POPODNEVNA RAZMIŠLjANjA TOMASA LORENSA (23) ILI PONOVO SAVEZNICI?

MILjAN JOKIĆ Na kraju krajeva, zašto bi bilo neobično da Srbi budu uz Engleze?...

MILjAN JOKIĆ

Na kraju krajeva, zašto bi bilo neobično da Srbi budu uz Engleze?

MI6 building
85 Albert Embankment
London
15/01/2015

Petak je bio najhladniji dan ovog januara u Londonu. Jutarnja temperatura se kretala oko nultog stepena na Celzijusovoj skali i nije se očekivalo da će uspeti da pređe šesti podeok. Ako je za utehu, bar nije padala kiša. Očigledno je bilo da je nešto jači zapadni vetar učinio svoje i omogućio stanovnicima Ostrva da koliko-toliko uživaju u zracima sunca.

Tomas Lorens, šef MI6 za Balkan, sedeo je u svom kabinetu i trudio se da, gledajući što dalje niz Temzu, odmori oči od čitanja nebrojenih izveštaja koji su mu još od četvrtka uveče stizali iz Beograda. Da je neko bio u mogućnosti da ga posmatra, primetio bi i da Lorens skoro u pravilnim intervalima prekida ovo svojevrsno opuštanje i usmerava pogled na ogroman portret sera Vinstona Čerčila. Izgledao je kao čovek koji traži potvrdu svojih razmišljanja ili neki savet od legendardnog premijera.

Prošlo je više od dva meseca kako je g. Janger preuzeo dužnost šefa tajne službe, pomisli u sebi Lorens. Dobro uhodan mehanizam je nastavio da radi na isti način kao i pre, uz određene kadrovske izmene koje su se skoro isključivo odnosile na izbor najbližih saradnika novog prvog čoveka MI6 i nisu bile ni po čemu spektakularne. One su pre svega omogućavale da Mr. C. za šefove sektora od najvišeg državnog interesa imenuje ljude za koje je smatrao da će mu najviše pomoći u budućnosti. Svi zaposleni u okviru tajne službe su bili više nego detaljno provereni i dokazani, a oni na rukovodećim položajima posebno, tako da tu nije bilo moguće ni očekivati neka iznenađenja.

DVA ZADATKA
Lorens je, od trenutka kada je potvrđeno da ostaje čovek br. 1 kada je Balkan u pitanju, bio preokupiran sa dva zadatka. Prvi je bio priprema balkanske turneje šefa Forin ofisa g. Hamonda, a u okviru nje se, kao posebno značajna, isticala poseta Srbiji, a drugi je bio pružanje „dobrih usluga” engleskih stručnjaka srpskim kolegama na izradi novog zakona o policiji. Jučerašnja poseta Beogradu prvog čoveka britanske diplomatije bila je i uzrok svim onim izveštajima od kojih ne mogu da podignem glavu, progunđa Lorens. Njegovo jadikovanje bi lako prevarilo bilo koga, ali istina je bila potpuno drugačija. Nije postojala teorijska mogućnost da beleške ili samo rečenice, izjave, pikanterije koje bi Lorens dobio od saradnika iz Beograda i ostanu nepročitane ili zapostavljene. Naravno da je veliki broj takvih podataka bio potpuno neupotrebljiv ili suvišan, ali se mnogo puta dogodilo da se u toj gusto isprepletanoj mreži upeca kapitalni ulov.

Ključna poruke britanske diplomatije srpskoj vlasti su bile insistiranje na nastavku razgovora u Briselu i „prijateljski” savet kako da se pametno predsedava Oebsom. Ambasador Ujedinjenog Kraljevstva u Srbiji je prvi koji je rekao i tačan datum nove runde pregovora – 9. februar. Premijer Srbije g. Vučić se biranim rečima zahvalio ministru Hamondu na podršci, čak je naglasio da će ga citirati u svojim obraćanjima građanima Srbije. Blagi osmeh se pojavi kod Lorensa. Bilo bi zanimljivo znati da li je srpskim političarima poznato da je šef Forin ofisa jedan od najtvrdokornijih evroskeptika u Britaniji? Da li su ga pitali nešto na tu temu? Uostalom, to i tako ništa ne znači. Jedan od osnovnih postulata imperijalne kolonijalne politike se nije promenio ni dan-danas: Do as I say, not as I do…

