OBNOVA VREDNOSTI ILI REČ O NOVOJ GODINI

ALEKSANDAR PAVIĆ Jadna je nacija koja je izgubila volju da se bori protiv zla:...

ALEKSANDAR PAVIĆ

Jadna je nacija koja je izgubila volju da se bori protiv zla: ona će ili obnoviti ovu volju u sebi, ili će umreti

Ulazeći u Novu godinu, jedno od gorućih pitanja je kako se snaći u vremenu i prostoru, kako se suprotstaviti zlu koje se, na očigled svih, munjevito razmnožava, i lokalno i globalno. Da li mu se uopšte može i vredi suprotstaviti, i sa kog stanovišta. Kako razaznati dobro od zlog, kako naći čvrsto tle ili bar dno od koga se čovek pouzdano može odraziti i stići do površine, vazduha i sunca.

Ima li iko na Zapadu smislen odgovor na pitanja koja je, povodom protestnog marša u Parizu, postavio čečenski predsednik Ramzan Kadirov:

„Zašto predsednici, kraljevi i premijeri nikada nisu vodili protesne marševe povodom smrti stotine hiljada Avganistanaca, Sirijaca, Egipćana, Libijaca, Jemenaca i Iračana? Zašto su ćutali kada su teroristi postavili bombu u sedištu čečenske vlade, ili kada su digli u vazduh stadion u Groznom i ubili predsednika Čečenije Ahmeda-Hadži Kadirova i njegove pomoćnike? Zašto nisu reagovali na napad na školu u Beslanu i na uzimanje talaca u pozorištu Dubrovka u Moskvi? Zašto su ćutali kada su prošlog decembra teroristi zauzeli Dom novinara i školu u Groznom, ubivši i ranivši preko 50 ljudi?“

Da li oni koji sarađuju sa teroristima, finansiraju ih, prave im države, ili se „samo“ rukuju s njima – mogu da ponude i rešenja protiv istih ili se nude kao članovi „antiterorističke“ koalicije? Da li se može u isto vreme „braniti“ zemlja i njen navodni suverenitet, a prodavati sve što u njoj vredi strancima? Da li „miroljubivost“ nužno znači i razoružavanje? Može li se ležati na briselskim podovima, izvinjavati Nemcima što „nismo umeli da (im) budemo saveznik“, svakodnevno se zaklinjati u „ispunjavanje svih obaveza“ – a zatim „odlučno“ tvrditi da nećeš biti „lutka na povocu“? Da li uopšte ima smisla u otvaranju poglavlja o „vladavini prava“ dok se uveliko krši najviši pravni akt u zemlji?

Mnogi su ne samo zanemeli pred ovakvim i sličnim svakodnevnim paradoksima koji im se naturaju, već i paralisali. Ili jednostavno otupeli. Ne suprotstavljaju se zlu, ne raspoznaju neprijatelja. Možda bi i hteli – ali više ne znaju kako. A, vođeni ili sluđeni novom „pragmatističnom“ religijom – kako i bi? Ako je sve dozvoljeno u ime vlastitog interesa, a samo okolnosti određuju da li ga je moguće realizovati ili ne – gde su orijentiri? I, u toj moralnoj dezorijentisanosti, kako se tek suprotstaviti onima koji, makar i prividno, drže takva uverenja, za koja su, čini se, ne samo spremni da ubiju druge, već i da žrtvuju sopstveni život? Kako da hodajući mrtvaci ne budu makar podsvesno impresionirani nečijim žarom, makar i smrtonosnim? Kako ne naći više nego samo trunku istine u najnovijem francuskom bestseleru Mišela Uelbeka o skorašnjem dobrovoljnom potčinjavanju većinske Francuske islamu usled opšte individualističke fragmentiranosti, nedostatka čvrstih uverenja, hrabrosti i životnog smisla, pothranjenih „pragmatičnim“ oportunizmom i podsvesnom žudnjom upravo za izgubljenim smislom?

GOVOR IVANA ILjINA

Umesto jednostavnog odgovora, evo, u ime početka Nove godine, prevoda dela govora jednog čoveka koji je duboko promislio propast carske Rusije nedugo posle njenog pada, čoveka čija razmišljanja nalaze rezonansu u današnjem ruskom državnom vrhu, koji se potrudio da njegove posmrtne ostatke, zajedno sa ostacima drugih „belih“ Rusa, vrati u otadžbinu. Reč je o govoru koji je 1925. ruski mislilac Ivan Iljin (na slivi gire) posvetio belogardejskom generalu Lavru Kornilovu (na slici dole), poginulom u nedavno završenom građanskom ratu:

„Jedan od razloga za veliku nesreću koja je zadesila našu zemlju leži u pogrešnoj strukturi ruskog karaktera i ruske ideologije – a pogotovo u širim redovima ruske inteligencije.

