POST SCRIPTUM O „NAŠIM NAUČNIM SPOROVIMA“ ILI ODGOVOR LjUBOMIRU MADžARU */**

NEBOJŠA KATIĆ Neoliberali su 2008. imali istorijsku šansu da, kada je „gusto“, predlože svoj...

NEBOJŠA KATIĆ

Neoliberali su 2008. imali istorijsku šansu da, kada je „gusto“, predlože svoj program izlaska iz krize. Ništa slično se nije dogodilo

KRATKA HRONOLOGIJA ILI ŠTA JE TEMA NAJAVLjENE NAUČNE RASPRAVE

Akademija ekonomskih nauka je za 20. mart 2015. zakazala raspravu pod naslovom Naši naučni sporovi: Liberalne i komunitarne opcije u institucionalnoj izgradnji i ekonomskoj politici.

Ovakav naslov je naknadno formulisan, budući da se u pozivu koji sam dobio od gospodina Madžara 25. avgusta 2014. ne spominju „naši naučni sporovi“ u naslovu teme, već samo „liberalne i komunitarne opcije u institucionalnoj izgradnji i ekonomskoj politici“.

Ovde nije reč o mom formalizmu ili cepidlačenju, već o nečemu važnijem – tema skupa je vezana za analizu liberalne i komunitarne teorije i njihovu vezu sa ekonomskom politikom, a ne za naše naučne sporove. Sporovi bi, naravno, mogli proisteći iz različitih viđenja političkih teorija, ali o tome bi mogli govoriti tek kada svi radovi pristignu [10]. Drugo, „naši sporovi“ su znatno širi i ne svode se samo na liberalne i komunitarne opcije. Ako je akcenat na „našim sporovima“, onda je tema loše i preusko formulisana.

Gospodin Madžar je napisao rad od 252 strane (sa dodacima 332) i to priložio kao svoj doprinos naučnoj raspravi. Kakav god da je motiv za pisanje ovog rada, on ne može biti vezan za naučnu raspravu o kojoj je ovde (trebalo da bude) reč i kako je prvobitno definisana. Slutim, možda pogrešno, da je nova formulacija teme skupa bila neophodna samo iz jednog razloga – da bi se tekst gospodina Madžara mogao pod nju podvesti.

Rad gospodina Madžara je neobičan ne samo po dužini već i po tome što se ne bavi samo ekonomskim idejama i kontroverzama, već se direktno bavi ocenjivanjem i vrednovanjem nekih od učesnika u aktuelnim raspravama. Ovo iznenađuje tim više, što gospodin Madžar nije najavio da će o tome pisati. (Rad gospodina Madžara je mogao poslužiti za neki drug skup, a mogao je biti i uvodni referat na takvom skupu.) Da nije došlo do kašnjenja sa predajom tekstova, autori koje Madžar kritikuje ne bi dobili šansu da na kritiku odgovore. To bi bilo krajnje nekolegijalno i nefer. U zborniku radova bi izgledalo kao da Madžarevi neistomišljenici nemaju šta da kažu na njegove primedbe.

Ovaj dodatak ranije dostavljenom tekstu je odgovor na kritike mojih stavova kojima je gospodin Madžar u svom radu posvetio više od 20 strana (od 158. do 183. strane). Kao i tekst gospodina Madžara, i moja replika sada potpada pod „Naše naučne sporove“.

Ako bih propustio da odgovorim, bojim se da bi čitaoci na osnovu teksta gospodina Madžara stekli pogrešnu i iskrivljenu sliku o stavovima koje zastupam, kao i o argumentaciji koju koristim. U nastavku teksta ću pokazati o kakvom metodu naučne polemike je ovde reč, i da li je gospodin Madžar moje stavove i argumente interpretirao na korektan način.

Gospodin Madžar se u kritici mojih stavova referiše samo na tri moja teksta:

1. Svetska ekonomska kriza – stvarnost, mitovi i pouke (u daljem tekstu: Katić 2013);

2. Neoliberalni koreni svetske ekonomske krize (u daljem tekstu: Katić 2010);

3. Dobri i loši momci ekonomske politike (u daljem tekstu: Katić 2008).

Najveći deo kritike je vezan za tekst iz 2013. godine (Katić 2013). Kako je kritika mojih stavova u tekstu gospodina Madžara digresivna i nije pratila redosled iznetih teza u mom radu, pokušaću ovde da sistematizujem i njegovu kritiku i svoje odgovore po celinama koje se meni čine logičnim.

U ovoj replici se neću obazirati na sve kritičke primedbe jer bih morao da pišem veoma dug tekst. Baviću se samo onim što smatram relevantnim i moj odgovor će biti kraći od Madžareve kritike.

Tamo gde sam citirao gospodina Madžara najčešće sam preuzimao cele pasuse, a kada sam preuzimao delove pasusa, trudio sam se da oni budu dovoljno reprezentativni, te da se i u kontekstu i van konteksta mogu čitati na isti način. Čitaoci će imati pred sobom oba teksta i moći će da provere da li su moji navodi tačni.

O NASLOVU I EPIGRAFU MADžAREVOG TEKSTA

Madžarev tekst nosi naslov Moj obračun s njima. To vickasto referisanje na Krležu je neprikladno i ne odgovara stvarnom stanju na srpskoj ekonomskoj sceni. Ad hominem kritičari bi Madžarevo samopoređenje sa Krležom mogli nazvati i pretencioznim.

Naslov teksta implicira da je Madžar usamljeni pojedinac koji se bori protiv većine ili organizovanog mnoštva. To je veoma daleko od istine. Madžar nije usamljeni branitelj neoliberalizma, već je deo velike, uticajne, i zašto ne reći, jedine finansijski i medijski podržane struje na domaćoj ekonomskoj sceni. Uz to, na svojoj ideološkoj strani Madžar ima gotovo sve važnije medije i sve relevantne međunarodne finansijske institucije koje presudno utiču i na oblikovanje javnog mnjenja i na ekonomsku politiku Srbije. Madžar kaže:

„Katić se vidno izdvaja iz kruga ekonomista koji su okupljeni oko paradigmatske platforme AL [antiliberalizma] i angažovani na njenom razvijanju i širenju u ovdašnjem profesionalnom okruženju“. (Madžar str. 158)

Ne znam da li se vidno izdvajam, ali znam da se nigde i ni sa kim se „ne okupljam“, ne pripadam taborima, klanovima, ekspertskim grupama, udruženjima, nevladinim organizacijama. To nije u mom karakteru, kao što nije ni pohvala mom karakteru. Nije mi poznato ni da postoji telo, forum ili asocijacija gde su antiliberali okupljeni.

Ako je neko usamljen, neorganizovan i uglavnom marginalizovan, onda su to oni ekonomisti koji nisu prihvatili ideološki diktat vašingtonskih ekonomskih institucija. (Možda sam ja ovde jedini izuzetak, budući da se ne mogu požaliti da su me ozbiljni mediji ignorisali.) Možemo se sporiti oko ispravnosti stavova, ali se ne možemo sporiti oko toga da Madžar nije usamljeni pojedinac kakav je bio Krleža.

I svaka druga paralela sa Krležom je promašena. Krležin međuratni angažman je protekao u borbi protiv levog, tada vladajućeg dogmatizma. Madžarev angažman je sasvim suprotnog predznaka, i on je u službi promovisanja današnje neoliberalne dogme.

Teza o neoliberalnom dogmatizmu nije izmišljotina srpskih anti-neoliberala. O pritisku i iritantnosti neoliberalnog dogmatizma najbolje svedoče studenti najuglednijih svetskih univerziteta koji više ne žele da trpe tu vrstu intelektualne torture.

U tekstu Mladost na tržištu ekonomskih ideja sam napisao:

„Na ekonomskom akademskom tržištu poslednjih decenija, kako je već i red, vladaju neumoljivi zakoni konkurencije. Sve ideje su dobrodošle, sve ideje su ravnopravne, pod uslovom da su neoliberalne. Moglo bi se ipak dogoditi da ustoličena vladajuća doktrina izgubi nešto od svoje nadmoći. Velika recesija unosi promene i na tržište ekonomskih ideja, i prvih nagoveštaja već ima.

Glavni pokretači mogućih promena nisu kukavni profesori, već studenti koji ne žele da trpe intelektualni teror u jednodimenzionalnom propagandnom prostoru. (Naravno, ovo se ne odnosi na srpske studente. Oni, gorštački izdržljivi, mogu da istrpe sve, i poveruju u sve.) Pobuna je sada već dovoljno snažna da je više ne mogu ignorisati ni najvažniji svetski mediji.

