OD POLA POTA DO IDIS: ISTORIJA GENOCIDA ZA KOJE JE ODGOVORAN ZAPAD

  DžON PILDžER Prolivena krv će početi da se suši tek pošto „mi sami”...

 

DžON PILDžER

Prolivena krv će početi da se suši tek pošto „mi sami” prepoznamo ratne zločince u sopstvenom okruženju

Prenoseći naređenja predsednika Ričarda Niksona u vezi sa „masovnim“ bombardovanjem Kambodže 1969, Henri Kisindžer je izgovorio i ovo: „Sve što leti (neka se obruši) na sve što mrda“. I, dok Barak Obama, pošto mu je dodeljena Nobelova nagrada za mir, potpaljuje svoj sedmi rat protiv muslimanskog sveta, današnja orkestrirana histerija i laži čine da se prosto sa nostalgijom prisećamo ove ubistveno iskrene Kisindžerove izjave.

Budući da sam i sâm bio svedok ljudskih posledica vazduhoplovnog divljanja – uključujući obezglavljene žrtve i delovima njihovih tela iskićeno okolno drveće i poljane – ni najmanje me ne iznenađuje ovakvo ponovljeno nepoštovanje istorijskog pamćenja. Očigledan primer toga je uspon na vlast Pola Pota i njegovih Crvenih Kmera, koje je imalo puno velikih sličnosti sa usponom današnje Islamske države u Iraku i Siriji (IDIS). I oni su takođe bili nemilosrdni srednjevekovni krvoloci, začeti kao mala i sasvim beznačajna sekta. I oni su, takođe, bili proizvod apokalipse „made in America“, samo tog puta u Indokini.

Prema kazivanju samog Pol Pota, njegov pokret se sastojao od „manje od 5.000 slabo naoružanih gerilaca sa neubedljivim strategijom, taktikom, lojalnošću i vođstvom“. A, kad su Niksonovi i Kisindžerovi B52 bombarderi pokrenuti kao deo „Operacije mèni“ (Operation Menu), tadašnji vrhunski demon Zapada nije mogao da poveruje kolika ga je sreća odjednom zadesila.

Amerikanci su u periodu od 1969. do 1973. na ruralne delove Kambodže sručili eksploziva u količini ekvivalentnoj za pet bombi bačenih na Hirošimu. Čitava sela bi sravnili sa zemljom, jedno za drugim, pa bi se potom vratili da novim bombama zaspu iste te ruševine i leševe u njima zatrpane. Krateri bombi bi bili poređani kao niska jezivih perli uništenja, pa su mnogi i dan danas iz vazduha jasno vidljivi. Užas je bio nezamisliv. Jedan bivši oficir Crvenih Kmera opisao je kako su „preživeli bili kao zamrznuti u užasu koji ih je zatekao, pa bi unaokolo izgubljeni i bez glasa lutali narednih nekoliko dana. Užasnuti i napola sluđeni, bili su spremni da poveruju u bilo šta što bi im tada bilo rečeno… A to je i bilo ono što je Crvenim Kmerima tad omogućilo da ih za sebe lako pridobiju.“

600 HILjADA MRTVIH U KAMBODžI

Istražna komisija finske vlade procenila je da je nekih 600.000 Kambodžanaca izgubilo život u građanskom ratu koji je posle toga usledio, a opisala je ovo bombardovanje kao „prvi stadijum deceniju dugog genocida“. Ono što su Nikson i Kisindžer započeli, Pol Pot, njihov krajnji korisnik, samo je dovršio i kompletirao. Pod njihovim bombama, snaga Crvenih Kmera je značajno narasla, sve do armije u sastavu čak 200.000 boraca.

IDIS je imao sličnu i prošlost i sadašnjost. Po najumerenijim procenama, a koje su potkrepljene i jasnim dokazima, Bušova i Blerova invazija na Irak 2003. je za rezultat imala smrt oko 700.000 ljudi – u zemlji u kojoj džihadizam do tada nije imamo nikakvih istorijskih korena. U njoj su Kurdi uspeli da postignu određene teritorijalne i političke nagodbe, suniti i šiiti su imali određenih međusobnih klasnih i verskih razmirica, ali među sobom tada nisu ratovali; mešoviti brakovi su bili sasvim česti i uobičajeni. Tri godine pre ove invazije, ja sam se kroz čitavu teritoriju Iraka uzduž i popreko provezao automobilom bez ikakvog straha. Na tom putu sam sretao ljude koji su pre svega bili ponosni time što su Iračani, sledbenici civilizacije koja je za njih i u njihovoj svakodnevnici i dalje bila i te kako prisutna.

