SPECIFIČNOSTI RUSKOG NACIONALNOG KARAKTERA

DIMITRIJ ORLOV Hoće li EU prihvatiti pruženu ruku, ili će izabrati Galiciju i „smrzavanje”?...

DIMITRIJ ORLOV

Hoće li EU prihvatiti pruženu ruku, ili će izabrati Galiciju i „smrzavanje”?

Nedavni događaji, poput svrgavanja vlasti u Ukrajini, otcepljenja i odluke Krima da se pridruži Ruskog Federaciji, potonje vojne kampanje protiv civila na istoku Ukrajine, zapadnih sankcija protiv Rusije i naposletku napada na rublju, izazvali su u ruskom društvu jednu vrstu fazne promene koju – po mom mišljenju – Zapad ne razume dovoljno, ili čak nikako. Ovaj manjak razumevanja stavlja Evropu u veoma loš položaj kada je reč o dogovornom izlazu iz ove krize.

Pre ovih događaja, Rusi su bili skloni da o sebi misle kao o „samo još jednoj evropskoj državi”. Sada su, međutim, shvatili da su odvojena civilizacija, sa različitim korenima (tj. Vizantijom umesto Rima) – koju Zapad konstantno pokušava da organizovano uništi jednom ili dvaput svakog veka: preko Švedske, Poljske, Francuske, Nemačke, ili neke kombinacije tih zemalja. Ovo je oblikovalo ruski karakter na vrlo specifičan način, i nerazumevanje te činjenice moglo bi da dovede do katastrofe za Evropu i svet.

Vizantijski kulturni uticaj na Rusiju nije nimalo beznačajan, već naprotiv, ključan. Vizantijski kulturni uticaj je došao sa pravoslavljem, preko Krima (rodnog mesta ruskog hrišćanstva) a potom kroz prestonicu Rusije Kijev (isti onaj koji je sada glavni grad Ukrajine), i omogućio Rusima da maltene preko noći usvoje hiljadu godina kulturnog razvoja. Među tim nasleđem je i tajnovita, birokratska priroda ruske vlasti, koja toliko nervira Zapadnjake zaljubljene u transparentnost (mada ne sopstvenu), ali i mnoge druge stvari. Rusi često zovu Moskvu „Trećim Rimom” – posle samog Rima i Carigrada – što nije u potpunosti floskula. Ali to ne znači da je ruska civilizacija u celosti izvedena; iako je preuzela celokupno nasleđe klasike, prelomljeno kroz vrlo istočnjačku prizmu, to nasleđe je u njenim ogromnim severnim prostranstvima doživelo radikalan preobražaj.

Pošto je ovo izuzetno složena tema, usredsrediću se na samo četiri faktora, koja smatram suštinskim za razumevanje preobražaja kojem smo danas svedoci.

1. UVREDA I IZVINjENjE
Zapadne države stvorene su u okolnostima uvek ograničenih resursa i nemilosrdnog pritiska stanovništva, što je u velikoj meri odredilo način na koji Zapadnjaci reaguju na uvredu. Zbog slabosti centralne vlasti tokom dugih vekova, sukobi su rešavani krvavo: čak je i najmanja uvreda od prijatelja očas mogla da učini neprijatelje koji bi potegli mačeve. U takvoj sredini, nepopuštanje je bilo ključ opstanka.

Nasuprot tome, ruska nacija nastala je u okolnostima gotovo neograničenih – mada veoma rasprostranjenih – resursa. Takođe se oslanjala na bogati trgovački put od Vikinga do Grka, do te mere aktivan da su arapski geografi smatrali da od Crnog do Baltičkog mora postoji morski prolaz (dok se u stvarnosti išlo rekama i to sa dosta obalske vuče). U ovakvoj sredini bilo je važno da se izbegne sukob, i ljudi skloni da na prvu reč isuču mač ne bi dugo potrajali.

Tako je nastala sasvim drugačija strategija -rešavanja sukoba, koja opstaje do danas. Ako uvredite ili povredite Rusa, stvari se obično neće završiti tučom (osim ako je reč o pokaznom premlaćivanju u javnosti ili sračunatom svođenju računa nasilnim putem). U velikoj većini slučajeva, Rus će vam jednostavno reći da se gonite do đavola i odbiti svaki dalji kontakt s vama. Ako to ne bude moguće zbog fizičke bliskosti, Rus će biti voljan da se preseli, bilo kuda ali što dalje od vas. Ovaj čin je toliko uobičajen da se u jeziku izražava jednosložnom rečju „pšol” („Pšёl!”), izvedenoj od glagola „poslati”(„poslatь”). Ova strategija ima savršenog smisla u uslovima gotovo neograničene raspoložive teritorije. Rusi se tu ponašaju kao nomadi – koji sukobe rešavaju svojevoljnim preseljenjem.

