RUSIJA I VIRUS SLOBODE

  EMIL SIORAN Šta nam o današnjoj Rusiji i svetu ispisuje rumunski filozof u...

 

EMIL SIORAN

Šta nam o današnjoj Rusiji i svetu ispisuje rumunski filozof u svom čuvemnom eeseju iz daljine od 58 godina

Ponekad mi se događa da mislim kako bi trebalo da sve zemlje liče na Švajcarsku, da, kao ona, uživaju u higijeni, otužnosti, obožavanju zakona i bezgraničnom poštovanju čoveka, i da tonu u njih; s druge strane, privlače me samo one nacije čija mišljenja i činovi nisu opterećeni nikakvim moralnim obzirima, nacije grozničave i nezajažljive, uvek gotove da prožderu one ostale i jedna drugu progutaju, nacije koje gaze vrednosti što im ometaju uspon i uspeh, odbojne prema mudrosti, toj boljki starih naroda koji su siti sebe samih i svega, i takoreći očarani što zaudaraju na buđ.

Isto tako, iako se gnušam tirana, ipak vidim da oni tvore potku istorije i da se bez njih ne može zamisliti ni ideja o stvaranju jednog carstva, ni njegov razvoj. Savršeno odvratni, nadahnuto bestijalni, oni su slika i prilika čoveka primoranog da u svom ponašanju ispolji potpuno oprečne karakterne osobine, oni otkrivaju krajnju granicu do koje se može dopreti čineći sramna dela i ispoljavajući svoje vrednosti. Ivan Grozni – da pomenemo tiranina koji najviše opčinjava – nosio je u sebi sve što postoji u skrovitim i najskrivenijim kutovima ljudske psihologije. Taj čovek što je bio podjednako složen u svome ludilu i u svojoj politici, koji je svoju vladavinu i, donekle, svoju zemlju pretvorio u obrazac more, taj prototip žive i neiscrpne halucinacije, ta mešavina Mongolije i Vizantije u kojoj su bile združene vrline i mane jednog kana i jednog bazileja, to demonskim srdžbama i ogavnoj melanholiji podložno čudovište, razapeto između sklonosti prema prolivanju krvi i sklonosti prema kajanju, obdareno veselošću koju su podrugivanja dopunjavala i krunisala, taj je čovek osećao neodoljivu sklonost prema zločinu; nju osećamo i svi mi, koliko god nas ima: tu je u pitanju dizanje ruke na druge ljude ili na nas same. Samo, ta sklonost ostaje u nama nezadovoljena, tako da su naša dela, ma kakva bila, plod naše nesposobnosti da ubijamo druge ljude, ili da sebi oduzmemo život. Mi to ne priznajemo uvek, mi obično ne želimo da upoznamo skriveni mehanizam naših mana. Ako sam neprestano zaokupljen carevima ili rimskim imperatorima, to je zato što se te mane, koje su u nama prikrivene, u njima otvoreno ispoljavaju. Oni nas otkrivaju nama samima, ovaploćuju i osvetljavaju naše tajne. Mislim na one među njima koji su se, osuđeni na veličanstveno izrođavanje, ostrvljivali na svoje najbliže, i, strahujući da bi ih ovi mogli voleti, otpravljali ih na onaj svet. Ma koliko da su bili moćni, oni su ipak bili nesrećni, jer strepnja drugih ljudi nije potpuno zadovoljavala njihove želje. Zar oni nisu tako reći slika onog zlog duha koji obitava u nama i uverava nas da bi najbolje bilo smaknuti sve ljude iz naše okoline? Carstvo se stvara sa takvim mislima i takvim nagonima: u tom stvaranju sudeluje i onaj najdublji sloj naše svesti u kome se kriju one mane koje su nam najdraže.

Iskrsla iz dubina što se jedva daju naslutiti, i iz jednog iskonskog poriva, težnja za gospodarenjem svetom pojavljuje se samo kod izvesnih pojedinaca i u izvesnim razdobljima, i nije u neposrednoj vezi sa vrednošću naroda u kome se ispoljava: razlika između Napoleona i Džingis-kana manja je od razlike između Napoleona i bilo koga francuskog političara iz potonjih republika. Ali te dubine, kao i taj poriv, mogu da presahnu, da se iscrpu.