Buš i Bler su sve to razbili u paramparčad. Današnji Irak je leglo džihadizma. Al-kaida je – poput Pol Potovih Crvenih „džihadista“ – prigrlila priliku koju su joj pružile vojna akcija pod kodnim imenom „Šok i strahopoštovanje” (Shock and Awe) i građanski rat koji je potom izbio. „Pobunjena“ Sirija je bila još primamljivija ponuda, jer su u nju CIA i Arapi iz Zaliva pacovskim kanalima počeli da dostavljaju oružje, logistiku i novac koji je krenuo da pristiže brojnim kanalima kroz Tursku. Nije bilo moguće izbeći ni dolazak novih regruta iz stranih zemalja. Bivši britanski ambasador Oliver Majls (Miles) nedavno je ovo napisao: „Vlada [Kameronova] izgleda da primer Tonija Blera prati u stopu, a on je uporno ignorisao sve savete i upozorenja koje je dobijao iz Forin ofisa, iz obaveštajnih službi MI5 i MI6, da je naša politika na Bliskom Istoku – a naročito naši ratovi na Bliskom Istoku – bila vodeći podsticaj za regrutaciju muslimana iz Britanije za učešće u terorističkim aktivnostima sprovođenim na ovom terenu.“

GENOCID U IRAKU

IDIS je čedo onih ljudi iz Vašingtona i Londona koji su se, u uništavanju Iraka i kao državne i kao društvene zajednice, udružili u epskom zločinačkom poduhvatu protiv čovečnosti. Jednako kako su to bili i Pol Pot i njegovi Crveni Kmeri, tako je i IDIS tek najnovija mutacija zapadnjačkog državnog terora koji je otrovna imperijalna elita zasejala bez imalo razmišljanja o mogućim posledicama svojih akcija, preduzetih sa ogromnih rastojanja, kako teritorijalnih tako i kulturoloških. Unutar „naših” društava, njihovu krivicu za sve to se niko ne usuđuje ni da samo spomene.

Prošle su 23 godine od kako je Irak potonuo u opšte i masovno uništavanje, holokaust, neposredno po završetku prvog Zalivskog rata, kada su SAD i Britanija, prisvojivši Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija, nametnule kaznene „sankcije“ čitavom iračkom stanovništvu – što je pak, ironično, dodatno učvrstilo unutrašnji autoritet Sadama Huseina. Bilo je to nešto poput srednjovekovne opsade nekog grada. Skoro sve što je neophodno za održavanje jedne moderne države bilo je, u žargonu, „blokirano“ – počev od hlora za prečišćavanje vode za piće pa do školskih olovaka, rezervnih delova za rendgen aparate, od običnih analgetika za bol do lekova neophodnih za lečenje ranije nepoznatih kancera koji su, nošeni vetrom skupa sa prašinom, pristizali sa osiromašenim uranijumom kontaminiranih bojišta na jugu.

Nešto pre Božića 1999. je Odeljenje za trgovinu i industriju (Department of Trade and Industry) u Londonu onemogućilo izvoz vakcina namenjenih za zaštitu iračke dece od difterije i žute groznice. Kim Hauels (Howells), državni podsekretar Parlamenta u Blerovoj vladi, objasnio je i zašto: „Vakcine za decu je bilo moguće upotrebiti i kao oružje za masovno uništavanje“, rekao je. To je britanska vlada uspela da progura najviše zato što je celokupno medijsko izveštavanje o Iraku – a najveći njegov deo je bio pod direktnom kontrolom Forin ofisa – za sve okrivljavalo isključivo Sadama Huseina lično.