Jedna od prvih poznatih pobuna je počela 02. 11. 2011. godine, kada je grupa harvardskih studenata u znak protesta napustila predavanja čuvenog Gregori Menkjua (Gregory Mankiw). Solidarišući se sa pokretom Occupy Wall Street, želeli su da ukažu na stvarnost oko sebe koja se nikako nije mogla uklopiti u ‘učenje’ čuvenog Menkjua.“

Čak i Madžarev metod polemike koketira sa dogmatizmom. On svoje neistomišljenike indirektno proglašava za neuke – ili si liberalan ili si neznalica. To gospodin Madžar jasno naznačava u epigrafu svog teksta, citirajući rečenicu gospodina Miroslava Prokopijevića:

„Ljudi oskudnog znanja nikada neće biti za liberalno shvatanje sveta, jer u takvom svetu se prolazi po rezultatima, a ne prema diplomi, pripadnosti klanu ili poslušnosti.“

Ovaj citat, koji valjda pretenduje da bude univerzalan, nedopustivo je neukusan i narcisoidan, pogotovo u kontekstu teksta koji Madžar piše. Kazuje nam se time da među liberalno opredeljenima nema onih sa oskudnim znanjem, i da kroz taj liberalni filter samo najumniji prolaze. Antiliberali su na pogrešnoj strani jer liberalizam ne razumeju. Ili kako to Madžar objašnjava:

„Pošto se nisu dovoljno udubili u ogromnu, reklo bi se skoro beskrajnu literaturu o liberalizmu, kod njih se nije pojavio onaj tipični imperativ tačnog poimanja koji neizbežno sledi iz temeljnog poznavanja neke stvari.“ (Madžar str. 147)

Koristeći isti metod diskvalifikacije, cinik bi mogao reći da ponekad iznenađuju veština i istrajnost kojima neoliberalni korifeji skrivaju svoju načitanost i briljantno obrazovanje. Ta vrsta mimikrije podrazumeva kako herkulijanski napor, tako i skromnost vrednu divljenja.

O MADžAREVOM METODU, ILI HAJEKOVSKO BEKSTVO OD EMPIRIJE

Uz dužno poštovanje Madžaru, priložiti rad od 252 gusto kucane strane je maltretiranje učesnika naučne rasprave. Očekivati da će taj rad neko u celini čitati, impresivna je autorska samouverenost i hrabrost.

Ne sećam se da sam ikada čitao stručni rad koji je tako impresionistički argumentovan i romaneskno napisan, u kome je tako mnogo tvrdnji i kvalifikacija, a tako malo činjenica. Za početak, nije loše ovu tezu ilustrovati Madžarevim lirskim citatom o liberalizmu:

„…Liberalizam je živ misaoni sistem i normativno postavljeni društveni poredak. Njegova plodna ishodišta nisu mogla da ne produkuju obilnu naučnu produkciju u vremenima koja slede sjajnom dobu njegovog začetka. Mnogo toga novog u liberalnoj misli se kreiralo, a brojna koncepcijska opredeljenja dobila su svoju elegantniju, precizniju i prikladniju formalizaciju. Doktrina koja se uspešno razvija, i iz godine u godinu dobija nove doprinose, sigurno se menja postajući bogatija, šira i bukvalno raskošna u svojim novim artikulacijama…“ (Madžar str. 147)

Ako neko očekuje da ove teze Madžar sada razvije i nečim potkrepi, ostaće razočaran. Madžarev način argumentovanja je dobra ilustracija onoga što bih nazvao „Hajekov metod“, ili još grublje, hajekovština. To je manir u kome se iznose i konstruišu teze i tvrdnje koje se nikada empirijski ne dokazuju. Dakle, sve je po definiciji i/ili (neoliberalnoj) logici upravo onako, kako Madžar i njegovi istomišljenici na koje se poziva, tvrde.

Neverovatno je da na 252. strane teksta Madžar nema potrebu da bilo šta potkrepi podacima i sopstvenim empirijskim analizama. U tekstu nema nijedne tabele niti grafikona, i sve bazira na logičkim konstruktima ili šturim referisanjima na istomišljenike. Uzaludno je pozivati neoliberale da svoje tvrdnje potkrepe empirijskim činjenicama. Oni se na takve pozive neće odazvati.

Madžar je sebi dodelio ulogu vrhovnog arbitra ekonomske scene. U tom smislu Madžar ne dopušta čitaocu da samostalno zaključuje o kvalitetu argumentacije različitih autora, već on sam agresivno sugerira zaključke. Madžar za svoje istomišljenike tvrdi kako oni barataju argumentima koji su „ozbiljni i teško osporivi“, da su njihove analize „zanimljive, rafinirane, besprekorne, sjajne, neobično jasne, precizne i uverljive“, ili npr. da je njihova kritika „ubitačna a metodološki pristup pravi“. Čitalac nema kud nego da Madžaru veruje na reč.

S druge strane, najnekorektnije u Madžarevom metodu je način na koji interpretira i citira neistomišljenike. On izvlači rečenice (ili čak delove rečenica) iz konteksta, menja im smisao, pa onda sa njima polemiše. Na ovaj način Madžar netačno prikazuje stavove i argumentaciju neistomišljenika. Čitaocima koji nisu bili u prilici da pročitaju tekstove koje Madžar kritikuje, preostaje samo da Madžaru ponovo veruju na reč. Ovaj isti metod sam sretao i u polemikama drugih neoliberalnih ekonomista [11]. Previše je „metoda“ u ovom načinu polemisanja, da bi se preko toga olako prešlo.

KATIĆ KAO AGITPROPOVAC

U svojoj kritici Madžar između ostalog kaže:

„U svojoj objavi renesanse kejnzijanizma i opšteg okretanja ka ‘spasonosnoj’ državnoj intervenciji Katić je na neki način zavodljiv i opasan. Stvari koje su netačne on formuliše sa takvom tvrdoćom i uverljivošću da slabije obavešteni čitaoci maltene moraju da mu poveruju. Najiskrenije, prizvao mi je u sećanje rukovodioce agitpropa dobrim delom odumrlih komunističkih partija, pogotovo iz perioda njihove vladavine, koji su plamenim rečima znali da formulišu marksističke i druge klasno obojene propozicije, da puk bezmalo nije ni mogao da ih ne uzme ozbiljno i poveruje im. Takvi su mi iz osnova preokrenuli sliku sveta i učinili da dobru trećinu života provedem sa verom u marksističku himeru.“ (Madžar str. 160)

Sve je jasno. Uporno Madžarevo promovisanje neoliberalne ideologije nije agitpropovsko; agitpropovska je moja kritika takve ideologije.

Teza o tome kako sam „opasan“ se dosta često sreće kod srpskog neoliberalnog podmlatka. Srećom, Madžar ne ide tako daleko kao njegovi mlađi saborci, pa ne predlaže da mi se zabrani pisanje.

Uzgred, kritika mojih stavova kod Madžara je uljudnija od kritike na koju sam navikao u Srbiji, i na tome sam mu zahvalan.

U svojoj ispovednoj iskrenosti, Madžar nam otkriva da je dobru trećinu života proveo u ideološkoj zabludi. To je jako, jako dug period. Možda bi se moglo postaviti pitanje i da li je Madžar jednu himeru – marksističku, zamenio drugom – neoliberalnom, i ko su novi agitpropovci koji su mu u tome pomogli.

Nema ničega spornog u tome da se stavovi menjaju i nije problem što je Madžar od ekonomiste koji je veliki deo života posvetio planiranju privrednog razvoja danas postao neoliberal. Verujem, međutim, da tako radikalan zaokret obavezuje na veliki oprez u promovisanju novousvojenih ideja. Iako je tipično, nije mudro da intelektualni prebezi budu u prvim redovima borbe za „nove“ ideje. Ovo tim pre, što Madžar nikada ne može biti siguran da neka treća himera ne čeka svoj trenutak.

DA LI JE KATIĆ ANTILIBERALNI KEJNZIJANAC I DA LI SMO DANAS SVI KEJNZIJANCI?

Madžar me svrstava u antiliberalni tabor, i to u njegov kejnzijanski deo. To je potpuno pogrešna kategorizacija i bojim se da svedoči o ne baš temeljnom poznavanju teorije liberalizma.

Pogledajmo kako Enciklopedija Britanika, na primer, definiše neoliberalizam i njegov odnos sa liberalizmom:

“Neoliberalism, ideology and policy model that emphasizes the value of free market competition. Although there is considerable debate as to the defining features of neoliberal thought and practice, it is most commonly associated withlaissez-faireeconomics. In particular, neoliberalism is often characterized in terms of its belief in sustained economic growth as the means to achieve human progress, its confidence in free markets as the most-efficient allocation of resources, its emphasis on minimal state intervention in economic and social affairs, and its commitment to the freedom of trade and capital.