Karlo Veliki, Fridrih II Hoenštaufen, Karlo V, Bonaparta i Hitler osetili su, svaki na svoj način, želju da ostvare zamisao o osnivanju svetskog carstva: u njenom ostvarivanju oni su, sa manje-više srećnim posledicama po ostale narode, doživeli neuspeh. Zapad, na kome ta zamisao izaziva još samo podsmeh ili nelagodnost, sada živi obuzet stidom zbog svojih osvajanja; ali zanimljivo je da se njegovi recepti nameću i šire upravo u trenutku kada se on povlači u sebe; upereni protiv njegove moći i njegove prevlasti, oni nalaze na povoljan prijem izvan njegovih granica. On pobeđuje propadajući. Tako je u duhovnoj oblasti Grčka prevagnula tek onda kad je prestala da bude sila, pa čak i nacija; drugi su opljačkali njenu filozofiju i njenu umetnost, obezbedili dug vek onome što je ona stvorila, ne mogavši pritom da od nje preuzmu njene sposobnosti; isto tako, od Zapada se uzima i uzimaće se sve osim njegovog duha. Jedna civilizacija pokazuje se kao plodna ako je kadra da podstiče druge da se na nju ugledaju; ako prestane da ih zasenjuje, ona se svodi na skup ostataka i razvalina.

Iščezavajući iz ovog kraja sveta, ideja o stvaranju carstva neočekivano će naći izvanredno povoljno podneblje u Rusiji, gde je, uostalom, uvek postojala, osobito u duhovnoj oblasti. Posle pada Vizantije, Moskva je za svet pravoslavaca postala treći Rim, naslednica “pravog” hrišćanstva, istinske vere. To je predstavljalo prvo buđenje ideje o spasiteljskoj ulozi. Da bi doživela njeno drugo buđenje, Rusija je morala da sačeka današnje vreme; ali ovoga puta ono je bilo posledica odricanja Zapada od te uloge. U XV veku Rusija je iskoristila prazninu koja se pojavila u području vere, kao što danas koristi prazninu u oblasti politike. To su za nju bile dve prilike da sebe potpuno ubedi u svoju odgovornost pred istorijom.

Kada je Mehmed II opseo Carigrad, hrišćanski svet, podeljen kao i uvek, a uz to i srećan što je zaboravio krstaške ratove, uzdržao se od uplitanja u taj rat. Taj stav izazvao je među opsađenima najpre srdžbu, koja se potom, pred jasnom slikom sloma, pretvorila u zaprepašćenje. Kolebajući se između panike i potajnog zadovoljstva, Papa je obećao pomoć, ali ju je prekasno poslao: čemu hitati radi tih “otpadnika”? Ta “šizma” će, međutim, ojačati na drugoj strani. Da li je Rim pretpostavio Moskvu Vizantiji? Daleki neprijatelj uvek je prihvatljiviji od bliskog neprijatelja. Anglosaksonci će u naše vreme na sličan način pretpostaviti, u jednom trenutku, u Evropi, rusku prevagu nemačkoj prevazi zato što je Nemačka bila odveć blizu njih.

rizenko03

Težnje Rusije da pređe sa neodređenog prvenstva na izrazitu prevlast nisu neosnovane. Šta bi bilo sa zapadnim svetom da ona nije zaustavila i resorbovala mongolsku najezdu? U toku više od dve stotine godina poniženja i robovanja Rusija je bila odstranjena iz istorije, dok su na Zapadu nacije pružale sebi skupo zadovoljstvo da se uzajamno rastržu. Da je bila u stanju da se nesmetano razvija, ona bi već na početku modernog doba postala sila prvog reda: u XVI i XVII veku bila bi ono što je sada. A Zapad? Možda bi bio pravoslavan, a u Rimu bi se, umesto Svete stolice, šepurio Sveti sinod. Ali Rusi mogu da nadoknade svoje zaostajanje. Ako im se ukaže mogućnost – kao što se na osnovu svega da predvideti – da srećno ostvare svoje namere, nije isključeno da će se oni obračunati s Papom. Oni su predodređeni da – bilo u ime marksizma, bilo u ime pravoslavlja – unište uticaj i ugled Katoličke crkve, čije težnje ne mogu trpeti a da se pritom ne odreknu onoga što je bitno u vlastitom poslanju i programu. Videći u njoj, u doba vladavine careva, oruđe u Antihristovim rukama, oni su je u svojim molitvama proklinjali; sada kad je smatraju satanskim zastupnikom Reakcije, zasipaju je uvredama koje su nešto delotvornije od njihovih nekadašnjih anatema; uskoro će je smožditi svojom težinom, svom svojom snagom. I tako, nije baš nemogućno da će naše stoleće imati da uvrsti među svoje znamenitosti, i kao beznačajnu apokalipsu, iščezavanje poslednjeg naslednika Svetog Petra.

Obogotvorujući Istoriju zato da bi Bogu ubio ugled, marksizam je uspeo samo da Boga učini neobičnim i još neodoljivije prisutnim. U čoveku se može ugušiti sve osim potrebe za apsolutnim, koja bi nadživela i razaranja hramova, pa čak i iščezavanje religije na Zemlji. Pošto je ruski narod u svojoj biti religiozan, ta njegova religioznost neminovno će prevagnuti. Tome će dobrim delom doprineti istorijski razlozi.