Ova greška se najpre može označiti kao sentimentalnost. Sentimentalnost je jedna duhovno slepa sklonost, u kojoj osećanje preovladava nad voljom, a nekultivisano ‘raspoloženje’ nad religioznošću. To je besmisleno razmekšavanje duše, koje ugađa njenim tananim osećanjima, ali nije sposobno da voli Božija dela punoćom duše; koje nije u stanju da odluči; nije u stanju da preuzme odgovornost i povede borbu volje. Sentimentalna duša ne razume da je Bog veći od čoveka, i da ‘čovečnost’ ne predstavlja poslednju reč ljudske vrline i mudrosti…

lavrkornilovA onda se, kao svojevrsna mešavina mekane sentimentalnosti, duhovnog nihilizma i moralne pedanterije, pojavila pogubna doktrina grofa Lava Tolstoja o ‘nesuprotstavljanju zlu silom’ i dobila na snazi; doktrina koja je imala dovoljno vremena da zatruje srca nekoliko naraštaja u Rusiji i neopaženo prodre u njihove duše i oslabi ih u borbi protiv zločinitelja.

Zavodljivo se predstavljajući kao jedino pravilno tumačenje Hristovog otkrivenja, ova doktrina je tokom vremena i previše ljudi nadahnula i tiho zavela predstavom da je ljubav humano saosećanje, da ljubav isključuje mač, da svaki otpor zločinitelju silom predstavlja ogorčeno, zločinačko nasilje, da onaj koji ljubi nije onaj koji se bori, već onaj koji beži od borbe, da su puko življenje i patriotsko dezertiranje iskazi svetosti, da je moguće i ispravno žrtvovati Božija dela na oltaru sopstvene moralne samopravednosti…

Privučeni ovim glasom sentimentalne moralnosti, ljudi su počeli da veruju u nedodirljivost zločinitelja, prestali da ulažu svoju snagu u borbu protiv njih i umislili da im hrabrost leži u krotkom povinovanju satani i njegovim ljudskim hordama, nisu verovali u realnost zla i zavukli su se u pukotine u času smrti naše Otadžbine, budeći se tek kada je dah smrti u potpunosti obavio njihove živote…

… (Šta) je pravo značenje hrišćanske ljubavi, značenje koje su sentimentalni moralisti pogrešno razumeli i iskrivili. Hrišćanstvo nas uči čovekoljublju. Ali, pozivajući na ljubav prema čoveku, ono u njemu ne vidi životinju koja pati, već duhovno biće okrenuto Bogu kao svom nebeskom Ocu. Jevanđelje nas uči da iznad svega i svim snagama volimo Boga, i to je prva, veća zapovest; ljubav prema čoveku dolazi tek na drugom mestu. I to nije samo zato što je Bog veći od čoveka već zato što samo u Bogu i kroz Boga čovek može da nađe ‘bližnjeg’ i brata kojeg je stvorio Jedan Nebeski Otac. Voleti bližnjeg svog kao sebe samog može samo onaj koji je u sebi našao i utvrdio usinovljenje od Boga, i samo kroz to on može prepoznati sina Božijeg u svom bližnjem. I, naučivši se ljubavi prema Bogu, on će prirodno i nužno u drugima voleti Njegove sinove i braću.

Jevanđelje nas ne uči životinjskom saosećanju, već Bogoljubivom čovekoljublju, ono propoveda duhovnu ljubav. Ali duhovna ljubav je nešto što je više od uobičajene saosećajne čovečnosti, koja opušta i onoga kome je žao i onoga koji je predmet tog žaljenja. Duhovna ljubav je sila koja informiše i obrazuje, koja uzdiže. Ona u čoveku voli njegovo lice okrenuto ka Bogu, a ne njegove zle motive i delovanja. Voleti zlo, zločinitelja, satanu, saosećati s njima, pomagati im, pridružiti im se – neprirodno je, odvratno i smrtonosno. Naprotiv, zločinitelju je uvek potrebno čvrsto ‘ne’ u otporu koji ga obrazuje, primorava i, ako je potrebno, suzbija.