Pod lažno „humanitarnim“ programom „Nafta za hranu“ određeno je po 100 dolara za svakog pojedinačnog Iračanina kao potrebno i dovoljno da godinu dana preživi. Iz tog iznosa je trebalo da bude namirena celokupna društvena infrastruktura i sve elementarno potrebne komunalne usluge, poput struje i vode. „Samo zamisli,“ rekao mi je tada pomoćnik Generalnog sekretara UN- Hans fon Sponek (Von Sponeck), „da takvom crkavicom treba da razrešiš nedostatak čiste vode tokom cele godine, kao i činjenicu da većina bolesnih nije bila u stanju da za sebe obezbedi odgovarajuće lečenje, pa zamisli čak i samo čistu traumu takvog dan-po-dan preživljavanja, pa ćeš sagledati samo delić ukupne slike kakva je to noćna mora morala biti. A ne treba da se zaboravi ni da je sve to bilo sasvim namerno. Ranije nisam želeo da za to koristim reč genocid, ali danas jednostavno više ne mogu tu reč da i dalje izbegavam.“

blerbusodlikovanje

POLA MILIONA MRTVE IRAČKE DECE

Zgađen, Fon Sponek je podneo ostavku na mesto koordinatora UN u Iraku za humanitarna pitanja. I njegov prethodnik na istom položaju Denis Halidej (Halliday), istaknuti stariji službenik UN, jednako zgađen, takođe je taj položaj napustio sledom vlastite neopozive ostavke. „Moje su instrukcije bile“, rekao je Halidej, „da primenim politiku koja se sasvim glatko mogla podvesti pod klasičnu definiciju genocida: namernu politiku koja je za efekat imala smrt preko milion ljudskih bića, kako dece tako i odraslih“.

U studiji koju je napravio UNICEF (United Nations Children’s Fund) ustanovljeno je da se između 1991. i 1998, dakle u periodu u kojem je ova blokada bila na vrhuncu, dogodilo čak 500.000 „ne-nužnih“ smrtnih slučajeva iračke dece mlađe od pet godina. Jedan američki TV reporter je upravo s tim podatkom izašao pred Medlin Olbrajt, tadašnjeg ambasadora SAD pri Ujedinjenim nacijama, i zapitao je „zar je to bila cena koju je vredelo platiti?“ Olbrajtova je odgovorila: „Po našem sudu, to je bila cena koju jeste vredelo platiti“.

Tokom 2007. je stariji činovnik britanske vlade odgovoran za sankcije Kern Ros (Carne Ross), poznat i kao „g-din Irak“, pred Odborom za izbore Parlamenta izjavio ovo: „[Vlade SAD i Ujedinjenog Kraljevstva] efektivno su čitavom stanovništvu uskratile pristup sredstvima za život“. Kada sam tri godine posle toga radio intervju sa Kernom Rosom, on je bio potpuno ophrvan skrušenošću i kajanjem. „Nemam reči koliko se toga stidim“, rekao je. I danas je jedan od retkih istinozboraca o tome kako nas je vlada varala i kako su pokorni i poslušni mediji odigrali ključnu ulogu u širenju i održavanju njene prevare. „Znali smo da ih (novinare) hranimo lažnim ili izmišljenim vestima ili dobrano pročišćenim obaveštajnim podacima“, rekao je, „a u protivnom bi ih stavili na led (sasvim isključili)“.

Naslov vodećeg članka Gardijana od 25. septembra je glasio: „Suočeni sa užasom IDIS, moramo delovati” (Faced with the horror of Isis we must act). Ono „moramo delovati“ je samo jedna vaskrsnuta utvara, oštro upozorenje na naše potisnuto informisano sećanje, na činjenice, na lekcije koje jesmo ili nismo naučili, kao i na kajanje i sramotu na kraju. Autor tog članka je Piter Hejn (Peter Hain), bivši ministar u Forin ofisu pod Blerom zadužen za Irak. Godine 1998, kada je Denis Halidej razotkrio razmere patnji Iračana za koje je prevashodno Blerova vlada bila direktno odgovorna, Hejn ga je izvrgnuo poruzi na emisiji BBC Njuznajt (Newsnight) i optužio ga da samo „nalazi opravdanja za Sadama” (apologist for Saddam). I tokom 2003. Hejn je podržavao Blerovu invaziju na već razvaljeni Irak, zasnovanu na najočiglednijim lažima. A na potonjem kongresu Laburističke stranke on je odbio mogućnost da se tu povede razgovor i o invaziji na Irak, nazvavši je „perifernim problemom” (a fringe issue).