Prihvatajući pravoslavlje, Rusija je ispoljila svoju želju da se odvoji od Zapada; bio je to njoj svojstven način da sebe na još samom početku odredi. Izuzimajući plemićke krugove, Rusija nikada nije dopustila da je katolički misionari – u datom slučaju u pitanju su bili jezuiti – skrenu s pravog puta. Raskol ne izražava toliko razilaženja u verskom učenju, koliko težnju za etničkim potvrđivanjem: u njemu se manje ispoljava spor oko nekog apstraktnog pitanja, a više ukazuje jedan nacionalni refleks. Crkve se nisu podelile oko beznačajnog pitanja prihvatanja ili odbacivanja stava filioque. Vizantija je želela da stekne punu samostalnost, a Moskva utoliko pre. Raskoli i jeresi predstavljaju prerušene nacionalizme. Ali dok se reformacija ukazala kao porodična svađa, kao bruka u krilu Zapada, težnja Pravoslavne crkve za samostalnošću će, dobivši dublje obeležje, označiti otcepljivanje od samog zapadnog sveta. Odbacivši katolicizam, Rusija je usporila svoju evoluciju, propustila najpovoljniju priliku da se brzo prosveti, a u isti mah je tim činom ojačala svoju suštinu i jedinstvenost; zastoj u njenom razvoju činio ju je različitom, drugačijom: ona je tome i težila, predosećajući, bez sumnje, da će Zapad jednoga dana zažaliti zbog toga što je bio izmakao ispred nje.

Što bude postajala jača, postajaće i sve svesnija svojih korena, od kojih će je marksizam na neki način zacelo udaljiti; posle neminovne kure univerzalizma, ona će se opet porusiti, u korist pravoslavlja. Uostalom, ona je marksizmu udarila tako snažan pečat da ga je, zacelo, poslovenila. Svaki izvesnom duhovnom snagom obdaren narod koji prihvata sopstvenim tradicijama tuđu ideologiju asimiluje je i izvitoperava, skreće je u smeru svoje nacionalne sudbine, iskrivljuje je u svoju korist, tako da je naposletku ne možemo razlikovati od njegovog vlastitog duha. On poseduje sopstvenu perspektivu koja neminovno sve iskrivljava, njegovo viđenje ima manu koja ne samo što ga zbunjuje nego mu, naprotiv, laska i podstiče ga. Iako su lišene objektivne vrednosti, istine kojima se on diči su, uprkos tome, delotvorne, pa kao takve dovode do zabluda koje čine istorijski pejsaž raznolikim, s tim što se samo po sebi razume da se istoričar, koga njegova struka, njegov temperament i njegovo opredeljenje čine skeptičnim, odmah postavlja izvan Istine.

Dok su se zapadni narodi iznurivali u svojoj borbi za slobodu i, još više, u stečenoj slobodi (ništa ne iscrpljuje toliko koliko posedovanje ili zloupotrebljavanje slobode), ruski narod je trpeo ne trošeći svoju snagu; jer narodi troše svoju snagu samo u istoriji, pa kako je on iz nje bio istisnut, bio je primoran da podnosi nepogrešive despotske sisteme koji su mu bili nametnuti: bilo je to anonimno, vegatativno bitisanje, koje mu je omogućilo da ojača, uveća svoju energiju, nagomila zalihe snage i iz svog robovanja izvuče najveću moguću biološku korist. U tome mu je pomoglo pravoslavlje, ali ono narodsko, koje je bilo izvanredno usađeno u njega da bi ga držalo izvan događaja, nasuprot zvaničnom pravoslavlju koje je usmeravalo vlast prema zavojevačkim ciljevima. Tu su bila u pitanju dva lica pravoslavne crkve: ona je, s jedne strane, nastojala da uspava narodne mase, a, s druge strane, pomagala je carevima, podsticala njihovu ambiciju i omogućavala ogromna osvajanja koja su bila vršena u ime pasivnog naroda. To je bila srećna pasivnost, jer je ona obezbedila Rusima njihovu sadašnju prevlast, koja je plod njihovog zaostajanja u istorijskom razvoju. Bilo da su prožeti dobrim ili rđavim namerama prema njima, svi poduhvati Evrope vezani su za njih; čim na njih usredsređuje svoja interesovanja i svoje zebnje, ona priznaje da oni njome potencijalno gospodare. Tako je, eto, gotovo ostvaren jedan od njihovih najstarijih snova. Okolnost da su oni to postigli pod znamenjem jedne strane ideologije čini njihov uspeh još paradoksalnijim i zanimljivijim. Na kraju krajeva, važno je to da je sam režim ruski, i da je potpuno u skladu sa tradicijama te zemlje. Zar nije simptomatično da se revolucija, koja je neposredno proizašla iz prozapadnih teorija, sve više usmeravala prema slovenofilskim idejama? Uostalom, narod manje predstavlja skup ideja i teorija, a više skup opsesija: opsesije Rusa, bez obzira na tabor kome pripadaju, uvek su ako ne istovetne, a ono barem slične. Jedan Čadajev, koji u svojoj naciji nije video nikakvu vrednost, ili jedan Gogolj, koji joj se nemilosrdno podsmehnuo, bili su joj isto toliko privrženi koliko i Dostojevski. Najpomamniji nihilist, Nječajev, bio je njome isto toliko opsednut koliko i Pobedonoscev, oberprokurator Svetog sinoda, okoreli reakcionar. Jedino je ta opsesija važna. Sve ostalo je samo poza.

