NEOLIBERALIZAM

JOVAN B. DUŠANIĆ Ekonomska neefikasnost uz socijalnu neodgovornost i moralnu neosetljivost Ne može drvo...

JOVAN B. DUŠANIĆ

Ekonomska neefikasnost uz socijalnu neodgovornost i moralnu neosetljivost

Ne može drvo dobro plodove zle rađati, ni drvo zlo plodove dobre rađati.
Svako drvo koje ne rađa dobra ploda, seče se i u oganj baca.
I tako, dakle, po plodovima njihovim poznaćete ih.
Jevanđelje po Mateju, 7:18-20

Sredinom jula 2014. godine od kolege Ljubomira Madžara, predsednika Akademije ekonomskih nauka (AEN), dobio sam poziv da do kraja septembra prijavim, a do 15. decembra dostavim rad za raspravu o liberalnim i komunitarnim opcijama u institucionalnoj izgradnji i ekonomskoj politici, koja će se održati sredinom marta naredne godine. Već je postala tradicija da u okviru AEN imamo skoro redovne godišnje veoma žive rasprave pristalica i protivnika (neo)liberalizma.

Nažalost, i posle prethodnih rasprava ostaju duboke razlike među nama, a razlog tome je delom (svesno ili nesvesno odabran) i naziv tema tih rasprava koje se nameću i koje, po pravilu, usmeravaju tok rasprava na jalovu intelektualnu akrobatiku. [1] Na to sam skrenuo pažnju već na prvoj raspravi koju smo imali u junu 2011. godine i u tekstu istakao da nepokolebljivi zastupnici neoliberalizma u Srbiji… svoje teorijske ekonomske zaključke izvode iz metafizike, a ne iz empirijskih činjenica, zanemarujući pri tom da je ekonomska nauka društvena, a ne neka čisto akademska, apstraktna, metafizička, ezoterična ili larpurlartistička disciplina. Ekonomska nauka, pre svega, treba da pomogne nosiocima ekonomske politike u nastojanjima da obezbede dugoročno održiv dinamičan privredni rast uz punu zaposlenost, te socijalno odgovornu i pravednu raspodelu nacionalnog dohotka.

Zbog toga sam u ovom radu nastojao da izbegnem tu grešku smatrajući da o ispravnosti različitih ekonomskih teorijskih pogleda najubedljivije govore rezultati koji se ostvaruju u praksi na bazi politika koje su se zasnivale na njima. Raskorak između neoliberalne teorije i rezultata koji se na bazi nje ostvaruju u praksi je očigledan. Pod plaštom dopadljivih teorijskih parola kojima se obećava opšti prosperitet i blagostanje za sve, u praksi se neoliberalizam pokazao kao socijalno neodgovoran, moralno neosetljiv i ekonomski neefikasan. [2]

(NEO)LIBERALNI KORENI KRIZE

Aktuelna svetska ekonomska kriza, [3] kao i kriza iz 30-tih godina HH veka nastale su u SAD a kasnije se proširile na ceo svet. Posledice krize iz 30-tih godina prošlog veka bile su katastrofalne. Došlo je do ogromnog pada BDP, nezaposlenost je dostigla neverovatne razmere, depresija je trajala sve do Drugog svetskog rata, kome je, prema mnogim autorima, dobrim delom, doprinela i ova kriza.

Ekonomske politike koje su dovela do kriza iz 30-tih godina prošlog veka, kao i aktuelne krize, bile su utemeljena na verovanju u apsolutnu efikasnost „nevidljive“ ruke tržišta, odnosno samoregulišućeg laissez-faire tržišta. Koreni aktuelne krize kao i one iz 30-tih godina prošlog stoleća nalaze se u trijumfu (neo)liberalnog kapitalizma, to jest ekonomskog darvinizma [4] kao prava jačeg, moćnijeg, egoističnijeg i pohlepnijeg na bazi privatne svojine. Do obe krize dolazi u trenutku kada preraspodela dohodaka i koncentracija bogatstva u društvu dostiže zabrinjavajuće razmere, odnosno kada se bezobzirno žrtvuje dobrobit velikog broja ljudi zarad prosperiteta jedne male grupe najbogatijih.

