih institucija, ali veoma osetljive na svaki signal koji dolazi iz Vašingtona i Brisela. Visok rejting vlasti (u anketama) bio bi najbolji znak da je u Srbiji sve bolje (Srbija na dobrom putu), čak i kada bi se zemlja našla na ivici privrednog sloma ili sa druge strane te ivice.

Vodeći računa o ovome, vlast i opozicija se, više od bilo čega drugog, brinu o stranačkom i liderskom marketingu i podizanju svog rejtinga iako su izbori daleko. A, pošto su već potrošene i kompromitovane mantre o „boljem životu“, u modu su ušle ratne parole Vinstona Čerčila („krv, znoj i suze“), ali ipak uz obećanje „boljeg života“ kao nagrade za trpljenje i strpljenje, posle nekoliko godina – ne više od pet-šest. Sudeći prema anketama, glasači su razumeli i svojski prigrlili ovakav stav vlasti, mada sporadični štrajkovi pomalo kvare idiličnu sliku narodnog jedinstva i prihvatanja sistema vrednosti koji periferiji sugeriše Evropska unija.

SPAS OD BANKROTA?

Budžet za 2015. godinu trebalo je da surovi plan štednje iz glava političara (svetskih i naših) prenese u sumornu, a ipak na neki neobičan način razdraganu privrednu stvarnost Srbije. Neko se setio da povede računa i o duboko ukorenjenim (tradicionalnim) principima fiskalne politike u našem narodu. Poznato vam je da narodni pevač beleži trenutak kada je finansijski resor ponuđen srpskom junaku Marku Kraljeviću. Marko ponudu odbija rečima: „Da m’ učiniš agom haračlijskim,/ ja harača pokupit ne mogu,/ dok ne svežem ništa i uboga,/ pa će mene sirotinja kleti“.

Eto vidite da su se skoro od pamtiveka ozbiljnije poreske mere morale lomiti na leđima ništih i ubogih, pa je i o tom principu srpska vlada vodila računa, štedeći bankarski sektor (uglavnom u stranom vlasništvu), civilni sektor (NVO), kao i brojne institucije koje su naši evroatlantski aktivisti osnovali na inicijativu svojih evroatlantskih prijatelja.

Mere vlade usmerene su na štednju. Penzije su, protivno ustavu, smanjene za oko šest procenata, plate u javnom sektoru (prosveta, zdravstvo, pravosuđe, državna administracija itd.) za 10 procenata. Planira se da se zaposlenost u javnom sektoru smanji za pet procenata, kao i da se značajnije smanje plate i broj zaposlenih u javnim preduzećima, kojima će prethodno, po preporuci EU, biti ukinute državne subvencije. Kao naročito povoljnu okolnost, vlast nam saopštava činjenicu da ogroman broj penzionera (više od polovine) prima penziju koja nije dovoljna ni za minimum civilizacijski prihvatljive egzistencije, pa će vlast moći da pokaže svoju humanost tako što im od tog minimuma neće oduzeti ni pare (osim nekih povlastica), nego će teret štednje prebaciti na ostale ne bi li i njih približila uslovima života u krajnjoj oskudici.

trojkaSverchkov TroykaZimoy8059Sve ove bolne mere najbolnije su verovatno za ministra finansija i Fiskalni savet, koji su bili zaduženi da ih obnaroduju i objasne, mada one neće uticati na njihove lične astronomske prinadležnosti. Cilj je obnarodovan: Srbija se mora spasti od bankrota, koji joj preti. Dozvoljavam sebi slobodu da ovim putem obavestim vladu i Fiskalni savet (a oni to znaju i bez mene) da je srpska vlast već uveliko bankrotirala, protivzakonito suspendujući svoje obaveze prema penzionerima, da bi, bar za još neko vreme, mogla uredno da izvršava svoje obaveze prema inostranim finansijskim institucijama i domaćim bankama (pretežno u stranom vlasništvu), kao i da bi mogla još nekoliko godina da se zadužuje, računajući da će generacije koje danas tek rastu umeti da se nekako iskobeljaju iz dugova ili da se naviknu da žive u ponižavajućim uslovima dužničkog ropstva.