Da bi Rusija prihvatila liberalni režim, trebalo bi da znatno oslabi, da joj snaga veoma opadne, pa bi čak trebalo i da izgubi svoju posebnost i ostane bez svojih bitnih nacionalnih odlika. Kako bi ona to mogla postići kraj svoje netaknute unutrašnje snage i svog hiljadugodišnjeg samodržavlja? Ukoliko bi do tog režima dospela u jednom skoku, ona bi se odmah raspala. Izvesnom broju nacija potrebna je izvesna količina straha da bi se održale i u punoj meri razvile. I sama Francuska mogla je da se zaputi demokratiji tek u onom trenutku u kome su njene unutrašnje opruge počele da popuštaju, u kome se, ne težeći više prevlasti, pripremala da postane zemlja dostojna poštovanja i razborita. Prvo carstvo predstavljalo je njenu poslednju ludost. Posle njega, otvorivši vrata slobodi, ona će se teško na nju navikavati doživljavajući mnoge potrese, za razliku od Engleske koja se – eto primera što zbunjuje – odavno na nju navikla ne doživevši unutrašnje sukobe i ne izlažući se opasnostima, zahvaljujući konformizmu i prosvećenoj nedotupavnosti njenih žitelja (u njoj se, koliko mi je poznato, nije rodio ni jedan jedini anarhista).

Vreme, naposletku, ide na ruku podjarmljenim nacijama koje, skupljajući snagu i gomilajući iluzije, žive u budućnosti, u nadi; a čemu bi se ljudi još mogli nadati u slobodi ili u režimu koji je ovaploćuje, režimu što se svodi na razuzdanost, spokojstvo i omlitavelost? Čudo od režima koje nema ništa da ponudi ljudima, demokratija je za jedan narod istovremeno raj i njegova grobnica. Život ima smisla samo zahvaljujući njoj; ali ona je beživotna… Sreća u sadašnjem trenutku, propast u skoroj budućnosti – eto u čemu se sastoji krhkost tog političkog poretka za koji čovek ne može da se opredeli a da se ne uplete u mučnu dilemu.

Snabdevena većim zalihama snage i mnogo srećnija, Rusija ne mora da postavlja sebi takva pitanja, pošto neograničena vlast za nju predstavlja, kao što je to već Karamazin primetio, “samu osnovu njenog postojanja”. Zar se upravo u tome što uvek stremi slobodi, nikada ne dosežući do nje, ne sastoji njena velika nadmoćnost nad zapadnim svetom, koji je, nažalost, odavno dospeo do slobode? Ona se, uz to, nimalo ne stidi svog carstva, nego, baš naprotiv, misli samo na širenje njegovih granica. Ko se više od nje potrudio da izvuče korist iz tekovina drugih naroda? Delo Petra Velikog, pa i samo delo revolucije, proizašlo je iz genijalnog gotovanstva. Rusija je dovitljivo podnela čak i strahote tatarskog ugnjetavanja.

Ako je umela da oponaša Zapad povlačeći se istovremeno u proračunatu usamljenost, ona je još bolje znala da ga navede da joj se divi i da očara njegove intelektualce. Enciklopedisti su se oduševljavali poduhvatima Petra Velikog i Katarine Velike, isto onako kao što će se naslednici veka prosvećenosti – hoću da kažem levičari – oduševljavati Lenjinovim i Staljinovim poduhvatima. Ova pojava govori u prilog Rusiji, ali ne i zapadnjacima koji su, pošto su komplikovaniji i luckasti u najvećoj mogućoj meri, i pošto nastoje da otkriju “napredak” na drugoj strani, izvan sebe samih i onoga što su stvorili, danas bliži nego Rusi – što je paradoksalno – junacima iz romana Dostojevskog. Uz to treba da podvučemo da oni podsećaju samo na slabe strane tih junaka, a nemaju ni njihove okrutne hirove, ni mužastvenu zlovolju: to su “zlim dusima opsednuti ljudi” kojima su silna umovanja i moralni obziri uništili snagu, ljudi izjedeni izveštačenim grižama savesti i stotinama pitanja, zaneseni i satrveni svojim nedoumicama.