Na poslednja dva preloma vekova (XIX u XX, te XX u XXI) svetskom ekonomijom, bar u teorijskom smislu, vladala je ideologija liberalizma, odnosno neoliberalizma. [5] Kao što je poznato, liberalizam insistira na individualnim slobodama, vladavini prava i privatnoj svojini i zalaže se za radikalno ograničavanje uloge države u privredi i njenu ulogu svodi na obezbeđenje zakona i poretka uključujući zaštitu privatne svojine. Imajući u vidu da je liberalizam ideologija koja se realizuje u interesu moćnih i bogatih, odnosno da je u funkciji povećanja materijalnog bogatstva uskog sloja na račun ogromne mase stanovništva, logično je da se država našla na meti oštrih napada liberala, jer se kao glavna prepreka u ostvarenju njihovih interesa pojavljuje država koja treba da vodi računa o opštim i nacionalnim interesima koji se realizuju u korist većine građana. [6]

Posle fijaska ideologije liberalizma nakon svetske ekonomske krize 30-tih godina HH veka činilo se da će definitivno doći do napuštanja iluzije liberalnog kapitalizma, ali je poslednja laissez-faire inkarnacija – neoliberalizam doveo do aktuelne svetske krize. [7] Pogotovo se to činilo jer je po završetku Drugog svetskog rata (kada se u ekonomskoj teoriji, ali i praksi, naglašava potreba za aktivnom ulogom države u privredi) nastupio relativno dug period dinamičnog rasta svetske privrede.

Međutim, 1970-tih godina najmoćnija ekonomija – SAD pokazuje znake slabosti. Tome doprinosi nekoliko faktora: inflatorna monetarna i fiskalna politika koja se provodi u vreme kulminacije rata u Vijetnamu (prva polovina 1970-tih godina); destabilizacija svetske privrede zbog jednostranog odustajanja SAD (15. 08. 1971) od konvertibilnosti dolara u zlato; višestruki skok cena nafte (1973-1974) itd. Privreda SAD beleži ekonomsku stagnaciju u uslovima relativno visoke inflacije i vreme 1970-tih godina odmah je proglašeno periodom velike stagflacije.

Novi ideolozi slobodnog tržišta – neoliberali (predvođeni Miltonom Fridmanom) [8] su to iskoristili kao dokaz nesposobnosti države da upravlja privredom. Ovaj intelektualni prevrat stvorio je plodno tlo da na vlast u SAD, odmah početkom 1980-tih godina dođe Ronald Regan, koji je ideje slobodnog tržišta realizovao u praksi. U svom prvom inauguralnom govoru (januar 1981) R. Regan je izjavio da u sadašnjoj krizi država ne rešava naše probleme i da je ona postala problem, te da namerava da ograniči njen obim i uticaj. U tom cilju preduzete su sledeće četiri mere: smanjenje poreza na visoke prihode, ograničavanje federalnih rashoda, veću deregulaciju i predaju ključnih državnih funkcija privatnom sektoru.

Međutim, kako priznaje i Džefri Saks (u knjizi The Price of Civilization, 2011), osnovne posledice neoliberalne „revolucije Regana“ nisu bile konkretne mere, već nova opšta antipatija prema ulozi države, novi odnos pun prezrenja prema siromašnima koji zavise od podrške koju im pruža država, i novi poziv bogatima da se odreknu moralnih obaveza prema ostalom delu društva. Regan je propovedao da je za društvo korisno, ne da se insistira na saosećanju prema siromašnim, nego na smanjenju poreza bogatima kako bi se stimulisalo njihovo preduzetništvo… To je oslobodilo ogromnu skrivenu pohlepu i uništilo sistem što prati Ameriku do današnjih dana.

Neoliberalizam [9] je ideologija koja se realizuje u interesu bogatih i moćnih. Oni imaju ogromnu finansijsku (i ne samo finansijsku) moć, uz pomoć koje oblikuju politički, medijski i (kvazi) naučni prostor kako bi se vodila ekonomska politika i javno promovisale vrednosti koje njima odgovaraju. [10] Zbog toga poslednjih godina uglavnom slušamo da je problem nastao jer ljudi ne žive u skladu sa realnim mogućnostima i da se mora ići na dalje stezanje kaiša i racionalizaciju radnih mesta (prevedeno sa orvelovskog novogovora: dalja otpuštanja zaposlenih). Mnogo manje se govori o problemu nejednakosti, odnosno neravnomerne i nepravedne raspodele bogatstva i da rešenje treba tražiti na tom području. [11]

POVEĆANjE NEJEDNAKOSTI

Godinama su top menadžeri velikih finansijskih firmi primali astronomske bonuse i plate, a kada je došlo do globalne finansijske krize ove firme (koje su krizi, u velikoj meri, i kumovale) našle su se na ivici bankrotstva i vlasti SAD su za njihovo spasavanje potrošile hiljade milijardi dolara, da bi posle toga oni nastavili da rade po starom sistemu – ulazeći i dalje u sve rizičnije mahinacije i isplaćujući sebi ogromne plate i bonuse.