britanijasrbija01Druga tema je izbor budućeg privatizacionog savetnika za Telekom, što je jedna od retkih prilika gde se mogao uočiti engleski poslovni interes u Srbiji. Lep posao, dobra naknada i mogućnost bonusa, čak i u slučaju da sama privatizacija ne uspe su bili više nego primamljivi bankarima sa Ostrva. Odvojena, ali ipak povezana sa ovom privatizacijom je bila i prodaja Komercijalne banke. Za razliku od prodaje Telekoma, o kojoj se raspravljalo i po birtijama i ministarskim kabinetima, o prodaji Komercijalne banke se nije moglo čuti ni pročitati ništa. Lorens je itekako imao zasluga za to. Svim medijima u Srbiji je preneta „preporuka” da se, osim zakonskog minimuma koji je značio objavu oglasa za izbor privatizacionog savetnika, više ne bave tim pitanjem. Zašto opterećivati građane Srbije dodatnim brigama kad država već ima gomilu problema sa bankama u kojima je vlasnik? Zar joj neće biti bolje kad skine još jednu brigu s vrata, upita se Lorens kome se počelo vraćati dobro raspoloženje. Iako je i u Komercijalnoj banci Republika Srbija najveći akcionar sa nepunih 42 odsto, glavnu reč u izboru privatizacionog savetnika, a zašto biti skroman, i krajnjeg kupca će svakako imati EBRD sa svojih 24 odsto vlasništva. Moraću ponovo da pozovem ser Čakrabartu, ubeleži sebi Lorens napomenu i zaokruži je crvenom olovkom. Prvi predsednik EBRD koji nije bio Francuz ili Nemac veoma je dobro znao kome duguje taj izbor i nije bilo dileme da će pružiti svu neophodnu pomoć. Lorens kao da u sebi oseti duh svojih predaka koji su sa isukanim mačevima pljačkali španske galije uz uzvik: „For Queen & Country & The Prize!

PROBLEM SA AMERIKANCIMA
Povrativši dobro raspoloženje, Lorens se u razmišljanju okrenu i najvećim saveznicima Amerikancima. Nepopravljivo nestrpljivi, često su znali da dobiju ono što im je potrebno na kratke staze, ne interesujući se mnogo šta će se dogoditi nakon toga. Njihovu logiku je nekad ponajbolje oslikavala čuvena rečenica Skarlet O’Hare: „Misliću o tome sutra!” Englezi su ih često i podržavali u takvom postupanju jer im je takvo američko rezonovanje omogućavalo da bezbrižno profitiraju u trenutku dok svetla pozornice nisu fokusirana na njih, ali sada to nije bio slučaj.

Bez obzira što dve države i njihove službe veoma blisko sarađuju, kese nam nisu sestre, podseti se stare srpske izreke Lorens. S obzirom da je ponovo aktuelizovana prodaja Hipo grupe pošto nije dozvoljeno američkom investicionom fondu da je preuzme, britanski državni aparat je ponovo počeo da radi za drugoplasiranog u tom nadmetanju engleski investicioni fond. Dosta je Jenkijima Železara Smederevo, brzo sumira situaciju Lorens. U trenutku kada se Velika Britanija izborila da kao zemlja sa najvećim privrednim rastom u EU ne plati traženih dve milijarde evra u evropski budžet, već samo pola od toga, i to u ratama tokom druge polovine 2015. umesto jednokratno u decembru prošle godine, Londonu se nije žurilo. Kao šlag na tortu je došao podatak da će Britanija biti sila broj jedan u Evropi do 2030. i privredno prestići čak i Nemačku. Sve je to bilo lepo, samo je naslov tih vesti malo smetao Lorensu. Naime, bio je u budućem vremenu. Za njega je to jedino mogla biti i sadašnjost i budućnost.

