AMERIKA JE OSUĐENA DA BUDE LIDER (1)

ROBERT D. KAPLAN Da je Rusija 90-tih bila sposobna da provodi uticaj na slovenskom...

ROBERT D. KAPLAN

Da je Rusija 90-tih bila sposobna da provodi uticaj na slovenskom Balkanu, Zapad ne bi mogao da deluje bez posledica

Snovi bilo kog predsednika, premijera ili državnika praćeni su pitanjima „šta bi bilo kad bi bilo“. Šta bi bilo da sam ranije otpustio ministra odbrane ili da sam zamenio onog generala u Iraku ovim drugim pre nego što je bilo prekasno? Šta bi bilo da nisam imao puno poverenje u procenu vazdušnih snaga kad su mi rekli da se u ratu u Južnom Libanu može pobediti sa neba? Šta bi bilo da sam imao više kopnenih trupa u Iraku od samog početka? Šta bi bilo da sam prekinuo ove besmislene pregovore između Izraela i Palestine par meseci ili bar par nedelja ranije? Šta bi bilo da sam postavio više pitanja na sastanku i da sam ranije poslušao savete pomoćnika mog sekretara ili bilo koga drugog ko mi je rekao da može učiniti nešto povodom Ruande. Ceo svet, kao i moja reputacija, bili bi drugačiji.

Predlozi koje nismo poslušali proganjaju sve nas u političkoj zajednici. Svi želimo da budemo u pravu i da pripišemo neuspeh nekom drugom. Svi želimo da promenimo sudbinu, čak i oni koji smatraju da je ona zaista određena. Na primer, znamo, uprkos neslaganju Isaije Berlina sa teorijom velike snage koju imaju nepersonalizovani faktori, kao što su geografija i kultura, da oni zaista jesu važni i da imaju uticaja na zadatke koji su pred nama. Koju god strategiju da izaberemo za intervenciju, Iračani se nikad neće ponašati kao Šveđani, isto kao što se Avganistanci ili Libijci nikad neće ponašati kao Kanađani. Poređenje je ponekad toliko jednostavno. Iako su individualci postojaniji i konkretniji od nacija kojima pripadaju, grupne karakteristike zaista postoje i one moraju imati svoju ulogu u predviđanjima bilo kog analitičara. Kolektivne karakteristike naroda su prosto skup svih njihovih iskustava stečenim na određenom životnom prostoru kroz stotine ili hiljade godina istorije.

ISTORIJA I SUDBINA
Ali to je samo jedna polovina. Takođe nam je poznato da veliki istorijski događaji mogu u trenu da se preokrenu zahvaljujući ovoj ili onoj nepredviđenoj situaciji. Iako sudbine Avganistana ili Libije možda nikad neće biti kao sudbina Kanade, bolji ili lošiji ishodi na tim mestima su mogući, a oni zavise od individua koje kroje njihove politike; zato svi mi, kao što je Berlin ispravno predložio, moramo preuzeti moralnu odgovornost za naše akcije. Baš zbog toga što su pogrešni izbori i pogrešna mišljenja sastavni deo spoljne politike, mi nastavljamo sebe da mučimo stalnim preispitivanjima naših odluka.

Šta je sudbina – ono što su Grci zvali „moira“, što znači „onaj koji deli karte“? Da li uopšte postoji? Ako postoji, Herodot najbolje uviđa njenu kompleksnost – bilo da piše o geografskoj određenosti koja se kod njega odnosila na kopnenu masu Grčke i Male Azije i kultura koje su na njima nastale ili o prijemčivosti koju ima na čovekov udes; on vešto prenosi kako se lični interesi često prepliću sa vrtlozima stradanja i patnje, pa epski događaji proizlaze iz najneobičnijih dešavanja i ljudskih sudbina. Zbog toga što na nju utiče toliki broj faktora, sudbina čoveku ostaje nerazumljiva. U kratkoj priči Horhe Luis Borhesa Lutrija u Babilonu reč sudbina označava potpunu slučajnost: bilo da se neko obogati, bude mučen ili pogubljen, spojen sa predivnom ženom ili završi u zatvoru, sve to je isključivo stvar sreće. Ništa nije unapred određeno, kao što nema ni moralne odgovornosti. Što se mene tiče, ovakav pogled je neuverljiv i neprihvatljiv, bez obzira na snagu alegorije koju priča sadrži.