Bogati i moćni su izgradili sistem u kome je rizik učinjen zajedničkim, a profit samo njihovim, gde se ostvaruju ogromni privatni dobici po osnovu javnog gubitka, odnosno dobit se privatizuje od strane uskog kruga moćnih i bogatih, a gubici se socijalizuju – prebacuju na mase slabih i siromašnih. Tako smo došli u paradoksalnu situaciju da ljudi u XXI veku u gotovo svim zemljama sveta (i pored do sada neviđenog tehnološkog progresa i rasta produktivnosti) rade sve više vremena za sve manje novca, te da se gotovo u svim državama, pa čak i u onim ekonomski najrazvijenijim, već godinama realno smanjuju plate i penzije.

Sve većim nejednakostima u ekonomskom sistemu Amerike, pored ostalog, doprineo je i sistem oporezivanja, koji je glorifikovan u vreme vladavine neoliberalne ideologije. Jedna od neoliberalnih dogmi kaže da snižavanje poreza i odustajanje od progresivnog oporezivanja, te pružanje poreskih povlastica za bogate investitore motiviše privredu i građane da više rade, što podstiče rast ekonomije i dovodi do ubiranja veće mase poreza, te na kraju odgovara svim građanima (bolje školstvo, zdravstvo, bezbednost i slično). Stvarnost pokazuje suprotno – ne dolazi do ubrzanja rasta ekonomije, te se ubire manja masa poreza, pa umesto boljeg imamo sve gore državne službe, što mnogo ne pogađa bogatu manjinu, nego ostale građane.

Bogati se ograđuju od ostatka društva – oni žive u elitnim delovima koje umesto obične policije obezbeđuju privatni čuvari i telohranitelji; umesto javnih parkova, bazena i drugih sportskih objekata, imaju sopstvene ili posećuju luksuzne privatne klubove sa tim sadržajima; decu ne šalju u državne, nego u privatne elitne škole i na univerzitete; ne leče se u državnim bolnicama, nego u privatnim klinikama; ne putuju javnim transportom u prenatrpanim autobusima i metroima itd. Jednom rečju, biti bogat znači imati dovoljno novca da se ne mešaš sa onima koji to nisu. [12]

Nedavno je Voren Bafet (2008. godine bio je najbogatiji čovek na svetu sa imovinom od 62 milijarde dolara) u Njujork tajmsu napisao kako je u 2010. godini platio porez po stopi koja je dvostruko niža od stope po kojoj su porez plaćali njegovi zaposleni (on 17,4 odsto, a zaposleni 33-44 odsto na poresku osnovicu). Ironično je dodao kako je prijatno imati prijatelje u Kongresu koji vode računa o blagostanju bogatih. Pored toga, u navedenoj kolumni Bafet piše da njegov šezdesetogodišnji rad sa investitorima opovrgava i tvrdnje da niski porezi za bogate podstiču aktivnije investiranje i otvaranje novih radnih mesta.

Od 80-tih godina prošlog veka, kada nastupa vreme dominacije neoliberalizma, poreske stope za najrasprostranjenije dohotke građana u SAD su značajno snižene (sa 70 odsto na manje od 40 odsto), a skala progresivnog oporezivanja znatno je ublažena. U isto vreme, prosečna stopa rasta američke privrede nije beležila rast, nego obratno. Od 50-tih do 80-tih godina taj rast iznosio je prosečno godišnje 3,7 procenata, a od početka 80-tih godina do sada manje od tri odsto. Pored toga, najbogatijim slojevima zakonski je dozvoljeno da svoje dohotke iskažu kao profit na uloženi kapital (kapitalna dobit, dividenda), [13] a ne kao običan dohodak (zaradu), i tako plaćaju porez od samo 15 odsto. [14] Znatno je snižen porez na nasledstvo i povećan porez na promet, što opet pogoduje najbogatijima, a pogađa najsiromašnije.