Despite their similar titles, neoliberalism is distinct from new liberalism. Both have their ideological roots in the classical liberalism of the 19th century, which championed the freedom (or liberty) of the individual. But liberalism evolved over time into a number of different (and often competing) traditions. New liberalism developed from the social liberal tradition, which focuses on individuals’ freedom to achieve fulfillment through state intervention (such as the right to free education and health care). By contrast, neoliberalism is closely related to economic liberalism, which emphasizes individuals’ freedom from state intervention (for example, in terms of the right to own private property and to enter into contracts)…

Može se biti i kejnzijanac i liberal, i to jedno drugo ne isključuje. Ne može se biti kejnzijanac i neoliberal. Imam veliko poštovanje za klasičnu liberalnu misao, pa otuda moja pozicija nije antiliberalna, ona je anti-neoliberalna.

Madžar mi pripisuje kejnzijanstvo i tu tezu uporno ponavlja na više mesta. Moje životno iskustvo i razumevanje ekonomije su takvi da ne mogu biti sledbenik nijedne ekonomske niti filozofske škole. Ovo nije hvala, niti za hvalu ima razloga. Ovo je samo konstatacija. Ja nisam kejnzijanac. I nije ovde reč o mom distanciranju od Kejnza, već je reč o distanciranju od bilo koje ekonomske teorije koja pretenduje na univerzalnost.

Ne postoji teorija koja se može primeniti na sva društva i u svim vremenima. Društva se nalaze na različitim stepenima razvoja, imaju različite potrebe i ekonomske strukture, imaju i različite socijalne strukture i nastala su na bazi drugačijih istorijskih geneza. Ignorisanje tih činjenica vodi u opasan dogmatizam. Otuda i moje žestoko protivljenje neoliberalnoj, ili bilo kojoj drugoj ideološkoj Prokrustovoj postelji.

KolonijalizamHands-Big1Ako govorimo o nerazvijenim zemljama, poput Srbije na primer, moja bazna teza je da se one ne mogu uspešno razviti na principima neoliberalizma. Na tim principima one ne mogu postati ništa drugo do kolonije. To nije kejnzijanska pozicija, niti se Kejnz, koliko je meni poznato, bavio problemima ekonomija u razvoju.

Da ne bude dileme – iako nisam kejnzijanac, verujem da je u krizama poput ove Velike recesije, kejnzijanski model izlaska iz krize bolji i zdraviji od monetarističkog modela, kakav je danas na sceni (iako to „verovanje“ ne mogu egzaktno potkrepiti). Ali kejnzijanstvo nije univerzalni lek za svaku krizu, budući da se krize razlikuju po svojoj genezi.

Za Kejnza imam mnogo simpatija, i one nemaju nikakve veze sa ekonomskim i ideološkim podelama. Kejnz spada u retke teoretičare koji su se izložili tržištu i koji o „ćupriji nisu samo čitali“, već su „po njoj i hodali“. Kejnz je tržišna iskustva sticao iz prve ruke, kao ozbiljan berzanski špekulant. (Iz istog razloga su mi simpatični i Irving Fišer ili Šumpeter, na primer.)

Ljudima koji su ceo život proveli u zaštićenom akademskom ambijentu je teško objasniti da se realni tržišni život odvija na drugačiji način od onoga koji je opisan u knjigama, pogotovo u onim knjigama koje oni čitaju. Autentična tržišna iskustva iz prve ruke su dragocena i često otrežnjujuća. Zaključak o mom kejnzijanstvu Madžar potkrepljuje sledećom rečenicom (Katić 2013.), punom ornamentike:

„On [Katić] slavodobitno, razume se afirmativno i trijumfalistički, citira Lukasa kako su tobože svi postali kejnzijanci, a zatim konstatuje i sam da ‘u trenucima izbijanja krize svi postaju kejnzijanci i svi traže spas od države, bez obzira na kojoj strani ekonomskog diskursa i teorije su bili do tada’“. (Madžar str. 160)

Prvo, rečenicu po kojoj su danas svi kejnzijanci, izrekao je ekonomista i nobelovac Robert Lukas (Robert Lucas), a ja sam ga parafrazirao. Ako bih Lukasa doslovno citirao u duhu srpskog jezika, onda bi rečenica glasila „Kada je ‘gusto’, svi smo kejnzijanci“ (I guess, we are all Keynesians in the foxhole). Izabrao sam baš Lukasov citat, budući da je on pripadnik neoliberalne škole, i kao takav bi morao biti blizak Madžarevim stavovima. Ako sam ja kejnzijanac, po istoj logici je to i Lukas.

Drugo, Madžar me ovde nedopustivo selektivno citira i izostavlja važnu narednu rečenicu (Katić 2013.). Tačan citat glasi:

„U trenucima izbijanja kriza svi postaju kejnzijanci i svi traže spas od države, bez obzira na kojoj strani ekonomskog diskursa i teorije su bili do tada. Kada se kriza bliži kraju, svi se vraćaju na stare pozicije i zaboravljaju dotadašnja iskustva i faktografiju kriza. Fakti su najveći i najprezreniji neprijatelj doktrine, pogotovo neoliberalne.“

Madžar kritikuje i moj sledeći stav (Katić 2013):

„Ni u Srbiji te mračne jeseni nije grmelo od upozorenja državi da se uzdrži od mešanja u tržišne procese. Niko nije zahtevao od vlade da ne traži pomoć od MMF-a, da odbaci Bečki (bankarski) sporazum, te da sudbinu ekonomskog sistema hrabro prepusti tržištu i kreativnoj destrukciji. Činilo se da su i ekonomisti neoliberalne orijentacije interes svojih deviznih štednih uloga stavili ispred odbrane doktrine, i diskretno, ćutanjem ponajviše, prešli na intervencionističku stranu.“

Citirani pasus je ironičan i namerno provokativan, ali je fundamentalno tačan. Madžar je imao priliku da me uputi na tekstove s kraja 2008. u kojima srpski neoliberali zahtevaju da se srpska država ne meša u ekonomske procese i da rešavanje ekonomske krize prepusti moći samoregulišućeg tržišta. Neoliberali su 2008. imali istorijsku šansu, da kada je „gusto“, predlože svoj program izlaska iz krize. Ništa slično se nije dogodilo. Na neoliberalnoj strani je vladao muk.

Još preciznije – vladala je neverica da će kriza uopšte pogoditi Srbiju. Srpski neoliberali nisu razumeli mehanizam nastajanja krize, a krizu su prepoznali tek kada se Srbija našla na ivici ambisa [12].

Madžar ne polemiše sa mojim ključnim stavovima o ćutanju neoliberala. On ne navodi članke, dopise, stručne radove, analize, peticije, ništa što bi dokazalo „nećutanje“ neoliberala. Umesto toga, on samo negira moju tvrdnju, uveravajući čitaoce da su svi oni istrajavali (ćutke i u sebi, valjda) na svojim neoliberalnim principima, i kaže:

„Najkraće i najtačnije se na ovo može uzvratiti da ta tvrdnja nije istinita. U krugu liberalno orijentisanih ekonomista ovde u Srbiji nijedan nije promenio stranu niti relativizovao svoje gledište o dometima državne intervencije i potencijalnim štetama od njenog intenziviranja i, posebno, širenja.“ (Madžar str. 160)

U svom tekstu (Katić 2013) sam se osvrnuo i na stanje na globalnoj sceni i napisao sledeće:

„Te jeseni se niko ozbiljan nije junačio ni tražio da država ostane po strani i da se finansijski sektor prepusti sudbini samoregulišućeg tržišta. Niko od ugleda i reputacije se nije pozivao na Hajeka niti predlagao terapiju samoizlečenja, bez obzira na kojoj strani ekonomskog diskursa se nalazio.“

Madžar tu tezu pokušava da opovrgne:

„Ništa slično, koliko sam bio u stanju da pratim, nije se dogodilo ni u svetskoj profesionalnoj javnosti. Među prijateljima sa kojima sam u stalnoj korespondenciji posebno su aktivni dva Stiva – Pejović i Hanke – koji me takoreći dnevno bombarduju tekstovima gde se oštro i bez kvalifikacija kritikuju možda kejnzijanski inspirisani, ali pouzdano politički iznuđeni fiskalni odgovori na krizu, upakovani u poznate konstrukcije od po nekoliko stotina milijardi dolara. Prava poplava kritičkih napisa krenula je od samog početka, od onog čuvenog paketa od 700 milijardi dolara, pa nadalje.“ (Madžar str. 160).

