ŽELjKO CVIJANOVIĆ
Kao u vremenima stvaranja dve Jugoslavije, Hrvatska treba da nepredvidive Srbe privodi Zapadu, ovaj put brutalnije i ogoljenije
Da su našoj javnosti vrane već popile mozak, nema boljeg dokaza od odgovora na česte provokacije odapete iz Hrvatske. Dok vlast uglavnom ćuti – a ćuti jer kapira stvari, odbijajući da javnost suoči s tim – odgovori Hrvatima postali su neka vrsta jalove društvene igre. U sredini gde je ketman model komunikacije, sve je šire polje jurodivima i onima čija analiza dopire do potrage za imenom srpskog plejboja koji se davno potrudio da nova hrvatska predsednica Kolinda Grabar-Kitarović zanavek omrzne Srbe.
Naravno, ona svoje besprizorne provokacije ne izgovara u afektu, već šalje poruke o svojoj spremnosti onima napolju koji su je na to mesto doveli – svetu koji razume da Evropa i Balkan srljaju u veliku krizu, gde mesta za tipove ni-voda-ni-vino Josipović više nema mesta.
Naime, nije ni slučajno ni dobrovoljno Srbija svoje tržište stavila u službu opstanka hrvatske ekonomije, kako to gledamo celu deceniju i po. Kao što smo posle 2008. stavili i svoju politku i kulturu.
Najblaže rečeno omiljenom sintagmom nesuđenog viškog svetioničara: Hrvatska je iz Brisela dobila ulogu „lidera regiona“. Konkretnije: Hrvatska, kao u vremenima stvaranja dve Jugoslavije, treba da nepredvidive Srbe privodi zapadnoj kulturi, ovaj put još brutalnije i ogoljenije u skladu sa maksimom „teško pobeđenima“ i otvorenu mogućnost da se za tu ulogu u Srbiji sama naplaćuje.
Da bi to do kraja funkcionisalo, Hrvatska bi morala da bude malo jača, a Srbija još mnogo slabija. I trendovi su na delu: u trenutku kad ceo kontinent ide dođavola i sprema se za rat, Hvatska se obilno naoružava, dok Srbija jednako veruje da nikad neće ratovati, lakomisleno odbijajući rusku ponudu da se naoruža na crtu.
O tome se dakle radi. Naše reakcije na Grabar-Kitarovićku kazuju da ćemo, pošto smo preuzeli Brozovu spoljnopolitičku doktrinu, preuzeti i ratnu. Opet smo „goloruki narod“, spreman za partizanski rat. A to će reći: mi jednog njihovog, oni sto naših, i tako sve dok oni ne kapituliraju.
Šira verzija teksta objavljenog u „Večernjim novostima“ 17. januara 2014. godine