Ova trajna reakcija na uvredu je važna karakteristika ruske kulture, i Zapadnjaci koji to ne razumeju teško da će postići željeni (ili čak njima razumljiv) rezultat. Na Zapadu se uvreda može rešiti rečima „žao mi je”. To Rusima ništa ne znači, pogotovo kada im to kaže neko koga su već „poslali” dođavola. Verbalno izvinjenje koje nije popraćeno nečim konkretnim jedno je od onih pravila pristojnosti koje Rusi smatraju luksuzom. Do pre nekoliko decenija, standardno rusko izvinjenje bilo je „izvinяюsь”, bukvalno – „opravdavam se”. Rusija je danas mnogo pristojnija zemlja, ali kulturni obrazac je ostao.

Mada su čisto verbalna izvinjenja besmislena, kompenzacija nije. Ispravljanje nepravde može se postići odricanjem od nečeg dragocenog, značajnim novim obećanjem ili promenom ponašanja. Suština je u tome da su to sve odlučna dela, a ne reči. Posle određene tačke, reči samo pogoršavaju situaciju i „idi dođavola” prerasta u „da ti pokažem put”…

2. ODNOS PREMA NAPADAČIMA
Rusija ima dugu istoriju invazija sa svake strane, ali posebno sa Zapada. To je uslovilo rusku kulturu na način koji je strancima gotovo nerazumljiv. Pre svega, kada Rusi pružaju otpor invaziji (a uzurpacija Ukrajine od strane CIA, Stejt departmenta i ukrajinskih nacista definitivno potpada pod definiciju invazije) oni se ne bore za teritoriju – bar ne direktno, već za ideju Rusije. A srž te ideje je da su Rusiju mnogo puta napali, ali nikad uspešno. U ruskom poimanju, invazija Rusije uspeva tek kada zavojevači ubiju skoro sve Ruse – a kako često kažu „ne mogu nas pobiti sve” („Nas vseh ne ubьёšь”). Stanovništvo može vremenom da se oporavi – recimo od gubitka 22 miliona u Drugom svetskom ratu – ali ako strada ideja, stradala je zauvek. Zapadnjacima možda zvuči besmisleno kada Rusi svoju zemlju zovu „zemljom prinčeva, pesnika i svetaca”, ali Rusija je baš to: stanje duha. Rusija nema istoriju, ona jeste istorija.

Pošto se Rusi bore za ideju umesto za određeno parče ruske teritorije, uvek su voljni da se na početku borbe povlače. Kada je Napoleon krenuo na Rusiju, s planom da pljačka sela putem, zatekao je spaljenu zemlju koju su u povlačenju uništili sami Rusi. Kada je konačno ušao u Moskvu, i ona je planula. Napoleon je tu sedeo neko vreme, ali je na kraju shvatio da ništa više ne može da uradi (šta je mogao, da krene na Sibir?) i da će mu armija postradati od gladi i zime ako tu ostane, naredio je sramotno povlačenje i na kraju prepustio vojsku sudbini. Tokom tog povlačenja, još jedan aspekt ruskog karaktera došao je do izražaja: svaki seljak iz svakog sela spaljenog tokom povlačenja bio je sad u prvim redovima, željan da se osveti francuskim vojnicima.

rusijanapoleonSlično tome, nemačka invazija tokom Drugog svetskog rata na početku je brzo napredovala i zauzela ogromnu teritoriju. Rusi su se jednako brzo povlačili, evakuisali čitave industrijske pogone u Sibir a porodice u unutrašnjost. Nemačko napredovanje je zaustavljeno, a onda se pretvorilo prvo u povlačenje a onda u slom. Obrazac se ponovio: ruska vojska je slomila volju napadača, dok je stanovništvo koje se našlo pod okupacijom otkazivalo poslušnost, formiralo partizanske odrede i neprijatelju tokom povlačenja nanelo najveću moguću štetu.

