AMERIKA JE OSUĐENA DA BUDE LIDER (2)

ROBERT D. KAPLAN Spoljna politika ne može bez determinizma, koji proizvodi svest o ograničenjima...

ROBERT D. KAPLAN

Spoljna politika ne može bez determinizma, koji proizvodi svest o ograničenjima šta SAD mogu, a šta ne mogu da urade u svetu

Podržao sam rat u Iraku. Pominjem ovo kad god javno diskutujem o toj temi. Nisam bio zagovornik izvoza demokratije. Svako ko je upoznat sa mojim radom zna da sam ubirao povlastice od prosvećenih diktatura u mnogim prilikama, još uvek to radim. Ali režim Sadama Huseina nije bio diktatorski: on je bio konstituisan kao neka vrsta represivnog totalitarizma negde južno od Staljina i severno od Asadove Sirije. Lično sam bio upoznat sa time zbog nekoliko reporterskih putovanja po Iraku u 80-tim, posle kojih sam postao novinar koji je bio prilično dobro upoznat sa njegovom pričom. Da skratim, postao sam posvećen. Ipak, bez obzira na to šta će se dogoditi sa Irakom u budućnosti, čak i ako se dogodi nagli napredak i poraz Islamske države, cena koju je Amerika tamo morala da plati sigurno će ostati previsoka. Rat je, kako će se na kraju ispostaviti (iako je sudeći po nekim pretpostavkama sve moglo drugačije da se završi), bio katastrofalan. Tu se moja ubeđenost završila. Pitanja „šta bi bilo kad bi bilo“ zbog mnoštva mogućih obrta sada prestavljaju mučenje iako nas količina učinjenih grešaka u vođenju rata neumitno dovodi do zaključka da je i sama odluka da se izvrši invazija bila greška. Ali velika pitanja, zbog toga što u sebi sadrže pregršt sitnih detalja, moraju ostati stvar interpretacije, a ne sudbine. Možda invaziji na Irak, baš zbog mnogih učinjenih grešaka, od početka nije data šansa za uspeh. Očajnički želim da verujem u ovo jer sam i sam bio zagovornik tog rata, ali na kraju neprospavane noći to mi ne polazi sa rukom. Naprotiv, osećam da je ogroman broj grešaka prateća posledica arogantnog pristupa od samog starta.

Hipotetički: Buš u leto 2002. odlučuje da ne napadne Irak. Sadamov režim nastavlja vojne akcije. Sankcije protiv njega postepeno se ukidaju. Činjenica da nema oružje za masovno uništenje ne izlazi na videlo. Arapsko proleće stiže 2011. godine. Šiiti i Kurdi u Iraku automatski dižu pobunu. Sadam – u krvoločnom maniru, koji je njegov zaštitni znak – ubija isto ili čak i više ljudi nego Bašar al Asad u Siriji. Bušovi, otac i sin, bivaju okrivljeni jer se nisu uhvatili u koštac sa Sadamom kad su imali šansu da to urade (setite se da je mudra odluka Buša starijeg da ne krene na Bagdad došla do izražaja tek kada se njegov sin zaglavio u Iraku).

DA LI JE LIBIJA BILA GREŠKA?

Drugim rečima, možda nikad ne bismo ni videli priliku za mirno prizemljenje bazističkih režima na prostoru Levanta, uzevši u obzir koliko su oni fragmentirali društvo i osakatili sve forme posredničkih društvenih institucija izuzev države na vrhu i plemena i familije na dnu. Bez obzira da li smo vojno reagovali u Iraku i Siriji ili ne, rezultat bi u svakom slučaju bila anarhija. To je fatalizam, znam to. On poriče ljudski faktor, pa tako i našu moralnu odgovornost. Iako ovakav pristup možda zaslužuje osudu, to ne čini moju tvrdnju manje tačnom.

