MATIJA BEĆKOVIĆ: AKO JE ZA PARIZ, NIJE ZA BEOGRAD

Umesto da se pariski spomenik Karađorđevićima odliva i replika postavlja u Beogradu, pravi je...

Umesto da se pariski spomenik Karađorđevićima odliva i replika postavlja u Beogradu, pravi je čas da se sruši i ukloni i onaj original u Parizu

Inicijativa grupe arhitekata da se pariski spomenik kraljevima Petru i Aleksandru Karađorđeviću odlije i postavi u Beogradu naišla je na oprečne komentare. Jedni misle da bismo tako dobili ne samo spomenik nego i nešto više od spomenika.

A to znači simboličnu obnovu pamćenja i narušenog srpsko-francuskog prijateljstva kao i smanjenje razdaljine između, u naše vreme, prilično udaljenih Pariza i Beograda. Drugi to odbacuju i neće da čuju ni za dva spomenika ni za dva kralja ni za dva naroda ni za dva grada, tvrdeći da je takva inicijativa deplasirana.

Ne opredeljujući se ni za jednu stranu, a u želji da se nađe kompromisno rešenje i ovo pitanje za sva vremena skine sa dnevnog reda, rečenome bi valjalo dodati i nešto što se još nije čulo.

Naime, umesto da se pariski spomenik odliva i replika postavlja u Beogradu, pravi je čas da se sruši i ukloni i onaj original u Parizu. Dok se to ne učini on će uvek biti predmet ovakvih raspri, pa i kamen u cipeli srpsko-francuskih odnosa. Ne bismo se začudili ako bi se ispostavilo da su vlasti nove Jugoslavije i ranije dolazile na ovu ideju, ali možda Francuzi nikad nisu bili skloniji, a međunarodne okolnosti pogodnije, da nam se iziđe u susret.

Prilika je da naum koji nije ostvarila Titova Jugoslavija ostvari suverena i slobodna Srbija. Zavod za zaštitu spomenika, Ministarstvo kulture, Ministarstvo inostranih poslova, valjalo bi da upute zvaničan zahtev nadležnim francuskim institucijama i Unesku koji brine o svetskoj kulturnoj baštini, da se taj spomenik, na naš zahtev, bez mnogo buke, preko noći, ukloni i umesto da postoje dva da ne postoji ni jedan. A nijedan je cilj koji je u Srbiji već ostvaren.

Najprikladnije bi bilo da se taj poduhvat uvrsti u program obeležavanja stogodišnjice Prvog svetskog rata. Francuzi bi tako pokazali da vole nas kao što smo mi voleli njih.

Ali vratimo se na početak i pođimo redom.

Ideja o rušenju sama po sebi sve govori i bez sumnje će kod većine naići ne samo na razumevanje nego i na oduševljenje. Ako joj je gotovo suvišno svako obrazloženje nije li to najbitnije i za njeno ostvarenje.

Pre svega većina naših ljudi ne zna, niti je ikad čula (i dobro je što ne zna i što nikad nije čula, a i da je čula ne bi verovala) da takav spomenik u Parizu postoji. Oni retki koji su čista srca odlazili u Pariz bili su neprijatno iznenađeni šta ih je tamo čekalo, ne verujući očima kad bi, na nesreću, na njega nabasali.

Na povratku o tome nisu nikom pričali, a da su pričali bio bi to klasičan primer širenja lažnih vesti i neprijateljske propagande. Oni koji u Parizu žive obilazili su ga noću, ali u širokom krugu, zazirući da ih ko ne vidi. Iz ambasade su budno motrili i fotografisali sumnjive koji su se tamo vrzmali.

Provokacija je bila utoliko veća što spomenik onoliko štrči, ne manji od onog Knezu u Beogradu, u srcu francuske prestonice, na Jelisejskim poljima, na rubu Bulonjske šume, blizu srpske ulice, tako da ga i najoprezniji nisu mogli izbeći i ignorisati.

Da je taj spomenik u nekom drugom gradu, a ne u Parizu, da je i u Parizu, ali ne tamo gde je, u samom centru, i da je u centru i u Parizu, ali da je podignut nekom drugom, svakako ne bi bacao tako sumnjivu senku na Grad svetlosti. Da li je slučajno što se kod tog spomenika niko naš nikad nije sastao ni fotografisao, niti je kome svome milome preporučio da to uradi.

Ili se fotografisao, ali vodeći računa da se spomenik ne vidi. Ko bi se usudio da takvu kompromitujuću razglednicu pošalje prijatelju u Srbiju, a da se taj ne prestravi ili ga prijavi. Upitajmo se zašto su naši gastarbajteri gotovo po svim pariskim trgovima demonstrirali, a jedino izbegavali da se okupe kod tog spomenika, ako ne iz želje da ih niko ne dovodi u vezu sa njihovim proskribovanim kraljevima.

