O DOBRU I DA LI JE MOGUĆE?

  MILE MILOŠEVIĆ Srbija postaje divlji prostor, ne mogući da se izbori ni sa...

 

MILE MILOŠEVIĆ

Srbija postaje divlji prostor, ne mogući da se izbori ni sa sobom, ni sa sindromom „ludila sreće“, a ni sa neprijateljima

Nikad nisam sumnjao da će Nemci, ako zatreba, bacati pridošlice sa mostova. Da će Rusi, ako Zapad bude zatezao, sami doći po svoje. To je bio moj stav i kad im je nesrećni Gorbačev dao da sruše zid. Isto tako, nisam sumnjao da ćemo kapitalizam prvo upoznati kroz kriminal i prostituciju kao i da će nam se radni odnosi izvrgnuti u prirodu onih uz vremena kad je Marks pisao Kapital. Tada ipak nisam znao da će se sve to toliko odnositi na dobro i zlo, kao da će samo očuvanje našeg imena zavisiti od Rusa. I pored Špenglera i Tojnbija, nisam razumevao metaistorijski, a nisam znao za Danilevskog, još manje za kneza Trubeckog ili Gumiljova, ali mi je bilo poznato da nismo u osnovi formirano društvo, pa ni dovoljno organizovano da bi njime vladalo pravo (otud moja privrženost Koštuničinom radu).

Kao društvo zadovoljavali smo se ideološkim supstitutom, zapravo provizorijumom koji nije trpeo ni pitanja, ni dijalog, niti želeo društveni razvoj. Zato nikad nije uspostavljena ravnoteža vrednosti i interesa života, koja bi svemu pretpostavljala dobro. Uostalom, dobro se ne pravi, nego se događa, a nema ga neposredno ni u prirodi ni u čoveku. Kako bi rekao Hamvaš, ljudski posao je da „pozlaćuje“ (kako bi se dobro i zbog nas događalo – moj umetak, moje razumevanje). Tako da se samo hermeneutičkim jezikom i može govoriti o dobru. Iako je ono stalno pojavno i ispoljeno kao opozicija izlomljenom gradskom stepeništu. Prevladava, međutim, kao neprimećena beda, odsustva dobra, poput izlokanih trotoara, zatravljenosti ili ledine; vetra koji svuda raznosi đubre; turobne i na momente groteskne arhitekture. Kao dnevna komunikacija ljudi na šalterima, kod lekara, u sudu, medijima. Nigde se ne događa dobro.

Uostalom, primetna je potpuna i neverovatna oslepljenost za dobro političara, privrednika, obrazovanja – iako bi nam svima moralo biti jasno da bi se, kakvi smo, odavno međusobno istrebili da dobro nije makar malo veće od zla. Da nema te intervecije samog dobra, koje nam se dogodi često protiv naše volje a sigurno protiv naših želja, posebno nagona.

Od 2008. proživljavamo sve otvorenije posledične manifestacije krize globalizma a ne samo interesne borbe pomeranja ose moći na istok. Kad je u novogodišnjoj noći 2015. upokojeni U. Bek 1986. najavio svoju verziju riziko društva očekujući individualizaciju, niko nije očekivao da će se globalno društvo naći u višestrukoj krizi tako da se već nekoliko godina računa sa kršom destrukcije društava, sa degeneracijom indentiteta i kolapsom mnogih planetarnih prostora.

fallingdown02

SMRT VELIKOG SREDNjEG SLOJA

O prvom smo već nešto govorili kroz pojam nove sociologije u Srbiji i posledicu da je 30 odsto građana Srbije isključeno iz društva. Zapravo je reč o praćenju globanog procesa, kod nas ekstremnijeg koliko smo agresijom NATO države i sankcijama opustošena zemlja. Fenomen odumiranja velikog srednjeg sloja je opštezapadna boljka, kao što to primećuje Kornelija Kopeč (2014), upravo elaborirajući 30 odsto isključenih u Nemačkoj. Njih u odnosu na njihove prilike politički reprezentuju Pegida i Alternativa za Nemačku. Dok vladajuća elita, posebno katolička iz Bavarske, nema ništa protiv migranata, kao sredstva pritiska na cenu rada. Tako se konkurišuće pridošlice upotrebljavaju u demontaži države blagostanja, koja se događa i kroz privatizaciju. Već je naučno utvrđeno da je to osnov siromašenja zdravstva i drugih podsistema.

Kako god, veliki srednji sloj postaje prošlost, tako da građansko društvo, a posebno pokušaj demokratije (jer je ona uvek samo pokušaj, a ne „u dolasku“, kako se Derida nadao) odlazi na đubrište istorije, zajedno sa vladavinom prava društveno oganizovanog sistema.