Libija i Sirija su proizvodi te slagalice. Intervenisali smo u Libiji iz vazduha, specijalnim operacijama i logističkom podrškom ne bi li sprečili diktatora Muamera el Gadafija da učini masovne zločine nad civilima u Bengaziju i okolini. Potom smo pomogli i podržali smenu njegovog režima. To je rezultovalo pravim haosom u Libiji, destabilizacijom Malija i širenjem oružja širom Sahare. Tripoli više nije glavni grad u zemlji, već puka kontaktna tačka koja služi za pregovore između plemena, bandi i milicija. Haos u Bengaziju doveo je do ubistva američkog ambasadora Dž. Kristofera Stivensa. Otuda: da li je odluka da pomognemo u puču protiv Gadafija bila pogrešna – ne samo u geopolitičkim aršinima već i moralno?

Zagovornici intervencije tvrde, da smo uložili više napora u stabilizaciju Libije pošto je Gadafi ubijen, kako se ništa od ovoga ne bi desilo. Ali iskreno sumnjam – posebno u svetlu iskustava iz Vijetnama i Iraka – da smo ikad bili sposobni da krojimo dešavanja u složenim nama stranim društvima. Nemačka i Japan su bile uništene, poražene i okupirane zemlje, pa su zato i izuzeci od ovog pravila. Takođe, te zemlje su imale tradiciju moderniteta, industrijalizovanih društava i ekonomija, za razliku od zemalja šireg Bliskog Istoka. U jednom trenutku, na nekom nivou moramo poštovati dela sudbine, pa makar i samo da bi obuzdali sopstvenu sujetu. Zbog istog razloga verujemo u Boga.

obamairak

GDE SMO POGREŠILI U SIRIJI?

Pitanje Sirije je teže. Nismo dali sve od sebe da pomognemo politički umerenijim borcima usred velike gungule snaga koje se bore da svrgnu bazistički režim Bašara el Asada. Da jesmo, šanse da budemo uvučeni u složeni pakleno kompleksni konflikt, sa desetinama i desetinama različitih milicija koje u njemu učestvuju, bile bi znatno veće. Ali, da smo to uradili, postojala je šansa da svrgnemo Asada, ujedno sprečavajući nastanak i širenje Islamske države. Naravno, da smo se odlučili za taj korak, moglo je da se dogodi i da svrgnemo Asada, čak i ako ne bismo uspešno pronikli u upravljanje događajima na terenu, ali bi to značilo da smo odigrali ulogu babice u rađanju jednog Suni džihadističkog režima u Damasku. Izaberite šta vam se sviđa. Istinu nećemo saznati nikad. I baš zato što nećemo, ne možemo se baviti pretpostavkama kakva je sudbina mogla da snađe Siriju 2011.

Šta je odgovor na sve ovo?

Determinizam, kao što (Isaija) Berlin piše, predmet je rasprava još od kada su grčki stoici ustanovili dva prividno kontradiktorna pojma: moralna odgovornost individue i „kauzalitet“ – verovanje da su naši postupci nezaobilazni rezultat lanca događaja koji im prethode. Francuski filozof Rajmond Aron govori o onome što je Danijel Dž. Mahouni na ovim stranicama (misli se na magazin The National Interest; prim. prev.) opisao kao „trezvenu etiku ukorenjenu u istini verovatnoće determinizma“, jer se ljudski izbor uvek kreće u okvirima određenih kontura ili ograničenja, kao što je recimo nasleđe prošlosti. To je, verovao je Aron, umereni determinizam, koji prihvata očigledne razlike između grupa i regiona, ali, bez obzira na to, ne podleže preteranoj simplifikaciji i ostavlja mnoge mogućnosti otvorenima. To bi mogao biti najbolji odgovor koji nam je dostupan.

Priznali mi to ili ne, svi smo na neki način umereni deterministi. To je jedini način da preživimo u svetu i da u isto vreme, na primer, budemo dobri roditelji: ako pretpostavimo da ćemo se mi ili naša deca ponašati na određeni način, neki rezultati su verovatniji od drugih. U skladu sa njima ćemo prilagođavati naše akcije.

