ROSTISLAV IŠĆENKO: SAD SPREMAJU LIKVIDACIJU UKRAJINE I UBISTVO POROŠENKA

Vašingtonu je potrebna likvidacija ukrajinske državnosti, ali tuđim rukama Ne znam ko je konkretno...

Vašingtonu je potrebna likvidacija ukrajinske državnosti, ali tuđim rukama

Ne znam ko je konkretno – Turčinov? Porošenko? – izdao naredbu ukrajinskoj armiji da prekine primirje. Nezavisno od toga, uveren sam da je odluka doneta u Vašingtonu.

Nije slučajno što je to samoubilačkoj provokociji prethodila poseta Kijevu Džordža Soroša. Ostareli „filantrop”, koji je partnerski sa Stejt departmanom sponzorisao sve postsovjetske fašističke režime (od sakašvilijevske Gruzije do porošenkovske Ukrajine), najkvalifikovanije je mogao da oceni finansijsko stanje kijevskog režima i da odluči ima li smisla produžavati njegovu agoniju finansijskim injekcijama.

Njegova izjava, koju su mediji plasirali 14. januara, nije ostavila mesta nikakvim sumnjama: pacijent je mrtav, leš se ukočio, svaka reanimacija je besmislena. Naravno, u Kijevu su od njega čuli da se – ako se bude strugalo i po dnu i ako se Evropa napregne – još mogu prikupiti sredstva za dalju agoniju. Samo, Soroš je stavio do znanja da je neophodno pronaći 50 milijardi dolara samo za 2015. godinu. Treba imati u vidu da su u 2014. godini (dok su neupućeni još polagali nade u stabilizaciju kijevskog režima) svi zajedno – SAD, Evropska unija i MMF – nekako skupili samo 20 milijardi dolara, koje su naumili da Kijevu odobravaju u naredne tri godine.

Konkretno, Kijev je tokom 2014. dobio samo 7,5-8 milijardi dolara, a i to u vidu kredita. Jasno je zato da računati na 50 milijardi dolara za samo jednu godinu nije uopšte realno. Soroš je i sam priznao da se uzda jedino u čudo. A čuda neće biti – to je jasno i zato što se odmah posle Soroševog obraćanja EU sa zahtevom da se finansira Ukrajina – u Evropi naglo promenio medijski odnos prema ukrajinskoj krizi.

Evropski mediji (uključujući nemačku televiziju) i razna udruženja (uključujući Human Rights Watch) odjednom su „progledali” i otkrili da kijevski režim ratuje sa mirnim stanovništvom, da krši zakone i običaje rata. Još samo malo pa će i Evropa videti da u Kijevu vlada fašistička hunta koja je nogama izgazila sopstveni ustav…

Evropa, dakle, novac neće dati. SAD takođe neće dati. A u tim uslovima, podržavati u Ukrajini uslovnu stabilnost – čime se Vašington bavi od kraja leta prošle godine – apsolutno je besmisleno.

Već u avgustu-septembru prošle godine ukrajinski političari su se delili na dve grupe: većinu su činili oni koji su bili spremni da svrgnu Porošenka, računajući da će od novog prevrata imati manje ili veće dividende, i na manjinu, koja je držala neutralnu poziciju. Sam Porošenko sopstvenu grupu podrške nije imao niti ozbiljan oslonac u ministarstvima sile. Zato on može jedino da zahvali SAD to što još nije zbačen sa vlasti jer je Vašington naprosto zabranio novi prevrat. Amerikanci su odlično znali da Porošenko pokušava da se separatno dogovori sa Moskvom o mirnom rešenju (jer mu je samo mir davao šansu da sačuva i predsedničku fotelju i život). A SAD je bio potreban rat, pa se otvorilo pitanje zašto ostavljati na vlasti preplašenog i izgubljenog Petra Aleksejeviča. Međutim, Amerikance je uvela u zabludu ruska diplomatija.

Mir je bio i jeste na ruku Rusiji pošto prisiljava SAD i njihove evropske saveznike da nekako održavaju u životu mrtvi ukrajinski projekat, a to znači da na njega troše i onako deficitarne resurse. Prevrat u Ukrajini, koji je izveden zato da bi Kijev postao ne samo večni izvor neprijateljstva Rusije i EU nego i crna rupa koja guta resurse Moskve nije ispunio nijedan od tih svojih zdataka – godinu dana nakon prevrata Ukrajina nastavlja da spaljuje resurse SAD.

