IGOR IVANOV: RUSIJA, TURSKA I ZAMISAO NOVE EVROPE

Ovo su stubovi na kojima možemo da počnemo oblikovanje vizije Velike Evrope, koja bi...

Ovo su stubovi na kojima možemo da počnemo oblikovanje vizije Velike Evrope, koja bi trebalo da bude inkluzivna, demokratska, nedvosmislena i privlačna za sve evropske narode uključujući i Rusiju i Tursku

Rusija i Turska imaju mnogo zajedničkih karakteristika, predodređenih svojom istorijom, geografskim položajem i kulturama. Među tim mnogobrojnim zajedničkim karakteristikama, može se izdvojiti i veoma složen i kontroverzan odnose naša dva naroda sa „evropskim jezgrom“ – zemljama i društvima koja su ujedinjene u okviru postojećih granica Evropske unije.

S jedne strane, Evropa je vekovima, i Petrogradu i Istanbulu, i Moskvi i Ankari bila glavni izvor novih tehnologija, najboljih društvenih praksi i intelektualnih inspiracija.

S druge strane, Rusija i Turska nikada nisu bili ili težili da postanu samo ‘normalne’ evropske zemlje – i Rusi i Turci su uvek cenili i negovali svoje jedinstvene evroazijske identitete i njihove transkontinentalne sudbine.

Naravno, postoje neke bitne razlike između Rusije i Turske u ovom pogledu. Posle Drugog svetskog rata Turska je usvojila dugoročnu višestruku strategiju integracije u evropsko „jezgra“; ona je postala članica NATO i stavljena na listu čekanja za ulazak u Evropsku uniju. Rusija, naprotiv, do ranih 1990-ih smatra NATO kao glavnu pretnju svojoj nacionalnoj bezbednosti i pokušava da se takmiči sa Evropskom unijom promovisanjem sopstvenog projekta integracije u Istočnoj Evropi. Međutim, danas su se naše dve zemlje našle u donekle sličnim pozicijama. U doglednoj budućnosti njihove šanse da postanu sastavni delovi evropskog “jezgra“ nisu mnogo izgledne.

Kad smo kod Rusije, moram da primetim da su sadašnji odnosi između Moskve i Brisela doživeli duboku krizu – možda, najozbiljniju krizu nakon završetka Hladnog rata. Kao bivši ministar inostranih poslova Ruske Federacije, posebno žalim zbog trenutnog sumornog stanja: zajedno sa mojim evropskim kolegama, uložili smo mnogo vremena i napora u izgradnji jačeg partnerstva Rusija-EU, uključujući i ekonomsku dimenziju ovog partnerstva. Danas mnogi naši prethodni planovi, nade i očekivanja izgledaju kao snovi. Naravno, najslikovitiji izraz ove krize je situacija u i oko Ukrajine. Možemo raspravljati o tome ko je kriv za ovu situaciju i da li je mogla da se izbegne. Po mom mišljenju, i Rusija i Evropska unija su još prošle jeseni trebale da preuzmu deo odgovornosti za nesrećna dešavanja u ovoj zemlji.

Međutim, kako ja to vidim, Ukrajina nije glavni uzrok krize između Rusije i EU; to je jak katalizator više suštinskih raskola koji su se pojavili između Moskve i Brisela tokom poslednjih godina.Da skratim, partnerstvo Rusija-EU nije onako kako je očekivao pre nekih nekih deset – dvanaest godina.

Trenutni problemi između Ankare i Brisela su mnogo manje dramatični i, verovatno ih ne možemo označiti kao ‘krizu’. Međutim, može se navesti rast razočarenja i frustracije u ovom odnosu. Perspektiva u punom članstvu u EU i dalje izmiče Turskoj, u najmanju ruku. Nije ni čudo što sada mnogi intelektualci, političari i kreatori mišljenja u obe zemlje sada razmišljaju o alternativnoj budućnosti za Rusiju i Tursku. Ovi alternativni planovi podrazumevaju različite geografske prioritete i različite identitete za dve zemlje – za tursku na Bliskom istoku i zemljama turskogt govora, a za Rusiju Azija i Pacifik

Takve ideje i raspoloženja je lako razumeti – dva naroda sa svojim bogatim istorijama , velikim kulturama, privrednim potencijalima i geopolitičkim ambicijama teško mogu prihvatiti položaj u kom su ništa više nego deo „evropske periferije“. One žele – i to s pravom – više centralnih mesta u sistemu međunarodnih odnosa 21. veka I one verovatno nisu spremne da prihvate inferioran status koji bi im Brisel možda ponudio.

Međutim, ni Rusija, ni Turska se ne mogu odvratiti od Evrope bez izuzetno visoke cene za taj potez. Saradnja sa Evropskom unijom nije nužno stvar nacionalnog opstanka za naša dva naroda, ali bez Evrope ni ruski, niti turski projekat modernizacije verovatno neće uspeti. Evropa ima mnogo stvari koje naši drugi međunarodni partneri ne mogu danas ponuditi – savremene tehnologije i investicije, važne ekonomske modele i najbolje društvene prakse, tehničkih standarda i zakonskih norme, koji su neophodni za Rusiju i Tursku.

S druge strane, evropskom ‘jezgru ‘su takođe potrebne naše dve zemlje. Rusija i Turska su prirodna geografska proširenja Evrope, glavne i nedovoljno iskorišćene riznice ljudskog kapitala, prirodnih resursa i mogućnosti ulaganja koja bi mogla dati podsticaj ekonomija EU u stagnaciji.

Rusija i Turska su za Evropu takođe prirodne kapije za druge regione i druga tržišta. Najzad, ne može ozbiljno razgovarati o evropskoj bezbednosti bez Rusije i Turske – ukoliko naše dve zemlje nisu deo jednačine, istočne i južne granice EU ostaju hronično nestabilne. Po mom mišljenju, došlo je vreme da počnemo da radimo zajedno na novoj evropskoj – ili čak evroatlantskoj arhitekturi koja bi prevazišla kako Evropsku uniju tako i NATO-u. U ekonomskoj dimenziji moramo da se krećemo u pravcu evroazijskog zajedničkog tržišta od Lisabona do Vladivostoka.

U dimenziji bezbednosti moramo da se vratimo Pariskoj povelji iz 1990. i Helsinškom akta 1975. prilagođavajući odredbe ta dva dokumenta da služe evropskim potrebama bezbednosti u 21. veku. Ovo su stubovi na kojima možemo da počnemo oblikovanje vizije Velike Evrope koja bi trebalo da bude inkluzivna, demokratska, nedvosmislena i privlačna za sve evropske narode uključujući i Rusiju i Tursku.

Igor Ivanov je bivši ministar inostranih poslova RF (1998-2004), predsednik Ruskog saveta za spoljnu politiku, profesor MGIMO-univerziteta, dopisni član RAN

Ovaj članak je prvobitno objavljen na turskom u Analist Magazine i na engleskom na www.russiancouncil.ru

Prevod M. Đorđević

Izvor Evroazija.info, 14. januar 2015.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u