MOJ OBRAČUN S NjIMA ILI PROTIV NEBOJŠE KATIĆA */**

LjUBOMIR MADžAR [1] Pošast preteranog državnog intervenisanja Ljudi oskudnog znanja nikada neće biti za...

LjUBOMIR MADžAR [1]

Pošast preteranog državnog intervenisanja

Ljudi oskudnog znanja nikada neće biti za liberalno shvatanje sveta, jer u takvom svetu se prolazi po rezultatima, a ne prema diplomi, pripadnosti klanu ili poslušnosti.

Miroslav Prokopijević

Prema, razume se, strogo subjektivnom utisku autora ovog teksta, Katić se vidno izdvaja iz kruga ekonomista koji su okupljeni oko paradigmatske platforme AL (antiliberalne: prim. N. S.) i angažovani na njenom razvijanju i širenju u ovdašnjem profesionalnom okruženju. On se u odnosu na druge izdvaja svojom jasnoćom i efektnošću svog stila i analitičkog pristupa. Mnogo je eksplicitniji u svojim opredeljenjima na tačkama gde se javljaju alternative, pokazuje natprosečnu spremnost (koja ne mora biti isto što i efektivni učinak) da svoje tvrdnje proprati jednako jasnom argumentacijom, uspeva svoje stavove u dopadljivoj meri da iznijansira u odnosu na alternativne ili suprotstavljene, demonstrira lepu obaveštenost o shvatanjima i saznajnim novinama u široj međunarodnoj javnosti i svoje nalaze vezane za ovdašnju ekonomsku stvarnost utkiva posve uočljivo u spoznaje o privrednim odnosima i tendencijama u širem međunarodnom okruženju. Sve to čini ga posebno zanimljivim i u mnogo čemu apartnim u odnosu na delatnike privržene koncepcijskom okviru tipičnim za antiliberalna gledanja, a u isti mah ga legitimiše kao autora čiji profesionalni rad vredi pratiti. Ako se, međutim, stekne utisak da su ove ocene kontradiktorne polemičkim pobijanjima mnogih njegovih nalaza i odbacivanjima nemalog broja njegovih ocena, onda se treba setiti da je protivrečnost velikim delom razrešena uzimanjem u obzir jasno podvučene okolnosti da je on izdvojen kao osobito markantna ličnost ne generalno, tj. ne u profesiji kao celini, nego samo u redovima AL, što će reći u redovima delatnika koji se u subjektivnu percepciju ovog pisca nikada nisu duboko urezivali. U nastavku će biti komentarisani njegovi noviji nalazi sadržani u nedavno publikovanom radu objavljenom u skorašnjem zborniku AEN (2013) i dva njegova nešto ranije obnarodovana teksta u Srpskoj novoj političkoj misli (2008, 2010). Ti tekstovi su za njega sasvim reprezentativni: sadrže njegove precizno formulisane ali i tvrdo, veoma tvrdo intonirane dijagnoze privredne stvarnosti ovde i u svetu, kao i kvalifikacije intelektualnih tokova koji tu stvarnost prate i manifestuju se kao pokušaji i napori da se ona razume i što potpunije protumači.

9. 2. 1. 1. DUBINA KRIZE I KEJNZIJANSKA POLITIKA KAO JEDINA OPCIJA U NjENOM SUZBIJANjU

O krizi čiji su prvi simptomi izbili 2007, a u punoj meri se ispoljila godinu dana kasnije, Katić govori u dramatičnim, teškim i maltene apokaliptičkim tonovima, poredeći je sa onom iz 1929-33. godine i tretirajući je kao znak ozbiljne disfunkcionalnosti svekolikog sistema tržišne privrede, pogotovo kad on nije uređen opsežnom armaturom državne regulacije i prateće ekonomske politike. Već na ovom prvom koraku Katiću se može uputiti ozbiljna primedba da tu svoju deprimantnu ocenu nije na pravi način potkrepio. Najdalje što je stigao da tu alarmantnu dijagnozu empirijski potkrepi jesu tabele sa indeksima per capita BDP 2012/2007 i nivoima i indeksima stope nezaposlenosti za iste te godine. Takve informacije ne daju uvid u dubinu krize niti govore o njenoj tako dramatično naglašavanoj dubini. Među zemljama, pored onih sa nepovoljnim pomenutim pokazateljima, padaju u oči i one kod kojih su ti pokazatelji povoljni i, može se reći, ohrabrujući. Tako nabacane informacije o pojedinim zemljama, pri čemu su one daleko od toga da obuhvate ili pokriju celu svetsku privredu, o razmerama krize na svetskom nivou ništa pouzdano ne govore. U traganju za odgovorom na isto pitanje – da li je, i koliko je, kriza duboka – pravi metodološki pristup odabrao je, a i do empirijski zasnovanog odgovora stigao, jedan liberalno orijentisani ekonomista (Mijatović 2012, s. 100-1) gde analizira stopu rasta BDP sveta, a potom prezentira istu stopu zasebno za razvijene i nerazvijene zemlje, te zaključuje da su trendovi u dve skupine zemalja veoma različiti, dok su fluktuacije na svetskom nivou daleko od toga da bi mogle da se okarakterišu kao dramatične. Analiza ovih ispravno odabranih i objektivno procenjenih agregatnih svetskih pokazatelja daje mu osnovu za ubedljiv zaključak da nema nikakvog osnova za poređenje dveju kriza, a još manje za izjednačavanje njihove dubine. Slične, iako unekoliko ublažene, zaključke empirijski je demonstrirao i argumentativno potkrepio i u analizi stopa nezaposlenosti: u dve najrazvijenije tržišne privrede, SAD i Nemačkoj, te stope su se u 2009. u odnosu na 2008. godinu povećale, ali su se već do 2012. vidno smanjile, s tim što je u Nemačkoj pala za čitav procentni poen u odnosu na nivo iz 2008. Važniji od toga jeste nalaz da su sve te varijacije smeštene u intervalu koji je jako daleko, istinski neuporedivo lociran u poređenju sa stopama nezaposlenosti kakve su zabeležene tokom Velike krize iz tridesetih godina i kretale se na skoro neverovatnim nivoima od oko jedne četvrtine. Rezultati i nalazi uvek zavise od prihvaćenog analitičkog postupka, a u ovom slučaju oni su tako daleko od Katićevih koliko se i odgovarajući metod razlikuje od Katićevog ležernog i ne mnogo obavezujećeg baratanja pojedinačnim ciframa predstavljenim za pojedine izolovano predočene zemlje.

Kad se kriza oceni kao pogubno duboka i epohalno destruktivna, onda i teorijski i ekonomsko-politički zaključci ne mogu da ne ispadnu odveć dramatizovani i prenaglašeni. Reakciju na krizu Katić karakteriše kao krah ranije (pre 2008) preovlađujućih teorijskih koncepcija i priklanjanje ekonomsko-političkim intervencijama oslonjenim na bitno različite teorijske osnove i oblikovane u znaku velikog povratka kejnzijanskim konceptualnim opredeljenjima i odgovarajućim, takođe dalekosežno preobraženim, idejama i poželjnim pravcima delovanja na planu makroekonomske stabilzacije. On slavodobitno, razume se afirmativno i triumfalistički, citira Lukasa kako su tobože svi postali kejnzijanci (2013, s. 172), a zatim konstatuje i sam (s. 186) da „u trenucima izbijanja krize svi postaju kejnzijanci i svi traže spas od države, bez obzira na kojoj strani ekonomskog diskursa i teorije su bili do tada“. Najkraće i najtačnije se na ovo može uzvratiti da ta tvrdnja nije istinita. U krugu liberalno orijentisanih ekonomista ovde u Srbiji nijedan nije promenio stranu niti relativizovao svoje gledište o dometima državne intervencije i potencijalnim štetama od njenog intenziviranja i, posebno, širenja.

Ništa slično, koliko sam bio u stanju da pratim, nije se dogodilo ni u svetskoj profesionalnoj javnosti. Među prijateljima sa kojima sam u stalnoj korespondenciji posebno su aktivni dva Stiva – Pejovich i Hanke – koji me takoreći dnevno bombrduju tekstovima gde se oštro i bez kvalifikacija kritikuju možda kejnzijanski inspirisani ali pouzdano politički iznuđeni fiskalni odgovori na krizu, upakovani u poznate konstrukcije od po nekoliko stotina milijardi dolara. Prava poplava kritičkih napisa krenula je od samog početka, od onog čuvenog paketa od 700 milijardi dolara, pa nadalje. U svojoj objavi renesanse kejnzijanizma i opšteg okretanja ka „spasonosnoj“ državnoj intervenciji Katić je na neki način zavodljiv i opasan. Stvari koje su netačne on formuliše sa takvom tvrdoćom i uverljivošću da slabije obavešteni čitaoci maltene moraju da mu poveruju. Najiskrenije, prizvao mi je u sećanje rukovodioce agitpropa dobrim delom odumrlih komunističkih partija, pogotovo iz perioda njihove vladavine, koji su plamenim rečima znali da formulišu marksističke i druge klasno obojene propozicije, da puk bezmalo nije ni mogao da ih ne uzme ozbiljno i poveruje im. Takvi su mi iz osnova preokrenuli sliku sveta i učinili da dobru trećinu života provedem sa verom u marksističku himeru.

Neka ovde u najkraćem bude rezimiran niz ocena koje je u seriji napisa, dostavljanih naizmenično od jednog i drugog Stiva, dao Metzler (npr. 2013), možda najveći živi monetarni ekonomista sveta, a slični tekstovi stizali su iz pera J. Jordana i mnogih drugih (v. posebno Hanke 2014). Uzelo bi previše prostora ako bi se citirali samo tekstovi potekli od Cato Institute, a o drugim da se i ne govori. Rezimei će tu i tamo biti dopunjavani uvidima drugih ekonomista, a samo izuzetno, budući da nisu osobito obilni, sopstvenim nalazima.

Čini se prikladnim da se najpre istakne nešto što se u Metzler-ovim i drugim napisima nije dalo primetiti, a to je pitanje finansiranja tih ogromnih paketa dopunskog, ad hoc nameračenog trošenja. Taj problem se lakše rešava u moćnim i bogatim državama kao što su SAD, ali i tamo će se, u slučaju opetovanog pakovanja tih intervencionističkih denjkova, naleteti na ozbiljna, moguće neprebrodiva finansijska ograničenja. Takvo finansiranje se svodi na pomeranje tereta mučnog i skupog prilagođavanja na dalju budućnost, uz nesumnjivo povećavanje i troškova i tih budućih žrtava. To je tipična zamena sadašnjih nimalo zanemarivih odricanja daleko skupljom varijantom koja će morati da se istrpi u budućnosti, uz neizbežnu promenu sastava osoba koje će te velike troškove morati da podnesu. To je takođe tipičan elektoralni i politički oportunizam: spremnost da se ostvare neke kratkoročne koristi – ili, što je ekvivalentno, da se izbegnu sadašnji troškovi – makar i po cenu daleko većih budućih lišavanja koja će delom pogoditi nove osobe, ali bez sumnje nimalo zanemarljivim delom pasti na teret sadašnjih naraštaja koji su u raznim svojstvima uključeni u ovaj zasad manje neprijatan, ali ekonomski bez sumnje nepovoljan supstitucioni zahvat. Vođena svojom motivacijom, politika bira ono što je najrentabilnije sa stanovišta njene aritmetike, a što je ekonomski neisplativo i daleko je od toga da bude usaglašeno sa načelima racionalno postavljene društvene računice.

Katić je jedan od onih autora za koje je na prvi pogled jasno da ih ne razdiru neke naročite sumnje u delotvornost države, a i inače; njegov izričit i snažno intoniran tekst i njegove tvrde formulacije o tome sasvim uverljivo svedoče. Zato je čitalac u iskušenju – koje uostalom treba da prati svako čitanje – da mu pronađe slaba mesta. On je nesumnjivo čvrsto opredeljen i nepokolebljiv kejnzijanac, što se dobro vidi iz njegove oduševljene tvrdnje da „u trenucima… krize svi postaju kejnzijanci“. Iz toga se ne može zaključiti baš onoliko koliko Katić implicira – na ovoga autora to se, primera radi, ne odnosi – ali jedan slabiji zaključak ipak sledi: naime, sigurno je da je sam Katić kejnzijanac. Ako misli da su to postali svi, jasno je da sebe nije izuzeo. Kejnzijanstvo obično podrazumeva podsticanje posustale privrede dodatnim rashodima, a formulacija je takva da se jedino može protumačiti kao generalni iskaz, kao tvrdnja sa univerzalnom važnošću.

Lako je, međutim, naći primere gde taj recept ne može ni izdaleka da važi. Ne treba ići daleko, takav primer je Srbija. Ako je ijedna zemlja neodmereno trošila i neprestano ostajala van granica raspoloživog BDP, onda je to Srbija. Po shvatanjima nekih kejnzijanaca, to bi morala da bude izuzetno uspešna zemlja, a ona se sasvim približila državnom bankrotu i dramatično se klati nad samom ivicom tog strašnog ponora. Kako bi Srbija mogla da primeni kejnzijanski recept kad već više od decenije ima zanemarljivu domaću štednju a u javni dug je utonula preko guše? Da li kejnzijanci dozvoljavaju da mogu postojati i zemlje koje su godinama i godinama neodmereno trošile i koje neće moći da izbegnu sudnji dan vraćanja u tesno skrojene okvire sopstvenih oskudnih sredstava? I Dinkić je u predizbornoj kampanji uoči parlamentarnih izbora iz 2012. godine gromoglasno tražio nekakvo dodatno trošenje, insistirajući na odbacivanju politike „stezanja kaiša“, a da nije ni natuknuo pitanje opcija za finansiranje toga troškarenja. Poznato je da je kredibilitet zemlje na međunarodnom tržištu opadajuća funkcija količnika javnog duga i BDP, a i stope rasta tog neugodnog pokazatelja. Kad se zaduživanje zaošija, a dug postane prevelik u odnosu na BDP – a kriteriji za ocenu te veličine, te procenu nivoa za koji se smatra da je hazardan i nedozvoljen, variraju od zemlje do zemlje – kreditilitet se topi i faktički gubi, pa pitanje finansiranja preporučene ekspanzije ostaje zastrašujuće otvoreno. Zaključak: kejnzijanstvo ni u najžešćoj krizi ne može postati univerzalan recept; nije mali broj privreda u kojima on prosto ne može da se primeni. Na račun politike tzv. stezanja kaiša palo je mnogo površnih i neodgovornih kritika, a posve se smetnulo s uma da politika surove budžetske štednje i nije u stvari politika, nego je iznuđeno i bilansno nametnuto kresanje izdataka, za koje alternativa ustvari i ne postoji, koje mora da se izvrši jer više nema mogućnosti da se finansira višak trošenja nad raspoloživim sredstvima.