Svaka civilizacija veruje da je jedino njen način života dobar i zamisliv, da ona treba da pridobije svet za njega ili da mu ga nametne; on za nju ima istu važnost kao i izričito iskazana ili prikrivena soteriologija; u stvari, njegovo propagiranje predstavlja otmeni imperijalizam čija otmenost iščezava čim on pribegne vojnoj sili. Carstvo se ne stvara samo iz kaprica. Drugi narodi se podjarmljuju zato da bi nas oponašali, zato da bi vas, vaša verovanja i vaše običaje uzeli kao svoj obrazac; potom se javlja izopačeni neodoljivi zahtev da ih pretvorite u robove kako biste u njima posmatrali laskavi ili karikaturalni zametak vas samih. Slažem se s mišljenjem da postoji hijerarhija carstava po vrednosti: Mongoli i Rimljani nisu podjarmljivali narode iz istih razloga, i njihova osvajanja nisu imala iste posledice. Ipak, neosporno je da su oni bili podjednako vični tome da svoga protivnika dovedu do propasti svodeći ga na svoju sliku.

Bilo da ih je izazivala ili podnosila, Rusija se nikada nije zadovoljavala malim nesrećama. U tom pogledu će tako biti i ubuduće. Ona će navaliti na Evropu zbog fizičke neminovnosti, zbog automatskog pomeranja svoje mase, i zbog svoje prevelike i nezdrave vitalnosti koja toliko ide na ruku stvaranju carstva (u kome se uvek otelovljuje megalomanija jednog naroda), zbog tog svog zdravlja prepunog neočekivanih stvari, užasa i zagonetki, stavljenog na raspolaganje jednoj mesijanskoj zamisli, koja predstavlja začetak i predznak osvajanja. Kada su slovenofili tvrdili da ona treba da spase svet, oni su se tu služili eufemizmom: svet se gotovo nikako ne može spasti ukoliko se njime predhodno ne zagospodari. Kada je u pitanju jedan narod, on otkriva svoje životno načelo u sebi samom, ili ga, u protivnom, nigde ne otkriva: kako bi ga mogao spasti neki drugi narod? Rusija i danas misli – dajući svetovno obeležje slovenofilskom načinu izražavanja i slovenofilskoj zamisli – da je dužna da donese spas svetu, a na prvom mestu Zapadu, prema kome, uostalom, nikada nije osećala nešto sasvim određeno, nego je, naprotiv, osećala da je on i privlači i odbija, da prizorom truleži – poželjne koliko i opasne, sa kojom treba stupiti u dodir, ali je se još pre treba kloniti – budi u njoj surevnjivost (mešavinu potajnog obožavanja i javnog gnušanja).

Pošto mu je mrsko da sebe odredi i da prihvati neke granice, pošto neguje dvosmislenost u politici i u moralu, i – što je još opasnije – u geografiji, neopterećen bilo kojom od onih naivnosti što su svojstvene “prosvećenim ljudima”, koji su zbog pretvaranja u koje ih je gurnula racionalistička tradicija postali nesposobni da proniču u stvarnost, pošto je prevejan zahvaljujući koliko svojoj intuiciji, toliko i vekovnom iskustvu u pretvaranju, Rus je možda dete kada se posmatra sa istorijskog stanovišta, ali to ni u kom slučaju nije kada se gleda sa psihološkog stanovišta; otuda potiče njegova složena priroda čoveka sa mladim nagonima i starim tajnama, a otuda i protivrečnosti, zaoštrene do grotesknog, u njegovim stavovima. Kad nastoji da bude dubok (a to lako postiže), on izvitoperava i najbeznačajniju činjenicu, najbeznačajniju ideju. Rekao bi čovek da on luduje za monumentalnom grimasom. U istoriji njegovih ideja, revolucionarnih ili onih drugih, sve je omamljujuće, grozno i neshvatljivo. On je još i danas nepopravljivi ljubitelj utopija; a utopija je optimističko groteskno, potreba da se sreća – pa, prema tome, ono što je neverovatno – združuje sa postojanjem, da se jedno optimističko, nestvarno viđenje dovede do one tačke u kojoj će u isti mah dosegnuti do svoga polazišta, to jest do cinizma, koji je htelo da suzbije. Jednom reči, utopija predstavlja čudovišan prizor iz bajke.

