MARK GALIOTI
Kijev bi trebalo da manje vremena provodi u svom propagandnom ratu i uvek vidi ruku Rusije u pobuni
Ono što je ostalo od aerodroma Donjeck zauzeli su pobunjenici iz samoproglašene NR Donjeck, koji su sada pokrenuli napad i na Mariupolj. U ovoj fazi je teško znati da li će pobunjenici imati uspeha, ali Kijev je svakako u nevolji. Standardni odgovor je okriviti Moskvi za dostavu modernog teškog naoružanja i ruskih vojnika. Da je tako, to bi bilo prejednostavno, međutim, tužna istina je da se Ukrajina mora početi miriti sa sopstvenim slabostima jer je teško moguće da ćemo videti njihovu pobedu, a moguće je i da će pobunjenici krenuti u napad.
Naravno, Moskva je naoružala pobunjenike, kao što je podržala ceo secesionistički pokret. Nije samo olakšala i podstakla odlazak dobrovoljaca (i „dobrovoljaca“) da se pridruže milicijama nego je poslala savetnike, stručnjake i, kad se činilo potrebnim, vojnike. Trenutno Kijev tvrdi da ih ima oko 9.000. Drugi obaveštajni izvori sa kojima sam razgovarao imaju podatke od 4.000-6.000 ljudi. Bilo kako bilo, to je brigada, brigada i po.
Dobro, to mogu relativno elitne jedinice, padobranci i marinci, ali jedna brigada u zemlji od preko 40 miliona ljudi ne bi trebalo da bude presudna za ratne pobede milicije.
Isto tako, ruska materijalna pomoć, čak i ako je ponekad naprednija od onog što na raspolaganju imaju vladine snage, nije dovoljna da objasni pobunjeničke pobede. Umesto toga, ako Kijev želi da pobedi ovu hibridnu invaziju/pobunu, onda mora uvideti svoja očigledne i često odlučujuća ograničenja. Dakle, šta se dobro događa u ukrajinskom ratu? Bez obzira na nesumnjivo dobar borbeni učinak nekih pojedinačnih jedinica, kao što su „Kiborzi“, koji su tako dugo branili aerodrom Donjeck, odgovor je da je do sada sve bilo prilično pogrešno.
STRATEŠKI PROMAŠAJI
Prva i temeljna greška je što Kijev nema smislenu strategiju, plan koji bi se morao provoditi u svakom aspektu rata. Želi li Kijev da pobedi na bojnom polju okružujući i opsedajući Donjeck? Želi li da drži liniju i pričeka da ekonomski i politički pritisci na Rusiju prisile Moskvu na napuštanje agentura i lokalnih boraca? Široki napad na pobunjenike na celom frontu? S vremena na vreme, izgleda kao da su ljudi u Glavnom štabu planski ostavljeni da se koprcaju u ovom ratu. To je dovelo do neuverljivih i često oprečnih vojnih operacija, koje često izgledaju poput uličnih tuča, što više pogoduje pobunjencima, nego da se povede rat na širokoj skali.
Teško je reći koliko je to propust političkog ili vojnog vođstva, ili operativne komande. Sva tri centra često su činili vrlo sporne poteze. Razmislite o granatiranju koje često pogađa civilne ciljeve, a ne vojne. Događa li se to zato što topovske posade nemaju veštinu ili tačne podatke za gađanje? Ili zato što Kijev zapravo želi da kazni civilno stanovništvo? Radije bih da ne verujem u ovo poslednje, ali iskreno ne vidim dokaze koji ukazuju da je sve to slučajno. Time u najmanju ruku pružaju Moskvi i pobunjenicima propagandnu pobedu, a narod će omrznuti vladu koja ne radi ništa kako bi okončala sukob.
Moral vladinih snaga često je slab. Neke jedinice – opet ću pomenuti „Kiborge“ – pokazale su se kao tvrd orah. Međutim, u glavnim jedinicama je tendencija da je moral dobar kad stvari idu dobro, ali su skloni naglom padu kad stvari krenu loše.
Tu je i udeo vladinih snaga u kojima relativno malo ljudi ima borbenu obuku a regularna vojska je proizvod višegodišnjeg nedovoljnog trošenja i korupcije, što je takođe velika pošast unutar celog oficirskog kora.
KAKO SE DOBIJAJU RATOVI
Osim toga, oni moraju da znaju da se ratovi osvajaju i zahvaljujući obaveštajnim podacima, poznajući planove neprijatelja i njegove sposobnosti, ali se moraju znati i prikriti. Na sve to, direktor službe bezbednosti Ukrajine Valentin Nalivajčenko tvrdi da je njegova služba „čista od ruskih agenata i simpatizera“, ali se čini da Moskva i dalje ima dominantnu obaveštajnu prednost, što govori da i dalje prodire u visoke državne redove.
Na kraju, ruski angažman je relativno minimalan, čak nije ni na skali gruzijskog rata, kad se Rusija borila sa zemljom sa populacijom kao deveti dio Ukrajine. Umesto toga, Kijev bi trebalo da ovaj rat shvati ozbiljno. Zemlja sa više od 40 miliona ljudi izgleda da ne može ili ne želi da ima više od 50.000 vojnika. Poređenja radi, Španija, zemlja slične veličine, koja nije u ratu i zaštićena je NATO savezom ima vojsku od 75.000. Isto tako, Džon Šindler pomenuo da je Hrvatska, zemlja sa deset puta manjim stanovništvom od Ukrajine, 1991. imala u ratu 150.000 vojnika.
Ali nije reč samo o veličini vojske. Kijev bi trebalo da manje vremena provodi u svom propagandnom ratu i uvek vidi ruku Rusije u pobuni. To znači da mora da stvori jasnu strategiju, a generali se tada mogu smatrati odgovornim za razvoj plana bitke i kako to da postignu. Ako to znači dovođenje vojnih stručnjaka iz inostranstva, neka tako bude. Potrebna je i obnovljena i ozbiljna kontraobaveštajna služba, ali iznad svega vlada koja neće samo govoriti o „totalnom ratu” nego će se i boriti u njemu.
Autor je profesor na Univerzitetu Njujork