Kao ubeđeni kejnzijanac, Katić upada i u ozbiljnu kontradikciju. U svom tekstu (2013, s. 186), u dve susedne rečenice, između kojih je samo jedna rečenica, on daje dve očito protivrečne tvrdnje. Najpre govori o „strahovitom rastu javnih dugova“ a potom, u rečenici koja razdvaja pomenute dve kaže da se izlazak iz krize traži u primeni Fridmanovog a ne Kejnezovog modela, da bi potom rezolutno ustvrdio da „rezanje javne potrošnje ne daje očekivane rezultate“. Nema sumnje da je bilo zemalja u kojima je javna potrošnja, čak i drastično, rezana, ali citirane rečenice su protivrečne i nespojive. Javni dug ne može „strahovito“ da raste ako se javna potrošnja „reže“ ukoliko nije došlo – kao što zapravo i nije – do nekakvog dramatičnog smanjivanja poreza. A neko jače smanjivanje poreza nije neka vidna osobenost savremene privredne stvarnosti; naprotiv, povećavanje raznih poreskih stopa, posebno one na VAT, postalo je stvar ekonomskopolitičke svakidašnjice i redovna je sastavnica tipično sastavljanih konsolidacionih paketa. Jedna stavka u porastu javnog duga su svakako i kamate, ali one još nisu toliko narasle da bi, makar i primetnim delom, mogle da objasne njegov vrtoglavi rast. Što se Srbije tiče, bolno rezanje je doslovno neizbežno, a što se više bude odlagalo više će i boleti. Kejnzijanci u tom rezanju vide teško a nepotrebno lišavanje i nekakvu ekonomsko.političku patologiju, pa je nemoguće i ovde ne podsetiti na opasku mudrog Vita Tanzija iz oktobra 2012. da je teško shvatiti o kakvom se to lišavanju (austerity) može raditi ako društva i države jednostavno vraćaju u prirodne granice trošenja zadate njihovim rasploživim BDP-om.

Ne samo da svi ekonomisti (i ostali – ?) nisu postali kejnzijanci nego dobar deo struke dnevno iznosi opsežnu i neoborivu argumentaciju neprimerenosti i garantovanog neuspeha kejnzijanskih recepata. Rezonovanje je jednostavno. Veliki paketi putem kojih država upumpava nova trošenja u sistem, spasavajući tako finansijske institucije, mogu se finansirati samo velikim povećanjima javnog duga. Takav porast javnog duga pomera znatan deo tereta na buduće naraštaje, što pored očiglednog etičkog defekta ima i čisto ekonomsku manjkavost: buduće servisiranje javnog duga značiće iscrpljivanje akumulacionog, pa tako i razvojnog potencijala privrede, a makroekonomske performanse će obarati o po sasvim izdvojenom osnovu generisanja alokacionih distorzija uslovljenih potrebom većih budućih poreza iz kojih bi se dug u budućnosti servisirao. No, ova deprimirajuća priča na tome se ne okončava. (Pre)veliko javno zaduživanje ne samo što temporalno pomera teret stavljanjem hipoteke na budućnost, nego makroekonomske performanse dramatično saseca i u tekućem periodu. Pored ostalog i tako što nad privredu navlači teški veo neizvesnosti budući da se ne može unapred znati kako će u vremenu biti rasproređeno servisiranje razorno naraslog javnog duga.

Da stvar bude zanimljivija, dosledan kejnzijanac nije ni sam Katić. U seriji primedaba, mahom neosnovanih, upućenih Narodnoj banci Srbije (NBS), on uz ostalo zamera što u domenu unutrašnje stabilnosti, pre svega kontroli inflacije, nisu postignuti znatno bolji rezultati. Neka u najkraćem bude rečeno da uz tako destruktivno ekspanzivnu fiskalnu politiku – budžetski deficit i javni dug daleko iznad zakonski propisanih nivoa i, još dramatičnije, ubitačno visoke stope njihovog rasta – nema monetarne politike koja bi mogla da isporuči to što Katić od nje rezolutno traži. Još gore od toga, Katić NBS-u postavlja dodatne ciljeve, i to u broju koji je veći od teorijski dozvoljenog, kao što su oni vezani za privredni rast, (ne)zaposlenost, platni bilans i spoljni dug. Smetnuo je s uma Tinbergenovu teoremu po kojoj broj ciljeva ne može biti veći od broja raspoloživih nezavisnih instrumenata. Tu ne pomažu ni Teilova i kasnije generalizacije koje ipak između broja ciljeva i broja instrumenata uspostavljaju određene međuzavisnosti i ne dozvoljavaju da se jedan broj postavlja nezavisno od drugoga.

9. 2. 1. 2. TEKUĆI EFEKTI JAVNOG ZADUŽIVANjA I ZNAČAJ PRATEĆIH IDEJA I TEORIJA

U pasusu ispred prethodnog naznačeno je da je javni dug za poslovni svet izvor velike neizvesnosti jer se ne zna kakva će biti dinamika i kakav raspored u vremenu njegovog budućeg servisiranja. Više od toga, kad se krene sa sukcesivnim povećanjima javnog duga, neizvesnost se javlja i po osnovu mogućih sličnih zaduživanja i u bliskoj budućnosti, pri čemu ona imaju jasne implikacije u pogledu poreske politike. Pomeranje poreskih parametara uvek je za privredu izvor ozbiljne neizvesnosti, a malo je elemenata koji toliko demobilišu i parališu privredu kao što je to neizvesnost. Kejnzijanski udari, tobože namenjeni oživljavanju privrede, ne samo što uslovljavaju ozbiljne buduće terete nego i u sadašnjosti demobilišu resurse, redukuju stepen korišćenja raspoloživih kapaciteta i privredi nameću teško podnošljive oportunitetne troškove u obliku izgubljenog BDP-a, koji bi inače mogao da bude proizveden.

Ostaje za neke tananije analize nego što je ova da se utvrdi za koliko je šteta samo po osnovu tekuće demobilizacije veća od eventualnih pozitivnih učinaka od kejnzijanskih stimulusa upućenih zanemoćaloj privredi. Utoliko pre i utoliko više što su i sami multiplikatori teško odredivi i varijabilni, pored ostalog i asimetrični u smislu uzimanja različitih vrednosti u fazama privrednih poleta u odnosu na etape recesija i kriza. To je dodatni izvor neizvesnosti, sa svim kvalitativno poznatim a kvantitativno teško odredivim troškovima i gubicima koje ona izaziva. Država ne proizvodi dohodak, nego, da bi sa kakvim sredstvima negde intervenisala – mora na drugom mestu da ih uzme. Dohodak generišu samo privredni akteri i suština mudre ekonomse politike i celishodnih opcija u razvijanju institucija sastoji se u tome da se oni puste da na miru obavljaju tu svoju životno važnu funkciju, pri čemu je za delotvorno obavljanjue te funkcije važna – sve uz nužna prilatođavanja i promene – institucionalna i ekonomskopolitička stabilnost i sistemska predvidivost.

Katić je žestoki protivnik, da se ne kaže neprijatelj, neoliberalizma. Motiv za prefiks neo kod njega je očigledno želja da ga predstavi u što nepovoljnijem svetlu i da ga izrezili i naruži. I on se uzdržava da pruži preciznu definiciju neoliberalizma, pa je tako izbegao i precizna pobijanja koja bi mogla da idu linijom dokazivanja da ono na šta se ustremio baš i nije liberalizam. To mu je omogućilo da, kako se očito sam opredeljuje na poznatim paradigmatskim vododelnicama, slavodobitno svoj tekst (s. 186) zaključi konstatacijom, koja treba da je ironična, kako su „fakti… najprezreniji neprijatelj doktrine, pogotovo neoliberalne“. On je ipak na toj tački za dobru nijansu bolji od svojih istomišljenika iz tabora AL jer je eksplicitno rekao da se iz njegovog ugla neoliberalizam baš i ne da definisati. Naime, u fusnoti 2 na s. 172 on kaže da „neoliberalizam kao pojam nije u akademskom smislu dovoljno precizan, i obuhvata više različitih škola“. Zatim dodaje da sva ta akademska usmerenja karakteriše „višak vere u tržišta i manjak vere u državu“. Povodom toga može se reći da postoje vrlo precizne definicije liberalizma, kao što su jasne definicije razvijene već kod velikih škotskih filozofa koji su bili korifeji liberalizma. Štaviše, vrlo precizne definicije postoje i u domaćoj literaturi, pa je ovo prilika da se i Katić i drugi poklonici AL upute na vrlo preciznu definiciju koju je dao Prokopijević (2012, s. 127).

Može se samo dodati da se i Katić, kao i mnogi drugi iz tabora AL, opredelio za nedefiniciju da bi u neoliberalizam mogao da trpa praktično sve što mu padne na pamet a deluje efektno a za neupućene i uverljvo. Iako u opredljivanju za državu, odnosno tržište, ima mnogo toga što je intutitivno i stvar strogo subjektivnog osećaja („vere“) – inače ove polemike ne bi bile trajne i bez izgleda da se okončaju, jedna od dve sukobljene strane ubedila bi onu drugu kad bi sve moglo da se strpa u rigorozne logičke obrasce – jedan liberal, kod koga je princip sumnje uvek među fundamentalnim kognitivnim orijentirima, gornju bi kvalifikaciju o veri ipak preformulisao. Za liberala reč bi bila o nepoverenju, a ne o poverenju, a radilo bi se o višku nepoverenja u državu i manjku nepoverenja u tržište. A i u jednom i u drugom slučaju radi se o nepoverenju. Dubitando ad veritatem pervenitur.

Citirajući Grinspena (s. 171), a i citiranom kvalifikacijom o „višku poverenja“ Katić imputira pripadnicima L (liberalizma: prim. N. S.) nekakvu neograničenu veru u tržište. Zbog principa sumnje liberali ni u šta ne veruju nekvalifikovano i bezrezervno. Daleko su oni od manihejske podele regulacionih mehanizama na savršeno tržišta i totalno disfunkcionalnu državu – kad bi takva distinkcija bila merodavna, naše polemičke rasprave bile bi okončane po kratkom postupku jer bi se svi smesta opredelili za dobro a protiv svega što bi mu se pokazalo kao alternativa. U viziji liberalno orijentisanih ekonomista nije, dakle, reč o izboru između dobra i onoga što to nije – u takvom opredeljiivanju verovatno ni sam AL ne bi pogrešio – nego o izboru između dva zla koji uvek traži ozbiljan intelektualni angažman i mnoga preispitivanja. Pri tome izbor nije isključiv, ili samo tržište ili jedino država – mora se i ovde ponoviti da je L doktrina jake države – nego je predmet spora celishodna kombinacija jednog i drugog. Uz sve, ta kombinacija nije jednoznačno data za sva društva i sva vremena. Naprotiv, ona mora suštinski da zavisi od kvaliteta i jednog i drugog elementa u tome binaru. Onaj ko u Srbiji prati medije i čita nalaze do kojih dolazi istraživačko novinarstvo – reč može da bude o zloupotrebama u Kolubari, Boru, Novom Sadu… kao i o tužnim epilozima jednog razvojnog fonda i nekoliko državnih banaka – morao bi valjda da se opredeli za kombinaciju u kojoj će biti malo države, ali države koja će biti efikasna u izgradnji i primeni pravnog poretka zbog čega prvenstveno i (treba da) postoji.

Jasna neslaganja postoje i kad je reč o uticaju ekonomskih ideja i naučnih doktrina na odnose i kretanja u društvu i posebno na krizne pojave u privredi i njihovo prevazilaženje odnosno produbljivanje. Iz opšteg tona u kome je napisan Katićev (2013) članak i iz ljutitih invektiva koje upućuje neoliberalizmu kao da bi bez većeg rizika – ne, doduše, i bez bilo kakvog rizika – moglo da se zaključi da je neoliberalizam jako uticajan, da spada u činioce koji kroje sudbinu sveta i da je čovečanstvu načinio, kao što i sada čini, ogromne štete.

Ako je to u osnovi Katićev stav, ovde mora da se izrazi veliko neslaganje. Prvo, nezavisno od onoga što je Kejnz rekao u svojoj čuvenoj, mnogo citiranoj rečenici, svetom upravlja interakcija interesa i moći, a ne diktat ideja i teorija. Drugo, da bi neko snažno zaljuljao velike segmente svetske ili nacionalne privrede, ili sveta i odgovarajućih društava u celini, on mora da ima veliku moć. Tom moći zasada raspolažu jedino države, pa bi na njenu adresu morale da idu i optužbe za razorne poremećaje. Često se kao generatori turbulencija pominju i tzv. moćni centri finansijske i druge ekonomske moći, ali valja zapaziti da se (skoro) uvek pominju u kombinaciji sa državom: osim u slučaju monopolskih devijacija koje su tema za sebe, uticaj tih ekonomskih centara moći uvek ide preko države, oni postaju opasni (ili se bar veruje da je to slučaj) samo kad uspeju da instrumentalizuju državu, kad u svoja kola upregnu njen instrumentarij sa pratećom moći. Ali, to onda znači da prava adresa za tu vrstu remećenja ravnotežnih tokova u društvenom životu opet mora da bude država.

Izgleda da je jedini, ili bar najbolji, način da se država zaštiti od pošasti podivljalih centara moći izolovanje države, njeno odvajanje od alokacionih procesa i neposrednog upravljanja privrednim kapacitetima i ostalim sredstvima zadovoljavanja društvenih potreba. Država je najkorisnija, ali i najmanje opasna, kad radi svoj posao: to je izgradnja institucija i vođenje neselektivne, dosledno i doslovno opšte ekonomske politike i politike na drugim područjima. Ako neko savremene odnose i tendencije čita u znaku dominacije centara moći, morao bi da zna da zapravo govori o državnom kapitalizmu i da jedino reforma države pruža izvesnu nadu za re-kreiranje društva koje će biti oslobođeno velikih koncentracija moći i raznih oblika dominacije, koja iz tih centara predvidivo izvire.