rizenko11

Mogućno je, ali nije izvesno da je Rusija kadra da ostvari svoj san o osnivanju svetskog carstva; zauzvrat, očigledno je da ona može da osvoji i sebi pripoji celu Evropu, pa čak i da će to preduzeti, makar samo zato da bi umirila ostali svet… Njoj je dovoljno toliko malo! Gde bi se mogao naći ubedljiviji dokaz skromnosti, umerenosti? Dovoljan joj je deo kontinenta! Dok se ona toga ne poduhvati, ona taj deo posmatra isto onako kao što su Mongoli posmatrali Kinu, a Turci Vizantiju, s tom razlikom, ipak, što je ona već potpuno prihvatila dobar broj zapadnjačkih vrednosti, dok su tatarske i otomanske horde samo u brojčanom pogledu bile nadmoćne u odnosu na svoju buduću žrtvu. Za žaljenje je, bez sumnje, što ona nije imala svoju renesansu: to je uzrok svekolikog njenog zaostajanja u odnosu na Zapad. Ali sa svojom sposobnošću da se razvija bez predaha, ona će kroz sto godina, a možda i pre, biti isto toliko istančana i isto toliko ranjiva koliko i ovaj Zapad, koji je dosegao do stupnja civilizacije od koga se može otići dalje samo krećući se silaznom linijom. Najviša ambicija istorije sastoji se u tome da zabeleži pomeranja tog stupnja. Pošto je niži od stupnja na kome se Evropa nalazi, stupanj na kome je Rusija može samo da se pomera naviše, pa time i ona u isti mah uzdiže: to znači da je Rusija osuđena na to da se uzdiže. Ipak, ne izlaže li se ona opasnosti da onako neobuzdana, pri svom uzdizanju izgubi ravnotežu, rasprsne se i propadne? Sa svojim u sektama i stepama oblikovanim dušama ona proizvodi neobičan utisak prostranstva i ustajalosti, ogromnosti i sapetosti, i, naposletku, utisak da se tu suočavamo sa Severom, ali nekim naročitim Severom, nesvodljivim na naše analize, obeleženim učmalošću i nadom koje užasavaju, jednom mnogim eksplozijama ispunjenom noći, jednom zorom koju ćemo pamtiti. Kod tih Hiperborejaca čija prošlost, kao i sadašnjost, kao da pripada nekom drugom, a ne našem trajanju, nema ni traga od mediteranske providnosti i proizvoljnosti. Pred krhkošću i ugledom Zapada oni osećaju nelagodnost, koja je posledica njihovog kasnog buđenja iz učmalosti i njihove neiskorišćene snage: tu je u pitanju osećanje manje vrednosti koje se javlja kod snažnog čoveka… Oni će se oteti tom osećanju, savladaće ga. Jedina svetla tačka u našoj budućnosti jeste njihova potajna i nestrpljiva čežnja za istančanim svetom, čije čari omekšavaju snažne nagone. Ako dosegnu do tog sveta (a takav nam izgleda očigledni smisao njihove sudbine), oni će se civilizovati nauštrb svojih nagona, i iskusiće i sami delovanje virusa slobode.

Što se jedno carstvo više humanizuje, to se više u njemu razvijaju protivrečnosti zbog kojih će ono propasti. Pošto mu je izgled raznolik, a struktura heterogena (dok je kod nacije, koja predstavlja organsku realnost, obrnut slučaj), potrebno mu je, da bi opstalo, koheziono načelo terora. Ako ono prihvati tolerantnost, ona će mu uništiti jedinstvo i snagu, i delovaće na njega kao kakav smrtonosan otrov koji bi ono samo sebi ubrizgalo. Stvar je, naime, u tome što tolerantnost nije drugi, neuobičajen naziv samo za slobodu, nego i za duh; a duh, još kobniji po carstva nego po pojedince, nagriza te džinovske tvorevine, dovodi u pitanje njihovu postojanost i ubrzava njihovo raspadanje. Stoga je on glavno oruđe kojim se služi podrugljivo nastrojena promisao da bi po njima udarila.