S obzirom da je Ukrajina samo jedna od ravni globalne konfrontacije Moskve i Vašingtona – dalja koncentracija napora u toj ravni za SAD postaje nepovoljna. Amerikanci ne mogu sa nje da odu jer bi je zauzela Rusija, a to bi bio geopolitički poraz Vašingtona. Samim tim, Amerikancima je potrebno da tu „ravan” razore. Logika je u ovome: neka pobednik dobije ruševine i leš Ukrajine koji se raspada – kad već nismo uspeli da mu vežemo i ruke i noge jedinstvenom Ukrajinom. Dakle, pošto bi Rusiji odgovaralo da SAD napuste Ukrajinu što je moguće kasnije, ruska diplomatija je bezmalo celu proteklu godinu izigravala grbavog, glumila je slabost, izgubljenost i spremnost da se preda. A Amerikanci su – računajući da će Rusija kleknuti, što bi rešilo sve njihove probleme – odlučili da zasad ne dotuku Ukrajinu. Zašto?

Zato što bi – posle pobede nad Rusijom – pitanje izdržavanja kijevskog režima na račun Moskve bilo rešeno samo od sebe. Ali sve što je dobro – završi se pre ili kasnije. Već početkom decembra postalo je jasno da Vašington može rušiti Rusiju koliko god bude hteo, ali da nije u stanju da je sruši, da će se pre srušiti sam.

Zato se ponovo postavilo pitanje – posebno zbog neophodnosti da se skraćuju linije geopolitičkog fronta radi koncentracije resursa na prioritetnim pravcima, a napuštanja ”terena” na kojima se utakmice gube – šta raditi sa Ukrajinom? Čim je postalo jasno da Soroš neće pronaći finansije neophodne Kijevu, sudbina te zemlje, političara i stanovništva, pa i „kreativne klase” koja je bila privikla da je problemi ne dotiču – bila je rešena. Zato je rat buknuo novom snagom.

Sjedinjene Države su odlično znale koliko je nesposobna ukrajinska armija i koliko su za vreme primirja ojačale oružane snage Donjecke i Luganske Republike. Jer za to nije bilo potrebno sedeti u Komitetu načelnika štabova. I iz otvorenih izvora se moglo lako zaključiti da će ukrajinska armija – čak i pri intenzivnosti borbi kakve su vođene 18. januara duž cele linije fronta – iscrpeti svoje mogućnosti za vođenje aktivnih dejstava za samo tri-četiri nedelje, a da će početi da se raspada posle samo još jedne, najviše tri, nedelje ratovanja.

Pritom je bilo jasno da će sa polja boja prva nestati ukrajinska artiljerija koja već sada, sudeći po intenzivnosti vatre, već zaostaje za armijama DNR i LNR, čak i po količini municije. A još su obe republike očito stalno dobijale nove projektile umesto već ispucanih, dok ukrajinska armija popunjavati rezerve granata i raketa tako nije mogla.

Pošto je ukrajinska artiljerija bila lišena mogućnosti da ravnom merom uzvraća artiljerijama DNR i LNR – topljenje njenih rezervi je postalo pitanje bliskog vremena. A sa nestajanjem rezervi – raspad fronta postaje neizbežan. Ukrajina nije u prilici da nadoknadi gubitke ni uz pomoć objavljene mobilizacije. To ne bi mogla čak ni kad bi uspela da mobiliše sve koje je naumila. Uostalom, mobilisani bi se, u najboljem slučaju, nalazili u centrima za obuku u momentima urušavanja frontova.

Amerikanci su sve ovo znali, ali su naterali ukrajinsku armiju na besmislenu ofanzivu, za koju ona uopšte nije bila spremna. To jest, ukrajinsku armiju su osudili na uništenje, a front na – raspad. Zbog čega je ovo potrebno SAD?

Zato što Amerikancima više nije potrebna nedostižna pobeda u Ukrajini već likvidacija same Ukrajine, ali – tuđim rukama i sa što većom vajdom za sebe. Tri-četiri nedelje intenzivnih borbi ne samo što bi istrošile ukrajinsku armiju nego bi i prisilile oružane snage DNR i LNR da same pretrpe značajne gubitke. Ustanici Donbasa još od prvih dana – iako su gubici ukrajinske armije znatno veći – priznaju da i sami imaju desetine i stotine ubijenih i ranjenih.

Ne zaboravimo da armije DNR i LNR sada broje – po najoptimističkijim računicama – ne više od 30-40 hiljada ljudi. Ako se ima u vidu da 10-15 hiljada otpada na pozadinske i jedinice koje čuvaju najvažnije objekte – to znači da u borbenim jedinicama dve republike nemaju više od 20-25 hiljada ljudi. Ovo znači da bi i njihova realna borbena sposobnost – ako bi izgubile 3-5 hiljada boraca (ubijeni i ranjeni) tokom tri-četiri nedelje intenzivnih borbi – takođe bila znatno smanjena.