Kako bi izašli na kraj sa uljezima, Rusi se takođe oslanjaju na rusku klimu. Uobičajeni način da se ruska seoska kuća očisti od gamadi je prosto da se ne pali grejanje: posle par dana na minus 40, pocrkaju sve bubašvabe, stenice, vaši, žišci, miševi i pacovi. Kao i napadači izvana. Rusija je najsevernija zemlja sveta. Kanada je takođe na severu, ali većina tamošnjeg stanovništva je duž južne granice, i nema većih gradova iznad arktičkog kruga; Rusija ima dva. Život u Rusiji je poput života u kosmosu ili na otvorenom moru: nemoguć bez podrške. Jednostavno nije moguće preživeti rusku zimu bez saradnje domaćeg stanovništva. Sve što treba da urade kako bi istrebili napadača je da tu saradnju ne pruže. A ako mislite da se saradnja može obezbediti streljanjem nekoliko žitelja da bi se ostali zastrašili, pogledajte tačku jedan – O uvredama.

3. ODNOS PREMA STRANIM SILAMA
Rusija poseduje skoro celi severni deo Evroazijskog kontinenta, koji je opet šestina kopnene površine planete. Po zemaljskim standardima, to je ogromna teritorija. Ovo nije slučajnost istorije ili splet okolnosti. Tokom svoje istorije, Rusi su bili primorani da zarad sopstvene bezbednosti zauzmu što je više moguće teritorije. Čime? Pa pogledajte tačku dva – Odnos prema napadačima.

Ako mislite da su neprestani pokušaji osvajanja Rusije bili motivisani pristupom njenim ogromnim prirodnim bogatstvima, grešite. Ta bogatstva su uvek bila na dohvat ruke: Rusi su uvek bili skloni da svoja prirodna bogatstva slobodno prodaju, čak i potencijalnim neprijateljima. Ono što su nesuđeni osvajači hteli je da do tih bogatstava dođu besplatno. Za njih je postojanje Rusije bila prepreka koju su pokušavali da uklone nasiljem.

Ono što su postigli, međutim, jeste da bi, posle poraza invazije, cena pristupa tim bogatstvima za njih porasla. Računica je jednostavna. Stranci žele ruska bogatstva. Da bi ih odbranila, Rusiji je potrebna jaka, centralizovana država sa moćnom vojskom. Ko će to da izdržava – pa sami stranci, koji su za tu potrebu odgovorni. Shodno tome, većina novčanih potreba ruske države izdržava se kroz izvozne dažbine – posebno na naftu i zemni gas – umesto kroz oporezivanje ruskog naroda. Mislim, dovoljno je što taj narod mora svako malo da se brani od invazije – zašto bi plaćali više? Ruska država je zato carinska: koristi carine i tarife da bi od stranaca naplatila cenu sopstvene odbrane od njihovih neprestanih napada. Pošto ne postoji alternativni izvor ruskih prirodnih bogatstava, stranci sve skuplje plaćaju cenu svog neprijateljstva prema Rusiji.

Imajte na umu da se ovo odnosi na strane države, ne na ljude rođene van Rusije. Tokom vekova, Rusija je apsorbovala ogroman broj imigranata: iz Nemačke tokom Tridesetogodišnjeg rata; iz Francuske posle francuske revolucije, itd. Najnoviji prilivi bili su iz Vijetnama, Koreje, Kine i centralne Azije. Prošle godine, Rusija je primila više imigranata od bilo koje zemlje na svetu osim SAD – ali Amerikanci imaju posla sa prilivom iz država sa južne strane granice, čije je stanovništvo osiromašila upravo američka politika. Pritom Rusija apsorbuje ovaj ogromni priliv (u koji spada i skoro milion izbeglih iz ratom zahvaćene Ukrajine) bez mnogo problema. Rusija je zemlja imigranata daleko više nego mnoge zemlje koje to tvrde za sebe, a sigurno je veća „topionica” od SAD.

4. HVALA, ALI IMAMO SVOJE
Još jedna zanimljiva strana ruskog karaktera je što su Rusi osećali potrebu da se ističu u svemu, od baleta, umetničkog klizanja, hokeja i fudbala, do istraživanja kosmosa i proizvodnje mikročipova. Šampanjac se na Zapadu smatra francuskim proizvodom, ali se pred Novu godinu i dalje odlično prodaje „sovjetski šampanjac” – i to ne samo u Rusiji već i u ruskim prodavnicama u SAD. Razlog? Pa vidite, francuski šampanjac je možda dobar, ali nema dovoljno ruski ukus.

Postoji ruska verzija skoro svega, za koju Rusi često smatraju da je bolja, a ponekad vele da su je upravo oni izmislili: na primer, radio nije izmislio Markoni, već Popov (ili Tesla! – prim. prev.). Postoje izuzeci, dabome, poput tropskog voća – ali ono nije problem pošto dolazi iz „bratskih zemalja” poput Kube. Tako je bilo u sovjetsko vreme, i ovaj stav se sad donekle vraća u modu.

