TERORIZAM, A MOŽE I GORE

  PREDRAG ĆERANIĆ Ukoliko Amerikanci uspeju da svrgnu Erdogana, Kardavi će se umesto političkim...

 

PREDRAG ĆERANIĆ

Ukoliko Amerikanci uspeju da svrgnu Erdogana, Kardavi će se umesto političkim metodima, ponovo okrenuti terorističkim

Jedna od tema koja se nametnula nakon terorističkog akta u Parizu jeste rasprava o selefijskom pokretu. Razlog je što su sledbenici Al Kaide selefisti, a selefista je i Al Bagdadi, samoproglašeni kalif Islamske države. Selefizam pri tome treba razlikovati od vehabizma, pokreta koji se vezuje za interpretaciju islama prisutnu u Saudijskoj Arabiji. Selefizam je širi pojam i odnosi se na povratak islamu koji su praktikovale prve tri generacije muslimana, a vehabizam treba posmatrati kao dio selefizma.

Nesumnjivo najveći živi autoritet kod selefija je Jusuf Kardavi, koji je 2005. godine u džamiji Kralj Fahd u Sarajevu okupio selefijske lidere i sugerisao da treba da odustanu od terorizma, kao metoda za ostvarivanje ideoloških ciljeva, i da se treba okrenuti političkim sredstvima kako bi najvažniji selefijski cilj, obnova kalifata, jedinstvene muslimanske države, bio ostvaren. Po Kardaviju, uzor za kalifat ne treba tražiti u prošlosti, već je potrebno težiti modernom konceptu kalifata i stvoriti savez muslimanskih država po uzoru na Evropsku uniju. Al Kaida nije uvažila Kardavijeve sugestije i nastavila je sa terorističkim akcijama.

isil04

Većina je prihvatila Kardavijevo mišljenje, a jedan od rezultata bio je politički uspon Muslimanskog bratstva, koje je na izborima u Egiptu ostvarilo ubedljivu pobedu. Nakon sprovedenih izbora, predsednik Egipta Morsi počeo je da povlači političke poteze koji su u duhu selefijskog pokreta. Jačao je veze sa islamskim zemljama, uključujući i Iran. To se nimalo nije dopalo Zapadu, te je egipatska vojska izvršila puč, Morsija zatvorila, Muslimanska braća su zabranjena, a Kardavi je pobegao iz zemlje i krajnje utočište pronašao u Turskoj, a podršku u Erdoganu. Kao pobednik predsedničkih izbora, Erdogan je veoma brzo dao do znanja da Turska neće, iako se to od nje zahtevalo, napasti Islamsku državu niti će biti puki realizator američkih interesa. Turska, iako je važna članica NATO pakta, nije uvela sankcije Rusiji, a nakon sporazuma sa Putinom, koji je trasirao ozbiljno ekonomsko približavanje dvaju zemalja, Erdogan je postao trn u oku Zapada.

Smena generala koji su se isključivo vezivali za NATO, odstranjivanje nepodobnih u policiji, hapšenje Gulanovih pristalica u medijima, i udar na sve koji su mogli biti oslonac obojene revolucije, „turskog proleća“ i kako se sve danas ne nazivaju moderne varijante državnog udara – pokazalo je da se Erdogan sprema na krupne korake. A najkrupniji bi trebalo da bude izlazak Turske iz NATO saveza. Sve su prisutnije informacije da se Erdogan, oslanjajući se na nasleđe Otomanske imperije, po kojoj je još od Selima Prvog, turski sultan ujedno i kalifa, sprema za realizaciju Kardavijeve političke misli o modernom konceptu kalifata, koji bi zemlje sunitskih muslimana, koji uz to praktikuju selefizam (koji će Turska, sledeći prostu logiku, prihvatiti) okupio u jedinstvenu ekonomsku, političku, a potom i vojnu zajednicu. Erdoganova politika bi za posledicu imala potiskivanje angloameričkog uticaja sa Bliskog Istoka i Balkana. Toga su i te kako svesni u Vašingtonu. Ukoliko Amerikanci uspeju, koristeći široku lepezu specijalnog rata, da svrgnu Erdogana, Kardavi će se umesto političkim metodima, ponovo okrenuti terorističkim. Znači, što se terorističkih akcija tiče, moglo bi biti i mnogo gore, ako najvažniji akteri geopolitike, ne uvaže realnost.

Pres RS

 

Svet
Pratite nas na YouTube-u