Kad bi nam, uprkos proizvoljnosti tog pokušaja, palo na pamet da utvrdimo gde se u Evropi nalaze područja na kojima žive narodi puni životne snage, ustanovili bismo da, što se više približavamo Istoku, životni nagon sve više jača, a da postaje sve slabiji što više idemo prema Zapadu. Rusi nikako nisu jedini narod koji se danas odlikuje životnim nagonom, iako nacije koje ga takođe poseduju spadaju, u različitom stepenu, u područje pod sovjetskim uticajem. Te nacije još nisu ni izbliza pokazale za šta su sve sposobne; neke od njih, kao Poljska ili Mađarska, odigrale su u istoriji ulogu koja se ne može zanemarivati; dok su se neke druge, poput Jugoslavije, Bugarske i Rumunije, pošto su živele u senci drugih, samo nakratko budile iz svoje učmalosti. Ali, ma kakva bila njihova prošlost i bez obzira na stepen njihove civilizovanosti, sve one i danas raspolažu biološkim kapitalom, koji bismo uzalud pokušavali da otkrijemo na Zapadu. Zlostavljane, razbaštinjavane, sunovraćivane u stradanje koje je ostajalo nepoznato, razapinjane između osećanja izgubljenosti i želje za pobunom, one će u budućnosti možda dobiti nadoknadu za tolika iskušenja, poniženja, pa čak i tolike niske postupke. Jačina životnog nagona ne može se odrediti spolja; da bismo je odredili, potrebno je da smo boravili u tim krajevima ili proniknuli u ono što u sebi kriju ti jedini krajevi na svetu koji u svojoj silnoj zaslepljenosti još polažu svoje nade u sudbinu Zapada. Zamislimo sada da je naš kontinent sastavni deo ruskog carstva, zamislimo potom kako to carstvo, zato što je odveć prostrano, slabi i raspada se, što bi prirodno dovelo do osamostaljivanja naroda što su u njemu živeli: koji bi od njih izbili u prvi red i doneli Evropi onaj višak nestrpljivosti i snage bez koga joj preti opasnost da će zapasti u neizlečivu obamrlost? Ubeđen sam da bi to bili narodi koje sam upravo pomenuo. S obzirom na ugled koji oni uživaju, moja tvrdnja izgledaće smešna. “Prihvatam da bi to mogli biti narodi iz Srednje Evrope”, reći će čitalac, “ali zar bi to mogli biti balkanski narodi?” – Ne želim da ih branim, ali ne želim ni da prećutkujem njihove vrednosti. Zar ta sklonost prema pustošenju, prema unutrašnjem neredu, prema življenju u svetu što je nalik javnoj kuću u plamenu, to podrugljivo viđenje velikih nesreća što su se već zbile ili će se zbiti u skoroj budućnosti, ta žučnost, to slatko lenstvovanje čoveka što pati od nesanice ili ubice, zar je bez ikakve vrednosti tako bogato i tako teško nasleđe, to zaveštanje iz koga izvlače korist oni koji otuda dolaze i koji, opterećeni “dušom”, samim tim dokazuju da u sebi još nose ostatak divljaštva? Drski i ojađeni, oni bi želeli da se ovenčaju slavom, a žudnja za njom neraskidivo je povezana sa voljom za samopotvrđivanjem i propadanjem, sa sklonošću ka brzom opadanju. Ako su im reči jetke, i ako je njihov naglasak neljudski i ponekad gadan, to je zato što ih hiljadu razloga nagoni da jače viču od onih prosvećenih ljudi koji više nisu u stanju da viču. Pošto su oni jedini “primitivci” u Evropi, možda će joj dati nov podsticaj, u čemu će ona svakako videti svoje poslednje poniženje. Pa ipak, ako jugoistočna Evropa predstavlja samo nešto užasno, zašto, onda kad odemo iz nje i uputimo se prema ovom kraju sveta, osećamo kao da padamo – to je padanje, doduše, divno – u prazan prostor?

Življenje u dubini, pritajeno bivstvovanje, to jest bivstvovanje naroda koji su – pošto su imali to ogromno preimućstvo da ih je do sada istorija odbacivala – mogli da nagomilaju snove, to skriveno bivstvovanje koje će morati da doživi nesreće što ih vaskrsavanje sa sobom donosi, počinje iza Beča, te krajnje tačke do koje je doprlo zapadnjačko slabljenje. Austrija, čija istrošenost deluje gotovo kao kakav simbol ili ostavlja skoro komičan utisak, oličava sudbinu koja će Nemačku kasnije snaći. Kod Germana se više ne može otkriti ni jedno jedino krupno zastranjivanje, nikakvo poslanje niti bilo kakva pomama, ne može se više otkriti ništa što bi ih činilo privlačnim ili mrskim. Kao varvari kojima je unapred bilo određeno da dožive izuzetnu sudbinu, oni su razorili Rimsko Carstvo da bi Evropa mogla da se rodi; oni su je stvorili, pa su bili dužni da je razore; posrćući sa njima, ona je osetila posledice njihovog iscrpljivanja. Ma kolika bila životna snaga koju oni još poseduju, oni više nemaju ono što se krije iza svake energije, ili što je opravdava. Osuđeni su na to da postanu beznačajni, budući Švajcarci, zauvek lišeni svoje uobičajene neodmerenosti, svedeni na to da jednako razmišljaju o svojim oslabelim vrlinama i svojim umanjenim porocima, bez ikakvog drugog izlaza sem da predstavljaju – i to im je jedino čemu se mogu nadati – jedno beznačajno pleme, oni nisu dostojni straha koji su još kadri da izazivaju; verovati u njih, ili ih se pribojavati znači činiti im čast koju oni gotovo nimalo ne zaslužuju. Njihov poraz značio je neočekivanu blagodat za Rusiju. Da su uspeli da ostvare ono što su smerali, ona bi barem za sto godina morala da se odrekne ostvarivanja svojih velikih ambicija. Ali oni nisu mogli to da ostvare, jer su vrhunac svoje materijalne moći dostigli u trenutku u kome više ništa nisu imali da nam ponude, u kome su bili jaki i prazni. Već je bio kucnuo čas drugih naroda. “Zar Sloveni u odnosu na ovaj svet koji nestaje ne predstavljaju nekadašnje Germane?” pitao se sredinom prošlog veka Hercen, najpronicljiviji i raznim nedoumicama najviše rastrzani ruski liberal, intelektualac koji je postavljao vidovita pitanja, zgađen nad svojom zemljom, razočaran Zapadom, podjednako nesposoban da trajno ostane da živi kako u nekoj zemlji koju bi izabrao sebi za domovinu, tako i u okvirima jednog pitanja, iako je voleo da apstraktno razmišlja o životu naroda, predmetu neodređenom i neiscrpnom, emigrantskoj razbibrizi. Međutim, ako je verovati jednom drugom Rusu, Solovjovu, narodi nisu ono što zamišljaju da su, nego ono što Bog u svojoj večnosti misli da su. Ne znam šta Bog misli o Germanima i Slovenima; ipak, znam da je dao prednost ovim poslednjim, i da je isto toliko uzaludno čestitati mu na tome koliko i osuđivati ga zbog toga.