Dakle, drugi izraz za umereni determinizam je zdrav razum. Uzmimo dosadnu i ustaljenu ilustraciju: ako naš sin ili ćerka upadnu na najbolji koledž na koji su se prijavili, mi ih obično podstičemo da ga pohađaju, jer tako raste verovatnoća da će on ili ona imati dobru karijeru i zarađivati dosta novca. Mi zapravo donosimo takve odluke iz sata u sat tokom svakog dana – odluke zasnovane na pretpostavci da zabeleške iz prošlosti ukazuju na izvesni rezultat u sadašnjosti ili budućnosti. Ovo je donekle fatalistički pristup za koji smo svi odgovorni. Zašto ovaj zdravorazumski fatalizam, razložan i oprezan pre nego dogmatičan, ne bi mogao da se primeni i na spoljnu politiku?

DUG PUT DEMOKRATIJE

Razmislite o promovisanju demokratije u svetu: Engleskoj je trebalo gotovo pola veka da održi prvo parlamentarno zasedanje nakon donošenja Magna karte (velika povelja slobode, engleski ustavni dokument iz 1215. godine; prim. prev.), a više od sedam stotina godina da žene dobiju pravo glasa. Engleskoj je trebao veći deo milenijuma da bi dostigla ono što mi na Zapadu danas smatramo zdravom demokratijom. Funkcionalna demokratija nije oruđe koje možemo prosto da izvezemo, već pre ekspresija kulturno-istorijskog razvoja. Demokratija u Velikoj Britaniji nije proizašla iz programa civilnog društva, o kome su predavanja držali humanitarni radnici; ona je izdanak krvavih dinastičkih spletki i revolucija srednjovekovnog i modernog doba. U sličnom maniru, kakve god domorodačke kulturne predispozicije za razvoj demokratije da poseduje, za Indiju je iskustvo dvovekovne imperijalne uprave Velike Britanije ipak bilo presudno. I druge zemlje u Aziji imale su godine i godine ekonomskog i socijalnog razvoja pod prosvećenim autokratama, koje su ih pripremile za prihvatanje demokratije. U Latinskoj Americi, demokratija je ostavila sporadičan trag jer na nekim mestima bukvalno imamo primere da je sva vlast skoncentrisana u rukama jednog čoveka, dok u drugima imamo maltene stalni haos praćen ekonomskim i socijalnim previranjima. Od afričkih demokratija često imamo samo naziv, sa malo ili nimalo regulatornih organa staconiranih van glavnih gradova. Održati izbore je lako, ključ je u izgradnji institucija. Imajući u vidu ove činjenice i uzevši u obzir da je arapski svet pretrpeo najprimitivniju formu despotizma koja je zabeležena igde u svetu, kako je moguće očekivati da se demokratija može preko noći izvesti na Bliski Istok?

Da, sve ovo jeste neka vrsta determinizma, ali i zdravog razuma.

Da sumiramo, spoljna politika ne može normalno da funkcioniše bez određene doze determinizma. Determinizam proizvodi svest o ograničenjima; ograničenjima koja nam govore šta SAD mogu, a šta ne mogu da urade u svetu. Ovo je čista realnost. Baš zbog toga, svesno ili nesvesno, mi definišemo velike državnike kao one koji rade blizu ovih granica, blizu granica mogućeg. Veliki državnici ne priznaju limite niti determinizam, čak i kada njihova veoma vešta diplomatija predstavlja implicitno prihvatanje činjenice da oni postoje.

Naravno, mnogi će probati da odu korak dalje u odnosu na ova ograničenja, kako u državnim tako i u drugim poduhvatima. Čuveni govor predsednika Teodora Ruzvelta Čovek u areni u širem smislu bio je omaž svima koji su vodili pravednu borbu, čak i ako nisu pobedili. Ali ne vode baš svi računa o tom vrednom osećanju. Na primer, jedan od državnih sekretara Bila Klintona Voren Kristofer putovao je više od 20 puta na Bliski Istok u traženju dogovora između Izraela i Sirije, što se na kraju pokazalo prosto nedostižnim. Njegovi napori bili su potpuno zaboravljeni, kao što će biti i propali pokušaji sekretara Džona Kerija da se postigne mir između Izraela i Palestine. U tim slučajevima je, čini se, prevladao determinizam.