„Jednostavno nije tačna Katićeva konstatacija da su teoretičari neoliberalizma na vrhuncu krize ‘mudro zaćutali’. Već je pomenuta poplava priloga iz liberalnih krugova sa žestokom kritikom tekućih „antikriznih“ mera i predlozima za jednu bitno drukčiju ekonomsku politiku. A. Metzler (2013a, 2013b, 2014a) je nekoliko puta ovim povodom, sa doslovno ubitačnom kritikom, nastupao i pred odborima američkog Kongresa.“ (Madžar str. 169)

Bojim se da Madžar ne prati dovoljno svetsku ekonomsku scenu i zbivanja na njoj. On svoja saznanja stiče, po sopstvenom priznanju, kroz optiku dvojice neoliberalnih ekonomista (gospode Pejovića i Hankea), koji za njega biraju tekstove. To je veliki hendikep, pogotovo kada se želi polemisati o kompleksnim međunarodnim temama.

Čini se da manjak informacija Madžar zato mora nadoknađivati viškom jakih reči poput: „poplava priloga“, „doslovno ubitačna kritika“ „bitno drugačija politika“ itd. Sve su to opšta, preopšta mesta.

Od „poplave priloga“, Madžar navodi samo jednog autora, Allan-a Meltzer-a (ne Metzlera, kako u Madžarevom tekstu stoji), a njegova četiri rada naziva „poplavom“. Još važnije, Madžar verovatno nije pažljivo čitao Melcera. Primera radi, Melcerov tekst Why the recovery is slow: What should be done? jasno govori da Melceru ne pada na pamet da američku politiku izlaska iz krize naziva kejnzijanskom. Naprotiv.

Madžar je i ovde imao mogućnost da moje teze pobije citirajući reputabilne svetske ekonomiste koji su ustali protiv državnog intervencionizma u jesen 2008., nudeći neoliberalni recept izlaska iz krize.

Madžar to nije uradio, već se umesto toga referisao na radove Melcera, koji su se pojavili pet godina posle izbijanja krize i koji se bave predupređivanjem budućih kriza.

Za razliku od Madžara kome tekstove šalju gospoda Pejović i Hanke, ja tekstove biram sam, pa je moja literatura eklektična. Čitam i jedne i druge i treće, ali zaključke izvodim sam, uvek proveravajući i empirijske podatke. Ti zaključci mogu biti tačni ili pogrešni, ali su uvek moji i nikada mi ih niko nije nametao.

Otuda ću još jednom ponoviti da 2008. godine nije bilo nikakve poplave tekstova koji su se suprotstavili državnoj intervenciji i koji su nudili tržišna rešenja. Te 2008. video sam samo paničan strah kuda god se pogledalo, a pozornici sam, logikom posla i geografije, bio mnogo bliži nego srpski neoliberali.

Uzgred, i tu naknadnu neoliberalnu pamet i „poplavu tekstova“ koji će doći, anticiparao sam u januaru 2010. kada sam napisao tekst Neoliberalni koreni svetske ekonomske krize (Katić 2010.) i kraj teksta citiram:

„Kako se bude odmicalo od krize, isprva tiho, a potom sve glasnije, mogli bi se pojavljivati stručni radovi u kojima će se prvo objasniti da su svi neoliberalni postulati bez mane, ali da su matematički modeli bili nedovoljno razvijeni i zato nepouzdani. Drugi će autori (za očekivati je) dokazivati da je suština krize bila u nedovoljnoj kapitalizaciji banaka i da je podizanjem kapitalnog racija kriza mogla biti izbegnuta. U tom smislu, tvrdiće se da uzroci krize ne leže u logici deregulisane kazino ekonomije i doktrini, već da je greška u tehnici.

Nešto kasnije, mogli bi se pojaviti i radovi u kojima će se država, a ne privatni sektor, direktno optužiti za izazivanje krize. Nekakav razlog će se već naći. Ukratko, mogle bi se pojaviti analize koje će po svojoj suštini biteslične onoj, kakvu je o uzrocima krize iz 1929. godine dao Milton Fridman (sa Anom Švarc) u svom čuvenom delu „Monetarna istorija SAD, 1867–1960“. Po njemu, za Veliku krizu nije bio odgovoran privatni sektor i besomučne, sumanute berzanske špekulacije koje su kulminirale 1929. godine, već je krivica na Centralnoj banci koja nije štampala novac i obezbedila dovoljnu likvidnost sistemu.

Za sve to vreme, u ekonomskim i intelektualnim nedođijama poput srpske, baklja neoliberalizma će ponosno goreti kao da se ništa nije dogodilo, kao da svet nije došao na ivicu finansijske katastrofe ovodeći se za metafizičkim konstruktima (kako bi to Kejns rekao).“

O MODELIMA IZLASKA IZ KRIZE

Kada je o teoriji, a još više o praksi reč, u vremenima velikih kriza postoji samo jedno rešenje koje danas generički, mada neprecizno i pogrešno, nazivamo kejnzijanskim [13].

Dakle, u vremenima velikih kriza postoji samo jedna snaga koja može intervenisati i ublažiti razorne posledice krize. Tu snagu ima samo država i to kroz instrumente fiskalne i/ili monetarne politike.

Tržišnog rešenja izlaska iz krize jednostavno nema, a pokušavalo se i sa njim upravo 1930, tokom trajanja Velike depresije. Politiku izlaska iz krize koju je tada zastupao FED, a Huverova administracija prihvatila, najbolje je sažeo čuveni bankar i ministar finansija SAD Endrju Melon (Andrew Mellon):

“Liquidate labor, liquidate stocks, liquidate the farmers, liquidate real estate….It will purge the rottenness out of the system… People will work harder, live a more moral life. Values will be adjusted and enterprising people will pick up the wreck from less-competent people.” [14]

Za dubinu Velike depresije iz 1929. zaslužna je upravo logika tržišnog samoizlečenja. Ekonomske posledice ovakvog tržišnog samoisceliteljskog pristupa su bile toliko razorne da su postale obrazac za ono što u krizama ne treba raditi. Ako postoji dilema u vezi sa tim šta će pomoći ekonomijama u velikim krizama, bar nema dileme oko toga šta će ih ubiti.

Važno je razumeti i da državne intervencije, bilo da ih sprovode vlade ili centralne banke, nisu kejnzijanska politika po sebi. Ponoviću još jednom – aktuelna kriza se ne sanira po Kejnzovom, već po Fridmanovom modelu. Osnovni instrument saniranja krize je monetaristički, i vezan je za veliku ekspanziju primarnog novca. Bezobzirno je, čak i bezobrazno, politiku budžetske štednje u recesiji, kakva se pokušava sprovesti u Evropi npr., podvoditi pod kejnzijanstvo.

O ovom problemu sam pisao 2010. u tekstu Šta bi danas rekao Kejnz. Deo tog teksta ovde citiram:

„Mora biti da se Dž. M. Kejnz prevrće u grobu. Mnogo toga što se danas podvodi pod ‘kenzijanske ideje’ on sigurno ne bi ni podržavao, niti ohrabrivao. Državna intervencija i kejnzijanska politika nisu sinonimi, kako se to uporno sugerira.

Ekspanzivna monetarna politika koju danas sprovodi najveći broj razvijenih država, daleko je od Kejnzovog ideala. Kejnz predlaže, pre svega, da država neposredno troši i time podstiče posustalu tražnju koja je najvidljivija manifestacija krize. Kada se budžetska sredstva direktno koriste za izgradnju puta ili pruge, tada novac svakako ulazi u kanale potrošnje – preko plata, preko kupovine materijala ili opreme. Tražnja u okviru nacionalne ekonomije raste i podstiče se rast zaposlenosti.

Kejnza ne bi prevario fiktivni, statistički rast bruto domaćeg proizvoda (BDP). On bi gledao šta se događa u realnom sektoru, a pogotovo na tržištu rada. Samo je rast zaposlenosti dokaz da ekonomija zaista izlazi iz krize.

Kada države daje bankama stotine milijardi dolara, one nemaju nikakvu garanciju da će taj novac podstaći privrednu aktivnost. Istina, banke tim novcem mogu kreditirati privredu i podsticati tražnju. Mogu, ali i ne moraju. Banke mogu uzeti novac od centralne banke ili iz budžeta, i njime kupovati zlato, obveznice, akcije, dakle špekulisati na svim robnim, ili finansijskim tržištima, bilo gde u svetu. U tom slučaju efekata na zaposlenost nema, ili su marginalni. Uostalom, jedino se tako i može objasniti fenomen da su banke ponovo sve profitabilnije, dok ostatak privrede uglavnom stagnira. Upravo je ovaj fenomen u korenu trenutnog, tobožnjeg oporavka, u kome nezaposlenost ostaje na visokom nivou.“

Jasno ukazivanje da na sceni nije kejnzijanska politika, i moja isto tako jasna kritika modela koji se primenjuje, dati su i radu koji Madžar kritikuje (Katić 2010):

„Iako se danas često sugerira kako je antikrizna politika razvijenih država poslednjih godina kejnzijanska, to je daleko od istine, to je i nefer podmetanje kukavičjeg jajeta Kejnzu. Pokušaji saniranja ove ekonomske krize vrše se pre svega monetarnom ekspanzijom, po modelu koji bazira na Fridmanovoj analizi krize iz 1929. godine.