A da su to učinili, šta bi tek onda svet mislio o nama kad i bez toga ne misli ništa dobro. Kako to da nam se baš nikad nijedan naš reporter nije obratio sa tog mesta? A kakav bi tek skandal izbio da se srpski ambasador prevario da, nekim povodom, na taj spomenik položi venac ili cvet.

Posle svega rečenog i nerečenog, kakav bi presedan nastao kad bi se taj vajni spomenik, koji smo jedva podnosili u Parizu, obreo u Beogradu. I to između dvorova od kojih je jedan njihov, ili ispred Skupštine koju su Karađorđevići i podigli.

Ali pokušajmo da ostanemo prisebni kako bismo problem sagledali hladne glave.

Upitajmo se zar Francuzi nisu imali nikog svog da mu podignu spomenik nego su morali da ga podižu tuđim, i to baš našim kraljevima.

Postoji li još neki slučaj da je nekom kralju podignut spomenik u tuđoj, a da ga nema u svojoj zemlji. Svoje kraljeve su pobili, a našim podižu spomenik. Šta hoće da nam kažu i poruče time što naši kraljevi imaju spomenik u Francuskoj, a nemaju ga u Srbiji.

Da se možda ne usuđuju da tako upućuju neku primedbu nama i našoj novijoj istoriji. Na šta bi ličilo da mi podignemo spomenik Geteu ili Mocartu ili Puškinu, a da ga nema ni u Berlinu ni Beču ni Moskvi.

Da su Karađorđevići, kraljevi Petar i Aleksandar, zaslužili da imaju spomenike mi ih ne bismo srušili koliko god ih je bilo i gde je god koji bio. I da su nam Francuzi bili iskreni prijatelji, pridružili bi nam se, kad smo u jeku obnove i izgradnje porušili sve do jednog – i srušili tog jednog. Ne, izdali su nas, nisu ga srušili i zato im i sada možemo reći otvoreno: Ako je za Pariz nije za Beograd. A kad nije za Beograd, ne bi trebalo da bude ni za Pariz.

Pojava pariskog spomenika u srpskoj prestonici, u ovom času, odudarala bi od svega što današnji svet o nama misli i što Srbija danas radi i predstavlja u očima sveta. To bi bio krupan korak unazad i klasičan primer revizije istorije. Kome je moglo promaći da je te kraljeve u Srbiji malo ko i spomenuo prilikom obeležavanja stogodišnjice Velikog rata, a oni su ga navodno vodili i u njemu tobož pobedili, mada o tome nema čvrstih dokaza.

Zato nema sumnje da bi predstavnici naše države ideju o rušenju mnogo učenije i raskošnije obrazlagali, gorljivije i ubeđenije zastupali nego ideju o podizanju. Da ne govorimo o podršci i nesebičnoj pomoći na koju bismo naišli u čitavom regionu. Recimo pošteno, da li bi se javilo više zainteresovanih domaćih i stranih investitora – za njegovo rušenje ili za podizanje?

Francuzi bi sredstva koja daju na održavanje spomenika mogli da uštede i poslednju ratu prilože za njegovo uklanjanje. Najzad, Francuskoj taj spomenik nije smetao da uđe u Evropsku uniju, ali ako bi se pojavio u Beogradu, postao bi prepreka na našem putu ka EU. Odmah posle Kosova, njegovo uklanjanje bi postalo uslov za naše dalje napredovanje.

Da podsetimo: Na spomeniku je prikazan kralj Petar Prvi Oslobodilac na konju, čiju uzdu drži njegov sin, viteški kralj Aleksandar Ujedinitelj. Možda se, u srećnija vremena, moglo naći i prelazno rešenje.

Recimo da se kralju Petru zameni glava, lako je pogoditi čijom. Kralj Aleksandar bi mogao ostati i nastaviti da drži uzdu novom konjaniku, kao što se to, i bez toga, u stvarnosti već dogodilo. Ali za takvu inovaciju čini se da je propuštena prilika, za sva vremena.

Na kraju, ne zaboravimo koliko hektara najlepšeg građevinskog zemljišta zauzimaju, po Evropi i Bliskom istoku, srpska vojnička groblja, zbog kojih je pomenuti spomenik i podignut. I izračunajmo koliko bi se dobilo da se ta groblja pretvore u šoping centre? Ali o tom – potom.

Izvor Politika, 25. 01. 2015.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u