PRVI GAF AMERIČKE AMBASADORKE U SARAJEVU

  NENAD KECMANOVIĆ Nadajmo se da je problem bio samo u tome što Kormakova...

 

NENAD KECMANOVIĆ

Nadajmo se da je problem bio samo u tome što Kormakova još nije dovoljno upoznala složeni bosanski kontekst

Nova ambasadorka SAD u BiH Morin Kormak nije stigla ni da se raspakuje a već je na polovini teritorije zemlje domaćina izazvala negodovanje. Na svom blogu bezazleno je najavila da će se „zalagati da deca u RS i FBiH uče po jedinstvenom planu i programu“.

Očito da je bila šokirana informacijom da već osnovci, npr. u Federaciji, sede u odvojenim bošnjačkim i hrvatskim razredima, da ih podučavaju nastavnici odgovarajuće nacionalno-verske pripadnosti i da uče po različitim nastavnim planovima i programima. Neprirodno je to i domaćim starijim generacijama koje su školovane u komunističkoj BiH, a pogotovo osobi iz zemlje u kojoj u državnim školama u istoj klupi sede bela, crna, crvena i žuta deca, različitih vera i nacija.

Kormakova je, međutim, trebalo da zna da je obrazovanje, prema Dejtonskom sporazumu, u isključivoj nadležnosti entiteta, te da ne podležu unifikaciji na nivou BiH. Ali i to da su građani RS, nakon oduzimanja više desetina međunarodno priznatih prava od OHR, i uz blagoslov SAD, izuzetno osetljivi na diranje u nadležnosti. Istina, Kormakova se izjasnila samo nezvanično na blogu, ali koga su zmije ujedale…, a tu su, kontra Dejtonu, i dalje OHR i bonska ovlašćenja.

bosnaobrazovanje

Istovremeno, Kormakova verovatno ne zna da su slične ideje o jedinstvenim nadnacionalnim bosanskohercegovačkim školskim planovima i programima imale i komunističke vođe u Sarajevu tokom 70-tih. Problem, naravno, nije bio sa prirodnim naukama, ali je sa nacionalnim disciplinama bio nerešiv.

Recimo, za srpsku književnost nezaobilazni Njegoš pisao je o „istrazi poturica“ jer je „poturica gori od Turčina“, ali to je, naravno, provociralo tiho negodovanje kod učenika muslimanske nacionalnosti, a kod nastavnika, zavisno od nacionalnosti, nelagodu ili potajni revolt. Maternji jezik se najpre zvao srpski, pa onda srpsko-hrvatski i na kraju nezgrapno dugo „srpsko-hrvatski, odnosno hrvatsko-srpski“, ali treća nacija je bila frustrirana što se ne pominje i njen tada nepostojeći jezik. Ni vodeći istoričari u ANUBiH nisu mogli da se slože je li osmanski period bio „okupacija“ ili „uprava“. Nacionalna istorija, maternji jezik, nacionalna književnost, pa i odgovarajući školski planovi i programi male Bosance i Hercegovce spajaju s istoimenim narodima u Srbiji i Hrvatskoj, ali i razdvajaju u BiH.

Međutim, to je stvar kulturnog identiteta i ne može da se izmeni političkom voljom ambasadorke supersile. Komunistički funkcioneri, koji su bili moćniji od nje, svojevremeno su potrošili veliku energije i ograničenu stručnost na jalovom projektu da se kulturni identiteti ukalupe u republičke granice i preseku veze sa maticama. A epilog je bio nacionalno-verski rat 1992-95. Demokratijom oslobođeni identiteti mogli su da se smire jedino tragično propuštenim Lisabonskim ili, zakašnjelo spasonosnim, Dejtonskim sporazumom, i zato u njega ne treba dirati. Pogotovo ne tako što će se Gorski vijenac cenzurisati, uvesti haški bhs. kao zajednički jezik, osmanska okupacija proglasiti „uspešnom pričom“, te nametnuti jedinstven nastavni program.

Nadajmo se da je problem bio samo u tome što Kormakova još nije dovoljno upoznala složeni bosanski kontekst.

Pres RS

 

Politika
Pratite nas na YouTube-u