U svom poznatom delu „Monetarna istorija SAD, 1867–1960“, koje je napisao zajedno sa Anom Švarc, Fridman je za krizu iz 1929. godine okrivio restriktivnu monetarnu politiku Federalnih rezervi, tvrdeći da je ona dovela do eskalacije i produbljivanja krize. Fridman pravi razliku između ekonomske kontrakcije koja pomaže da se sistem oslobodi neefikasnih i slabih i gde je stezanje kaiša potrebno, i bankarske krize i krize likvidnosti, kada se mora intervenisati.

Čini se da je upravo ekonomska politika koja počiva na ovakvoj logici danas na delu. Istovremeno sa monetarnom ekspanzijom bez presedana, insistira se na štednji države i na rezanju javne potrošnje, koja neminovno dovodi i do pada privatne potrošnje.

Fokus je van svake sumnje na spasavanju bankarskog sistema na teret svih ostalih sektora. Dakle, intervencionizam i pomoć finansijskom sektoru, ali kontrakcija za sve ostale. Ovo nije i nikako ne može biti kejnzijanska politika. Kejnz nikada ne bi sugerirao rezanje javne potrošnje u recesiji, niti bi tako dugo ignorisao problem nezaposlenosti. Umesto oslanjanja na stimulisanje ponude, Kejnz bi insistirao na stimulisanju tražnje, pre svega kroz investiranje države.”

Zašto domaći neoliberali kritikuju kejnzijanski model izlaska iz krize, iako je očigledno da se radi o Fridmanovom modelu? Odgovor je jednostavan. Fridman je „njihov“, i kritikovati Fridmana bi bilo pucanje sebi u nogu.

Umesto da se neoliberalne frakcije međusobno sukobljavaju, pronađeno je sjajno rešenje – monetarni intervencionistički model proglasiti „kenzijanskim“, a potom ga žestoko kritikovati. Dakle, kriv je Kejnz i krivi su kejnzijanci.

DA LI JE EKONOMSKA KRIZA 2007/2008. VELIKA, MALA ILI NE-BAŠ-NAROČITO-VELIKA?

Madžar mi zamera da dramatizujem krizu 2007/2008. godine i da je pogrešno poredim sa krizom iz 1928. Po Madžaru:

„… nema nikakvog osnova za poređenje dveju kriza a još manje za izjednačavanje njihove dubine.“ (Madžar str. 159)

Madžar mi zamera i na metodu kojim pokušavam da dokažem svoje teze. Za uporište svoje kritike on uzima tekst gospodina Boška Mijatovića Odgovor Jovanu Dušaniću ili o tzv. neoliberalizmu.

Madžar objašnjava:

„Najdalje što je stigao (Katić) da tu alarmantnu dijagnozu empirijski potkrepi jesu tabele sa indeksima per capita BDP 2012/2007. i nivoima i indeksima stope nezaposlenosti za iste te godine. Takve informacije ne daju uvid u dubinu krize niti govore o njenoj tako dramatično naglašavanoj dubini.“ (Madžar str. 159)

Smisao mojih tabela je bio da pokaže da, ni pet godina posle krize, veliki broj država nije dostigao nivo BDP po glavi stanovnika iz 2007. i da im je nezaposlenost i nadalje bila na značajno višem nivou nego 2007. Skrupulozno sam u tabele uneo podatke i za one države koje su se najbrže oporavile i čiji je BDP porastao u odnosu na 2007.

Kako podaci koje sam izneo za Madžara nisu alarmantni, očekivao bih da je on ukazao na neki drugi višegodišnji period u kome je ovako veliki broj značajnih ekonomija (istovremeno) zabeležio ovakve padove. Madžar to nije uradio, već se poslužio pomenutim tekstom gospodina Boška Mijatovića:

„U traganju za odgovorom na isto pitanje – da li je, i koliko je, kriza duboka – pravi metodološki pristup odabrao je, a i do empirijski zasnovanog odgovora stigao, jedan liberalno orijentisani ekonomista gde analizira stopu rasta BDP sveta, a potom prezentira istu stopu zasebno za razvijene i nerazvijene zemlje, te zaključuje da su trendovi u dve skupine zemalja veoma različiti dok su fluktuacije na svetskom nivou daleko od toga da bi mogle da se okarakterišu kao dramatične.“ (Madžar str. 159)

Kako to Mijatović analizira krizu i kako izgleda njegovo traganje za odgovorom? Jasno je, pre svega, da Mijatović uopšte ne analizira krizu, niti je analiza krize predmet njegovog teksta. To je jasno već iz samog naslova teksta kao i prostora koji je u tekstu posvećen krizi.

Mijatović se na krizu samo osvrće komentarišući podatke iz MMF-ove publikacije World Economic Outlook. Mijatović preuzima sintetičke podatke o stopama rasta rasta BDP za svet, za razvijene zemlje, zemlje u razvoju i zemlje centralne i istočne Evrope.

Iz činjenice da je ukupan svetski BDP pao za „samo“ 0,7 odsto u 2009, a kod razvijenih država za „samo“ 3,7 odsto, Mijatović izvlači zaključak da nema govora o „epohalnoj krizi”. I to je to. Coup de grâce. Ovo je verovatno najkraća analiza Velike recesije ikada viđena, i ovakva analiza može impresionirati Madžara, ali bojim se, samo njega.

Šta je sporno u Mijatovićevom zaključku o ne-baš-naročito-velikoj-krizi? Mijatovićeva tvrdnja je nedopustivo površna i lišena je bilo kakvog konteksta. Ovako kako to Mijatović interpretira, kriza je došla, bila je mala i prošla je sama od sebe. Mijatoviću se ovakav pristup i može oprostiti jer, ponavljam, njegov tekst se krizom bavi usputno. Međutim, Madžaru se ne može oprostiti što nekoliko rečenica Mijatovićevog teksta koristi da bi opovrgavao teze mog teksta koji se bavi isključivo krizom i njenim različitim aspektima. To ne znači da je moja analiza nužno korektna, ali ona se ne može osporavati na način na koji to Madžar radi.

O tome da kriza nije velika, Mijatović je ocenu dao odoka. I Madžar i Mijatović propuštaju da uoče da prvi put u posleratnoj istoriji svetska ekonomija 2009. nije zabeležila rast. Dakle, ako je reč o nebaš-naročito-velikoj-krizi, kako je moguće da je u tom smislu 2009. jedinstvena godina u poslednjih 60 godine ekonomske istorije? Kako to da nije naveden niti jedan primer u posleratnoj istoriji sveta kada se dogodilo nešto slično?

Dalje, u modernoj ekonomskoj istoriji dugoj vek i po, prepoznate su samo dve velike, globalne krize i obe su dobile svoje prepoznatljive nazive – Duga depresija (1873) i Velika depresija (1929).

Kriza koja je započela 2007. takođe je dobila naziv – Duga recesija. Već i time je identifikovana kao treća globalna kriza. Ako je reč o ne-baš-naročito-velikoj-krizi, kakvih je već bilo, ne bi bilo nikakve potrebe da joj se daje jedinstven naziv koji je sada i opšteprihvaćen.

Konačno, i daleko najvažnije od svega, jeste činjenica da je globalni ekonomski pad sprečen državnim intervencijama kakve nikada ranije nisu viđene, ni po veličini, ni po geografskom obuhvatu.

Madžar previđa ili ignoriše ključne teze iz mog teksta (Katić 2013), gde sam napisao:

„… [za neoliberale je] izuzetno važno da se aktuelna kriza nikako ne upoređuje i ne izjednačava sa svetskom krizom iz 1929. godine, sa krizom koja se takođe odigrala u deregulisanom tržišnom ambijentu i kojoj je takođe prethodio period špekulativnog berzanskog ludila.

Bazni argumenti kojima se pokušava razbiti veza između ove dve krize oslanjaju se, s jedne strane na različite performanse američke privrede, a s druge strane na činjenicu da su regioni van zapadnog sveta znatno manje pogođeni krizom.