I baš pri takvom razvoju situacije, Amerikanci uporno dižu temperaturu i povećavaju ulog. Posle ovog masakra u Parizu i gafa sa nedolaskom visokih američkih zvaničnika u Francusku niti bilo kakvih izraza saučešća, bolje bi im bilo da se malo primire. Doduše, znao je da će oni tako nešto teško prihvatiti. Zašto me to neće iznenaditi, upita se Lorens i dozvoli sebi da pokaže urođenu dozu prepotentnosti… Gledao je skoro jednu emisiju na BBC i zahvaljujući njoj je otkrio pravog neprijatelja svakog prosečnog Amerikanca. Taj protivnik je neopravdano izostavljen sa spiska osovine zla, a trebalo bi da zauzme prvo mesto jer je opasniji od svih međunarodnih dušmana. Radi se o pokretnim garažnim vratima. Naime, 30.000 (trideset hiljada) Amerikanaca svake godine biva povređeno zbog kvarova na pokretnim garažnim vratima. Nažalost, ima dosta i smrtnih slučajeva. Taj neprijatelj nagrdi i unesreći više Amerikanaca nego bilo koja oružana sila, a i dalje mu se dozvoljava postojanje. Big mistake, pal…

GLAS „ŠKOTSKE STRUJE“
U dobrom raspoloženju, Lorens odluči da se koncentriše na svoju glavnu današnju dilemu. On je bio poznat kao predvodnik „tvrde” struje prema Srbima, struje koja se oslanjala na više nego žive ideje premijera Dizraelija i kao ideju vodilju imala njegov način uređenja odnosa na Balkanu u okviru rešavanja čuvenog Istočnog pitanja. Zatim je postojala u okviru engleske diplomatije, mada znatno slabija, škola mišljenja relativno naklonjena Srbima, koju je Lorens zvao „Škotska struja” zato što su dva britanska premijera koja su pokazala najviše razumevanja za Srbe bili Škoti Vilijam Gledston i lord Aberdin. Prvi put Lorens se našao u situaciji da tokom kolegijuma vrha tajne službe, tzv. Saveta mudraca, primeti pojačano prisustvo ideja ove struje. Njeni pripadnici su zagovarali tezu da su Srbi u dobroj meri prihvatili zapadne vrednosti, da je običan stanovnik Srbije mnogo bliži po razmišljanju prosečnom zapadnjaku nego ikad pre i da je vreme da im se pruži ruka kako bi konačno potpuno prešli u Imperijalnu zonu uticaja. Lorens je bio skeptičan prema tom stavu, ali je uvek znao da bez nipodnaštavanja i pažljivo sasluša argumente sagovornika. Na kraju krajeva, svi su oni radili u istom timu i bili na istom zadatku – obezbeđenju dobrobiti za Ujedinjeno Kraljevstvo.

vucichemondArgumenti „Škotske struje” nisu bili bez osnova. Polazilo se od toga kako su Srbi i Englezi bili saveznici u dva svetska rata i kako na toj osnovi treba sve graditi. To savezništvo jeste bilo pobedničko, ali je Srbija platila visoku cenu za svoju tadašnju politiku, kontrirao je tom stavu Lorens. Sve više istoričara u Srbiji, a pre svega akademik Živojinović i prof. Ković, otkrili su neke stvari koje se Srbima baš i ne mogu svideti. Akademik Živojinović je kod nas u Londonu došao da istorijske građe koja nas predstavlja kao „surovog saveznika” u Prvom svetskom ratu. Meni ta saznanja ne pogađaju jer smo vodili politiku u interesu Velike Britanije, nastavi analizu Lorens, ali pretpostavljam da Srbima i mogu zasmetati. Pri pomisli na to, ugao usana mu se iskrivi u nešto što bi trebalo da predstavlja osmeh. Gledajući u portret premijera Čerčila, setio se njegove rečenice od 27. marta 1941. godine, kada mu je javljeno da je puč u Srbiji uspeo: „Srbi su ponovo pronašli svoju dušu“. Dušu, a neki i blago jer je, po prof. Votsonu, ulazak tadašnje Jugoslavije u rat plaćen pola miliona funti, te s toga ne postoje nikakve dodatne obaveze Britanaca prema Srbima. Ali, sada je XXI vek i u Srbiji bi se reklo „što je bilo, bilo je”, a u Engleskoj „Let bygones be bygones”. Postoji li mogućnost da nerealizacija Južnog toka, frustracija koja postoji u narodu i razna izneverena očekivanja budu okidač da Srbija i Velika Britanija ponovo budu saveznici? Da engleska deca u školama, kao za vreme Velikog rata, uče o Kosovskoj bici i pišu pisma podrške srpskim vojnicima? Za razliku od svih ostalih na Balkanu, Srbi nisu prevrtljivci i iskreni su u svemu što rade, odade im počast Lorens. Međutim, šta bi to predstavljalo Rubikon, koja bi to bila odluka koja bi sve izmenila? Ne bi to bilo Kosovo, pomisli Lorens i zamisli se. Još uvek nije verovao da bilo koji Srbin može izaći na referendum i zaokružiti odgovor „da“ na postavljeno pitanje “da li ste za to da država Srbija prizna nezavisnost KiM u cilju ulaska u EU?” Dobitak potpuno neizvestan, gubitak potpun. Materijalni i duhovni. Takvi Srbi ne bi ni bili potrebni Imperiji, konstantovao Lorens sa prezirom.