Ipak, i kod Katića se daju naći sasvim eksplicitni iskazi o ulozi i uticajnosti centara moći i o /ipak!) drugorazrednom delovanju ekonomskih ideja i koncepcija. Gledišta nam se gotovo poklapaju kad je u pitanju njegova ocena „da se dublji, strukturni razlozi krize kriju u domenu raspodele, kao i u prekompoziciji svetske ekonomske moći“ (s. 172, fusnota!). Ali ta smirena ocena kao da je u protivrečnosti sa ostatkom teksta, gde se sa osobitim patosom grmi na neoliberalizam i donekle implicira da je dubinski uzrok svih ekonomskih zala pogrešno razumevanje sveta u kome živimo i naopaka akciona orijentacija determinisana izobličenom i spoznajno defektnom teorijskom perspektivom.

Ostaje ipak pitanje imaju li ekonomske ideje i teorije ikakav uticaj u društvu i, u slučaju makar i naglašeno rezervisanog pozitivnog odgovora, u čemu se on sastoji i u kojim oblicima se ispoljava. Izvestan uticaj ipak postoji. Da su naučni pogledi i tumačenja bez ikakve važnosti, verovatno se ne bismo oko i povodom njih toliko uzbuđivali niti bi naše polemike mogle da budu toliko temperamentne. Otud je primereno podsetiti se na već ranije naznačene oblike delovanja ideja, znanja i ekspertize (v. osmi pasus pododeljka 9.1.6). Prva komponenta važnosti mogla bi da bude činjenica da grubi i goli interesi ne mogu lako da se plasiraju u svojoj sirovoj obnaženosti; mnogo su pitkiji i probavljiviji kad se uviju u naučne i akademske oblande. Prezentirani u formi profesionalne kompetentnosti, interesi zasigurno daju veći stepen pouzdanja svojim nosiocima i promoterima, a na strani „targetirane“ publike povećava se stepen podložnosti i pogodnost za manipulaciju. Profesija i struka takođe mogu da doprinesu preciznijem identifikovanju interesa – utvrđivanje interesa je znanstveni poduhvat koji je u većini slučajeva daleko od toga da bude jednostavan ili čak trivijalan. U praksi se tipično javlja i problem iznalaženja najefikasnijih puteva realizacije interesa – koje nauka može da otkrije ili čijoj spoznaji može da doprinese iako nije njihov nosilac niti generator – u čemu nauka nalazi svoje prevashodno, bezmalo predeterminisano mesto. Svetom upravljaju interesi u kombinaciji sa odnosima moći, a nauka je u ulozi visoko kvalifikovane pomoćnice, a neretko se uz interese veže u svojstvu „korektno nagrađene“ poslovne pratnje.

Čim se između nauke i interesima vođene a moći impregnirane prakse uspostavi neka interakcija, mora da bude i izvesne povratne sprege, pa tako i, makar i posve ograničenog, uticaja nauke na centre moći i državu kao središnji i ipak dominantni element među tim centrima. A kad se dozvoli makar i umeren uticaj nauke na upravljačke centre u privredi i van nje, postavlja se pitanje kakav će biti taj uticaj i koja nauka će vršiti koliki uticaj. To, dakako, zavisi od same nauke i od pojedinih paradigmatskih orijentacija unutar nje, a svakako i od mere u kojoj ona uspeva da se nametne društvu. Centri moći preferiraju uglednu i u akademskoj konkurenciji afirmisanu nauku, pa će se, ostajući dominantni, ipak naći pod njenim izvesnim uticajem. Ako je ovo rezonovanje ispravno, uz centre moći će se naći akademski jača i društveno više afirmisana nauka.

Katić možda nije sasvim ni svestan kakvo je veliko priznanje odao jednom centru, a po implikaciji i drugim sličnim akademskim institucijama, za koji je našao da je među najsnažnijim nosiocima njemu inače neprihvatljivog neoliberalizma. Nakon što konstatuje da se neolibralizam oslanja na neoklasičnu ekonomsku teoriju, Katić naročito ističe Čikaški univerzitet kao njegov „Ce-Ka ili bar ideološku komisiju u terminima socijalizma“ (evo terminologije koja možda opravdava raniju kvalifikaciju Katićevog čvrstog govora i jako ubeđenog nastupa kao nešto što bi se uklopilo u arsenal agitpropa), a potom nabraja nekoliko njegovih impresivnih akademskih dometa: taj Univerzitet je moćniji od bilo koje akademske svetske institucije, on je do danas ubrao 10 Nobelovih nagrada za ekonomiju, a svih 25 ekonomista-nobelovaca je u prošlosti bilo u jednom ili drugom svojstvu vezano za ovaj Univerzitet (Katić 2010, s. 1-2).

Vredi ponoviti da autor ne izgleda svestan kakve je silne komplimente dao instituciji za koju smatra da je tvrđava savremenog neoliberalizma, tog epohalnog zla, za koje on ima samo najteže reči. To se vidi po naslovu ovog njegovog teksta (2010): Neoliberalni koreni svetske ekonomske krize. Budući da je ovu krizu poredio sa onom iz perioda 1929-33, očito da je smatra teškim planetarnim zlom, a iz upravo citiranog naslova sledi da je to zlo produkovala neoliberalna doktrina. Sada je (1) posve jasna kontradikcija, negoveštena ranije, između stava iz fusnote 1 maločas citiranog teksta (2013, s. 172), gde je rečeno da su koreni „dublji“ i „strukturni“, pa tako izvan teorije i sveta ekonomskih ideja, i ovog naslova (i teksta koji sledi) gde se ti koreni karakterišu kao „neoliberalni“, jasno implicirajući da oni nisu „strukturni“ nego produkovani jednom opasnom doktrinom (neoliberalizmom); i (2) superlativi kojima je opisan Čikaški univerzitet nadvosmisleno potvrđuju da je reč o najjačoj naučnoj instituciji sa područja ekonomskih nauka i kod čitaoca inspirišu bogohulnu, doslovno blasfemičnu misao da bi taj ogromni uticaj ovog neoliberalnog Ce-Ka mogao da potiče od činjenice da je ta institucija bolja i jača od svih drugih na području ekonomskih nauka.

Time bi se Katić, zajedno sa svojim istomišljenicima, mogao naći u muci kako da objasni da je jedna u naučnom pogledu tako sjajna, neprevaziđena institucija mogla da, možda uz asistenciju drugih, njoj sličnih, proizvede takvo neviđeno planetarno zlo! Ako se ne prihvati da L dominira zato što je intelektualno superioran i spoznajno nadmoćan, onda bi alternativa verovatno bila da su u igri već pominjani interesi koji su neizbrisivi deo stvarnosti sa kojom smo suočeni. Uz te moćne interese prikačio bi se neoliberalni korpus ideja i spoznaja kao pratilac a ne usmerivač, pri čemu oni valjda i samu državu uspevaju da stave pod svoju kontrolu (argument više protiv države, naročito njenog pačanja u upravljanje ekonomskim kapacitetima, što, izgleda, najradije i čini). Šta bi onda bila implikacija ove druge varijante u tumačenju dominacije liberalnih ideja i učenja? Bila bi verovatno da se i odnosi moći i subalterni položaj nauke u odnosu na odgovarajuće centre jednostavno prihvate kao deo stvarnosti koju bi nauka imala da istražuje i objašnjava, bez pretenzija (i nade!) da bi je u nekim delovima i menjala. No, tada taj gnevni ton u kome Katić grmi protiv neoliberalnog proizvođenja krize, kako se jasno vidi iz naslova citiranog u prethodnom pasusu, bio posve neopravdan i čak deplasiran.

Ako bi bio učinjen pokušaj da se L prokaže uz oslonac na empirijske datosti, javile bi se silne teškoće i nepremostive znanstvene prepreke. Ako bi se za početak prihvatila analitička perspektiva kratkovidog ograničavanja samo na tendencije zabeležene u tekućoj (nepunoj) deceniji, moralo bi se pokazati da je kriza izbila u tržištu i zbog njega, a to je – uz silnu liberalno nadahnutu literaturu u kojoj se uporno i čvrsto dokazuje da je krizu svojom naopakom intervencijom inicirala država, a potom je koristi kao opravdanje za novu i širu intervenciju – na samoj granici nedokazivog. A šta ako se, kao što je i potrebno u nauci koja pretenduje na ozbiljnost, vremenski horizont proširi, pa se uzmu u obzir lomovi u poslednjih pola veka te se u analizu uključi i slom tzv. svetskog socijalističkog sistema? Više od toga, kako analitički reagovati na spektakularni razvojni učinak Kine koja je uspela da se vine na neslućene nivoe makroekonomskih performansi zahvaljujući revolucionarnoj transformaciji oličenoj prelaskom sa etatističkog na liberalni ekonomski poredak? Bolje rečeno, zahvaljujući pomeranju ka liberalnom sistemu koje se nije završilo, ali koje je samom svojom propulzivnom dinamikom i generisanjem pozitivnih očekivanja stvorilo neviđen razvojni potencijal i produkovalo nezapamćene rezultate u ekonomskom razvitku.

U svakom slučaju, sve i da se tekuća kriza u celosti pripiše tržištu i da se povodom nje država potpuno apsolvira, još uvek ostaje kao neuporedivo teža činjenica koja pogađa i po(t)kopava antiliberale: socijalistički poredak je neka vrsta inkarnacije onoga što predstavlja njihovu doktrinarnu orijentaciju, pa svet ne pamti teži i spektakularniji slom od onoga koji se dogodio tome sistemu, sada nepovratno potonulom u ropotarnicu prošlosti. Sve i kad bi nama „pripadala“ tekuća svetska privredna kriza, vama antiliberalima „pripada“ nešto mnogo krupnije i strašnije – slom svetskog socijalističkog sistema. No mi smatramo da imano nepobitnu argumentaciju da vama antiliberalima pripada i jedno i drugo – i sadašnja kriza i minuli, netragom iščezli svet kolektivističkih, socijalistički organizovanih privreda.

9. 2. 1. 3. NAVODNE ZABLUDE O SAVRŠENOJ EFIKASNOSTI TRŽIŠTA

Jedna jedina netačna propozicija može neku doktrinarnu celinu grdno da iskompromituje i predstavi je u totalno pogrešnom svetlu. Katić u svojim tekstovima sistematski lansira tvrdnju da neoliberali zbog nečega veruju u svemoć i nepogrešivost tržišta, te tako stvara nakaznu i smešnu lutku koju je u daljoj raspravi lako diskreditovati, te na osnovu toga trijumfalistički proglasiti neupitnu ispravnost sopstvene platforme. Biće da niko pri zdravoj pameti ne veruje u svršenstvo bilo kakvog mehaniza u stvarnom svetu, a ponajmanje će neko to ustvrditi kad je reč o tako kompleksnom mehanizmu kao što je tržište. Tačno je da se moderno liberalno učenje dobrim delom oslanja na tzv. neoklasičnu teoriju, iako je veza daleko slabija nego što to Katić (2010, s. 1) implicira; za ovu priliku je dovoljno podsetiti da je naš zemljak S. Pejović, koji je od ljudi našeg porekla na svetskom nivou možda najznamenitiji, dobar deo svoje impresivne karijere napravio pobijajući osnovne neoklasične postavke. On je to činio i još uvek čini ističući da motivaciona struktura, sa svojim podsticajima i vezivanjem posledica sa mestima odlučivanja, treba u ekonomskoj nauci da zauzme centralno mesto umesto tehnoloških relacija na kojima se temelji neoklasični pristup.

No, Katić je u pravu kad kaže da je neoklasična analitika jedan od potpornih stubova liberalnog poimanja privrede i da svoje naučne uvide formuliše podrazumevajući neizbežne tehnološke veze za čije se brojne a bitne implikacije van i bez neoklasične teorije ne bi ni znalo. No, ako je to tako, onda sigurno ne može biti tačno da liberalna teorija postulira „neograničenu veru u tržište“, jer je upravo, i jedino, neoklasična teorija čiji znatan fond analitičkih uvida i naučnih nalaza liberalno gledište naupitno baštini, razvila bogata i široko razgranata učenja o tržišnim defektima i alokacionim deformacijama koje oni produkuju već na nivou teorijskih apstrakcija. Da liberalno gledište, sa neoklasičnom baštinom kao jednim od svojih kognitivnih oslonaca, nije ostalo otvoreno prema tržišnim manjkavostima, Katić i njegovi istomišljenici ne bi imali ni puku mogućnost spoznaje da te manjkavosti uopšte postoje niti šansu da se upuste u njihovu kategorizaciju.

neoliberalizamKao što se niko razuman ne priklanja utopijskoj veri u savršenstvo tržišta, tako se niko neće opredeliti za eventualnu tvrdnju da je privatni sektor kao takav idealan i lišen grešaka i promašaja. Uostalom, veliki deo važeće ekonomske teorije, koja tvori svojevrsnu infrastrukturu liberalnog gledišta, bavi se upravo greškama u investicionom i drugom odlučivanju i alternativnim korektivnim mehanizmima za njihovo kakvo-takvo kompenzovanje kad već ne mogu da budu izbrisane sa privrednog krajolika. No između privatnog sektora i države sa njenim javnim sektorom postoji bitna razlika sa implikacijama čija se važnost na može preceniti: za svoje greške privatni sektor plaća sam, a za greške počinjene u državnoj izvedbi i režiji plaćaju poreski obveznici. Bilo bi zanimljivo izraditi studiju izgubljenih sudskih sporova pokrenutih povodom grešaka naših ministara i drugih visokih zvaničnika, od Prvoslava Davinića i Mile Dragića pa nadalje, i u njoj prezentirati obračun budžetskih izdataka i ostalih troškova, uključujući uništena radna mesta i izgubljenu proizvodnju, često natprosečno efikasnih, preduzeća koja su bahati političari makli sa lica zemlje. Otud ništa na može biti dalje od istine od Katićeve (2010, s. 2) tvrdnje da „se državne greške ne praštaju, niti se pred njihovim greškama žmuri“. Istina je dijametralno obrnuta: privatni sektor za svoje promašaje plaća smesta i bez milosti, a zvaničnici, koji daleko veće greške čine u ime države i pod njenim okriljem ne samo što ostaju po tom osnovu nekažnjeni nego od takvih grešaka često i profitiraju. Treba živeti u Srbiji, pa videti u kakvu se nakazu zna prometnuti levijatanski hipertrofirana i frankenštajnski podivljala državna mašinerija.