Dubina američke kriza iz 1929. godine merena padom BDP bila je neuporedivo veća, a oporavak mnogo sporiji nego što je to danas slučaj. Ovaj argument jeste formalno tačan, ali ima krupan metodološki defekt, vezan za nedopustivo zanemarivanje ukupnog ekonomskog konteksta.

U prvim godinama velike ekonomske krize iz 1929. godine, američka država nije intervenisala. Naprotiv, radila je „ništa“ – upravo onako kako to danas (sa zakašnjenjem od par godina) zagovara najradikalnije neoliberalno krilo. Nasuprot apsolutno pasivnoj politici iz 1929, poslednjih pet godina karakteriše žestoki državni intervencionizam. Od jeseni 2008. godine, države su započele sa programima monumentalne koordinirane intervencije, kako kroz budžete, tako još snažnije kroz intervencije centralnih banaka i nezapamćeno štampanje novca. MMF (koji 1929. godine nije postojao) je sa svoje strane pružio veliku finansijsku pomoć dobrom broju zemalja, i time na primer, sprečio katastrofu Srbije.

Pad BDP kakav je viđen tokom velike ekonomske krize nije se ponovio, ali ne zato što se radilo o plitkoj, uobičajenoj krizi, već stoga što se radilo o kontinuiranom, spektakularnom državnom intervencionizmu bez presedana. Koliko je taj intervencionizam delom neutralisao posledice, toliko je prikrio i stvarnu dubinu krize. Uz to, žrtvama recesije u SAD se ovih godina dele bonovi za hranu, pa sirotinja ne mora čekati ispred kazana kao u krizi 1929. godine. (Za bonove za hranu se kvalifikovalo preko 60 miliona Amerikanaca.) Kada se hrana deli u radnjama a ne na ulici, kriza izgleda manja.

Pravovremene, snažne i koordinirane intervencije država i međunarodnih finansijskih organizacija sprečile su i da kriza snažnije pogodi regione van zapadnog sveta. Obzirom na stepen globalizacije svetske ekonomije, može se samo pretpostaviti kakav bi razoran domino efekat pogodio države u razvoju da do intervencije nije došlo.“

Nešto slično sam napisao i u starijem tekstu (Katić 2010):

„Vidljive posledice današnje krize manje su teške od onih iz 1929. godine. Razlozi su pre svega vezani za drugačiju socijalnu i ekonomsku strukturu modernih država. One su danas finansijski mnogo moćnije nego što su bile pre osamdeset godina, a time je i njihov kapacitet da intervenišu daleko veći. Ekonomska koordinacija između država na globalnoj sceni je znatno bolja nego što je bila nekada, a međunarodne finansijske institucije imaju značajna sredstva kojima mogu pomoći slabim državama. Konačno, ali ne poslednje, u ekonomskim merama je danas sadržano i višedecenijsko iskustvo upravljanja krizama.“

Očigledno je da ja u svojoj analizi nisam ignorisao činjenicu da je dubina ekonomskog pada u ovoj krizi bila mnogo manja nego tokom Velike depresije, ali sam pokušao da objasnim i razloge zbog kojih je taj pad BDP bio manji. Mogu da razumem da se Madžar ne slaže sa mojim tezama i objašnjenjima, ali ne mogu da razumem da ih prenebregava i da ne pokušava sa njima da polemiše.

Uzgred, grafikom u prilogu ovog teksta ću ilustrovati dubinu krize na bazi kolapsa banaka koji se dogodio krajem 2008. i početkom 2009. godine. Reč je o komparativnoj kapitalizovanoj vrednosti najvećih zapadnih banaka 2007. i 2009. godine. Ukupna kapitalizovana vrednost 16 najvećih banaka je sa 1.726 milijardi (velike kružnice) pala na 502 milijarde (male kružnice) i smanjena je gotovo 3,5 puta. Mislim da ništa tako jasno ne pokazuje dubinu drame pred kojom su se našle globalne svetske finansije, a sa njima i svet u celini.

katic01ŠTA SU CILjEVI CENTRALNE BANKE?

Madžar mi zamera što kritikujem NBS i što joj „postavljam dodatne ciljeve“ i kaže:

„Da stvar bude zanimljivija, dosledan kejnzijanac nije ni sam Katić. U seriji primedaba, mahom neosnovanih, upućenih Narodnoj banci Srbije (NBS), on uz ostalo zamera što u domenu unutrašnje stabilnosti, pre svega kontroli inflacije, nisu postignuti znatno bolji rezultati. Neka u najkraćem bude rečeno da uz tako destruktivno ekspanzivnu fiskalnu politiku – budžetski deficit i javni dug daleko iznad zakonski propisanih nivoa i, još dramatičnije, ubitačno visoke stope njihovog rasta – nema monetarne politike koja bi mogla da isporuči to što Katić od nje rezolutno traži. Još gore od toga, Katić NBS-u postavlja dodatne ciljeve, i to u broju koji je veći od teorijski dozvoljenog, kao što su oni vezani za privredni rast, (ne)zaposlenost, platni bilans i spoljni dug. Smetnuo je s uma Tinbergenovu teoremu, po kojoj broj ciljeva ne može biti veći od broja raspoloživih nezavisnih instrumenata. Tu ne pomažu ni Teilova i kasnije generalizacije koje ipak između broja ciljeva i broja instrumenata uspostavljaju određene međuzavisnosti i ne dozvoljavaju da se jedan broj postavlja nezavisno od drugoga.“

Po ustaljenom metodu, Madžar govori o „seriji mahom neosnovanih primedbi upućenih NBS-u“, ali ponovo odlučuje da tu seriju primedbi ne navede. Ne samo da Madžar ne navodi „seriju neosnovanih“ primedbi već on ne kazuje čitaocu ni gde se te moje primedbe mogu naći. I ovde je važno da čitalac poveruje Madžaru na reč kako su te primedbe neosnovane. U intelektualnom, ali i etičkom smislu, ovo je nedopustivo.

Madžar se ovde verovatno referiše na sledeći paragraf iz mog teksta (Katić 2008):

„Osnovni zadaci centralne banke su održavanje cenovne stabilnosti i stabilnosti finansijskog sistema. U ostvarivanju tih ciljeva, centralna banka ne može ignorisati probleme u vezi sa nezaposlenošću i privrednim rastom, platnim bilansom i spoljnim dugom. Čini se da NBS ove makropokazatelje zanemaruje, a da pri tome ne ostvaruje ni svoj osnovni cilj – stabilnost cena.“

Madžar bi morao da nabroji teorijski dozvoljene ciljeve, i da pokaže gde je, i ko je te ciljeve nabrojao i dozvolio. Ovako, Madžar ponovo zatrpava svoj tekst opštim mestima. Nema ničega spornog u mom pasusu, a pozivanje na Tinbergena je potpuno deplasirano.

Pretpostavljam da Madžar veruje kako je posao centralne banke da isključivo vodi brigu o stabilnosti cena, i kako njen posao nije da brine o zaposlenosti i privrednom rastu, na primer.

Ovakav model je imala Bundesbanka, a taj model je usvojila i Evropska centralna banka. Ali ovde nije reč o „teorijski dozvoljenim ciljevima“, već samo o preferencijama nekih centralnih banaka. Pri tome, bojim se da Madžar ima pojednostavljenu predstavu o centralnom bankarstvu. Da li je moguće da Madžar zaista veruje da centralne banke svoju politiku vode ignorišući privredna kretanja, stopu nezaposlenosti, ili stanje platnog bilansa, npr.?

Madžaru je verovatno promaklo da, na primer, američki FED ovako definiše svoju misiju i zadatke:

„Today, the Federal Reserve’s duties fall into four general areas:

• conducting the nation’s monetary policy by influencing the monetary and credit conditions in the economy in pursuit of maximum employment, stable prices, and moderate long-term interest rates

• supervising and regulating banking institutions to ensure the safety and soundness of the nation’s banking and financial system and to protect the credit rights of consumers

• maintaining the stability of the financial system and containing systemic risk that may arise in financial markets

• providing financial services to depository institutions, the U.S. government, and foreign official institutions, including playing a major role in operating the nation’s paymentssystem”.

Dakle, FED pored stabilnosti cena, između ostalog mora voditi računa i o maksimiziranju zaposlenosti.

MOŽE LI JAVNI DUG DA RASTE KADA SE JAVNA POTROŠNjA REŽE?

