FRONT PROTIV PRODAJE TELEKOMA ILI DRUGA ŠANSA ZA ODBRANU OD ROPSTVA

  ALEKSANDAR PAVIĆ Borba protiv prodaje Telekoma je početak borbe protiv rasprodaje zemlje, za...

 

ALEKSANDAR PAVIĆ

Borba protiv prodaje Telekoma je početak borbe protiv rasprodaje zemlje, za njeno oslobođenje i budućnost

Često se kaže da se, kada se propuste dobre šanse, retko dobije prilika za popravni. Ipak, dobili smo je. Ne toliko zato što smo je kolektivno zaslužili, već zato što još uvek nije prodato sve što u zemlji Srbiji vredi. Na primer Telekom. I treba uraditi sve da on ne bude prodat.

Prethodna velika prilika za odbranu države, slobode, zakonitosti, i odbrambene moći zemlje ukazala se u periodu od decembra 2012. do Vidovdana 2013. U tom intervalu, od stupanja na snagu dogovora o „integrisanom upravljanju granicom“ na administrativnoj liniji sa Kosovom i Metohijom – kojeg je Borko Stefanović parafirao, a vlada Ivice Dačića i Aleksandra Vučića poslušnički potpisala, čineći ga obavezujućim (bar do ocene ustavnosti od strane Ustavnog suda Srbije) – preko potpisivanja tzv. Briselskog sporazuma 19. aprila, pa sve do Vidovdana, kada su se konačno izjalovile ionako blede najave o velikom protestu na taj dan, ukazala se šansa za stvaranje širokog fronta. Načelno, u tom frontu je trebalo da učestvuju ne samo oni koji smatraju da su Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije već i svi oni koji za sebe tvrde da su legalisti, odnosno pobornici čuvene „vladavine prava“.

Nažalost, ta prilika zbog raznih razloga nije adekvatno iskorišćena (što ne znači da je Briselski sporazum nešto čemu se ne treba vratiti kao povodu za okupljanje u nekom predstojećem vremenu). U međuvremenu se kriza države u kojoj je ustavni poredak usvajanjem Briselskog sporazuma praktično suspendovan, što je bio zakonomeran sled događaja, znatno produbila, zajedno sa društvenom krizom. Sada se javno najavljuje i otuđivanje preostalih strateških državnih resursa, a i zemljišta, posle čega bi nam se jedino smešila izvesna budućnost najamne raje u sopstvenoj zemlji. Prodaja Telekoma je prilika za definisanje tačke otpora protiv tog zacrtanog nacionalnog poraza i porobljavanja.

robovispomenik04

BEZ DOBROG RAZLOGA DA SE TELEKOM PRODA

Potrebno je napraviti širok front protiv najavljene pljačke onoga što su prethodne generacije gradile, a oblak skakavaca na vlasti sada želi da preda na tacni strancima. Protivljenje nasilničkom otuđenju Telekoma ustvari bi predstavljalo sublimaciju protivljenja svemu što uništava Srbiju.

Ne postoji nijedan dovoljno dobar razlog da se Telekom proda niti ga je javnost do sada mogla čuti. A i ne može da ga čuje, jer ga jednostavno nema. Floskule Vučića – nekadašnjeg velikog protivnika svega zašta se sada zalaže sa mnogo većim žarom od onih čiji je navodni protivnik nekada bio – da su oni koji se protive prodaji Telekoma pobornici „samoupravnog socijalizma“ nisu vredne ozbiljnog razmatranja, s obzirom da će među glavnim interesentima za ovo srpsko telekomunikaciono blago biti i snažne državne firme. Ali drugih zemalja.

Front protiv prodaje Telekoma treba da bude u obliku jedne široke društvene akcije s jasnim ciljem. Taj cilj ne treba da bude talac stranačkih rejtinga, stranačkog lova na političke poene, neraščišćenih međusobnih računa koje sve sadašnje stranke imaju ili opšteg nezadovoljstva strankama i sumnji u njihove namere i integritet. Ima više nego dovoljno prostora da se u ovakav front uključe i intelektualci iz raznih polja, i veterani, i studenti, i umetnici, i sportisti, i predstavnici sindikata, i penzioneri – praktično svi delovi društva. Da se napravi jedinstvena organizacija okupljena oko jednog cilja i da se nosioci akcije podele u strelce. Da se prave tribine širom Srbije i na svim dostupnim lokalnim medijima.

Priča o Telekomu nije uskospecijalistička i dosadna. Daleko od toga. Pričajući o prodaji Telekoma, imamo priliku da pričamo o poželjnom i pogubnom ekonomskom modelu, o tome gde nas EU integracije istinski vode, o očuvanju nasleđa koje su prethodne generacije ostavile, o tehnološkoj budućnosti zemlje, o sprečavanju daljeg odliva mozgova, o nezavisnosti, o očuvanju radnih mesta i obnovi nacionalne privrede, o nacionalnoj bezbednosti, o stranačkoj samovolji i njenom kontrolisanju, o cenzuri ili kontroli medija. O slobodi. Tu ima mesta za sve.