Sve u svemu, do sredine februara ukrajinska armija će početi da se raspada i da se dezoorganizovano povlači. S druge strane, malobrojni ustanici, koji će takođe pretrpeti ozbiljne gubitke, neće biti u stanju da brzo zauzmu teritorije koje ostavi ukrajinska armija. Jer između Donjecke i Luganske Republike i Kijeva nalaze se velike teritorije na koje će u takvom situaciji osećati vakuum vlasti, pa bi se na njima ustaničke i pojedine kijevske jedinice koje su sačuvale borbenu gotovost nalazile u nekoj vrsti „sendviča”. Moglo bi doći čak do toga da se ulice jednog te istog naselja nalaze u rukama različitih naoružanih grupa.

U takvoj situaciji naglo bi se povećala „emotivnost” nacističkih bataljona skoncentrisanih u velikim gradovima jugoistoka radi održavanja vlasti Kijeva, a mnogo nervoznija bi postala i kijevska propaganda. Silno bi se pojačala njihova kivnost na vlast koja ih je ”izdala” i na proruske aktiviste – petu kolonu koja im je nanela udar sa leđa. U takvoj situaciji, da bi Ukrajina planula biće dovoljan bilo koji povod.

Međutim, neće biti dovoljno organizovati veliki teroristički akt ili celu seriju u ime „proruskih partizana” (ili „agenata ruske Federalne službe bezbednosti, vojne ili obične obaveštajne službe“). Provokacija će morati da zatalasa ukrajinsku nacističku zajednicu i da je usmeri u određenom pravcu. Osim toga, moraće da bude paralizovna (ili izgledati tako) ukrajinska vlast. Konačno, će morati da bude u potrebnoj meri krvav, prilično amoralan i „zakačiti” upravo one slojeve stanovništva koje nacisti smatraju svojima.

Pri ovakvim uslovima, samo jedan teroristički akt (čak i kad bi neko digao u vazduh Černobilj) ne bi bio dovoljan. Potrebna će biti pogibija neke krupne političke figure ili figura da bi se tobože (ili realno) paralizovala ukrajinska vlast kako ne bi mogla, čak i ako poželi, da zavede red.

Porošenko je idealna sakralna žrtva (tim pre što je za Amerikance – izdajnik), ali – da sam na mestu „mladog genijalca” Jacenjuka – ja se takođe ne bih osećao opušteno. Likvidacijom Ukrajine Jacenjuk takođe postaje nepotreban i čak opasan jer bi mogao davati iskaze nekom „Međunarodnom tribunalu za bivšu Ukrajinu”. Zemlji bez ekonomije takav simbol ekonomiste – jednako velikog, kao što je Jušćenko bio veliki bankar – takođe nije potreban.

Ukrajini niko više neće dati kredite ni zbog Jacenjuka, a ni bez Jacenjuka. Herojska smrt je jedina korist koju on može doneti SAD. Ako neko digne Vrhovnu Radu u vazduh za vreme plenarnog zasedanja kojem istovremeno budu prisustvovali Porošenko i Jacenjuk – imate pravo na jedan pokušaj da pogodite ko će biti proglašen krivim bez ikakve istrage. Pogotovo ako još neki „narodni osvetnici” za to preuzmu odgovornost.

Naravno, nacistima iz bataljona koji ratuju protiv Donbasa – pljucka se na Porošenka i Jacenjuka. Ali u Radi će na tom zasedanju biti i njihovi komandanti. I Jaroš, i Parasjuk, i kozak Gavriljuk – a ne osvetiti se za njih već bi bilo sramno. Osim ovoga, da nečega ne bi falilo, mogu se paralelno izvsti teroristički akti u bolnicama u kojima se leče „heroji antiterorističke operacije”.

Možete li da zamislite kako bi varvarsko ubistvo bespomoćnih „heroja” bilo tretirano u ukrajinskim medijima? Njima instrukcija iz američke ambasade ne bi bila potrebna – oni bi sve sami pravilno odradili. A višnja na torti moglo bi da bude miniranje neke hidrocentrale na Dnjepru. To bi Amerikancima odjednom rešilo nekoliko problema.

Kao prvo, realna razaranja koja bi napravila vodena stihija ne bi bila tako velika, ali bi unapred postavljene kamere mogle da pokažu užasniju sliku od onoga što je bilo viđeno za vreme cunamija na Tajlandu. A „eksperti” (čak po svojoj inicijativi) odmah bi počeli da govore o milionima potencijalnih žrtava.

