BOGDANA KOLjEVIĆ: KRAJ SAMOOBMANA

Najveći problem zapadnog multikulturalizma je u tome da je tzv. očuvanje pojedinačnih identiteta zajednica...

Najveći problem zapadnog multikulturalizma je u tome da je tzv. očuvanje pojedinačnih identiteta zajednica u stvarnosti značilo isključivanje tih zajednica iz društva

Kada je, posle napada na kule bliznakinje u Njujorku, istaknuti francuski filozof Žak Bodrijar objavio esej u kojem je prvi obrazložio da je terorizam druga strana istog sistema zapadne dominacije pod imenom globalizacije taj uvid imao je snagu iznošenja na svetlo dana šokantne, istine. Kada su se, deceniju kasnije, u proleće 2011, nemačka kancelarka Merkel, britanski premijer Kameron, a na kraju i francuski predsednik Sarkozi, složili oko činjenice da jemultikulturalizam propao, javnost je isto tako u najvećoj meri bila zatečena. Jer iluzija o lepom suživotu različitosti bila je izuzetno bitan sastavni deo priče o savremenoj globalizaciji.

Ali posle ova dva događaja i pojave Islamske države, zašto je bilo ko bio iznenađen napadom na satirični magazin u Parizu, koji je, iako prilično marginalan, bio jedan od primera narativa zapadnog imperijalizma, i to u njegovom sirovom obliku? Razume se, nije stvar samo u predvidljivosti, već pre svega o prestanku obmanjivanja i samoobmanjivanja kada se radi o liberalnom kapitalizmu. Jer, evropska iluzija o besprekornosti multikulturnog društva direktna je posledica prihvatanja neoliberalizma tj. savremenog liberalnog kapitalizma „uvezenog” iz SAD. Ili, preciznije, najveći problem sadržan je u tome da je tzv. očuvanje pojedinačnih identiteta zajednica u stvarnosti značilo isključivanje tih zajednica iz društva. Zato su grupe i populacije o kojima je reč bile duži period politički, socijalno i ekonomski marginalizovane, tj. najčešće proterane na dno svih hijerarhijskih lestvica. To ni najmanje ne znači da su samozvane „evropske elite” bile nacionalističke, već da su bile neoliberalne, usled čega o ravnopravnosti po definiciji nije moglo biti reči. Kada se svemu ovom pridodaju evropske „intervencije za slobodu”, jednačina prema kojoj nasilje i nejednakost jedino mogu posledično proizvesti nasilje kao odgovor postaje sasvim jasna. To su, u najkraćem, i razlozi zbog kojih se najnoviji teroristički čin u Francuskoj nikako ne može tek tako svesti na puki „sukob civilizacija” (iako na prvi pogled tako deluje), jer se radi o jednoj sekvenci višedecenijske etičke, političke, društvene i kulturne propasti zapadnih društava koje su, pored ostalog, svaku „drugost” samo naizgled poštovale.

U čemu je sad značaj kontroverznog obraćanja nove hrvatske predsednice koja je napravila jednu vrstu radikalnog zaokreta u odluci da ne govori više „građanima i građankama”, već „Hrvatima i Hrvaticama”? Pre svega – da ne bude nikakve dileme – opšte je poznat stepen bliskosti predsednice u susedstvu sa SAD i NATO, a u najkraćem zamislivom roku postalo je sasvim „belodano” i koliko je „prijateljski” nastrojena prema Srbima. Postoji, međutim, i jedan aspekt ove priče koji govori o nečem sasvim trećem, što će obeležiti vreme nove Evrope koja će nastati. To je reafirmacija državnosti i nacionalnog osećaja tj. političkih fenomena i pojava koje je globalizacija pokušala da iskoreni – čak svojevrsni savremeni povratak konceptu države-nacije. To je jedan od narastajućih evropskih trendova koji se rađa kao reakcija na lažnu univerzalnost „građanina sveta”.

Svakako, ono što je hrvatska predsednica smetnula s uma – u inače pravilnom obraćanju svima kao državljanima Hrvatske – jeste da upravo afirmisanje hrvatskog naroda sobom povlači i još veće afirmisanje srpskog tj. da će, ukoliko želi da postigne da se Srbi jednog dana prepoznaju u njenom obraćanju, ravnopravnost, jednakost, autohtonost, kao i istinsko poštovanje „drugosti” morati da postanu stvarnost u zajedničkoj domovini. Baš kao što bi u Parizu bilo nesrazmerno bolje da su se Francuzi zaista osećali kao Francuzi tj. da je pravljena jaka država i da se suštinski prihvatilo da svi ostali nisu građani drugog reda.

Jer u praznom „evropejstvu” nije se prepoznao doslovno niko – ni većinski narodi ni oni koji to nisu, baš kao što rastakanje državnog suvereniteta nije dovelo ni do političkog, ni društvenog ni ekonomskog napretka.

Izvor Politika, 25. 01. 2015.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u