Unajkraćem, besmisleno je ovaj L teorijski korpus sa neodvojivim pratećim analitičkim instrumentarijem optuživati za bezrezervnu glorifikaciju tržišta kad je on jedini na sistematičan i rigorozan način ponudio, pored ostalog, i teoriju tržišnih otkaza, odnosno propusta. Jedno je tvrditi da je na mnogim područjima tržište manje defektno nego država – ako uopšte i postoje oblasti u kojima je u neposrednoj alokaciji i upravljanju sredstvima, sa izuzetkom infrastrukture i javnih dobara, država manje defektna od tržišta. A drugo je tvrditi da je tržište savršeno i da mu ni u čemu nije potrebna regulativa. Kad bi se tako nešto tvrdilo, bila bi maltene lišena smisla liberalna postavka o potrebi jake (iako ograničene) države.

Ono na čemu liberalno gledište istrajno i sistematski insistira jeste da država svojim delovanjem na mnogim mestima nepotrebno ograničava tržište, a na još brojnijim prosto deformiše njegove učinke. Te državno izazvane deformacije tumače se zatim kao inherentne mankavosti tržišta i koriste kao pretekst za dalje državne intervencije; tako se začinje vrzino kolo kumulativno narastajućih državnih intervencija dok se ne načini takav košmar u kome se bilo kakva deregulacija, ili giljotina propisa u domaćem žargonu, nameće kao neodgodiv imperativ. Kad posvuda ižđikala i maligno raširena regulacija premreži nebo i drastično uspori i jednostavnije transakcije, nešto se mora preduzimati i deregulacija se na mahove javlja više kao izraz nužde nego stvar slobodnog ekonomskopolitičkog izbora. Uopštavajući i pojednostavljujući ovaj izričaj, deregulacije ne bi ni bilo da se regulacija nije diskreditovala svojim ubitačno disfunkcionalnim učincima. Rezanje propisa ukazuje se kao strateška orijentacija koja pruža izvesne izglede za izlazak iz regulacionog haosa. U tom trebljenju neretko bivaju uklonjeni i propisi koji su doista potrebni, ali i tu je krajnji uzročnik preterana regulativa koja dezorijentiše ne samo privredne subjekte nego i one koji treba selektivno da je prorede.

Prostor inače ne dozvoljava da se izlažu i obrazlažu brojni slučajevi državnih akcija koje su doslovno sakatile tržište. Umesto toga biće navedeni izvori u kojima su takvi slučajevi sistematski i pregledno obrađeni. Tako se kod Prokopijevića (2009, s. 142-44) mogu naći informacije i analize naopakih uplitanja države u tržište stambene izgradnje, uključujući i zakonsku i, uslovno uzevši, kvazizakonsku prinudu nad bankama da kredite odobravaju mimo svih pravila bankarske prudencijalne razboritosti. Na to se neposredno nadovezuje stvaranje takvih motivacionih struktura koje su ne samo zazivale i podsticale nego, putem konkurencije, i nametale vratolomne kombinacije sa odobravanjem i, potom, prepakivanjem i preprodavanjem kredita, koje su u doglednoj budućnosti morale izazvati poznati veliki finansijski slom. Šta tek reći o divljanju velikih, najpre državnih a potom selektivno privatizovanih ali i dalje na državu oslonjenih, finansijskih kompanija koje su zloupotrebjavale kreditilitet zadobijen baš po osnovu veze sa državom i ogroman broj aktera navukle na kombinacije od kojih ih je nedugo zatim mogla jedino da zaboli glava.

Jednostavno nije tačna Katićeva (2013, s. 172) konstatacija da su teoretičari neoliberalizma na vrhuncu krize „mudro zaćutali“. Već je pomenuta poplava priloga iz liberalnih krugova sa žestokom kritikom tekućih „antikriznih“ mera i predlozima za jednu bitno drukčiju ekonomsku politiku. A. Metzler (2013a, 2013b, 2014a) je nekoliko puta ovim povodom, sa doslovno ubitačnom kritikom, nastupao i pred odborima američkog Kongresa. Na istoj liniji je i njegova najnovija (2014b) ubitačna kritika američke monetarne politike u režiji FED. Povodom tobožnjeg muka liberalno orijentisanih ekonomista Katić (s. 172, fusnota 4) kaže da „teze da su za krizu krivi Fannie Mae i Freddie Mac… nisu uzimane ozbiljno“. Pravo govoreći, ovo se ne da dobro razumeti: da li tom rečenicom Katić hoće da kaže da su ove dve, kako se često i sasvim prikladno kaže, kvazidržavne kompanije delom krive za krizu ili su nevine. Ali, ako hoće da kaže da su krive, sa tim je lako saglasiti se, ali to bi onda bio još jedan dokaz u prilog teze da država kvari tržište i ne da mu da ostvari svoje potencijale. Te kompanije su, prvo, obmanule poslovnu javnost stvarajući utisak da iza svih njihovih transakcija stoji država kao garantor, a potom snažno ubrzavale proces odobravanja kredita i njihovog kasnijeg prepakivanja i preprodaje koji je, zadobivši inerciju, dalje išao i svojim tokom, stigavši najzad tamo gde nije trebalo i gde je jedino mogla da se dogodi poznata katastrofa.

Dobro je, najzad, da i sam Katić (2010, s. 2) govori o pojavi koju je tačno okvalifikovao kao „ekscesi države, njeno preveliko trošenje i povlađivanje interesima moćnih lobija“, te tako dopunjava argumentaciju o državnom kvarenju, pa i onemogućavanju tržišta. Jer, država je krupan akter i njene zloupotrebe, pored ostalih brojnih ramifikacija, izazivaju pogubne posledice i na planu potencijalno efikasnog delovanja tržišta.

9. 2. 1. 4. DOMETI TRŽIŠTA SA NEKOMPETENTNIM AKTERIMA

Ne može se reći da Katić nije uvideo sve pogibnjlji i potencijalne štete od državne intervencije i zloupotreba koje kao da su joj inherentne. Stoga ostaje nejasno kako posle svega čežnjive poglede svraća na državu i njene spasonosne intervencije. Biće da je to posledica njegovog dubokog, u neku ruku strukturno ugrađenog nepoverenja prema tržištu. Nepoverenje se ispoljava i prema aktivnim, preduzetnički angažovanim učesnicima tržišta koje optužuje za manir „neobuzdanih i neodgovornih finansijskih špekulacija“ (2013, s. 171), ali i prema njegovim daleko brojnijim i sitnim transakcijama okrenutim učesnicima za koje kaže da su deo sistema koji sadrži „neodgovorne kreditore i milione neodgovornih i naivnih dužnika“ (2010, s. 3). O neodgovornim kreditorima i špekulantima napred je opširno pisano u pododeljku 5.1. Ovde se više kao rezime može dodati: (1) u ponašanju koje se teorijski formalizuje kao racionalno nekakvo nepohlepno maksimiriranje date funkcije cilja logički je nemoguće i apsurdno – ako se nastojanje dostizanja maksimuma okvalifikuje kao neprimereno, dokle bi onda to maksimiziranje „smelo“ da ide i ko bi odredio „prikladnu“ granicu, (2) kako bi iko mogao da dokaže da je stepen do koga on ide u tom „maksimiziranju“ primeren a ne preteran, (3) kako bi subjekti međusobno mogli da se obaveste dokle ko ide u toj optimizaciji, da ne bi prelaskom dozvoljene granice bili optuženi za nelojalnu konkurenciju, i (4) kako bi se u tom odsustvu informacija o meri u kojoj se svaki pojedinac uzdržava od („prekomerne“) optimizacije uopšte obezbedila koordinacija decentralizovano donošenih privrednih odluka?

Nametanje nedefinisane, u stvari neodredive „umerene“, „nepohlepne“ optimizacije značilo bi pravu provalu široko razastrte državne intervencije, sa izgledima da iz nje proisteknu grdne štete uz praktično nikakve korisne rezultate. Može se još dodati da bi takva intervencija, uz notorno nepovoljne alokacione učinke, duboko zadrla i u distribucione aspekte privrednih procesa sa dodatnim nepovoljnim alokacionim uticajima i sa posebno nepovoljnim učincima na planu (de)mobilizacije resursa. U tom zametnom poslu država bi se verovatno umešala i u regulaciju monopola – natprosečna rentabilnost tipično bi bila povezivana sa često nabeđenim a ne i stvarnim monopolom, a tamo gde se monopol doista i pojavi, država ne bi imala ni znanja ni kapaciteta da razlikuje čist „eksploatatorski“ monopol od onoga koji je prirodan rezultat tehnološke i poslovne inventivnosti i koji je bitan za podsticanje tehnološkog napretka. Pojavila bi se i opasnost od regulatorne zamke (capture): nastupajući bez informacija šta bi bio nepohlepan nivo profitabilnosti, država bi morala da se o tome konsultuje sa samim prvrednicima. To je već prvi korak ka zamci, a različit stepen u kome bi zamka kod pojedinih aktera i u raznim sektorima dolazila do izražaja proizveo bi dodatne alokacione distorzije, a posebno jake destimulacione efekte; zbog dobro poznatih razloga bili bi destimulisani – dakako, na funkcionalno diferencirane načine – i oni privilegovani i oni drugi, verovatno brojniji, koji bi bili prikraćeni.

Katićeva teza o naivnim i neodgovornim dužnicima (2010, s. 3) još je dirljivija. Kako on u svom institucionalnom poretku uopšte može ostaviti mesto za tržište ako veruje da su akteri koji bi morali da ga tvore „neodgovorni i naivni“. Tržišta nema bez autonomije subjekata koji na njemu nastupaju. Ako sami nisu vlasni da donose odluke o plasiranju svojih sredstava i zadovoljavanju vlastitih potreba, ko bi te odluke mogao umesto njih da donosi? Da li bi u društvo trebalo ugraditi nekakvu instituciju patronata tako da svako dobije uputstva šta na tržištu da radi i da bude oslobođen obaveze da misli i da za svoje slobodno donesene odluke snosi prateći rizik i ekonomsku odgovornost? Ili ih možda na tržište ne treba ni pustiti nego kroz kakav centralizovani sistem redovono osiguravati da svako dobije svoje sledovanje? Sve su ovo retorička pitanja na koja bi valjda i sam Katić odgovorio odrično.

Alternativa je ono što nudi sam život. Svako slobodno donosi odluke i odgovara za njihove posledice. Koincidencija tačaka na koje padaju posledice odluka sa tačkama na kojima se po osnovu pripadajućih nadležnosti donose odluke elementarni je uslov ekonomske racionalnosti. Grešaka će, naravno, uvek biti, a uz njih će ići i žaljenje i kajanje, ali to je proces učenja koji ne može, a i ne treba, da se izbegava. Uz sve što inače predstavljaju tržišne interakcije su i velika skupina procesa učenja, lociranih na različitim nivoima u sistemu i rasutih diljem svekolike društvene zajednice. Možda će se u toj nesagledivo širokoj i raznovrsnoj skupini procesa učenja na greškama javiti i neki uži segmenti na kojima će se učenje ispostaviti previše rizično i skupo, gde će stoga neke usluge vezane za informisanje i učenje poprimiti atribute javnih dobara, pa će u toj oblasti moći (a i trebati!) celishodno da se, kao i kod svih drugih javnih dobara, angažuje država. No to je već sasvim zasebna tema, koja nije predmet ovih razmatranja.

Jedan ekonomista koji je toliko narogušen protiv tržišta ne može a da se ne očeše i o poznati Vašingtonski konsenzus (VK). O tome je ovaj autor pisao per longum et latum, noseći se polemički sa ovdašnjim lokalnim antiliberalima (Madžar 2010, ss. 45-64). Antiliberali su na VK digli kuku i motiku, a Katić u tome nije izuzetak. Oko VK može da se kaže, a i kazano je, mnogo, a ovde neka budu date samo sledeće napomene. VK je rezime ekonomsko-političkih preporuka koje Međunarodni monetarni fond (MMF) i, nešto manje učestalo; Svetska banka (SB) daju zemljama koje su svojim politikama produkovale krizu iz koje ne mogu, bar ne bez velikih odricanja i gubitaka, same da se izvuku. VK ne može biti ni bolji ni lošiji od preporuka čiji je uprošćeni i formalizovani rezime. Ako zemlje u nevolji pozivaju u pomoć MMF i SB, znajući njihovu opštu orijentaciju, onda mora biti slučaj da se od te saradnje nadaju nečem dobrom. VK je, dakle, od samih ugroženih zemalja posredno, kroz sam čin obraćanja MMF i SB, ocenjen kao koristan i konstruktivan. Druga je stvar što mnoge takve intervencije ne uspevaju onako kako se mnogi nadaju, ali se ne sme zaboraviti da se one preduzimaju kod zemalja koje su na samoj ivici sloma i kojima je teško ponuditi dopadljivu terapiju – da ne traži odricanja a da nosi visoku verovatnoću uspeha.

Pri svem tom, i sam uspeh je ambivalentno definisan: ako je neka zemlja već zakoračila u bezdani ponor, pa je programi MMF i SB vratili na ivicu, mnogi će to proglasiti za neuspeh dok je alternativa potpuna propast (bankrot države, izopštenje sa svetskih tržišta, blokada ionako delom paralisane privredne aktivnosti…). Bilo kako bilo, teško je razumeti Katića i njegove istomišljenike kad se ljute na ove međunarodne institucije i grme svom snagom protiv njih, a one se samo odzivaju na apele dramatično, da se ne kaže tragično, posrnulih zemalja. Da se od njih ne očekuje pomoć i da to očekivanje ipak nije potvrđeno pozitivnim iskustvima, niko ih ne bi zvao niti bi sa njima sarađivao. Kad Katić i njegove AL kolege osuđuju MMF i SB, a njihove i druge zemlje ih pozivaju i od njih se nadaju pomoći, onda se neizbežno nameće zaključak da ove dve grupe subjekata o tim organizacijama imaju dijametralno suprotstavljena mišljenja.