Ove štete globalizma zapravo je omogućio i pripremio problem priznanja novog globalnog čoveka, čiji se indentitet pokazuje ne samo rizičnim nego neodrživim, kao što to na Hegelovom tragu afirmiše kao pitanje mogućnosti A. Honet (2009) a razrađuju J. Đurić (2012) kao pitanje potrage za indentitetom u globanim procesima i preobražajima indentiteta. Kopečova je na tragu Bekovih zapažanja o problemima površnih – mobilnih veza po pitanju porodice utvrdila da one ne vode subjektivizaciji, kako je Bek očekivao, nego do raspada ličnosti i opšteg zahteva za povratkom u nacionalno društvo, ka stabilnom indentitetu kroz društvo, ukorenjenost i zavičajnost života stalnog okruženja, ka porodici. Ali da li je to moguće?

Bez ikakve sumnje, nomadski indentitet ne može biti civilizovan, ma koliko se nekad tvrdilo da će samo ti i takvi ljudi opstati (K. Vajt, Nomadski duh, 1994). Koliko god oni bili fleksibilni, kako bi se reklo danas, globalno društvo se ne pokazuje mestom čoveka. Međutim, kako je zapravo reč o dubljim i trajnijim procesima – koji se odnose zapravo na celokupno vreme moderne – mi se danas srećemo u svemu sa mutiranim pojmom individualne sreće. Na primer, tako se kreće i u našoj javnosti rasprava o surogat majčinstvu – da je iza toga, prema komentarima koji ga zdušno podržavaju, odlučujuće pitanje individualne sreće. Ako će to nekog usrećiti, bez bilo kakvog obzira na sve ostalo, onda više ne može biti dobrog. Znači, moderna, sa svojim sekularizmom, nije samo dovela do opšteg propadanja institucija nego i patologizacije sreće kao ultimativnog orijentira čoveka u tom svetu puke inhalacije raspoloženja (kolokvijalno – vajb). Otuda je lako da otpadne svaki holizam, pa i realizam, u korist nominalizma sreće atomizovane mase. Te je danas osnov na Zapadu i zato izbavljenje iz krize globalizma ne može da uspe jer svako misli tek na svoju ličnu sreću. Uostalom, i kod nas su se izbori dobijali na paroli kako se samo jednom živi.

fallingdown03

PROSTORI DIVLjAŠTVA

Konačno, kolapsom prostora koketiranja sa „neuspešnim državama“ (Č. Kegli i J. Vitkof, 2004) danas bukvalno postoje zone divljaštva sa tendencijom brzog rasta, tako da bi samo ostala ostrva uređenosti i civilizacije. Čak postoji tendencija da se ti prostori divljaštva uključe u međunarodno pravo, počev od Kosova i Metohije, golom silom ostvarene NATO države i njenog vojno-institucionalnog, ekonomskog i medijskog aparata. To su uradili i sa Ukrajnom, priznajući zločince iz Odese za državnike, isto kao kao šiptarske zločince sa Kosova i Metohije, a sutra će verovatno priznati i ISIL kad im zatreba pešadija za rasparčavanje Irana i Rusije.

Više puta sam pominjao S. Sasken i njenu viziju budućeg sveta gradova, između kojih je ona videla „treće zone“ čak i u državama blagostanja. Uostalom, u prošlom tekstu sam pisao da raste aparat nadzora u Srbiji, a da istovremeno nema razvoja, pogotovo da nema društvene katarze i da nas na okupu drže bunilo, koje je odavno tu, i one već pominjane IFE-mreže. Kao što se stvaraju privatne armije nadzornika i uterivača, a sada i nosilaca pečata. Kao što komunalci otvoreno prerastaju u paramilitarnu formaciju, koja će da bije i stavlja lisice umesto da skida mačke sa drveća. Raste aparatura nadzora i njen terorizujući potencijal. Srbija postaje po sebi sve više divlji prostor, ne uspevajući da se izbori ni sa sobom samom, ni sa sindromom „ludila sreće“, a onda ni sa neprijateljima i kreatorima budućnosti bez dobra. Jer ta budućnost nam je garantovana u zonama divljaštva u stanju trećeg kmetsva i hobsovskog kratkog, lošeg i nasilnog života svih protiv svih.

Uzdam se u to da se dobro događa, jer nas u protivnom odavno ne bi bilo. Na nama je da makar malo sebi pomognemo tako što bi obuzdavali sopstveno zlo i kad nam se čini da od njega zavisi naša sreća. Ona je samo trenutak privida, ma koliko ga mediji produžavali. Ne, mi to ne možemo, osim obezdušeni silom i nad sobom.

Politika
Pratite nas na YouTube-u