„ČIZME NA ZEMLjI“

I danas isti Hejn zahteva „vazdušne udare, dronove, vojnu opremu i svaku drugu moguću podršku” za one koji su „suočeni sa genocidom” u Iraku i u Siriji. To bi navodno trebalo da „unapredi nužnost postizanja političkog razrešenja”. I Obama izgleda da razmišlja na identičan način, jer je i on uklonio ono što je sam nazvao „restrikcije“ za američko bombardovanje i napade dronovima. A to u praksi znači da projektili i bombe punjene sa po 250 kg eksploziva opet smeju da razaraju domove ljudi po selima, kao što su to i do sad činile bez ikakvih restrikcija po Jemenu, Pakistanu, Avganistanu i Somaliji – kao što su to ranije činile i po Kambodži, Vijetnamu i Laosu. Na dan 23. septembra krstareći projektil „tomahavk“ pogodio je centar sela u sirijskoj provinciji Idlib, gde je usmrtio petnaestak civila, uključujući i mnoge žene i decu. A niko od njih nije prethodno mahao crnom zastavom.

Na dan kada je Hejnov članak objavljen, Denis Halidej i Hans fon Sponek su se slučajno zadesili u Londonu, pa su došli da se i sa mnom vide. Ne samo što su bili zapanjeni smrtonosnim licemerjem ovog individualnog političara nego su se požalili i na uporno i skoro sasvim neobjašnjivo odsustvo inteligentnog diplomatskog pristupa kod pregovaranja o nečem što je trebalo barem da liči na primirje. Širom čitave zemaljske kugle, od Severne Irske pa do Nepala, ljudi koji su do tada jedni druge smatrali za teroriste i jeretike-otpadnike, seli bi sa dve strane istog stola da razgovaraju o primirju. Zašto to ovog puta u Iraku i Siriji nije bilo moguće?

Poput ebole, koja je krenula iz Zapadne Afrike, bakterija nazvana „neprekidni rat” (perpetual war) još odavno je prešla Atlantik. Lord Ričards (Richards), donedavno glavnokomandujući britanske vojske, i sam već uveliko priželjkuje „čizme na zemlji” (boots on the ground). Zatrpani smo bljutavom, bezmalo sociopatološkom bujicom reči kojima nas zaglušuju Kameron, Obama i članovi njihove „koalicije voljnih” (coallition of the willing) – od kojih kao najznačajniji odskače australijski agresivno uvrnuti Toni Abot (Tony Abbott) – dok nam kao svoj recept propisuju još više nasilja ispuštanog sa visine od 10.000 metara po mestima na kojim se još nije osušila ni krv prolivena tokom naših prethodnih avantura. Oni sami nikada nisu izbliza videli kako bombardovanje izgleda, a izgleda da ga toliko vole da su zbog toga spremni da odbace i svog jedinog vrednog potencijalnog saveznika, Siriju. Nije to ništa novo, a upravo ga i sledeći obaveštajni dokument procurio iz komunikacije UK-SAD dobro ilustruje:

KO JE KRIV ZA IDIS

„Sa ciljem da se omoguće aktivnosti oslobodilačkih [sic – doslovno tako piše] snaga… potrebno je učiniti poseban napor na eliminaciji pojedinih ključnih osoba [i] nastaviti sa širenjem unutrašnjih nemira unutar Sirije. CIA je spremna, a SIS (MI6) će pokušati da izvede dela sitne sabotaže i coup de main [sic – iznenadnu akciju koja će da iznenadi neprijatelja] incidente unutar same Sirije, radeći preko svojih kontakata sa pojedincima… a uz neophodan stepen straha… duž linija fronta i u [fingiranim] pograničnim sukobima [tako će] obezbediti izgovor za intervenciju… CIA i SIS treba da za to koriste… mogućnosti kako na psihološkom planu tako i na planu neposrednih akcija kojima će napetosti dodatno da uvećavaju.“