Nemoguće je u ovom kontekstu ne pomenuti jedan osobiti kuriozitet. Svi AL delatnici sa čijim se „razmišljanjem“ upoznao ovaj autor otvoreno (moraju da) priznaju da je VK skup vrlo razumnih, ekonomski utemeljenih recepata. Oni to na neki način i moraju da istaknu jer je VK zaista takav. Ali onda imaju muku da objasne kako se to, ako je već dobar, opredeljuju da ga odbace i osude. Jedan antiliberal je tu nelagodu razrešio tako što je lansirao tezu o nekakvom Beogradskom konsenzusu (BK), koji uopšte nije u istoj logičkoj ravni sa VK a povodom koga nije mogao da kaže šta to u VK treba odbaciti da bi nastale praznine popunio BK. Katić je uzeo drugu taktiku. I on je morao da prizna da „problemi vezani za VK nisu nužno na nivou principa“, ali da je „đavo češće… u detalju nego u samom principu“. Odbacio je, dakle, VK pozivajući se na detalje, ali se na nivo detalja uopšte nije spuštao. Na razinu detalja nije ni mogao da se upusti jer se VK isključivo bavi načelima, a detalji su stvar operacionalizacije koje se razrađuje u narednoj fazi, nakon što se sa MMF načini principijelan dogovor; razume se da je u operacionalizaciji prvenstveno angažovana krizom zahvaćena zemlja koja se i našla u situaciji da mora da zavapi za pomoć.Tu se otkriva zaista neobičan metodološki postupak, primer zaključivanja kakav ne treba slediti. Posle svega, stvar bi izgledala manje groteskno da su u onih deset „božjih zapovesti“ našli bar jednu koju je podmetnuo Satana, tj. bar jednu koju bi na nivou principa – jer tih deset opštih preporuka je upravo na tom nivou i formulisano – mogli da ospore. Ovde možda ima mesta jednom neobičnom pitanju: javlja li se u interakcijama ugroženih a možda i neodgovornih zemalja sa MMF moralni hazard, neće li se zemlje, znajući za mogućnost saradnje sa ovom organizacijom i računajući na pomoć koja uz tu saradnju često ide, upuštati u rizičnije i manje oprezne politike nego što bi to inače bio slučaj?

9. 2. 1. 5. STUPICE DEREGULACIJE

Prva prepreka u razmišljanju o (de)regulaciji jeste zabluda o tobožnjoj nedovoljnoj regulisanosti privrede, a posebno njenog finansijskog sektora (up. Tasić 2012, s. 147). Iz te zablude proističe trajna težnja za novim regulisanjem, a problemi koji iz te preregulisanosti proizlaze nastoje se rešiti novim regulatornim zahvatima. U društvu u kome je upadljiva sekularna tendencija rasta države, i to onog relativnog, u odnosu na ostatak društva, o nedovoljnoj ukupnoj regulisanosti jedva da može da bude reči. Na proizvodnju nove regulative država usmerava veliki deo svog kapaciteta, a masa regulatornih propisa, budući da ima karakter fonda, koji se kontinuirano povećava novim godišnjim dodacima, može samo da se povećava u odnosu na makroekonomske tokove koji su definisani ne kao stanja nego kao mere intenziteta, tj. kao broj relevantnih jedinica u jedinici vremena, što će reći kao tokovi. Samo u SAD, sa preko 60.000 stranica novih propisa koliko se dodaje godišnje (v. pododeljak 5.3.2), rasudno se može govoriti samo o višku propisa i višku stranica.

Napred je takođe istaknuto (takođe pododeljak 5.3.2) da gomilanje propisa stvara tako komplikovane i tako nepregledne probleme da ih ni sama administracija, uključujući i onaj njen deo koji propise piše i dopunjuje, ne može valjano razumeti niti pouzdano tumačiti. Gomilanjem regulative država zapravo stvara neupravljive sisteme. Kod sistema valja razlikovati dve komponente u njihovom razvoju a potonjem delovanju. Prva se sastoji u parametarskim reformama sistema – u strukturnom modifikovanju njihovih ustrojstava i dodavanju novih instrumenata i mehanizama – a druga u tekućem upravljanju tim sistemima unutar strukturno opredeljenih postojećih ustrojstava. Oba komponente upravljanja u širem smislu postaju otežane, pa čak i onemogućene, u situacijama u kojima oni usled stalnog gomilanja propisa postaju nepregledni. Teško sagledivo mnoštvo postojećih regulativnih elemenata otežava trezvenu procenu u pogledu celishodnosti dodavanja novih. S druge strane, kad je sistem postao toliko kabast da je postao nepregledan i nerazumljiv, njime je valjano upravljanje onemogućeno iz informacionih, pa i samih kognitivnih razloga. To je kontekst u kome se i javlja ranije nagovešteni paradoks da u preregulisanom sistemu neke važne sastavnice ostaju nedovoljno regulisane, jer u njima tako glomaznim postaje skoro nemoguće izdvojiti prave prioritete. Kad se na nekom sektoru zapazi nedostatak valjane regulative, prva hipoteza koju valja testirati jeste nije li uzrok tome neodmerena, hipertrofirana regulisanost! Ta pojava mogla bi da se nazove paradoksom preterane regulative.

Paradoks je dodatno pojačan neviđenom maštovitošću poslovnog sveta u kreiranju novih finansijskih i sličnih instrumenata. Ekonomisti ne mogu ni da razumeju i objasne funkcionisanje rezultujućih ustrojstava a kamoli da trasiraju neke celishodno postavljene linije delovanja ekonomske politike. Tempo kreiranja novih instrumenata i pratećih aranžmana takav je da vidno premašuje tempo kojim može da se prilagođava i sa novim datostima usaglašava ekonomska politika. To je traganje za pokretnom metom koja u dogledno vreme ne može da se stigne. Zaključak je dovoljno jednostavan i očekivan: ako se stvarnost usložnjava preko granica upravljivosti, okani se upravljanja. Upravljati se može samo onim što se koliko-toliko razume. U prirodi smo navikli na ideju da većinom procesa najbolje „upravlja“ sam život: kako je rečeno, ne pada nam na pamet da uz džinovske mikroskope i uz superprecizne pincete konsturišemo neki list ili cvet nego samo obezbeđujemo ambijent – vlaga, temperatura, svetlost… u kome će „priroda“ najbolje moći da obavi svoj za nas nedostupan i čak nedokučiv deo posla. Država je bioinženjer sa mikroskopom, tržište je život; zazivajući državu i računajući sa njenom intervencijom antiliberali se zapravo postavljaju protiv života; oni nisu samo antiliberali nego i antibiotisti, ako bi to mogla da bude reč za one koji bi u ime nekakvog, inače neostvarivog ili bar teško sprovodivog, upravljanja hteli da „koriguju“, a u stvari deformišu, prirodni red stvari i prirodni sled njihovog dinamičkog odvijanja.

Uzet u celini, bilans je, naravno, sav u znaku preterane regulative, što i ne treba da iznenadi budući da sve masovniji činovnički slojevi u državnim ustanovama imaju svoj staleški interes u širenju regulative; to je način na koji povećavaju svoju moć i uticaj. Za malignu ekspanziju regulative posebno dobar ambijent pružaju krize. Scenario ispoljava neke tipične crte: svojim kontraindikovanim merama ekonomske politike država najpre izazove krizu (za konkretne primere v. Tasić 2012, s. 72, 74-6 i passim), a potom lavinom regulativnih mera pokušava tu krizu da prevaziđe ili bar suzbije. Karakteristično je da država proizvodi krizne poremećaje ne samo svojim neposrednim potezima i pothvatima nego i deformisanjem anticipacija i očekivanja tako što izobličuje informacije kao bitan sastojak poslovnog ambijenta. Tako je reviziju rezervisala samo za par oligopolski lociranih agencija, koje su sa svoje strane bile stavljene u položaj da im je poslovni interes nalagao da svim klijentima daju isključivo pozitivne, štaviše laskave ocene, zavodeći tako poslovnu javnost i navlačeći ogroman broj drugih subjekata na pogrešne poslovne odluke.

Deo scenarija opisanog u ovom pasusu jeste neposredno navođenje subjekata na određene odluke, kao što je bilo državno izazvano neselektivno kreditiranje stambene izgradnje uz primenu elemenata zakonske prinude, a potom stvaranje motivacionih struktura koje subjekte navode na određene obrasce ponašanja (npr. preterano kreditiranje i potonje prepakivanje i preprodavanje tih hipotekom propraćenih kredita). Kad se stvori ambijent koji podstiče određena ponašanja, ona se predvidivo i zakonito jave kao njegov učinak. A treći korak je žestoka kritika, i to usled navodne pohlepe, tih istih državno izazvanih i ekonomsko-politički produkovanih ponašanja! Sa svojom fascinacijom državom i zazivanjem njenih „spasilačkih“ poduhvata, Katić je, doduše mali, deo te društvene sile koja glorifikuje državu i gleda da je uveća sve dok, valjda svojom nepodnošljivom težinom, ne potopi celu zajednicu.

Velika mana u antiliberalnom razmišljanju jeste neuzimanje u obzir da je deregulacija velikim delom izazvana teškim defektima regulacije u prethodnom periodu i jednako dubokim razočaranjima u njene rezultate i slabe, dobrim delom neočekivane učinke. Kao što države ne mogu da se raspadnu ako se u njima ne pojave neki interni degenerativni procesi, tako ni deregulacija, bar u nekim epizodama i kontekstima, ne bi bila moguća da se u samoj regulaciji nisu pojavile nepodnošljive deformacije. Tu su zatim i efekti međunarodne, bolje reći međudržavne konkurencije. Poslovni svet ne voli regulaciju a voli deregulaciju. Kad neke države krenu putem deregulacije, one privlače najkvalitetniji „biznis“ sve dok i druge zemlje ne krenu istim putem. Onaj koji ostane pri zatečenim krutim regulatornim shemama gubi konkurentsku trku i ostaje bez svojih najpropulzivnijih organizacija. Međudržavna konkurencija tera ga da se i sam upusti u deregulaciju.

Tu je zatim i mobilnost kapitala: danas je on daleko mobilniji nego što je ikada u prošlosti bio; sve češće je jedan klik dovoljan da se obrene u nekoj udaljenoj zemlji, u mnogo podsticajnijem ambijentu od onoga iz koga je krenuo. Nisu zanemarljive ni posledice jedne pojave koja je dobrim delom izmakla tekućim analizama privrednih zbivanja i stepena njihove upravljivosti. Privreda je veliki sistem koji uči, i to uči sve brže i efikasnije. U tom učenju ona se, pored ostalog, sve tačnije i sve potpunije upoznaje i sa intencijama ekonomske politike i sa instrumentima i načinima posredstvom kojih ona pristupa realizaciji svojih ciljeva. Nije više poseban kuriozitet da velike organizacije razvijaju istraživačke kapacitete i odgovarajuće analitičke aktivnosti za praćenje i tumačenje važnih makroekonoskih trendova i njihovih ekonomskopolitičkih determinanti. Suočena sa ekonomskom politikom, privreda je sve bolje obaveštena i analitički sve temeljnije pripremljena. Takva privreda zna kako da reaguje na pojedine mere ekonomske politike, da im parira, pa i da im se suprotstavi. Takva privreda je sve manje upravljiva kao predmet tekuće koordinacije i svrsishodno koncipiranih usmeravanja. Ovakvo, uslovno nazvano, koncepcijsko i analitičko sazrevanje privrede ispoljava se u sve većoj meri kao ograničenje ekonomske politike. To je važna komponenta u preobražavanju interakcija između privrede i države. U pitanju je, pored ostalog, i promena odnosa moći koju države i njihove ekonomske politike ne mogu da ignorišu; država je jednostavno postala slabija u odnosu na kapital i poslovni svet, njena regulativna moć se smanjila i „deregulacija“ je dobrim delom postala stvar žive ekonomske stvarnosti a ne nekakvog svesnog izbora upravljačkih centara ovlašćenih da vode privrednu politiku.

Eto (bar jednog dela) odgovora na pitanje impulsa koji pokreću deregulaciju. Međunarodna konkurencija, mobilnost proizvodnih činilaca, razočaranja sa glomaznim i disfunkcionalnim regulatornim shemama iz prošlosti – sve su to objektivni činioci deregulacionih talasa, uključujući posebno ovaj najnoviji. Trebalo bi u stvari deregulaciju koncepcijski drukčije odrediti. Ono što je određeno objektivnim činiocima i organima ekonomske politike nametnuto moglo bi i da se isključi iz pojma (de)regulacije. Ovaj pojam bi trebalo definisati samo po osnovu komponenti koje su ostale u domenu državne upravljivosti, u meri u kojoj još postoje. (De)regulacija bi obuhvatila samo one promene koje je stricto sensu izazvala ekonomska politika, koje su, da je u odgovarajućim upravljačkim centrima preovladalo drukčije opredeljenje, mogle da budu i (bitno) drukčije uređene. Ako bi se iz promena u (de)regulaciji isključile objektivno uslovljene i egzogeno nametnute sastavnice, ceo proces bio bi sagledan u posve novom svetlu i naše razmišljanje o (de)regulaciji bilo bi iz osnova promenjeno. U svakom slučaju, i ekonomska politika i doktrina koja je tobože inspiriše i njome upravlja ponela bi daleko manji deo odgovornosti.