Potpisnik ovih redova ne govori napamet obzirom da je 2006. godine tokom nekoliko meseci u sklopu kampanje Za život bez žiga učestvovao na tribinama širom Srbije, na kojima su se običnom, tobože nepismenom narodu predočavale opasnosti od novih čipovanih ličnih karti, često pred prepunim salama. Ali to nije bila priča samo o elektronskim čipovima. To je bila priča i o posledicama 11. septembra i dolazećem sistemu totalnog nadzora i kontrole – koji je danas već mnogo očigledniji – i o (ne)hrišćanskom pogledu na svet, i o političkim sistemima, i o (ne)slobodi. To je bila i priča o državnoj korupciji pri nabavci vrlo skupocene opreme za čipovanje. Kao i priča o tome šta su pravi a šta izmišljeni „evropski standardi“, i kakva je praksa u drugim evropskim zemljama.

Na kraju, to je bila priča o ogranizovanju i sprovođenju jedne uspešne građanske akcije. Bez skrivene agende. Bez novca. Sa transparentnim ciljem. Učestvovali su poznati intelektualci, profesori, penzionisani oficiri, uključili se i razni sajtovi. A kampanja je počela „Žičkim apelom“, sa brojnim potpisnicima i simposionom održanim u Domu Vladike Nikolaja u Kraljevu.

robovispomenik05

ZAŠTO FRONT, A NE STRANKE

Pobornici su se, osim u nacionalno-orijentisanim organizacijama, našli i u redovima NVO sektora (npr. članovi JUKOM), pa čak i u redovima pobornika evroatlantskih integracija. Pogovovo značajna podrška je došla od strane poverenika za informacije od javnog značaja, kao i zaštitnika građana. Snimljen je i dokumentarni film u sklopu kampanje. Samo se pojavio čovek sa kamerom, predložio i u hodu snimio film Elektronski logor – koji se i sada može naći na Jutjubu.

Zajednički imenitelj tadašnje borbe bio je – sloboda. Ličnosti i izbora. Lična inicijativa je vrlo brzo evoluirala prirodnim putem u širu društvenu inicijativu. Mimo većine medija, uz pomoć sajta posvećenog isključivo toj temi, rastuće mejl liste i sve brojnijih dobrovoljaca i aktivnih učesnika – stvorena je kritička javnost koja je uspela da izvrši odlučujući pritisak.

Epilog? I danas imamo pravo da biramo između lične karte sa čipom ili bez čipa. Mada – nimalo neočekivano – i to pravo je na nišanu sadašnjih vlasti.

Okolnosti su danas drukčije – Vučićeva Srbija je daleko represivnija sredina, sa mnogo manjim stepenom medijske slobode nego Koštuničina Srbija tog vremena. A imali smo i patrijarha Pavla na čelu Crkve, odnosno vrhovnog arhijereja koji je umeo da kaže ponešto što se neće dopasti vlastima. I više od toga – izričito je, potkrepljen argumentima koje su Patrijaršiji učesnici inicijative predstavili, tražio od vlasti u ime Svetog Sinoda da se ne sprovede odluka o izdavanju čipovanih ličnih karti. A kasnije je u zgradi Patrijaršije održan i naučni skup na tu temu.

Dakle, društvena atmosfera je tada bila dosta bolja. No, s druge strane – sadašnje bitno lošije stanje u Srbiji znači i to da imamo na raspolaganju mnogo veći broj potencijalnih aktivista koji shvataju ozbiljnost situacije i imaju mnogo manje da izgube – praktično ništa osim svojih lanaca, da parafraziramo Marksa.

Naravno, niko ne može da zabrani strankama da se bave ovim pitanjem. Neke to preko saopštenja već i rade sa uobičajenim, odnosno slabašnim efektima. Ali one ne treba da budu okosnica ovako koncipiranog fronta protiv prodaje Telekoma. Pojedinačni njihovi članovi, razume se, mogu u svoje ime. Ipak, ovo prvenstveno treba da bude akcija ljudi koji u ovome ne vide nikakav profit, ni materijalni ni politički. Ljudi tipa onih koji su se dobrovoljno prijavili da pomognu u odbrani od prošlogodišnjih poplava, koji bi se sutra dobrovoljno prijavili da učestvuju u odbrani zemlje.

Borba protiv prodaje Telekoma predstavljala bi početak šire borbe protiv rasprodaje zemlje, za njeno oslobođenje i budućnost. Vreme je da se pokrene.

Fond strateške kulture

 

Politika
Pratite nas na YouTube-u