Kako može velika istorijska epizoda biti odlučena unapred? Deluje nemoguće. Što više starim – sa iskustvom trodecenijskog staža inostranog dopisnika iza sebe – sve više uviđam da je, osim u klasi brilijantno intuitivnih umova – uključujući poznog Hantingtona, Zbignjeva Bžežinskog i Henrija Kisindžera – politička nauka i dalje uglavnom predstavlja samo aspiraciju i da Šekspirove tragedije i istorija pružaju mnogo bolji uvid u bizarno manevrisanje na dvoru poslednjeg cara i carice Romanovih, Nikolaja i Elene Čaušesku u Rumuniji, Slobodana Miloševića i Mirjane Marković u Jugoslaviji ili Zvijada i Manjane Gamsahurdi u Gruziji. Ukratko, ne postoje naučni metodi za razumevanje međunarodnih odnosa. Pre svega postoji pronicljivost, koja je po definiciji šekspirovska.

Da, geografija i kultura su važne. Tropsko izobilje proizvodi bolest, isto kao što umerena klima sa dobrim prirodnim lukama proizvodi bogastvo. Ali ovo je samo pozadina ogromne i zujeće košnice ljudskih kalkulacija i detalja koji se nikada ne mogu znati unapred. Ipak, tokom mog života upoznao sam ljude koji su oštri i željni konfrontacije. Takvi kreiraju krizu za krizom nanoseći štetu sebi i svojim vezama, kao što sam upoznao i druge koji se sa pravom smatraju pažljivima i umerenima a koji idu od jednog – naizgled lakog – uspeha do drugog.

Ličnost, bivajući sama po sebi delimično fiziološke prirode, zaista može da bude predodređena za nešto, a šta je to nego sudbina?

RUSKA REVOLUCIJA
Upravo ova kontradiktornost u vezi sa sudbinom stvara naše najbolje istoričare: muškarce i žene koji razabiraju velike determinišuće obrazce, ali samo u okviru haosa međuljudskih interakcija kojeg je nemoguće predvideti. Samonavođeni silom unutrašnje jasnoće koju njihove ličnosti poseduju, oni deluju u skladu sa sopstvenom pokretačkom snagom, bilo u dobru ili zlu.

nikolajdrugi03Klasično delo koje mi pada na pamet je Ljudska tragedija: Ruska revolucija 1891-1924, knjiga istoričara sa Univerziteta u Londonu Orlanda Figesa. „U svakom ishodu bilo je neizbežno da se (ruska) revolucija završi boljševičkom diktaturom“, piše on. „Postojalo je više presudnih momenata pre i posle 1917. kada je Rusija možda izabrala da sledi demokratičniji kurs“. Pri tome, Figes dodaje: „Ruski demokratski neuspeh bio je duboko ukorenjen u političkoj kulturi i društvenoj istoriji. U odsustvu državne protivteže despotizmu Careva; izolacije i krhkosti liberalnog civilnog društva; zaostalosti i nasillja ruskog sela, koji su doveli do toga da veliki broj seljaka ode i potraži bolji život u industrijskim gradovima; i u čudnom fanatizmu ruske radikalne inteligencije.“

Figes nam daje determinišuće silnice, a onda nam, kao dobar romanopisac, pruža opširan uvid u druge detalje i faktore bez kojih se možda ni oni odlučujući ne bi razvili. Da samo Car Aleksandar III nije umro od infekcije bubrega u 49. godini života, mnogo pre nego što je njegov sin Nikolaj II bio sazreo da preuzme vladavinu. Da je samo Nikolaj zaista podržao premijera Petra Stolipina i da je na samom početku priznao talenat još jednog birokrate Princa Ljvova. Da samo carević Aleksej nije imao hemofiliju, koja je primorala kraljevsku porodicu da se oslanja na tretmane mistika Grigorija Raspućina, čiji štetni uticaj je imao fatalne posledice po režim. Da je samo Aleksandar Kerenski bio emocionalno stabilniji i manje zaljubljen u sopstvenu retoriku; samo da njegova privremena vlada nije stavilo svo bogastvo na ofanzivu protiv Nemaca u proleće 1917. Samo da Lenjinova plemićka prošlost nije uticala na stvaranje njegovih tako „dogmatskih“ i „zapovedničkih metoda“; samo da je bio uhapšen ili čak privremeno zadržan od strane noćne patrole kada se maskiran ušetao u Smolnij Institut u Petrogradu ne bi li uspostavio kontrolu nad zavađenim boljševicima i poveo ustanak u oktobru 1917. I tako dalje… Još jednom smo zašli u paradigmu geografije i kulture kretajući se ka šekspirovskoj paradigmi, da bi na kraju završili u polju „potpune slučajnosti“. Iako Fides kazuje da „istoričari ne bi trebali da brinu o hipotetičkim pitanjima“, njegov literarni prikaz istorije navodi čitaoca da razmišlja i o drugim ishodima.