Tokom „stagnacije” u kasno doba Brežnjeva, Andropova i Gorbačova, ruske inovacije su zaista stagnirale – poput svega ostalog – i Rusija je gubila tehnološku (mada ne i kulturnu) trku sa Zapadom. Posle kolapsa SSSR, Rusi su postali pohlepni za uvoznom robom sa Zapada – što je imalo smisla, s obzirom da u to vreme Rusija nije proizvodila mnogo. Onda je devedesetih došlo vreme zapadnih kompradora, koji su Rusiju preplavili jeftinom uvoznom robom računajući da će tako da unište domaću proizvodnju i od Rusije naprave isključivog izvoznika sirovina. Takva Rusija ne bi mogla da se odbrani od embarga i mogla bi lako da bude primorana na odricanje od suvereniteta. Ovo je bila čista invazija bez upotrebe vojne sile, od koje Rusija ne bi mogla da se odbrani.

Ovaj proces je daleko uznapredovao pre nego što je naleteo na nekoliko nepremostivih prepreka. Prvo, ruska proizvodnja i izvoz ne samo energenata zaustavili su pad i tokom jedne decenije se više puta udvostručili. Među izvoznim artiklima bili su žito, oružje i visoka tehnologija. Drugo, Rusija je našla mnogo više boljih, jeftinijih i prijateljskijih trgovačkih partnera širom sveta. Pritom je ruska trgovina sa Zapadom, posebno sa EU, daleko od beznačajne. Treće, ruska vojna industrija uspela je da održi visok standard i nezavisnost od uvoza izvana – što se ne može reći za vojnu industriju na Zapadu, koja zavisi od uvoza titanijuma iz Rusije…

Sada su se kompradori našli u „savršenoj buri”: rublja je delimično devalvirala kao posledica pada cena nafte, čime je uvoz postao skup a domaća proizvodnja konkurentna; sankcije su oštetile poverenje Rusije u trgovinske odnose sa Zapadom; a sukob oko Krima ohrabrio je Ruse da više veruju sopstvenim snagama. Ruska vlast koristi ovu priliku da pomogne preduzećima koja brzo mogu da obezbede zamenu za uvoz sa Zapada. Ruska centralna banka dobila je zadatak da ih kreditira pod uslovima koji su veoma povoljni za projekt zamene uvoza.

Neki analitičari povlače paralelu između sadašnjeg trenutka i vremena kada su cene nafte padale (sve do 10 dolara po barelu) koji je donekle doveo do kolapsa SSSR. Ali ovo poređenje je lažno. U to vreme je Sovjetski Savez ekonomski stagnirao i zavisio od zapadnih kredita kojima je plaćao uvoz žita – bez kojeg ne bi imao dovoljno stoke da nahrani svoje stanovnike. Tada je na vlasti bio mlitavi i povodljivi Gorbačov – poslušnik, kapitulant, vetropir teške kategorije čija je supruga uživala u šopingu po Londonu. Rusi su ga prezirali i zvali „Miška Obeleženi” (tj. ludi – prim. prev.). Današnja Rusija je u usponu, jedan je od najvećih svetskih izvoznika žuta, a predvodi je prkosni i nepokolebljivi Putin koji ima podršku više od 80 odsto naroda. Komentatori i analitičari koji porede današnju Rusiju sa ondašnjim SSSR-om time najbolje pokazuju sopstveno neznanje.

ZAKLjUČAK
Ovaj deo se praktično ispisuje sam. Pošto je reč o receptu za propast, napisaću ga u duhu recepta.

1. Uzmite naciju koja na uvrede odgovara tako što se neće boriti protiv vas silom, već će vas oterati do đavola i odbiti da ima bilo šta s vama ubuduće. Neka to bude zemlja čija su prirodna bogatstva neophodna da biste u kućama imali svetlo i grejanje, kako bi i putnički i ratni avioni imali goriva, i za mnoge druge stvari. (Četvrtina američkih domaćinstava snabdeva se električnom energijom iz ruskog nuklearnog goriva, dok bi obustava isporuke ruskog gasa u Evropu bila kataklizmična.)