Kritikujući mene, Madžar nudi jedan sasvim novi pristup razumevanju odnosa između javne potrošnje i javnog duga i tvrdi:

„Kao ubeđeni kejnzijanac, Katić upada i u ozbiljnu kontradikciju. U svom tekstu, u dve susedne rečenice, između kojih je samo jedna rečenica, on daje dve očito protivrečne tvrdnje. Najpre govori o „strahovitom rastu javnih dugova“ a potom, u rečenici koja razdvaja pomenute dve kaže da se izlazak iz krize traži u primeni Fridmanovog a ne Kejnzovog modela, da bi potom rezolutno ustvrdio da ‘rezanje javne potrošnje ne daje očekivane rezultate’. Nema sumnje da je bilo zemalja u kojima je javna potrošnja, čak i drastično, rezana, ali citirane rečenice su protivrečne i nespojive. Javni dug ne može ‘strahovito’ da raste ako se javna potrošnja ‘reže’ ukoliko nije došlo – kao što zapravo i nije – do nekakvog dramatičnog smanjivanja poreza.“ (Madžar str. 161)

Ovde ću empirijski pokazati kako je nedopustivo kada se logiciranje proglašava za činjenicu. Upotrebiću samo mali grafik kako bih pokazao šta se u Grčkoj dešavalo od 2008. do 2011 (do reprograma i otpisa dela dugova do kojih je došlo 2012).

Zanimljivo je uočiti jaz koji se pojavio između visine javne potrošnje i visine javnog duga, iako nije došlo do smanjivanja poreza koji bi mogao objasniti taj jaz. Prepustiću grafiku da ispravi Madžara – javni dug može strahovito da raste i to apsolutno, i onda kada javna potrošnja pada! Ovo nije epohalno otkriće i ekonomisti odavno znaju za to. Ovakva kretanja su vezana za logiku i mehanizme fiskalnog multiplikatora, o kome sam pisao upravo u tekstu koji Madžar kritikuje (Katić 2013) [15].

katic02VISINA JAVNE POTROŠNjE I VEROVATNOĆA IZBIJANjA EKONOMSKE KRIZE

Za neoliberale javna potrošnja je bête noire. Da vidimo šta o tome kaže Madžar:

„Javna potrošnja je makroekonomski agregat na kome se lomi i pada ekonomska politika mnogih zemalja. Ona tipično ispoljava snažne tendencije neodmerenog rasta i time ugrožava razvojne činjenice privrede kao celine, te žestoko potkopava potencijal za buduću ekpanziju. Javna potrošnja se finansira iz poreskih i drugih sličnih prihoda, a upravo tu se javlja duboka strukturna slabost koja uslovljava njenu preteranu ekspanziju i time ugrožava funkcionalnu sposobnost ekonomskog sistema u celini“. (Madžar, str 88)

„Kao što usput komentariše Hanke, ko god smatra da je javna potrošnja u današnjem svetu nedovoljna – mora da je u ozbiljnom nesporazumu sa stvarnošću. Najdramatičnija je, dakako, situacija u onim zemljama koje imaju veliku javnu potrošnju, čije su brojne stavke ireverzibilne i koja se stoga teško prilagođava naniže. Te zemlje su upućene na javno zaduživanje, ponajčešće ono spoljno, koje je najopasnije, i to u onoj opet najhazardnijoj varijanti ju kojoj se daljim zaduživanjem pokrivaju tekući izdaci.“ (Madžar, str 196)

Naravno i očekivano, ni ovde nemamo empirijsku analizu, već samo tvrdnje koje su postale deo aksiomatskog korpusa neoliberalnih teoretičara. Svoje neslaganje sa ovim neoliberalnim aksiomom sam izneo i u tekstu o krizi (Katić 2013):

“Ako je visoka javna potrošnja izvor svih zala, ako je država generator svih neracionalnosti, tada je zaključak jednostavan – države koje imaju najveću javnu potrošnju su na sigurnom putu u ekonomsku propast i u najvećem su riziku od izbijanja krize. I ovaj logički konstrukt mora biti empirijski testiran.”

U tabelarnom pregledu (datom u pomenutom tekstu) sam pokazao da empirijskog utemeljenja za takve tvrdnje nema i postavio sam dodatno pitanje:

„Ako je visoka javna potrošnja jedan od ključnih faktora rizika, bilo bi za očekivati da, umesto velike mediteranske krize, imamo mnogo veću skandinavsku krizu? Zašto države sa najvećom javnom potrošnjom nemaju i najveće javne dugove? Zašto države sa najvećom javnom potrošnjom nemaju najveću stopu nezaposlenosti? Kako to da sve ove države nisu odavno propale, kako uopšte opstaju itd.?”

Madžar me ovde citira selektivno i potpuno van konteksta:

„Tu se našlo i jedno neprikladno pitanje: ‘zašto države sa najvećom javnom potrošnjom nemaju i najveće javne dugove?’. Fer odnos zahteva da se to pitanje protumači tako da se odnosi na odgovarajuće količnike obeju ovih veličina i relevantnog BDP-a po zemljama, jer bi veličina zemlje i razmere privrede u taj ‘poredak’ unele izvesnu zbrku. Odgovor na pitanje je ipak elementaran: količnik duga i BDP ne zavisi samo od količnika javne potrošnje i BDP nego i od pratećih fiskalnih prihoda.“ (Madžar str. 182)

Da li je moguće da Madžar ne razume poentu mojih teza i retoričkih pitanja? On me podučava i objašnjava mi kako zemlje koje sam naveo nemaju najveće javne dugove jer imaju visoke fiskalne prihode. Da li Madžar zaista misli da ja to ne znam, pa pokušava da mi otvori oči?

Naravno, visoki fiskalni prihodi su posledica i visokih poreza, a to je druga neoliberalna bête noire. Kako se izvući iz nove nevolje? Ako države sa velikom javnom potrošnjom i visokim porezima nemaju probleme sa javnim dugom, hoće li to možda ugroziti osnovne postulate neoliberalizma?

Madžar ponovo frazama i konstruktima rešava ovaj problem:

„S druge strane, ipak je pomalo varljiv iskaz po kome visoka javna potrošnja ne mora da izazove finansijsku krizu ukoliko je pokrivena dovoljnim poreskim prihodima. Uravnoteženost viskokih rashoda odgovarajućim javnim prihodima ne može izazvati krizu samo posredstvom javnog duga, ali može na druge načine. Tamo gde su visoki i javni prihodi i javni rashodi prevelika je i neodmerena preraspodela, proizvodni doprinosi znatno su odvojeni od relevantnih nagrada u procesu raspodele, a takvo podrivanje motivacione strukture, udaljavanje od nagrađivanja shodno široko shvaćenim ekonomskim doprinosima, može društvo na duži rok da uvuče u teško izlečivu boljku sekularne stagnacije pa i involucije.“ (Madžar str. 182)

Ni ovde Madžar nema potrebu da svoje teze potkrepi činjenicama. I ovde se Madžaru, po ko zna koji put, mora verovati na reč.

O NEODGOVORNIM KREDITORIMA I NAIVNIM DUŽNICIMA

U analizi neoliberalnih korena Velike recesije (Katić 2010), ukazujući na neodrživost neoliberalnih dogmi, izneo sam sledeći stav:

„Umesto racionalnih i odgovornih tržišnih učesnika, sistem je otkrio neodgovorne kreditore i milione neodgovornih i naivnih dužnika. Sve što se dogodilo, dogodilo se u okviru privatnog sektora. Umesto efikasnih finansijskih tržišta, deregulacija je stvorila moralne hazardere amoralnog kova. Za njih nijedan rizik nije prevelik, ako se može prevaliti na državu. Kao i mnogo puta do sada, pokazalo se da oni sjajno poznaju unutrašnju logiku sistema i da će gubici finansijskog sektora biti socijalizovani i prevaljeni na budžete i poreske obveznike.“

Madžar ni ovde ne razume, ili „ne razume“ argumente koji govore o tome da je Velika recesija pre svega kriza „racionalnog“ privatnog sektora i „efikasnog“ finansijskog tržišta. Kako bi pobegao od ove važne teze, on moje četiri reči (naivni i neodgovorni dužnici) izvlači iz konteksta, a zatim postavlja pitanja koja nemaju nikave veze sa mojom tezom i na njih sam daje odgovor:

„Katićeva teza o naivnim i neodgovornim dužnicima još je dirljivija. Kako on u svom institucionalnom poretku uopšte može ostaviti mesto za tržište ako veruje da su akteri koji bi morali da ga tvore ‘neodgovorni i naivni’. Tržišta nema bez autonomije subjekata koji na njemu nastupaju. Ako sami nisu vlasni da donose odluke o plasiranju svojih sredstava i zadovoljavanju vlastitih potreba, ko bi te odluke mogao umesto njih da donosi? Da li bi u društvo trebalo ugraditi nekakvu instituciju patronata tako da svako dobije uputstva šta na tržištu da radi i da bude oslobođen obaveze da misli i da za svoje slobodno donesene odluke snosi prateći rizik i ekonomsku odgovornost? Ili ih možda na tržište ne treba ni pustiti nego kroz kakav centralizovani sistem redovono osiguravati da svako dobije svoje sledovanje? Sve su ovo retorička pitanja na koja bi valjda i sam Katić odgovorio odrično.“ (Madžar str. 170)