IZAZOVI BUDUĆNOSTI

Na dužničko ropstvo srpska vlast se već uveliko navikla i vešto se uživela u ulogu vlade jedne od banana-zemalja, koje moraju da prihvate i opravdaju da se domaći ekonomski interesi skoro bez izuzetka podređuju interesima evroatlantske Imperije. I tu više nije ugrožen samo „nacionalni ponos“ nego pre svega novčani prihod, dohodak i životni standard u ovim zemljama, od kojih neke, poput Srbije, još uvek žive u zabludi da se nacionalno dostojanstvo može na međunarodnom tržištu povoljno trampiti za – bolji život. „Odustani od prvog, pa ćeš imati drugo!“ Đavola! Privatizacija finansijskog sektora u Srbiji, jednostrana primena SSP ili zabrana realizacije projekta Južni tok od strane EU, samo su neki od brojnih slikovitih primera gaženja ekonomskih interesa Srbije i jasan signal kako će se i u budućnosti evroatlantski prijatelji odnositi prema našem ekonomskom rastu i razvoju.

Članovi Fiskalnog saveta opravdano strahuju da će se „privremene“ mere štednje („programirane oskudice“) produžiti i posle 2016, pa verovatno i posle 2018. godine, a neke od tih mera će morati i da se zaoštravaju pošto se za sada ne vide realni izvori rasta konkurentnosti, BDP i zaposlenosti u Srbiji. Kao posledica labavog pravnog poretka, poslovanje će i dalje biti izloženo visokim rizicima, naročito za domaće preduzetnike i investitore – tj. za one koji nisu „dovedeni“ i zaštićeni intervencijama stranačkih štabova i vlasti.

Fiskalna politika će verovatno biti u znaku permanentnih rebalansa budžeta (možda svaka 3-4 meseca), a rekonstrukcije vlade mogu se očekivati svakih šest meseci. Niko ne može predvideti da li će to stabilizovati ili još više destabilizovati privredni život, koji, poznato je, ne uživa u stresovima, ali verujem da će u tom procesu veliki broj građana saznati istinu da su kod državnih intervencija i državnih ekonomskih projekata štetni ishodi verovatniji od korisnih.

trojka1Imam razumevanja za ogromne napore Vlade Srbije da realizuje planirani program mada, nažalost, preterani napor i zamor na poslu na daje uvek željene rezultate. Mnogima je poznato da u vođenju ekonomske politike umor i efikasan rad ne moraju da znače isto iako, gledano sa stanovišta političkog marketinga, prekomerno zamaranje daje u javnosti bolju sliku (percepciju) požrtvovanijeg lidera od onog koji efikasno i elegantno obavi posao.

ČUĐENjE

Najviše me čudi činjenica da marketinške aktivnosti vlasti imaju neke granice. Mnoge sam časove proveo razmišljajući gde se one nalaze i pitajući se zašto vlast nije prigrabila poene popularnosti (do koje joj je toliko stalo) ukidajući, odnosno brišući iz budžeta brojne NVO, agencije, servise, komisije, savete, inkubatore ideja itd.? Lako može biti da uštede od ukidanja ne bi bile osobito značajne, ali bi evroatlantske političke stranke na vlasti transparentno pokazale kako i same štede sredstva poreskih obveznika, i to baš na svojim aktivistima, koje su u ovim sektorima masovno raspoređene. Vlast bi dala primer žrtvovanja za sopstveni program, koji je toliko bolan za penzionere, prosvetare, sudije i lekare, pa zašto da, makar malo, ne zaboli i stranačke aktiviste? Da li je moguće da je toliko veliki strah od administracije EU, na čiju su inicijativu nastale ove institucije? Ili je alavost stranačkih aktivista (starih i novih) neukrotiva?

Univerzitet Singidunum

Ekonomija
Pratite nas na YouTube-u