ZAMISLI SVOJU RUSIJU

KONSTANTIN KRILOV Lik uspešne Rusije kod nekih ljudi izaziva divlji bes, zato što je...

KONSTANTIN KRILOV

Lik uspešne Rusije kod nekih ljudi izaziva divlji bes, zato što je za njih Rusija po definiciji zlo

I patrioti i nacionalisti mogu vrlo snažno i ljutito kritikovati svoju zemlju i svoj narod. Pitanje glasi: a čime se oni u takvoj situaciji razlikuju od liberal-kosmopolita i drugih mrzitelja svoje zemlje i svog naroda?

Evo čime.

Da bi nešto kritikovao, moraš u glavi imati nekakav pozitivan ideal. Inače je kritika besmislena, otprilike kao protest zbog zakona zemljine teže. Ako su svi rđavi, niko nije rđav. Zato je neophodno da postoji i neko ko je dobar.

I tako, kod patriote, kad on kritikuje svoju otadžbinu, u mislima postoji lik te otadžbine, ali idealan. Nekakva „Sveta Rus“, naprimer. Ili tamo – „dobra stara Engleska“. Ili razvijena i progresivna Nigerija, kakva bi ona bila „bez belih kolonizatora“. I tako dalje.

S druge strane, kada otadžbinu kritikuju kosmopoliti i mrzitelji određene zemlje, oni u glavi nemaju nikakav njen idealni lik. Njihov ideal – to je neka druga zemlja.

„Kod nas je govno, ali u Engleskoj…“

„Kod nas je sve odvratno, a evo u Francuskoj…“

IDEALIZOVANI LIK, ALI TUĐI

U toj ulozi apsolutnog ideala može nastupati Amerika, ili Zapad u celini, ili suprotno – „od strane belaca ubijena civilizacija Havajskih ostrva, mirna i ekologična“. Važno je da to nije idealizovani sopstveni, nego tuđi lik.

U suštini, naravno, to takođe nije realna predstava. Voleti realnu zemlju, sa svim njenim slabostima – za tako nešto je ipak potrebno da se u njoj rodiš. Oni takođe vole idealizovane likove, pri čemu je tuđe idealizovane likove mnogo lakše zamisliti.

Ali, svejedno, taj lik je obeležen kao nešto tuđe. Pritom, lako je ubediti sebe da je tamo, u tuđini, nebo bliže zemlji, i da se realnost ne razlikuje od ideala. A ako tamo i postoji nešto razdražujuće, ono je usputno, slučajno, ne tako loše – pre lokalna specifičnost koju ne treba osuđivati nego je razumeti i prihvatiti, pa i oduševiti se njome.

Uzgred, o ovoj poslednjoj osobini. Sećam se kako je jedna gospođa, nalazeći se u Izraelu, u livejournal pisala o muškarcu, Izraelcu, koji je u autobusu preko šorca češao jaja. Napisala je to s notom osude. Smesta su se na nju obrušili Jevreji i počeli da objašnjavaju kako je kod njih„ druga klima“ i „drugi etički kod“. Gospođa se uplašila i dugo izvinjavala. Zamišljam šta bi bilo da je ista gospođa napisala da je negde videla ruskog mužika koji češe jaja kroz trenerku, kako bi se radosno uskomešali isti komentatori i uopšte pristojni ljudi, kako bi uživali u toj situaciji, do kakvih bi de-kistinovskih dubina stigli u svojim lamentacijama.

rusofobija01Ili drugi primer: jedna naša novinarka-anglomanka napisala je kolumnu o engleskim beskućnicima, kako su oni sami po sebi ushićujući, kako se ostali Englezi prema njima odnose trpeljivo, i kako je sve to visokoduhovna stvar. Ako me ne vara pamćenje, ista novinarka redovno se izjašnjavala povodom vulgarnih ruskih žena, koje čak i u radnju idu nakinđurene, na štiklama, i kako je sve to gadno i po-ruski odvratno, koliko je u tome neslobode i unutrašnje niskosti.

ZAŠTO LIK JAKE RUSIJE IZAZIVA BES?

Napomenimo: sve je to kod nje iskreno, ona tako vidi stvari. Za nju će u Engleskoj i bljuvotina svetlucati pod zracima sunca, a u Rusiji će i brilijanti imati nekakvu gnojnu senku. Zato što je Engleska – po definiciji dobro, a Rusija po definiciji – zlo.

Sve to, sa svoje strane, ima svoju logiku. Patriota-nacionalista bedu i nesreću svoje zemlje prima kao nešto neprirodno (čak i ako traju stotinu godina). „Tako ne treba da bude“. A što je tako – objašnjava se spoljašnjim razlozima ili unutrašnjim defektima, koji takođe imaju spoljašnje razloge, koji su u principu savladivi.

A za mrzitelja date zemlje i naroda beda i nesreća „te zemlje“ – to je nešto sasvim prirodno, urođeno, iskonsko. Zato što je ta zemlja „govno“, a taj narod „blato i gad“. Neka druga zemlja (naprimer Amerika, Izrael ili zamišljeni Havaji) – o, tamo je sve dobro, zato što je „takvo mesto volšebno“, „a takav narod predivan“.

I, razume se: lik jake, bogate i uspešne Rusije kod takvih ljudi izaziva ili nastup histeričnog smeha ili divlji bes. Zato što je to za njih obrazac jakog, bogatog i uspešnog zla. Zato što je za njih Rusija po definiciji zlo – i ništa drugo po svojoj prirodi biti ne može.

O tome je, međutim, već pisao Dostojevski, pa ću ja ućutati.

Preveo Ž. NIKČEVIĆ

Blog Konstantina Krilova

Kultura
Pratite nas na YouTube-u