Danas više nema nikakvih nedoumica u vezi sa pitanjem koje je toliko Rusa u prošlom veku postavljalo sebi o svojoj zemlji: “Da li je ovaj gorostas bio stvoren bez ikakve svrhe?” Postojanje tog gorostasa ima, kratko i jasno rečeno, jedan smisao, i to kakav smisao! Karta na kojoj bi bila prikazana rasprostranjenost raznih ideologija otkrila je da se on već pruža preko svojih granica, da povlači svoje granice onde gde hoće, gde mu se dopada da ih povuče, i da njegovo prisustvo svuda izaziva predstavu manje o krizi, a više o epidemiji, ponekad korisnoj, često štetnoj, a uvek munjevitoj.

Rimsko Carstvo bilo je delo jednog grada; Engleska je položila temelje svome carstvu zato da bi doskočila sićušnosti ostrva na kome se nalazi; Nemačka je pokušala da stvori svoje carstvo kako se ne bi ugušila na jednoj prenaseljenoj teritoriji. Svoje ekspanzionističke namere Rusija će pravdati – što je jedinstven slučaj u istoriji – ogromnošću svog prostora. “Pošto prostora imam dovoljno, zašto ga ne bi imala odviše?” – tako bi glasilo paradoksalno neiskazano rasuđivanje koje se krije kako u njenim proklamacijama, tako i u njenim ćutanjima. Pretvarajući beskonačnost u političku kategoriju, ona će potpuno izmeniti klasično poimanje i tradicionalne okvire imperijalizma, i probuditi širom sveta nadu koja će biti odveć velika da se ne bi izvrgla u duboku pometnju.

Sa svojih deset vekova strahova, tame i obećanja, ona je sposobnija nego bilo koja druga zemlja da se prilagodi mračnoj strani istorijskog trenutka u kome živimo. Apokalipsa joj izvanredno odgovara, navikla je na nju i oseća naklonost prema njoj, i u njoj se danas okušava više nego ikada ranije, pošto je očigledno promenila svoj ritam. “Kuda hitaš, o Rusijo?”, zapitao se već Gogolj, koji je bio uočio pomamu koju ona krije pod svojom prividnom nepokretnošću. Sada znamo kuda ona hita, a osobito znamo da joj se, kao što je to bio slučaj s nacijama kojima je bilo dato da stvore carstva, više žuri da reši probleme drugih nego svoje sopstvene. To znači da tok našeg života u vremenu zavisi od onoga što će ona odlučiti ili preduzeti: ona čvrsto drži našu budućnost u svojim rukama… Srećom po nas, vreme ne iscrpljuje ono od čega smo sazdani. Ono neuništivo, ono drugde začinje se: da li u nama, ili izvan nas? Kako da to utvrdimo? Bilo kako bilo, u ovakvoj situaciji vredi se zanimati samo za strateška i metafizička pitanja, to jest ona pitanja koja nas čvrsto vezuju za istoriju i ona koja nas od nje otržu: vredi se zanimati samo za skup sadašnjih zbivanja i za ono apsolutno, za novine i za Jevanđelja… Nazirem dan kad ćemo čitati još samo telegrame i molitve. Upadljivo je da, što nas više zaokuplja ono što nas neposredno okružuje, to više osećamo potrebu da mu se suprotstavljamo, tako da u istom trenutku živimo u svetu i izvan sveta. Na kraju krajeva, dok gledamo kako carstva jedno drugo smenjuju, preostaje nam jedino da pokušamo da neđemo neku sredinu između iscerenog lica i vedrine.

(1957)

Prevod sa francuskog BRANKO JELIĆ

Odabrao i priredio IVAN ĆUPIN

Navedeno prema: Emil Sioran, Istorija i utopija, biblioteka Alef, Gradac, Čačak, 1987.

Istorija
Pratite nas na YouTube-u