Ovo je bilo napisano još 1957, premda je sasvim realno, sve i da je bilo juče napisano. U svetu imperijalne sile ništa se suštinski nije promenilo. Prošle godine je bivši francuski ministar spoljnih poslova Rolan Dima (Dumas) otkrio da je, čak „dve godine pre Arapskog proleća“, njemu u Londonu rečeno da je rat sa Sirijom već bio isplaniran. „Reći ću vam nešto“, izgovorio je tokom intervjua datog francuskom TV kanalu LPC, „dve godine pre početka nasilja u Siriji ja sam u Engleskoj boravio nekim sasvim drugim poslom. Sastajao sam se i sa nekim visoko rangiranim britanskim zvaničnicima koji su mi tada priznali da za Siriju nešto uveliko pripremaju… Britanija je još tada organizovala invaziju pobunjenika na Siriju. Čak su i mene upitali, premda ja već tada više nisam bio ministar inostranih poslova, da li bi hteo da u tome učestvujem… Ta operacija je odavno pripremana. Dakle pripremljena je, unapred zamišljena i isplanirana.“

Jedini efikasni protivnici IDIS su na Zapadu odavno akreditovani kao demoni –Sirija, Iran, Hezbolah. Prepreku predstavlja i Turska, „saveznik“ i članica NATO, koja je odavno u dosluhu sa CIA, MI6 i srednjovekovnim zalivskim državama obezbeđivala kanale za snabdevanje sirijskih „pobunjenika“, uključujući tu i one koji sebe danas zovu IDIS. Podrškom Turskoj oko njene davnašnje ambicije da opet bude regionalno dominantna sila, a ostvarivom jedino zbacivanjem Asada sa vlasti, zahtevalo bi veliki konvencionalni rat i užasavajuće rasturanje ove etnički najmešovitije države na čitavom Bliskom Istoku.

Primirje – ma koliko da će ga biti teško postići – predstavlja jedini mogući izlaz iz ovog imperijalnog lavirinta; u protivnom će se odsecanja glava taocima samo nastaviti. To što se smatra da je iskreno pregovoranje sa Sirijom „moralno upitno“ (citat iz Gardijana) ukazuje na činjenicu da je pretpostavka vlastite moralne superiornosti među onima koji su podržavali ratnog zločinca Blera i dalje vrlo živa, što nije samo apsurdno, nego je i veoma opasno.

kisindzerbzezinski

POČASTI KISINDžERU

Skupa sa tim primirjem, trebalo bi odmah dogovoriti i trenutno obustavljanje bilo kakvih isporuka ratnih materijala Izraelu, kao i priznavanje Palestinske države. Problem Palestine je za ovaj region najbolnija, a otvorena gnojna rana, kao i često pominjano opravdanje za narastajući islamistički ekstremizam. I sam Osama bin Laden je to sasvim jasno povezao. Palestina takođe nudi i nadu. Obezbedite pravdu za Palestince, pa ćete tako početi da menjate i svet koji njih okružuje.

Pre više od 40 godina Nikson-Kisindžerovo bombardovanje Kambodže oslobodilo je bujicu patnje od koje se ta zemlja do dana današnjeg još uvek nije valjano oporavila. Ista takva istina važi i za Bler-Bušov zločin u Iraku. Sa nepogrešivim osećajem za pravi trenutak, pojavio se i poslednji tom memoara Henrija Kisindžera, prepun hvale za samog sebe, a pod satiričnim nazivom Svetski poredak (World Order). Jedna od ulizičkih recenzija Kisindžera opisuje kao „jednu od osoba ključnih za oblikovanje današnjeg svetskog poretka, a koji kao takav opstaje stabilan već čitavih četvrt stoleća”. Probajte samo da isto to kažete i ljudima u Kambodži, Vijetnamu, Laosu, Čileu, Istočnom Timoru, kao i svim drugim žrtvama njegovih „državničkih veština” (statecraft). A prolivena krv će početi da se suši tek pošto „mi sami” prepoznamo ratne zločince u sopstvenom okruženju.

Džon Pildžer (John Pilger) je novinar, pisac, filmski radnik i autor čije je sedište u Londonu. Kao ratni dopisnik Pildžer je u dva maha osvajao najviše britansko novinarsko priznanje, a njegovi filmovi su osvajali nagrade Akademija i u Ujedinjenom Kraljevstvu i u SAD.

Preveo STEVAN BABIĆ

Sajt Džona Pildžera/Stanje stvari

 

Svet
Pratite nas na YouTube-u