SRBIJA U NATO, ZAŠTO NE!?
Međutim, postojalo je nešto drugo i Lorens sa iznenađenjem priznade sebi da bi to možda imalo smisla. Šta ako se ne bi tražilo od Srba da se odreknu bilo čega, već da slobodnom voljom pristupe nečemu? Srbi su uvek slabiji na prijateljski pristup i ponudu ruke nego na pretnje… Šta ako organizujemo referendum sa pitanjem „da li ste za to da Srbija pristupi NATO?” Šta ima prirodnije nego da se Srbija okrene onome ko nudi bar nešto? Evropska unija se možda sutra raspadne, možda proces učlanjenja bude trajao decenijama. NATO je tu, srpska vojska je već u raznim misijama, a verovatno će i srpska policija uskoro krenuti njenim stopama. Kao vrsan poznavalac srpske istorije, Lorens se seti jednog zanimljivog primera, možda donekle i istorijske paralele. Godine 1402. u bici kod Angore Srbi su kao vazali tako herojski ratovali za Bajazita protiv Tamerlana, vođe Mongola, da im je on odao neviđenu počast i pustio sve zarobljene zbog neverovatne hrabrosti. Despot Stefan Lazarević je komandovao levim krilom i njegovih 700 oklopnika je napravilo pomor u mongolskim redovima. Kada su se drugi turski vazali, videvši da je bitka izgubljena, okrenuli protiv Bajazita, Srbi su ostali verni i sam despot je nekoliko puta pokušao da spase turskog sultana sigurne propasti. Mesto bitke je u njihovu čast dobilo naziv Srb Gazi.

Lepa priča, a potpuno istinita, bi zadovoljan Lorens što se setio ovog istorijskog događaja. Mogao je da zamisli srpskog orla kako leti iznad engleskog lava. Na kraju krajeva, zašto bi bilo neobično da Srbi budu uz Engleze? Nebeski narod uz narod čiju zemlju čuva Sv. Đorđe. Dva naroda koja pripadaju onim hrišćanima koji imaju i poseban dan za odavanje počasti Sv. Đorđu, koji je sve muke izdržao na koje ga je stavio car Dioklecijan kako bi ga naterao da se odrekne Hrista. Kako u tome nisu uspeli, a zapanjeni njegovom verom i hrabrošću, Rimljanima je samo ostalo da ga na kraju pogube tako što su mu odsekli glavu, davne 303. godine u Palestini. Samo, da li će ruski medved, koji je tako često bio uz srpskog orla, olako dopustiti da izgubi jedinog pravog saveznika na Balkanu? I još nešto – ko će onda da bude aždaja?

Vostani Serbie!
Davno si zaspala,
U mraku ležala
Sada se probudi
I Serblje vozbudi!

Vostani Serbie! (1804)
Dositej Obradović

Rule, Britannia! rule the waves:
Britons never will be slaves.

Rule Britannia! (1740)
James Thomson

Politika
Pratite nas na YouTube-u