Oni za koje je suverenost biračkog tela merodavna i principijelno opredeljujuća (a u odeljku 9.1.1 i drugde dalo se videti da ovaj autor nije neki naročiti pristalica ove ideje) mogli bi da tvrde da su sve promene u (de)regulaciji – što će reći promene u oba smera – ispravne i prihvatljive jer ih je izglasala elektoralno legitimizovana vlast. Tome bi se mogle uputiti mnoge zamerke, kao npr. da je (de)regulacija samo deo velikih paketa izbornih programa i da mnogi birači glasaju za te programe iako im se ta konkretna komponenta i ne dopada. To ipak nije argumentacija kojoj se najradije priklanja AL. On ima jednu bitno različitu ideju. Kao što tvrdi da iza liberalne ideje stoji veliki biznis, posebno onaj u finansijskoj sferi (Katić 2010, s. 3), on bi sigurno rekao da je promene regulative u jednom ili drugom smeru takođe „izlobirao“ i nametnuo veliki biznis, te da je državna politika u stvari politika otuđenih centara ekonomske i finansijske moći koji su državom ovladali a ne širokih slojeva biračkog tela čiji legitimni predstavnik država treba da bude. AL ustvari ne vidi da ovakvo rezonovanje, za njega tako tipično i njemu tako prisno, govori protiv onoga što on tako zdušno zagovara. Država kojom veliki „biznis“ u tako visokom stepenu, možda u celosti, ovladava nije ni po kojim validnim kriterijima dobra država i trebalo bi je radikalno minimizirati. Naročito je treba isključiti iz velikog broja aktivnosti i funkcija u kojima ima direktan pristup resursima i nadležnost njihovog alociranja, jer upravo tu mogu da se pojave najveće štete ako je to što država preduzima pod uticajem ili čak komandom krupnog „biznisa“. Među onima koji opravdano i legitimno ispostavljaju prema državi određene zahteve nema nikoga ko bi podržao takvu državu. Tako se i preko ovakvog tipično antiliberalnog rezonovanja, kakvo je kod Katića toliko zastupljeno i tako uočljivo, može stići do jednog, moglo bi se reći, radikalno liberalnog zaključka!

Pored glomaznosti koja dovodi do neupravljivosti i tako tipičnih pojava regulatorne stupice, regulacija, osobito kad je prekomerna, ima i druge krupne slabosti zbog kojih se deregulacija javlja kao iskušenje kome je teško odoleti. Svojim uniformno primenjivanim rešenjima i nediskriminatornom primenom propisa regulacija, sve i kad je potpuno lišena zloupotreba, može privredi da nanese velike štete. Regulativom nametnuti obrasci ponašanja mogu da budu korisni za privredu ako koordinacija koju nametnu bude u skladu sa društvenim potrebama i razvojnim potencijalima privrede. Korisna je ako mnoštvo decentralizovanih odluka koordinira duž jedne dinamički efikasne, društveno racionalne (u ovom kontekstu racionalnost ne mora da bude jednoznačno definisana i dozvoljava niz iznijansiranih definicija) razvojne trajektorije.

No nema garancije da će se to uvek, pa čak ni dovoljno često, dogoditi. U sistemu uvek postoje rizici pogrešnih globalnih rešenja i koncentrisanja ponašanja na alternativama koje se kasnije pokazuju kao promašaji. Kako precizno pokazuje Katić (2012, ss. 147-9), regulatorni propisi nameću uniformno ponašanje i tako se javljaju kao činilac (rastuće!) verovatnoće velikih opštesistemskih grešaka. Efekat je tačno analogan poznatom trpanju svih jaja u jednu korpu. Budući da sa rastom regulacije, pa tako i razmera sistema koji je njome opredeljen i stvoren, raste verovatnoća katastrofa ka kojima predvidivo vode opštesistemski promašaji, sa porastom i razmera sistema i opsega regulatornih zahvata sve je veća verovatnoća krupnih sistemskih grešaka i stoga je sve manje poželjna uniformnost ponašanja koju produkuje regulacija, sve pod pretpostavkom da u državnoj mašineriji i njenom delovanju nema zloupotreba. Naprotiv, poželjno je decentralizovano i ne preterano usklađeno ponašanje. Tada na egzogene udare razne privredne jedinice reaguju decentralizovano i izdiferencirano, jaja su razmeštena u veliki broj korpi i verovatnoća naopakog kolektivno usaglašenog uzvrata na spoljne poremećaje bitno se smanjuje. Katić ispravno konstatuje da se sistemi sa predoziranom regulacijom ponašaju slično centralizovanim državnoplanskim sistemima čiji je epohalni krah – u krajnjoj liniji – najbolji dokaz njihove kolosalne društvene neracionalnosti.

Usput se mora dodati da regulacija, kad pređe razumnu meru kao što u stvarnosti i biva, ima i štetne, da se ne kaže pogubne, šire društvene posledice. Regulatorna stupica, kao izraz izopačenog približavanja pa i stapanja interesa regulatora i reglisanih, neretko rezultuje u stvaranju monopolskih konfiguracija i tamo gde za njih nema tehnološke osnove niti strukturnih imperativa. To je dovoljno loše samo po sebi: regulatorna tela i akcije pretvaraju se u nešto suprotno od onoga zbog čega u stvari i postoje. No, šire društvene implikacije ovih izopačenih savezništava sastoje se u tome što se u društvu, na nivou sistema kao celine, stvaraju stratumi i grupe koje bivaju zainteresovane za ekstenzivnu državnu intervenciju i od nje dobrim delom i žive. Regulatorni dirižizam generiše obilje renti koje prisvaja državno činovništvo, ali bogme i oni koji su predmet celishodno zamišljene regulacije. Rezultat je deformisana alokacija, znatna eksploatacija u distributivnoj sferi ovog sve složenijeg sistema i stvaranje socijalne klime koja vodi državnom kapitalizmu umesto društvu slobodnih građana i nesmetanih preduzetničkih pregnuća. Kad pređe razumnu meru, regulacija se pretvara u pretnju slobodnom društvu i objektivnoj i neutralnoj orijentisanosti njegovih ustanova.

A posle svega, regulacija može da se pokaže kao kontraindikovana i na čisto praktičnom, najkonkretnijem planu. Da njeni učinci mogu da budu dijametralno suprotni njenoj ciljnoj orijentaciji, tj. promenama koje su posredstvom nje trebalo da budu postignute, vidi se iz iskustva sa hedž fondovima u SAD. Katić (2012, s. 80) izveštava o jednoj znakovitoj činjenici koja je najvećem delu analitičara jednostavno promakla. Ti fondovi su sticajem nekih neuobičajenih okolnosti ostali izvan regulativnih zahvata, kao da su se izmigoljili iz guste mreže paragrafa i pratećih tumačenja. Hedž fondovi okupljaju krupne ulagače koji su specijalizovani za upravljanje velikim rizicima i koji tu aktivnost biraju kao područje svojih komparativnih prednosti, sektor u kome svojim performansama daleko odskaču u odnosu na sve druge eventulne konkurente. Njihova svesna i poslovno motivisana orijentacija na velike rizike uslovila je procenu regulatornih vlasti da im – tim krupnim, za velike rizike specijalizovanim vlasnicima – nije potrebna nikakva zaštita od profesionalnih upravljača („menadžmenta“) samih fondova niti od drugih učesnika na rizičnim tržištima finansijskih instrumenata. Oni su kroz krizu, toliko hazardnu i tako traumatičnu za gotovo sve druge aktere, uključujući i one na tržištima realnog sektora, prošli praktično neokrznuti!

Treba se nadati da će ovaj poučni detalj privući pažnju specijalizovanih analitičara i biti proučen onako i onoliko koliko zaslužuje. Takvo proučavanje bacilo bi dodatno svetlo na jednu osobenu asimetriju koja je odavno zapažena u ekonomskoj politici: ona na brzu ruku i uz veliku verovatnoću i empijsku učestalost može da produkuje krupne (makro)ekonomske poremećaje, ali za njihovo saniranje potrebuje mnogo vremena. Kad se uzme u obzir činjenica da postoje sektori koji sasvim dobro prolaze bez posebne, ciljno i namenski formalizovane regulacije, moglo bi se zaključiti da su nepotrebne – bar neke, i to prilično brojne – i ekonomskopolitičke intervencije koje su sa takvim regulativnim zahvatima funkcionalno komplementarne. Sa manje ovih intervencija smanjio bi se i broj tih asimetrično generisanih poremećaja koji se više nego lako izazivaju a tako teško i sporo saniraju.

9. 2. 1. 6. NAPOMENE O ULOZI DRŽAVE I NjENOJ INTERVENCIJI

U prethodnim pododeljcima raspravljena je široka lepeza problema u kojima je država bila doticana na različite načine i njena uloga morala da se uzima u obzir u većem broju široko izdiferenciranih konteksta. Iz svih tih razmatranja vezanih za državu iskrsavaju dve ključne postavke u kojima se Katić i njegovi istomišljenici principijelno razlikuju od ekonomista liberalne orijentacije. Prva postavka tiče se uloge države (i njene regulacije kojom je, prema liberalnim (L) gledištima, i premrežila i sputala privredu) u generisanju krize, pri čemu je po tvrdnjama i obrazlaganjima liberala država svojim delanjem izazvala krizu, dok je u antiliberalnoj (AL) optici država bez uloge u generisanju krize. Tu se kod AL gledišta javlja jedna logička teškoća. AL krizu pripisuje neodmerenoj i preteranoj deregulaciji zbog koje je kriza nastala usled inherentne nestabilnosti tržišta i njegovih spontanih dejstava. No, deregulacija nije proces koji je mogao da se odvija nezavisno od države. Država donosi sve odluke koje imaju kakve veze sa regulativnim ustrojstvima u privredi; ona svojim odlukama produkuje i regulaciju i deregulaciju. Po elementarnoj logici država je odgovorna i u jednom i u drugom slučaju. Eventualno preovladavanje neoliberalnih ideja državu ne može da apsolvira ni u jednom od ova dva suprotno usmerena vida nistitucionalnog prilagođavanja. Državu ne može da opravda ni njeno eventualno okupiranje od strane moćnih privrednih i finansijskih centara: država koja se na taj način da okupirati nije dobra država i prvo što bi morala da uradi jeste smanjenje svog angažovanja u usmeravanju privrednih tokova, a posebno u neposrednom alociranju resursa i upravljanju sredstvima.

Druga važna tačka neslaganja jeste u oceni delovanja države u situaciji kad je kriza već uzela maha. Treba li država da krene u masivne (a u nekom smislu i masovne intervencije sredstvima poreskih obveznika, odnosno putem zaduživanja čime se njihove ogromne obaveze samo pomeraju u budućnost. L nisu skloni da odobre da društvo kao celina, putem poreza ili velikim javnim zaduživanjem, plaća za greške pojedinih privrednih subjekata, među kojima su i ogromne organizacije u realnom i finansijskom sektoru. Problem postaje mnogo složeniji ako ih je na ta hazardna ponašanja svojim ekonomskopolitičkim merama i sistemskim prilagođavanjima na ta vratolomna ponašanja navela država. Privredni subjekti su već razvili lepu sposobnost anticipiranja državnih poteza, pa i njenih promašaja, pa na njima ostaje deo odgovornosti za propuštanje da se kompenzatornim i, opet, anticipativnim politikama od državnih nedoslednosti zaštite. Ostaje ipak vrlo zanimljivo i, koliko je poznato, sasvim neproučeno principijelno pitanje odgovornosti države za hazardna ponašanja koja je sama izazvala, pa tako i njene obaveze da sanira gubitke u meri u kojoj su izazvani ponašanjima uslovjenim njenom (državnom!) politikom. No, nezavisno od odgovora na to pitanje, ostaju široka područja rizičnog ponašanje koja nisu ekonomskopolitički determinisana, pa ostaje da u preovlađujućem stepenu posledice i troškove rizika snose oni koji su u društvenoj podeli rada na tu aktivnost i orijentisani. Kao što se po osnovu rizika ostvaruju veliki profiti, isto tako imaju da se snose i gubici jer su i oni neodvojiva sastavnica preduzetništva i drugih oblika poslovnog ponašanja. Snošenje gubitaka deo je poslovne odgovornsoti i neophodna pretpostavka racionalnog odnosa prema riziku na nivou privrednih aktera.

AL ima suprotno stanovište i ceni da bi štete od rasplamsavanja krize u slučaju da intervencija izostane bile veće od (na poreske obveznike natovarenih) troškova njenog suzbijanja. L na to uzvraća da takva intervencija, sve i kad bi bila tačna ova ocena o većim štetama u slučaju da se pusti da se kriza na tržištu spontano „istutnji“, proizvodi moralni hazard, što će reći da deformiše buduća ponašanja privrednih subjekata na način koji u neodređenoj (neograničenoj – ?) budućnosti izaziva jednako neodređen (neograničen – ?) niz šteta koje daleko pretežu nada  oportunitetnim i direktnim troškovima spontanog prevazilaženja krize posredstvom tržišnih interakcija.

Englezi kažu da je dokaz kolača u jedenju. Ovde treba pogledati rezultate ulaganja stotina milijardi dolara u spasavanje pojedinih organizacija od njihovih sopstvenih grešaka. O tome već postoje pouzdani istraživački nalazi, čak i u domaćoj literaturi (Udovički 2013, posebno p. 44-50). Ako bi neko rekao da ta intervencija još nije završena i da te pakete od po 700 milijardi dolara ili njima slične treba trpati u privredu sve dok kriza ne preokrene svoj tok i počne da se gubi sa ekonomske pozornice, to bi se očigledno kosilo i sa teorijskim postavkama i sa zdravim razumom. A zagovaranje primene još jednog ograničenog broja takvih paketa, sudarilo bi se sa deficitima u našem znanju jer niko ne bi mogao sa dovoljno visokom verovatnoćom da ustanovi da će se uspešno okončati to bacanje sredstava u jamu za koju nije izvesno da ima dno. Teško je poverovati da bi se iko usudio da na tome insistira, nešto tako radikalno ne bi se, po svoj prilici, osmelili da predlože ni najzaneseniji privrženici paradigmatske platforme AL.

Stoga ostaje da se sasvim jednostavno i najneposrednije vidi odnos koristi i troškova, odnosno ulaganja. Kad se računica dokraja izvede u toj optici, zaključak je porazan: ulaganja su ogromna, a rezultata nema. Taj nalaz je sadržan u citiranom prilogu K. Udovički, ali je za njegovu potvrdu najbolje citirati samog Katića (2013, s. 177, 176): „…i posle svih intervencija i potrošenih… hiljada milijardi, nezaposlenost u najvećem broju država ostaje na veoma visokom nivou“, a pored toga, iako se „radilo o kontinuiranom, spektakularnom državnom intervencionizmu bez presedana. Koliko je taj intervencionizam delom neutralisao posledice, toliko je prikrio i stvarnu dubinu krize“. Ni na planu (ne)zaposlenosti nema ništa o čemu bi vredelo pisati kući: „…I ovako loša slika je zapravo još gora“, kaže Katić (2013, s. 178). Jednostavno rečeno, Katić je protivrečan: s jedne strane, tvrdi da „nije bilo dileme da država mora intervenisati“ (s. 171) i, makar i netačno, da „u trenucima izbijanja krize svi postaju kejnzijanci“, a s druge strane da sva ta ogromna ulaganja u suzbijanje krize ili ne daju nikakve rezultate ili tek „delom neutrali/še/ posledice“. Sledi da Katić zagovara jednu politiku velikih ulaganja bez ikakvih rezultata.