Pozivajući nas da volimo svoje neprijatelje, Hristos je mislio na lične čovekove neprijatelje, a ne na Božije neprijatelje, ne na zlostavljače koji hule – za koje je preporučeno davljenje sa vodeničnim kamenom oko vrata. Pozivajući na oproštaj nepravdi, Hristos je mislio na lične uvrede, a ne na sva moguća zlodela; niko nema pravo da prašta ogrešenja koja su pretrpeli drugi, ili da omogućava zlikovcima da nasrću na slabe, korumpiraju decu, skrnave crkve i uništavaju otadžbinu. Dakle, hrišćanin nije pozvan samo na praštanje prestupa već i da se bori protiv neprijatelja Božijih dela na zemlji. Jevanđeljska zapovest o ‘nesuprotstavljanju zlu’ propoveda skromnost i velikodušnost u ličnim stvarima, a ne mlakost volje, kukavičluk, izdaju ili poslušnost zločiniteljima.

Noseći se sa zločiniteljima, hrišćanin treba da pokaže ono negirajuće lice ljubavi: on nije pozvan da voli zlo u čoveku ili da to zlo promoviše. On je pozvan da svima želi duhovni preobražaj i prosvetljenje; nije obavezan da iz svoje duše crpi sladunjava, bolećiva osećanja blagosti kada se suoči sa gnusnim delima. Trebalo bi da mu bude dovoljno sećanje na onaj veliki istorijski trenutak kada je ljubav Boga u obličju gneva i biča iz hrama isterala vulgarnu, huleću gomilu; a nakon toga treba da shvati da svi proroci, vladari, sudije, učitelji i vojnici treba da pred svojim duhovnim očima drže tu sliku pravednog gneva i da ne sumnjaju u pravednost svoje stvari.

Besmisleno je i pogubno braniti slobodu nesputanog zločinstva. Naprotiv, potrebno je boriti se protiv zlikovaca – ali ne iz ličnog neprijateljstva prema njima, već za ljubav Boga, svetaca, Otadžbine, i drugih. Nije predmet osude mač, već zlo i samoživo osećanje u duši ratnika. Ljubav ne odbacuje borbu protiv zlikovca, već samo zlomišljenje u toj borbi. Niko nije obavezan, niti je iko pozvan da sjedinjuje pozitivnu ljubav sa zločiniteljima; naprotiv, svi su pozvani na, i moraju da se otrgnu od saosećanja s njima i svakog saučesništva s njima, i na suprotstavljanje njima i u životu i u smrti. A jadna je ona nacija koja je izgubila volju i mogućnost da se bori protiv ovoga: ona će ili obnoviti ovu volju u sebi, ili će umreti, jer će zločinitelji pobiti njene najbolje sinove, a ostale pretvoriti u svoje poslušno roblje…

putinvaldajOvako je drevno rusko pravoslavlje shvatalo ideju ljubavi i ideju mača, kroz usta Svetog Teodosija Pečerskog: ‘Živite u miru, ne samo sa prijateljima već i sa neprijateljima: ali samo sa svojim neprijateljima, ne i sa neprijateljima Boga’. To je ta ljubav koju su propovedali naši episkopi i svetitelji; ovako su naši ruski pravoslavni kraljevi i njihova verna vlastela nosili mač, ovako su pravoslavni vojnici polagali svoje glave.“

GOVOR VLADIMIRA PUTINA

Dodajmo ovome, savremene nadgradnje radi, i deo obraćanja Vladimir Putina Valdajskom klubu iz septembra 2013:

„Još jedan ozbiljan izazov ruskom identitetu je povezan sa događajima koji se odvijaju u svetu. Tu su i spoljnopolitički i moralni aspekti. Svedoci smo kako mnoge evroatlantske države zapravo odbacuju svoje korene, uključujući hrišćanske vrednosti, koje čine osnovu zapadne civilizacije. One negiraju moralne principe i sve tradicionalne identitete: nacionalne, kulturne, verske, pa čak i seksualne. Oni sprovode politike koje izjednačavaju velike porodice sa istopolnim partnerstvima, veru u Boga sa verom u satanu.“

Ali vredi se setiti i Gandijeve opaske na pitanje šta misli o zapadnoj civilizaciji: „Zvuči kao veoma dobra ideja“.

Oni koji imaju svoje svetinje i spremni su da se za njih bore, ali ne i da ih drugima silom nameću – već imaju svoje orijentire. Onima koji ih nemaju a tragaju – neka im ih Nova 2015. donese. A onima koji ih odbacuju – neka je Bog u pomoći.

Fond strateške kulture

 

Politika
Pratite nas na YouTube-u