„Slučaj ’Šarli ebdo’” kao porazna slika stanja slobodnih medija
„Multikulturalizam je potpuno propao!”, rekao je Udo Ulfkote, portparol PEGIDA, u Drezdenu na protestima… Ali, ne! Nije Ulfkote. To je rekla Angela Merkel, još u oktobru 2010. Dejvid Kameron joj se pridružio februara 2011. A mesec dana kasnije i predsednik Francuske Nikola Sarkozi je usvojio tu veliku misao. Od tada ni drugi slobodni evropski lideri nisu ćutali…
Pa, šta su onda ti ljudi nedavno radili u Parizu podržani Majom Gojković i velikim ljubiteljem evropskih vrednosti Ivicom Dačićem? Davali veštačko disanje mrtvacu u hladnom grobu? Ili došli da oštre glogov kolac za konačno upokojenje? Na to pitanje nema jasnog odgovora. Jer sve poruke su tu dvosmislene.
Niko se ne bavi ni pitanjem: a šta su svih ovih godina činili nastradali cinici iz satiričnog magazina „Šarli ebdo”? Ako uzmete „slučaj proroka Muhameda” ili, po odnosu prema islamu – potpuno kontradiktoran pristup Kosovu, onda je jasno da su sledili „velika uputstva”. Uvek dvosmislena.
Na kraju i pitanja: za šta su se, u stvari, zauzele stotine hiljada ljudi u Parizu i evropskim prestonicama kad su kao „Ja sam Šarli” štitili „evropske civilizacijske vrednosti”, „nezavisno novinarstvo” i „slobodne medije”. Hajde da se ne bavimo slučajem RTS-a kad su – u Briselu režiranom komadu satiričnog naslova „Milosrdni anđeo” – kao tihi leptiri sprženi novinari koji su radili protiv monopola NATO istine. Ali istinoljubivi mediji i demokratske vlade su objavili i da Sadam Husein ima biološko oružje, da bi jednu zemlju pretvorili u deveti krug pakla. Naravno, biološkog oružja nije bilo. Ili: „masakr na Tjenanmenu”. Ali, iz dokumenata koje je objavio „Vikiliks” jasno je da nije bilo masakra, tek rutinsko rasturanje demonstracija „pendrecima i drvenim palicama”. Ili: Račak. Koga je to od ljudi i naroda koji drže do „evropskih vrednosti” zanimalo što je verifikator OEBS-a Vilijam Voker „verifikovao” brutalnu krvavu laž?
Ovo su samo jaki primeri delovanja „nezavisnih novinara” i „slobodnih medija”. Ali kompletno delovanje tih „civilizacijskih vrednosti” je – manipulacija. Besni bi to okarakterisali kao industriju laži, a promišljeni Hans Magnus Encesberger tačnije – „industrija svesti”.
Ne mora se dokazivati da industrija ne drži do nezavisnog delanja ili slobodnih kreacija. To su zanatlijske veštine, prevaziđene kao niskoprofitabilne. Haos koji je nastao u zapadnom javnom mnjenju posle događaja u redakciji „Šarli ebdoa” jasno pokazuje da, u ono zanatlijsko doba uspostavljenih, principa slobodne štampe više nema. Postoje samo interesi korporativnog kapitala čija je to maska. Sav kredibilitet taložen dva veka u nastojanju da se stvori liberterijanski model štampe pretvorio se u – ogoljenu propagandu.
U takvim medijima, novinarima – kojima bejaše namenjena uloga intelektualnog nadgledanja društva – amputirana je savest. Pa vlasnici ne moraju da „idu u televizijski studio da bi bili sigurni da voditelj lokalnog tok šoua ili reporter rade šta oni žele… Na delu je proces koji određuje kako ljudi sigurno napreduju ka mestima menadžera, urednika, itd… tako što sami usvoje vrednosti vlasnika. Tako, „uspešan čovek” sebe i može „opisati kao sasvim slobodnog”. I gorljivi liberali kao (kolumnista „Njujork tajmsa”) Tom Viker mogu da kažu: „Vidite, niko mi ne govori šta da kažem. Ovo je apsolutno slobodan sistem.” I, za njega, to je istina. Pošto je pokazao, na zadovoljstvo gazda, da je usvojio njihove vrednosti, „on je slobodan da piše što god želi”, objasnio je taj mehanizam Noam Čomski pre dve decenije.
Ad hok pokret „Ja sam Šarli” je fatamorgana. Ne može se odbraniti ono čega nema. Jer to je samo „ono naše što nekad bejaše”, a što je Hana Arent posle objavljivanja „Pentagonskih papira”(1967), kad su Amerikanci shvatili da su im slobodni mediji o Vijetnamu javljali samo laži, opisala kao psihotično trežnjenje: „Uvek se dolazi do tačke posle koje laganje daje suprotne rezultate. Do te tačke se dolazi kad je publika, kojoj se laži upućuju, prisiljena da potpuno odbaci razliku između istine i laži da bi preživela.” Ovo je to ozbiljno vreme, a drama preživljavanja je u toku.
Novinar, autor knjige „Kriza medija i mediji krize”
Izvor Politika, 21. 01. 2015.