Kao drugo, to bi automatski odvojilo levu obalu Dnjepra od desne. Brane bi bile dignute u vazduh, a mostove bi odnela voda. To bi značilo da narodni ustanici bez ruske armije ne bi bili u stanju da forsiraju Dnjepar. A treće, ako budu uspeli da sve to (od likvidacije političke vrhuške do namerno izazvane tehnološke katastrofe) bude izvedeno za 3-5 ili deset dana (a obavezno će biti jer CIA za to i hrane), pa još uspeju da za sve to okrive Rusiju i Donjecku i Lugansku Republiku – makar za saučesništvo ili bar za indirektno podržavanje terorista – u tom slučaju međunrodna zajednica sigurno neće biti u stanju da brzo i konsolidovano uzme pod kontrolu situaciju u Ukrajini.

Svako učešće Rusije blokiraće Zapad koji će optuživati Moskvu za sučesništvo u zločinu. Bilo kakvo razrešenje situacije samo snagama Zapada takođe će biti nemoguće (čak i ako SAD i EU odluče da ne deluju na bazi rezolucija UN) jer za to neće imati dovoljno operativnih i slobodnih vojnih snaga. Na kraju, legitimno predstavljati Kijev –dok to još bude potrebno SAD – biće u stanju jedino Turčinov na čelu onoga što ostane od vlade, a i taj ostatak bi lako mogao nestati.

Dalji razvoj događaja bio bi razumljiv. Nacisti bi krenuli da se svete za svoje „ratne drugove”. Uključili bi se njihovi bataljoni razbacani po celoj zemlji, a nacisti iz ukrajinske Službe bezbednosti i MUP bi im pomogli. Ustanici su još u stanju da pruže ruku pomoći Harkovu i levoobalnim rejonima Dnjepropetrovska i Zaporožja i da probije kopneni koridor do Krima. Ali, dalje bez Rusije ne bi mogli da prodru jer ne bi bilo mostova.

Partizanske grupe su jače na levoj obali. One bi se, naravno, borile i u Odesi, možda čak i u Kijevu, ali bi snage bile nejednake. Partizanski otpor na desnoj obali stvorio bi priliku da nacisti izgube podršku „kreativne klase”, koja je opsluživala kijevsku huntu. Ta klasa u SAD nikome nije potrebna jer ne ume ništa da radi, a navikla je da dobro jede. Niko je neće hraniti samo za „ukrajinstvo” (kome je potrebno ukrajinstvo bez Ukrajine?!).

Niko od njih ne zna mnogo pojedinačno, ali bi svedočenja svih njih omogućila da se sastavi mozaik onoga što se događalo. A, ako oni njeni pripadnici za vreme novih „ukrajinskih ekscesa” budu pobijeni u sopstvenim kućama – kao što „tutsi” kolju „hutu” i kao što „hutu” kolju „tutse” – to će biti žalosna osobenost građanskog rata.

Gurnuvši Ukrajinu od somalizacije ka ruandizaciji, SAD će biti u stanju da minimizuju efekte svih pobeda Rusije i da krvlju zaliju tragove svih svojih zločina, a što je najvažnije – učinile bi svoje učešće u traženju rešenja za Ukrajinu, koje bi potom usledilo, ne samo nophodnim, nego i neizbežnim. Jer Amerikanci bi tako sačuvali svoje pozicije na evropskom kontinentu i kontrolu nad preplašenom EU.

Ovo je samo jedan od mogućih scenarija provokacija koje za Vašington rešavaju problem spaljivanja ukrajinskog terena za igru. A sličnih scenarija mogu biti stotine. I svi mogu biti realni – štaviše, Amerikanci bi trebalo da ih već razrađuju. Inače, njihove specijalne službe, Pentagon i Stejt departman utaman troše državni novac.

Broj zločina koje su Vašington i Kijev već počinili, ne čini izneti scenario ničim posebnim, sasvim obrnuto – sam scenario se potpuno uklapa sve dosadašnje događaje. Sto žrtava na „majdanu” u februaru 2014. samo je stimulisalo državni prevrat, stotine žrtava iz oborenog malezijskog „boinga” omogućile su im da započnu letnju ofanzivu, a desetine hiljada ubijenih građana Ukrajine – služe im kao sredstvo pritiska na Rusiju.

Čime se desetine hiljada žrtava razlikuju od stotina hiljada ili čak miliona? Samo time što SAD dosad nisu imale potrebnu da organizuju hekatombe na mestu današnje Ukrajine. A sada se ta neophodnost pojavila.

Spasiti ljude mogu samo dve okolnosti:

– Tradicionalna nesposobnost ukrajinskih izvođača američkih planova da uspešno realizuju makar jedan; i

– Poslovična umešnost Putina da smisli pravi izlaz i iz najbezizlaznije situacije.

Ali takve stvari su izvan domašaja racionalne analize. To je ono: kako se posreći.

Izvor Fakti, 25. 01. 2015.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u