Uprkos Katićevoj izjavi da, kad ošine kriza, svi postajemo kejnzijanci, teško je biti, pa valjda čak i ostati, kejnzijanac kad se zaljuljao i na putu je da se potpuno izvali osnovni stub kejnzijanizma – multiplikator. Pre svega, multiplikator je težak za ekonometrijsko ocenjivanje i empirijski izvedene ocene variraju u širokim rasponima. To je za ekonomsku politiku krupan problem pošto moguća greška u oceni multiplikatora može dovesti do opasnih zabluda i promašaja u fiskalnoj politici. Ispostavilo se zatim da on nije isti u fazama poleta i u intervalima ekonomskih recesija odnosno kriza. Jedno vredno domaće istraživanje (Petrović et al., 2014) otkriva da je to slučaj i kod nas i da komplikuje ekonomsku politiku u fazama i poduhvatima fiskalne i ukupne makroekonomske konsolidacije. To povećava neizvesnost u njegovoj proceni ali i baca senku na fiskalnu politiku: kad procenimo da bi mogla da produkuje neke poželjne efekte, multiplikator može da nas zavede i da ishod bude daleko od očekivanog. Uz sve, mnoge od nas, uključujući i Katića (2013, s. 178), zavode izjave o nekakvom energičnom kresanju javnih rashoda, a stvarnost teče potpuno drukčijim smerom: porast količnika javnog duga i BDP, o čemu uverljivo svedoče Katićeve tabele na ss. 173 i 179. jasno implicira ekspanzivnu fiskalnu politiku i nastavak državnog harčenja koje je mnoge privrede i dovelo do kolapsa.

Multiplikatori su inače veliki izvor nedoumica, neretko i zabluda, a potom i pogrešnih poteza i netačnih ocena i u fiskalnoj i u monetarnoj politici. Kad su već asimetrični, bilo bi poželjno da budu visoki u situacijama u kojima treba podstaći rast BDP, a niski kad smanjivanjem javnih izdataka treba konsolidovati javne finansije i privredu u celini. To nažalost nije slučaj i, kao što se da razabrati iz izjava našeg Fiskalnog saveta, posebno zabrinjava što bi u sprovođenju programa sanacije budžeta i smirivanja javnog duga moglo da se ispostavi da je „nizlazni“ (downward) multiplikator veći od „uzlaznog“. Tad bismo, kad se krene u prilagođavanje budžetskih izdataka fiskalnim prihodima, zaista svi mogli da postanemo kejnzijanci u pokušajima da se nekako snađemo pred teško razrešivim problemom: kako uštedeti onoliko koliko neimaština nalaže a ne survati privredu u ponor velikih negativnih stopa rasta. No, to renegatsko otpadništvo ne bi pomoglo: stanje je takvo da se prostor za kejnzijansku ekonomsku politiku istopio: ekspanzija je nemoguća jer nema (više) iz čega da se finansira, a kresanje rashoda nije stvar nikakvog ekonomsko-političkog odlučivanja nego golih bilansnih nužnosti. Tamo gde se direktno udari u bilansna ograničenja, potezi su iznuđeni, a tamo gde se manevarski prostor svede na svega jednu (čemernu!) opciju, ekonomska politika faktički prestaje.

srbijaprivredaDrastično smanjeni monetarni multiplikatori (definisanih kao količnici novčane mase u nekoj od alternativnih varijanata i primarnog novca) zagorčavaju život ekonomskoj politici u dobrom broju razvijenih zemalja, uključujući SAD, jer, ma koliko da je ekspanzivna, politika centralne banke ne daje rezultate. Količina primarnog novca – high powered money) silno se povećava, ali se to ne ispoljava u odgovarajućem rastu M1 i drugih analognih monetarnih agregata. Zanimljivo je da je ista pojava došla do punog izražaja, a i ostavila svoj duboki pečat, tokom Velike ekonomske krize 1929-33: suprotno bezmalo opšteprihvaćenom verovanju da je monetarna politika bila prekomerno restriktivna i bila najodgovornija za neviđeno produbljivanje krize, Federalne rezerve su zapravo energično i ubrzano kreirale primarni novac, ali su poslovne banke bile paralisane neizvesnošću i proces monetarne multiplikacije je maltene zaustavljen (v. Blanchard 2006/1997/, p. 478-9).

Problem je na drugoj strani: prenagljena, nervozna i strateški neosmišljena fiskalna politika, a posebno rast javnog duga kao njen važan aspekt i rezultat, stvorila je toliku neizvesnost da je malo subjekata koji su spremni da se odvaže na neke veće poslovne poduhvate. Poslovne banke su pune novca, raspolaže se idejama i projektima, ali ulaganja nema: niti se firme u realnom sektoru zasada ne usuđuju da traže zajmove niti su banke voljne da ih odobravaju. Zasad im je bolje da velike rezerve drže u centralnoj banci, makar da je referentna kamatna stopa doslovno mizerna. U nizu svojih napisa S. Hanke ističe da je svemu tome doprineo i fabulozni Bazel III, koji je jako povećao propisanu kapitalnu bazu poslovnih banaka, pa mnogo manji deo prikupljenih depozita (manji nego što je bio slučaj u prethodnoj regulativi) mogu da plasiraju kroz investicione i druge kredite sve i kad bi za takvu ekspanziju bile i raspoložene. Pouka za ukupnu ekonomsku politiku, koja bi istovremeno mogla da bude i povod za ozbiljno razmišljanje i dalekosežno revidiranje lako davanih preporuka, jasna je i kratka. Konja i ovoga puta možeš dovesti do vode ali ga ne možeš naterati da pije: umesto direktnih intervencija u vidu harčenja ogromnih suma javnog novca i očekivanja da bi tako, bezmalo grubom silom i u o ruk stilu, privreda mogla da se uputi putanjom propulzivnog i održivog rasta, ekonomska politika treba da osigura povoljno okruženje, stabilne institucije i visok stepen predvidivosti činilaca preko kojih se poslovni svet orijentiše u svojim investicionim i tekućim odlukama.

Uprkos sporadičnim izjavama izolovanih poslovnih ljudi kako ih tobože povećanje poreza ne demorališe niti ih obeshrabruje u investiranju (Katić 2013, s. 181), zna se da privreda kao celina reaguje sasvim predvidivo i na način koji je dobro poznat. Ni masovnim manifestacijama ne treba uvek verovati, a izjavama pojedinaca – nikad, bar ne bez ozbiljnih provera. Ne samo što tekuće promene poreskih parametara utiču na investicije, nego ulaganja bivaju destimulisana i u slučaju čestih promena ovih parametara i nedovoljno predvidivih zaokreta u fiskalnoj politici. Učestale i nepredvidive promene generišu i uvećavaju neizvesnost, a malo je činilaca koji su toliko destimulativni za privredni život kao što je institucionalno kreirana i ekonomsko-politički uvećavana neizvesnost. Slični su i efekti prevelikog i, osobito, naglo naraslog javnog duga: on generiše očekivanja budućeg povećavanja fiskalnih tereta, a na ulaganja nepovoljno utiču ne samo faktička nego čak i očekivana povećanja poreskih opterećenja. A kad je reč o stranim ulagačima, koji brojem i masom nisu baš zanemarljivi, njih brine i moguća devizna nelikvidnost izrazito prezadužene države, jer može postati nemoguća repatrijacija profita i eventualno glavnice. Svet privređivanja i ulaganja, naime, izložen je neizvesnosti po toliko drugih, objektivno datih osnova, da upravljački generisana neizvesnost predstavlja pravu pošast i najjasniji znak i učinak loše vođene ekonomske politike.

9. 2. 1. 7. KRIZA KAO ŠANSA ZA OBNOVU DIRIŽIZMA: OGRANIČEN DOMET I KRATAK HORIZONT

Uz sve, direktne kejnzijanske mere, koje inicijativu za razne oblike trošenja stavljaju na državu umesto na privredne subjekte koji za svoje odluke rizik snose i odgovaraju sopstvenim sredstvima, neposredno utiču samo na agregatnu tražnju, ali tu ostaje još jedan korak, koji se uzima zdravo za gotovo. a to je da će na taj porast tražnje ponuda odgovoriti pouzdano i automatski. Ovdašnja iskustva pod ozbiljan znak pitanja stavljaju i taj „članak vere“. Udovički (2014) je u jednom skorašnjem tekstu analizirala baš taj propušteni a implicirani korak i konstatovala da se povećanja agregatne tražnje dobrim, zapravo pretežnim, delom prelivaju u uvoz. Kad se uzmu u obzir sve relevante karike u tom lancu međudejstava, multiplikator „slabo“ deluje uzvodno kad je to poželjno, a znatno snažnije deluje nizvodno kad je to još jedan izvor makroekonomskih hazarda.

Često se zaboravlja jedna važna a istinski očigledna činjenica: čak i kad usledi očekivano i dobrodošlo pozitivno reagovanje ponude, ono može da bude samo ograničenog dometa i kratkoveko. Na povećavanje tražnje ponuda će reagovati samo dok postoje rezerve neiskorišćenih, tj. neuposlenih faktora proizvodnje, a kad se te rezerve iscrpe – očigledno je u pitanju dogledna budućnost – jedini izvor i način povećavanja ponude je povećavanje količina faktora proizvodnje i, znatno više od toga, tehnički napredak. Za ovaj drugi, trajan i trajno održiv mehanizam i vid povećavanja ponude bitna je ne neka neposredna manipulacija merama makroekonomske politike, tj. ne kejnzijanska politika državnog trošenja i neposrednih zahvata u mobilizaciju resursa, nego rafinirana i dobro iznijansirana mikroekonomska politika. Samo politika sistematskog negovanja poslovne klime – uz zaštitu vlasništva i doslovno sprovođenje finansijske discipline na liniji zaštite ugovora – može osloboditi i stimulisati privredne subjekte navodeći ih da masovno i kontinuirano sopstvena sredstva ulažu u opcije koje sami, uz oslonac na znanje kakvo je u decentralizovanom ambijentu samo njima dostupno, ocene kao izgledne i dovoljno atraktivne u odnosu na raspoložive alternative. Po samoj svojoj suštini kejnzijanska politika je politika gašenja recesionih odnosno kriznih „požara“, to je politika kratkog roka i skučenih horizonata; trajna konsolidacija privrede i njeno osposobljavanje za održiv rast može da se osloni samo na mikroekonomski postavljenu politiku negovanja i besprekidnog poboljšavanja poslovne klime. U dužoj vremenskoj perspektivi država ne treba, a valjda i ne može, da računa s tim da sama alocira resurse i upravlja sredstvima, nego da osigura povoljne uslove – i da ih trajno održava – u kojima će drugi resurse efikasno alocirati i svekolikim sredstvima celishodno upravljati.

U Katićevim tekstovima mnogo je toga što je maštovito prezentirano i zaista inspirativno za čitanje. Tu svakako spada i njegovih 10 pouka (Katić 2013, ss. 183-5), koje izvlači kao rezime i udarne poente prethodnog teksta. Katićeva kreativnost i velika umešnost u izvedbi efektnih zaključaka čine ga zanimljivim, pa i korisnim nezavisno od toga slaže li se čitalac s njim ili ne. Neki snažno poentirani zaključci izvor su novih uvida i zanimljivih ideja, ali istovremeno i povod za postavljanje dodatnih, čak polemički intoniranih pitanja. Tako on u „poukama“ 4 i 5 na s. 184 jakim izrazima i ubedljivim pratećim argumentima upozorava na veliku opasnost trajnijeg održavanja domaće apsorpcije iznad vrednosti raspoloživog BDP. Višak trošenja preko onoga što je zemlja proizvela siguran je recept za upadanje u duboke, teško rešive krize, osobito ako se taj višak finansira državnim zaduživanjem i, još više, ako je to spoljni dug denominiran u stranoj valuti. Lepo je da se u njegovom tekstu nađu i takve ocene i tačni i značajni uvidi. No kako onda može da se sa toliko žestine zalaže za politiku kejnzijanske ekspanzije i da se sa toliko jetkosti izjašnjava protiv programa štednje („kresanja“ javnih izdataka) kad je to samo najnormalnije vraćanje trošenja u okvire raspoloživog proizvoda, okvire koje u načelu nije ni trebalo prelaziti. Politika kejnzijanske ekspanzije, koja je kod njega, doduše, više implicitno sadržana nego što je eksplicitno formulisana („svi postaju kejnzijanci“, 2013, s. 186), podrazumeva baš ono što on ističe kao makroekonomski najhazardnije: eskalaciju javnog duga, i to mahom u stranoj valuti. Još jedna velika protivrečnost u njegovom razmišljanju.

O njegovom kejnzijanski zasnovanom forsiranju države govori i lekcija 10, gde slavodobitno ističe kako u kriznim vremenima vaskrsava vera u državu i ona opet kreće u svoj žestoki dirižizam. Ton kojim Katić govori o tom novom etatističkom valu ne ostavlja sumnju u to da je on njime oduševljen. Svoj afirmativan odnos prema državnom uplitanju u privredu formulisao je tako da će mu poneki čitalac poverovati kao da država sama generiše dohodak sa kojim će intervenisati. No proizvodnjom se ne bavi nijedna država kao država i sredstva sa kojima će intervenisati mora (prinudno) da uzme od onih koji su ih stvorili. Pri tom – neka se to i ovde ponovi – destimuliše i one od kojih uzima i one koje tim sredstvima podržava.