TEORIJA VELIKIH LIČNOSTI
Društvena dešavanja, zbog toga što uključuju ljudski faktor, ne mogu biti svedena na formule. To je u krajnjoj tački razlog zbog čega su istoričari više cenjeni od političkih stručnjaka. Naravno, Holokaust je imao svoje korene u viševekovnom antisemitizmu u Evropi, koji je, sa druge strane, delimično bio izazvan socijalnim i kulturnim uzrocima. Međutim, da li bi se Holokaust – ili uostalom Drugi svetski rat u Evropi – dogodio bez ijedne karakterne crte koju je imao Hitler, u kojem su se spojili opsesivna žeđ za ubistvima Jevreja, talenat za praktične (operativne) veštine i megalomanski način vladavine u dobu Velike depresije?

Dakle, da li smo se opet vratili na istu teoriju, takozvanu „teoriju velikih ličnosti“ (ili, u Hitlerovom slučaju, užasnih ličnosti)? Takav pogled bio bi previše simplifikovan. U pozadini najsnažnijih ličnosti uvek deluju geopolitički konteksti, koji su, po pravilu, mehaničke i determinističke prirode. Liberalni internacionalisti odaju priznanje Ričardu Holbruku kao velikom čoveku koji je zaustavio pokolj u Bosni 1995. i koji je svojim delovanjem iza kulisa upravljao proterivanjem krvoločnih Srba sa Kosmeta 1999. Ali u pozadini ovoga je stajao jedan fatalistički geopolitički kontekst, bez kojeg Holbruk ne bi bio uspešan kao što je bio. Taj kontekst odnosi se na rusku slabost proizašlu iz kraja Hladnog rata, tokom kojeg je došlo do kolapsa Sovjetskog Saveza. U devedesetim je Rusija prolazila kroz spiralu haosa oličenu u vladavini Borisa Jeljcina. Da je Rusija bila sposobna da provodi svoj uobičajeni istorijski uticaj na slovenskom Balkanu, Holbruk i Zapad ne bi bili u mogućnosti da deluju bez posledica. Razgovori koje je u devedesetim Klintonova administracija vodila sa ruskom vladom o stanju u bivšoj Jugoslaviji bili su zapravo pregovori o spasavanju ruskog obraza – nikako traženje suštinskog razumevanja. Da je Rusija u devedesetim bila nalik Rusiji Vladimira Putina, sa agresivnom i centralizovanom vladavinom, to svakako ne bi bilo moguće.

bush 280982S1Ovo je, naravno, hipotetisanje. Ali je interesantno jer, kao i sve druge hipotetičke pretpostavke, pokazuje koliko kompleksna i čak metafizična stvar može da bude sudbina. I dalje ćemo morati da se nosimo sa istorijom, kako se na kraju ispostavilo. Velike ličnosti, nakon svega, one su koje se herojski uhvate u koštac sa datom situacijom, a ne teoretišu o konstelacijama o kojima je moguće samo maštati.

I zagovornici i protivnici rata u Iraku mogu da se slože da vodeće figure iz administracije Džordža Buša (juniora) nisu imale vanserijske potencijale. Pravili su ozbiljne greške. Nije stvar u tome da su iračka vojska i Baz partija bile rasformirane i zabranjene. Dati administraciji zasluge za to bilo bi nepravedno, jer iračka armija se dezintegrisala sama od sebe, a Baz partija je ugašena iz samog vrha u početnoj fazi okupacije da bi se pridobila naklonost šiita.

Međutim, mnoge druge stvari su urađene pogrešno. Okupacija prosto nije unapred isplanirana i kadrovski pokrivena. Privremeni koalicioni organ pokušavao je da se nadmeće umesto da kompletira okupacione snage. Previše poverenja dato je povratnicima iz egzila. Ključna prva faza okupacije poverena je neiskusnom generalu sa tri zvezdice (čina) Ričardu Sančezu. Nakon toga je došao Džordž V. Kejsi junior, otupeli general pogodan za mirnodopske uslove (ako tako nešto uopte postoji), koji je potpuno bio lišen bilo kakve intuicije i kulturološkog predznanja neophodnog da bi se nosio sa Iračanima, ili da bi rukovodio bilo kojom većom operacijom. Ako u obzir uzmemo ubrzani tempo modernog ratovanja, predsednik Džordž Buš i ministar odbrane Donald Ramsfeld nisu otpustili i zamenili generale dovoljno brzo. Lista se nastavlja unedogled…

(Nastaviće se)

Autor je stariji naučni saradnik u Centru za novu američku bezbednost u Vašingtonu. Autor je petnaest knjiga iz oblasti međunarodnih odnosa, uključujući „Osvetu geografije“ (Random House, 2012), „Ofanzivu anarhije“ (Random House, 2000) i „Azijski kotao“ (Random House, 2014).

Preveo ALEKSANDAR VUJOVIĆ

The National Interest

Svet
Pratite nas na YouTube-u