niksonkina

KISINDžER I HOLBRUK

Sa druge strane, Henri Kisindžer dokazao je da ono što se isprva učini kao maglovita mogućnost može biti sprovedeno u realnost. Kisindžer je postao legenda jer je ostvario uspeh uprkos sudbini. Strategija zasnovana na sopstvenoj suštini samo je mapa puta za prevazilaženje sudbine. Kisindžer je video priliku koja je nastala raskolom u kinesko-sovjetskim odnosima i ispregovarao razumevanje sa Kinom, koje je bilo protivteža Sovjetskom Savezu, a koristio se čak i relaksiranjem odnosa sa Sovjetima da bi osigurao pravičan odnos Kineza i zapadnoevropskeih saveznika. Garantujući Kinezima indirektnu zaštitu od Sovjetskog Saveza i ekonomski sve jačeg Japana i priznajući samo jednu Kinu (što je značilo nepriznavanje Tajvana), potezi Niksonove administracije pružili su priliku Kini da se u novom i sigurnijem okruženju više posveti internim nego spoljnim pitanjima. To će omogućiti Deng Sjaopingu da u najmnogoljudnijoj zemlji sveta uvede jednu formu kapitalizma, što će kasnije oko milijardu ljudi širom Azije izvući iz siromaštva. Azijsko ekonomsko čudo kasnog XX i ranog XXI veka nemoguće je čak i zamisliti bez posete Kini predsednika Ričarda Niksona iz 1972. Odatle zaključujemo da amoralna strategija koja se vodi strogo u skladu sa nacionalnim interesom može da dovede do moralno ispravnih rezultata. Jer ono što je vodilo Kisindžera bio je nacionalni interes lišen svakog moralizma, njega poštuju i kada ga ne vole.

Holbruka, sa druge strane, voleli su oni koji moralno-humanitarne interese stavljaju iznad nacionalnih. Kisindžer je bio usmeren na opstanak zemlje u arhaičnom svetu kojem su nedostajali noćni čuvari zaduženi za čuvanje mira, dok je to Holbruku bilo dato na tacni, pa je zbog toga bio u mogućnosti da juri univerzalne ciljeve. Zbog toga što su intelektualci i liberalni novinari generalno univerzalisti pre nego što su zainteresovani za rešavanje pitanja od nacionalnog interesa, Holbruk je postao njihov romantični junak. Kisindžer je ispremeštao šahovske figure na globalnom nivou; Holbruk je doneo mir i zaustavio genocid u jednoj zemlji koja ima određenu – ali ne ključnu – važnost za SAD. U očima njegovih sledbenika to je bilo i više nego dovoljno.

Kisindžer, koji je izbeglica iz Holokausta, znao je da američka spoljna politika ne može prosto da se svede na proučavanje takvih fenomena, dok je Holburk, takođe potomak jevrejskih izbeglica, pokazao da je proučavanje raznih holokausta zapravo centralna tačka američke spoljne politike.

Ali ono što je zajedničko njima dvojici je to da ni jedan ni drugi nisu fatalisti. Za razliku od Kristofera i Kerija, Kisindžer i Holbruk su, što se kaže, odrađivali posao, za koji je sposoban veoma mali broj ljudi u Vašingtonu, ili čak u celoj spoljno-političkoj zajednici.

(Nastaviće se)

Autor je stariji naučni saradnik u Centru za novu američku bezbednost u Vašingtonu. Autor je petnaest knjiga iz oblasti međunarodnih odnosa, uključujući „Osvetu geografije“ (Random House, 2012), „Ofanzivu anarhije“ (Random House, 2000) i „Azijski kotao“ (Random House, 2014).

Preveo ALEKSANDAR VUJOVIĆ

The National Interest

 AMERIKA JE OSUĐENA DA BUDE LIDER (1)

Svet
Pratite nas na YouTube-u