Da stvar bude gora, to što država isporučuje jako je vidljivo i u vidno polje javnosti upada sada, dok su troškovi toga što društvu uspeva da ponudi nevidljivi, pretežnim delom u vidu oportunitetnih troškova merenih onim što bi sa istim sredstvima postigao privatni sektor i, uz sve, pomereni u dalju budućnost, neretko na pleća budućih naraštaja. O tome treba li država da uskače kad se pojavi kriza (bez obzira na to da li ju je sama izazvala ili ne) besniće kontroverze dok je države i ekonomske nauke; no, oni što tako neograničeno veruju u državu ne treba da zaborave da u nauci postoji jaka struja mišljenja, linija rezonovanja koja kulminira zaključkom da država takvim uplitanjem od zla pravi gore. Nezavisno od toga što troškovi koji predstavljaju materijalni supstrat toga gore mogu znatno da budu pomereni u budućnost i, kao i sve što je vremenski udaljeno, da budu manje vidljivi i daleko manje ozbiljno da budu uzeti u obzir.

Neka bude dodato i to da Katićev (2013, s. 185) oduševljeni kliktaj da „vera (podvukao Lj. M.) u državu doživljava svoju renesansu“ ne treba da se shvati kao naznaka ili čak dokaz da je taj povratak vere u nekom smislu društveno racionalan ili dobar za zajednicu. Poznato je da u teškim vremenima među pojedincima raste poverenje i nada u bele magove, pa, dakako, na sledi da oni i objektivno mogu na neki način da pomognu. Pre petnaestak godina jednom anketom otkriveno je da nešto ispod 50 odsto odraslog stanovništva na Filipinima veruje u Deda Mraza, pa iz toga svakako ne sledi da ga treba uzeti zaozbiljno.

Od države se često traže učinci koje ona na pravi način ne može da isporuči. Finansiranje onoga što se od države traži kao intervencija i performansa oduvek je bila slaba strana svih struja i podvarijanti kejnijanskog pristupa ekonomskoj politici, od samog Kejnza nadalje. Izgleda da su jedno vreme razvijane analize i građene osobene teorije koje su implicirale da bi zamah tražnje izazvan povećanim državnim trošenjem toliko pokrenuo i u brzom ritmu rasta održao ponudu da bi rezultujući porast realnog BDP-a, uz ostalo, generisao takve dodatne fiskalne prihode koji bi pokrili inicijalna državna ulaganja, pa bi neki neto višak u vidu svojevrsne makroekonomske „zarade“ još i ostao. Ta himera je odavno već stvar nepovratne prošlosti. Nove vrednosti stvaraju samo poslovne firme i od njih sklopljene i sa njima povezane organizacije, a država svojim direktnim intervencijama, posebno ako su krupne kao što po pravilu jesu, može samo da im poremeti motivacionu strukturu i da ih potisne u poziciju u kojoj će proizvoditi manje, i to manje tražena pa tako i manje vredna dobra. Perpetuum mobile, koji se temeljio na finansijskoj samopokrivenosti državne intervencije, nije proradio niti je to mogao da učini.

Ostaju alternativni, nipošto „samopokrivajući“ izvori finansiranja: zaduživanje, štampanje novca i eventualna prodaja državne imovine. Ova treća opcija je ograničena onoliko koliko je ograničeno i samo ekonomsko bogatstvo koje se zatekne u posedu države. Ostaju prve dve opcije od kojih svaka na svoj način baca gustu i tešku senku na ekonomsku budućnost zajednice. Povrh toga, svaka od tih opcija generiše veliku i pogubnu neizvesnost, i to opet svaka kroz zasebne, specifičnošću njihovog diferenciranog delovanja opredeljene mehanizme. A neizvesnost teško pritiska, u stvari surovo ograničava i guši privrednu aktivnost. Ako bi neposredna državna intervencija neke trajnije učinke i uspevala da produkuje, bilo bi to u negativnom smislu (daleko) više nego kompenzirano štetama koje bi rezultovale iz neizvesnošću izazvane znatne paralize privrednog života.

U svom naporu da pokrene privredni život, država ne samo što se zadužuje ili poseže za inflatornim finansiranjem da bi intenzivirala svoje trošenje, nego kreira i programe obimnih budućih davanja kako bi razne kategorije društvenih aktera podstakla na sadašnje akcije. Ilustrativni primer bilo bi odobravanje nekih prava zaposlenima u američkoj državnoj upravi, npr. nekih penzijskih beneficija, koje će morati da se servisiraju tek u budućnosti. Ili pokretanje velikih programa zdravstvene zaštite (najpre Medicare i Medicaid a potom najnoviji, sveobuhvatan a nepodnošljivo skup, pokrenut za Obamine administracije i podrugljivo nazvan Obamacare), čiji će puni troškovi opteretiti niz budućih perioda, i to sa tipičnim rastućim iznosima u vremenu. Za tu vrstu državne prevare, inspirisane željom da se na brzu ruku popravi slika tekuće privredne situacije, makar i po cenu višestruko većih izdataka u budućnosti, skovan je i tehnički termin: unfunded liabilities (Browning 2008, p. 122).

Katić (2013, s. 175-9) je uložio priličan napor da dokaže da su neke krizom zahvaćene zemlje imale male količnike javnog duga i BDP. Time se htelo pokazati da zaduživanje država nije uzročnik krize. To baš i nije trebalo dokazivati jer država, pored nerazboritog zaduživanja, ima još mnogo načina da proizvede krizu (v. pododeljak 9.2.1.5). Neobična je konstatacija (s. 179) da „uprkos rezanju javne potrošnje… javni dugovi (u odnosu na BDP) i dalje rastu“. Biće da to rezanje nije bilo osobito radikalno. Taj ne baš tipičan fenomen može da se javi pod uticajem dva različita činioca. Jedno je da javni prihodi opadaju u masi znatno više od smanjivanja javne potrošnje, što ne izgleda da je bio čest slučaj iako prilike variraju od zemlje do zemlje u prilično širokom rasponu. Drugi razlog mogli bi da budu troškovi kamata, pri čemu bi kamatna stopa morala da bude veća od stope rasta BDP. Naravno, i kombinacija ova dva faktora mogla bi da proizvede posmatrani fenomen. Tu se našlo (s. 175) i jedno neprikladno pitanje: „zašto države sa najvećom javnom potrošnjom nemaju i najveće javne dugove?“. Fer odnos zahteva da se to pitanje protumači tako da se odnosi na odgovarajuće količnike obeju ovih veličina i relevantnog BDP-a po zemljama, jer bi veličina zemlje i razmere privrede u taj „poredak“ unele izvesnu zbrku. Odgovor na pitanje je ipak elementaran: količnik duga i BDP-a ne zavisi samo od količnika javne potrošnje i BDP-a nego i od pratećih fiskalnih prihoda. Lako je zamisliti zemlju sa ogromnom javnom potrošnjom pa da nema nikakav dug, ili da čak finansira druge države, ako su poreski i drugi javni prihodi još veći od javnih izdataka.

S druge strane, ipak je pomalo varljiv iskaz po kome visoka javna potrošnja ne mora da izazove finansijsku krizu ukoliko je pokrivena dovoljnim poreskim prihodima. Uravnoteženost viskokih rashoda odgovarajućim javnim prihodima ne može izazvati krizu samo posredstvom javnog duga, ali može na druge načine. Tamo gde su visoki i javni prihodi i javni rashodi prevelika je i neodmerena preraspodela, proizvodni doprinosi znatno su odvojeni od relevantnih nagrada u procesu raspodele, a takvo podrivanje motivacione strukture, udaljavanje od nagrađivanja shodno široko shvaćenim ekonomskim doprinosima, može društvo na duži rok da uvuče u teško izlečivu boljku sekularne stagnacije pa i involucije. A neka u vezi sa lekcijom 4 na 184. strani bude dodato da je Katić svakako u pravu kad kaže da je dug formiran u odnosima s inostranstvom i denominiran u stranoj valuti svakako štetniji kao potencijalni detonator krize od duga iste veličine u domaćoj valuti. No ni ovaj drugi ne treba potcenjivati: on generiše anticipacije o nužnom porastu budućih poreskih opterećenja i stvara neizvesnost u privrednim odnosima i transakcijama. I neizvesnost i nepovoljne anticipacije veliki su udar na privredni rast, i to ne samo budući nego i tekući. To su činioci kvarenja poslovnog ambijenta koje može da parališe privredu i pomeri je daleko ispod nivoa inače objektivno dostupnih performansi.

* * *

Katića smatram najbolje obaveštenim i teorijski i analitički najspremnijim delatnikom u grupi domaćih antiliberala. Zato je njegovim gledištima, teorijskim izvođenjima i analizama ovde posvećeno daleko najviše prostora. U meri u kojoj je uspešno kritikovan, pa na širokom području i demantovan, sam Katić, skoro da bi moglo da se kaže da su opovrgnuti i svi ovdašnji antiliberali. Neka iscrpnija kritika njihovih nalaza ne bi u tom slučaju ni bila potrebna. Doista, njihovim gledištima biće ovde posvećeno daleko manje prostora. Za takvo opredeljenje postoji o dopunski važan razlog. Sa svim ostalim pripadnicima AL iz ekonomske branše imao sam prilično opširne pa i vremenski dovoljno protegnute polemike. Pobijanje većine njihovih gledišta značilo bi ponavljanje već rečenog. Katić je i u tom pogledu izuzetak. Ovo je prva polemika zapodevena sa njim; prostor za obrazlaganje razlika u gledištima i zaključnim poentama u ovom slučaju daleko je širi.

________________

Napomena autora:

[1] I ovoga puta autor sa zadovoljstvom saopštava da je saradnik Instituta za strategijske studije i razvoj „Petar Karić“ Alfa univerziteta u Novom Beogradu. To je pravi, kako bi rekao pesnik, zavičaj nege u kome je lepo provoditi vreme nezavisno od toga šta (ima da) se radi; ovde je čak i pisanje, taj neizbežni kuluk odgovornih ljudi, posao koji teče glatko i bez većeg napora. Neizbežni Milija Mihailović, taj uzor pismenosti koga poznavaoci lakše prepoznaju od ostalih, i ovoga puta mnogo je doprineo stilskom doterivanju, ali i sugestijama za intervencije suštinskog karaktera, u završnom oblikovanju ovog teksta. Kao dobar prijatelj, Mihailović bi prihvatio odgovornost za mnogo toga što je preživelo naše korekcije a nije zadovoljavajuće, ali ta alternativa nije na raspolaganju, pa pomenuta odgovornost za ono što nije ispalo kako treba ipak ostaje na autoru.

___________________

* Napomena N. Katića:

Ako se čitaoci sećaju, na blogu sam objavio tekst pod naslovom Srpska ekonomska drama i intelektualni eskapizam. Tekst je napisan za naučni skup koji će se održati u Beogradu 20. 03. 2015.

Jedan od tekstova koji su takođe pripremljeni za skup je i tekst gospodina Ljubomira Madžara, pod naslovom Moj obračun s njima. U svom tekstu se gospodin Madžar direktno bavi i stavovima nekih neistomišljenika, pa tako i mojim stavovima.

Od gospodina Madžara sam dobio saglasnost da deo njegovog teksta koji se odnosi na mene mogu objaviti na blogu. (Taj deo teksta ovom prilikom NS je preneo sa bloga N. Katića, plasirajući ga na oovm mestu pod naslovom Moj obračun s njima ili protiv Nebojše Katića; prim NS)

Ja sam svoj ranije napisani tekst za naučni skup dopunio osvrtom na kritiku gospodina Madžara.Taj tekst, pod naslovom Post Scriptum o „našim naučnim sporovima“, čitalac može naći pod linkom Post scriptum o nasim naucnim sporovima. (Ovom prilikom pomenuti tekst je na portalu Novi Standard objavljen pod naslovom Post scriptum o „našim naučnim sporovima“ ili odgovor Ljubomiru Madžaru; prim NS.)

Integralna verzija mog teksta (osnovni tekst i Post Scriptum) je pod linkom Srpska ekonomska drama i intelektualni eskapizam.

U svom prilogu sam se referisao i na neke delove teksta gospodina Madžara iako oni nisu u okviru dela koji se odnosi na mene. Mislim da u tom citiranju nisam prekršio ni jedno pravilo korektnog citiranja.

____________

** Napomena NS:

Polemika između Nabojše Katića i Ljubomora Madžara, svojim jezikom i argumentacijom, možda bi više odgovarala nekom naučnom časopisu nego Novom Standardu, koji gaji popularniji izraz. Pa ipak, svesni da ova polemika možda neće imati onaj broj čitalaca kao „lakši“ tekstovi na NS, odlučili smo da je prenesemo.

Najvažniji razlog za to je da je reč o temi koja će, naše je skromno mišljenje, obeležiti budućnost javnog diskursa u Srbiji kao jedna od najvažnijih. Reč je o diskusiji o postulatima (neo)liberalne ekonomske ideje, koji su u srpskom javnom prostoru posle krize 2008. godine osporavani veoma retko, sporadično, i uz, generalno gledano, priličan otklon velikih medija prema toj vrsti kritike. Usledila je „ofanziva“ (neo)liberalnih ekonomista. Uprkos tome što su mnogi od njih učestvovali poslednjih godina u pisanju ekonomskih zakona u Srbiji, što su držali brojna savetnička, pa i ministarska mesta i što su im mediji bili nesrazmerno više otvoreni nego njihovim oponentima, njihova centralna teza bila je da taj tip ekonomske ideje nikad nije primenjen u Srbiji, pa samim tim nije ni mogao da bude kompromitovan unutar njene današnje nevesele ekonomske slike. Toj tezi suprotstavili su se pre svih Nebojša Katić i Jovan Dušanić. Tekst Ljubomira Madžara možda je prvi pokušaj stvarnog prihvatanja polemike u krilu zagovornika (neo)liberalne doktrine i utoliko može imati prekretnički značaj, kao i odgovor Nebojše Katića.

Na kraju, možda će ova polemika o najvažnijem ekonomskom pitanju, koje deceniju i po muči Srbiju, biti značajna i po tome što će otvoriti veliku razmenu mišljenja i o ostalim najvažnijim državnim i nacionalnim pitanjima, bez čega Srbija neće moći da se izvuče iz pogubne ekonomsko-političke spirale u kojoj se nalazi. (Ž. C.)

 

Blog Nebojše Katića

 

Ekonomija
Pratite nas na YouTube-u