2. Stvorite kod njih utisak da su napadnuti tako što ćete postaviti neprijateljski režim na teritoriji koju smatraju delom svoje istorijske postojbine (Jedini istinski neruski deo Ukrajine je Galicija, koja se odvojila pre mnogo vekova i za koju će vam većina Rusa reći „ponesete sa sobom u pakao”. Hteli ste neonaciste? Eto vam ih. Imajte na umu kako se Rusi odnose sa uljezima: ostave ih napolju da se smrznu.)

aleksandarpariz3. Nametnite finansijske i ekonomske sankcije toj zemlji. Posmatrajte u neverici kako vaši izvoznici broje ogromne gubitke kada Rusija odgovori blokadom vaših poljoprivrednih proizvoda. Imajte na umu da je reč o zemlji koja, poučena iskustvom redovnih stranih invazija, tradicionalno finansira sopstvenu odbranu carinskim prihodima od trgovine sa potencijalnim neprijateljima. Ako to ne urodi plodom, pribegava se drugim merama – poput gore navedenog smrzavanja. Molite se i nadajte da u Moskvi neće postati pomodan slogan poput „Nema gasa za NATO”.

4. Napadnite valutu te zemlje, kako bi izgubila na vrednosti zbog niže cene nafte. Gledajte s nevericom kako se ruski zvaničnici smeju celim putem do centralne banke, pošto pad rublje nije ugrozio državne prihode već je izbrisao potencijalni deficit budžeta. Gledajte preneraženo kako vaši izvoznici bankrotiraju jer njihovi proizvodi postaju preskupi za rusko tržište. Imajte na umu da Rusija nema gotovo nikakav nacionalni dug, a ima zanemariv deficit budžeta i velike rezerve strane valute i zlata. Vaše banke su ruskim preduzećima pozajmile stotine milijardi dolara – a sada ta preduzeća nemaju pristup vašem bankarskom sistemu zbog sankcija, pa ne mogu da ih otplate. Molite se i nadajte da Rusija ne uvede moratorijum na otplatu dugova zapadnim bankama dok se ne ukinu sankcije, jer bi to uništilo vaše bankare.

5. Posmatrajte s nevericom kako Rusija sa svima osim vas potpisuje gasne sporazume. Kada svi otkupe svoj deo, šta će ostati za vas? Ruse se to izgleda više ne tiče, pošto ste ih uvredili – a takvi kakvi su, oni su vam lepo rekli da idete dođavola (sa sve Galicijom), dok će oni da sarađuju sa drugim, prijateljskijim zemljama.

6. Nastavite da posmatrate u neverici dok Rusija aktivno nalazi načina da prekine sve trgovinske odnose s vama, nalazeći snabdevače u drugim krajevima sveta ili organizujući proizvodnju zamene za uvoz.

I tu sad dolazi jedno iznenađenje, na koje se najblaže rečeno obraća nedovoljno pažnje. Rusija je upravo ponudila sporazum EU: ako EU odbije da se pridruži Transatlantskom partnerstvu za trgovinu i investicije (TTIP) sa SAD – koje bi, usput rečeno, bilo štetno za EU – može da se pridruži ruskoj Carinskoj uniji. Zašto da se smrzavate vi, kad može samo Vašington?

Ovo je upravo ona kompenzacija koju bi Rusija prihvatila zbog uvredljivog ponašanja EU po pitanju Ukrajine i sankcija. Reč je o izuzetno velikodušnoj ponudi, pošto dolazi od carinske države. Mnogo je u nju uračunato: da EU ne predstavlja vojnu pretnju Rusiji a ni ekonomsku; da su evropske zemlje male i simpatične, i proizvode ukusne sireve i kobasice; da ih trenutno predvode beskičmenjaci i poslušnici Vašingtona; i da zbog toga neko mora da ih „pogura” kako bi spoznali istinske interese sopstvenih zemalja.

Hoće li EU prihvatiti pruženu ruku, ili će izabrati Galiciju i „smrzavanje”?

_____________________
Napomena prevodioca:
Pošto je ovo objašnjenje pisano za publiku na Zapadu, Orlov možda namerno ne spominje uticaj pravoslavlja na karakter Rusa. I ne samo Rusa – kako mi je u prepisci napomenuo Aleksandar Pavić – Srbi nemaju toliku teritoriju, a opet su elastični i popustljivi do određene granice. Niti je to jedina sličnost po pitanju karaktera mada razlike očigledno postoje. To se ne može, veli Pavić, objasniti samo materijalno-geografskim razlozima. Mislim da je u pravu.

Preveo NEBOJŠA MALIĆ

Klub Orlov blog/Stanje stvari

Svet
Pratite nas na YouTube-u