Nema te faktografije niti iskustva koja Madžara mogu poljuljati u uverenjima. Otuda, Madžar kaže:

„… No, između privatnog sektora i države sa njenim javnim sektorom postoji bitna razlika sa implikacijama čija se važnost na može preceniti: za svoje greške privatni sektor plaća sam, a za greške počinjene u državnoj izvedbi i režiji plaćaju poreski obveznici. Bilo bi zanimljivo izraditi studiju izgubljenih sudskih sporova pokrenutih povodom grešaka naših ministara i drugih visokih zvaničnika, od Prvoslava Davinića i Mile Dragića pa nadalje, i u njoj prezentirati obračun budžetskih izdataka i ostalih troškova, uključujući uništena radna mesta i izgubljenu proizvodnju.“ (Madžar str. 167-168)

Problem sa Madžarevim stavom o tome kako privatni sektor svoje greške plaća sam je u manihejskoj bezrezervnosti, kojoj ne smeta ni balvan u oku – svetska finansijska oligarhija nije snosila troškove haosa koje je napravila, već ih je prevalila na državu. U privatnom sektoru nisu svi jednaki, neki su jednakiji od drugih.

Nije sporno da veliki delovi privatnog sektora snose posledice svojih pogrešnih odluka. To se pre svega odnosi na mala i srednja preduzeća, kao i na građane. Velike kompanije imaju drugačije modele zaštite, pa se od posledica svojih eventualnih pogrešnih odluka brane monopolisanjem tržišta, kartelskim udruživanjima i sl. I oni posledice svojih loših odluka mogu preneti na „poreskog obveznika“, samo što tog obveznika nazivamo potrošačem.

O SMISLU DEBATE, ZVONIMA I PRAPORCIMA

Debate na domaćoj ekonomskoj sceni mogu biti podsticajne i mogu imati smisla samo onda kada se neistomišljenici uvažavaju, kada se njihovi stavovi korektno interpretiraju i kada se o suprotstavljenim stavovima vodi argumentovana rasprava. To podrazumeva da se važni argumenti ili teze ne iskrivljuju, da se ne ignorišu, već da se sa njima polemiše.

Metod koji neoliberalni ekonomisti rutinske koriste, a koji i Madžar, nažalost, jasno demonstrira, prečesto ne uvažava ove principe. Ekonomija mora počivati na empiriji. Bez empirijske provere i dokaza je besmisleno voditi rasprave. Istina je pre u empiriji nego u ideološkim ekonomskim priručnicima. Neki novi Dositej bi danas rekao: „Činjenice, braćo moja, činjenice, a ne zvona i praporce“.

__________

Napomene:

[10] U roku koji je bio zadat (15. 12. 2014) pristigla su samo tri rada – radovi gospode Madžara i Dušanića, i moj. Ostalim pozvanim učesnicima rok je produžen do 31. 01. 2015. Svoj tekst sam predao strogo u roku i tom roku žrtvovao i nešto od kvaliteta teksta. No to je moj problem. Iz principa neću promeniti ni slovo u tekstu iako je naknadnim produženjem roka za predaju radova to omogućeno.

[11] Videti npr. moju polemiku sa gospođom Danicom Popović u Politici:

https://nkatic.wordpress.com/2008/08/26/beogradska-lakirovka/,

https://nkatic.wordpress.com/2008/09/03/%E2%80%9Ebeogradska-lakirovka%E2%80%9D-kako-da-ne-danicapopovic/,

https://nkatic.wordpress.com/2008/09/05/promasena-polemika/,

https://nkatic.wordpress.com/2008/09/09/nista-od-polemike-danica-popovic/

[12] O nerazumevanju mehanizama nastajanje krize sam pisao 2007. u tekstu Nova dužnička hipoteza

Nova dužnička hipoteza – objavljeno u dnevniku „Politika“

[13] Uzgred, Kejnzova teorija je samo najpoznatija sinteza nečega što je na ovaj ili onaj način već bilo prisutno u javnom domenu i što je proizašlo iz iskustva. Mariner Ekls (Marriner Eccles) guverner FED (1934-1948.) npr. imao je isti pristup rešavanju problema Velike depresije kao i Kejnz, i to pre Kejnza. Nemačka i japanska iskustva iz perioda Velike depresije su bazirala na „kejnzijanskim principima“ i pre nego se Kejnzovo knjiga pojavila 1936.

[14] William Greider: Secrets of the Temple (str. 300)

[15] Videti i tekst Fiskalna konsolidacija – na putu, ili na stranputici?

Fiskalna konsolidacija – na putu, ili na stranputici?

___________________

* Napomena N. Katića:

Ako se čitaoci sećaju, na blogu sam objavio tekst pod naslovom Srpska ekonomska drama i intelektualni eskapizam. Tekst je napisan za naučni skup koji će se održati u Beogradu 20. 03. 2015.

Jedan od tekstova koji su takođe pripremljeni za skup je i tekst gospodina Ljubomira Madžara, pod naslovom Moj obračun s njima. U svom tekstu se gospodin Madžar direktno bavi i stavovima nekih neistomišljenika, pa tako i mojim stavovima.

Od gospodina Madžara sam dobio saglasnost da deo njegovog teksta koji se odnosi na mene mogu objaviti na blogu. (Taj deo teksta ovom prilikom NS je preneo sa bloga N. Katića, plasirajući ga na oovm mestu pod naslovom Moj obračun s njima ili protiv Nebojše Katića; prim NS)

Ja sam svoj ranije napisani tekst za naučni skup dopunio osvrtom na kritiku gospodina Madžara.Taj tekst, pod naslovom Post Scriptum o „našim naučnim sporovima“, čitalac može naći pod linkom Post scriptum o nasim naucnim sporovima. (Ovom prilikom pomenuti tekst je na portalu Novi Standard objavljen pod naslovom Post scriptum o „našim naučnim sporovima“ ili odgovor Ljubomiru Madžaru; prim NS.)

Integralna verzija mog teksta (osnovni tekst i Post Scriptum) je pod linkom Srpska ekonomska drama i intelektualni eskapizam.

U svom prilogu sam se referisao i na neke delove teksta gospodina Madžara iako oni nisu u okviru dela koji se odnosi na mene. Mislim da u tom citiranju nisam prekršio ni jedno pravilo korektnog citiranja.

____________

** Napomena NS:

Polemika između Nabojše Katića i Ljubomora Madžara, svojim jezikom i argumentacijom, možda bi više odgovarala nekom naučnom časopisu nego Novom Standardu, koji gaji popularniji izraz. Pa ipak, svesni da ova polemika možda neće imati onaj broj čitalaca kao „lakši“ tekstovi na NS, odlučili smo da je prenesemo.

Najvažniji razlog za to je da je reč o temi koja će, naše je skromno mišljenje, obeležiti budućnost javnog diskursa u Srbiji kao jedna od najvažnijih. Reč je o diskusiji o postulatima (neo)liberalne ekonomske ideje, koji su u srpskom javnom prostoru posle krize 2008. godine osporavani veoma retko, sporadično, i uz, generalno gledano, priličan otklon velikih medija prema toj vrsti kritike. Usledila je „ofanziva“ (neo)liberalnih ekonomista. Uprkos tome što su mnogi od njih učestvovali poslednjih godina u pisanju ekonomskih zakona u Srbiji, što su držali brojna savetnička, pa i ministarska mesta i što su im mediji bili nesrazmerno više otvoreni nego njihovim oponentima, njihova centralna teza bila je da taj tip ekonomske ideje nikad nije primenjen u Srbiji, pa samim tim nije ni mogao da bude kompromitovan unutar njene današnje nevesele ekonomske slike. Toj tezi suprotstavili su se pre svih Nebojša Katić i Jovan Dušanić. Tekst Ljubomira Madžara možda je prvi pokušaj stvarnog prihvatanja polemike u krilu zagovornika (neo)liberalne doktrine i utoliko može imati prekretnički značaj, kao i odgovor Nebojše Katića.

Na kraju, možda će ova polemika o najvažnijem ekonomskom pitanju, koje deceniju i po muči Srbiju, biti značajna i po tome što će otvoriti veliku razmenu mišljenja i o ostalim najvažnijim državnim i nacionalnim pitanjima, bez čega Srbija neće moći da se izvuče iz pogubne ekonomsko-političke spirale u kojoj se nalazi. (Ž. C.)

Blog Nebojše Katića

Ekonomija
Pratite nas na YouTube-u