Društvo se ubrzano raslojava na sve manji broj izuzetno bogatih i ogroman broj siromašnih, uz brzo tanjenje srednje klase. Dok je krajem 70-tih godina jedan procenat najbogatijih prisvajao manje od devet odsto ukupnog dohotka, 2007. godine taj procenat iznosio je 23,5 odsto. Nije slučajno da je skoro identična situacija bila i pre svetske ekonomske krize iz 30-tih godina prošlog veka. [15]

Učešće u ukupnom dohotku SAD 1% najbogatijih Amerikanaca [16]

grafikon2

Međutim, čak i u okviru 1% najbogatijih postoji takođe manja grupa koja za sebe prisvaja najveći deo kolača. Neposredno pred izbijanje aktuelne svetske ekonomske krize, u 2007. godini, 0,1% najbogatijih američkih domaćinstava raspolagalo je dohotkom 220 puta većim od prosečnog dohotka donjih 90% domaćinstava. [17] Mnogi (kao nobelovac Dž. Stiglic) ukazuju da širom sveta postoje zastrašujući primeri o tome šta se dešava sa društvima kada dostignu nivo nejednakosti kome se Amerika trenutno približava. Primeri nisu nimalo prijatni. To su zemlje u kojima bogati žive u ograđenim naseljima, gde ih služe armije slabo plaćenih radnika. To su zemlje sa nestabilnim političkim sistemima, u kojima populisti masama obećavaju bolji život, samo da bi ih kasnije razočarali. Međutim, najveći problem u ovim društvima je nedostatak nade. Oni bez sredstava znaju da su njihove šanse da pobegnu iz siromaštva, da ne govorimo o usponu na vrh, zanemarljivo male.

Mada velike nejednakosti nisu posledica aktuelne globalne krize, treba naglasiti da je ova kriza dodatno pogoršala i zaoštrila pitanje velikih nejednakosti, ne samo zbog neravnomerne raspodele nego i zbog porasta nezaposlenosti ali i gubitka kuća koje nisu mogli dalje da otplaćuju na kredit. Oni koji su otplatili ili otplaćuju kuće suočili su se sa velikim gubitkom imovine jer su cene nekretnina od izbijanja krize pale u proseku za jednu trećinu. Bogatiji su u početku imali gubitke zbog pada berzanski indeksa, ali uz pomoć ogromne količine novca koju je država upumpala pre svega u finansijski sektor došlo relativno brzo do oporavka berzanskih indeksa. Pored toga, primanja menadžera ponovo posle krize rastu, a plate ostalih zaposlenih stagniraju.

Primanja menadžera i ostalih zaposlenih (kao % BDP)

grafikon3

Zbog višedecenijske neravnopravnosti u raspodeli, sada su se primanja menadžera skoro izjednačila sa ukupnim primanjima ostalih zaposlenih i njihova učešća u BDP iznose oko 20%, dok su početkom 1970-tih godina primanja menadžera učestvovala sa 10%, a plate ostalih zaposlenih sa 30% u BDP. [18] Tako, naprimer, sredinom 1970-tih godina prosečna primanja 100 najbolje plaćenih generalnih direktora u SAD su bila 10 puta veća od prosečne plate zaposlenog, da bi već početkom ovog veka ona iznosila 1.000 prosečnih plata. [19] Pored toga, stvarna primanja generalnih direktora su znatno veća jer u njih nije uračunata masa pogodnosti kojima se podržava njihov raskošan život, a koje idu na teret kompanije (korišćenje transportnih sredstava kompanije – aviona i automobila – za lična putovanja, odobravanje povoljnih kredita od strane kompanije koji se kasnije često otpisuju, ogromne isplate pri raskidu ugovora i isplata povećanih penzija pri penzionisanju, plaćanje sportskih loža, raskošnih apartmana, članarina u mnogim klubovima i udruženjima, pravo na ogromne reprezentacije i uplate za razne dobrotvorne akcije itd.). [20]

Čak i u vreme globalne krize pohlepa bogatih raste. Država upumpava ogromna sredstva za spašavanje privatnih (pre svega finansijskih) kompanija socijalizujući njihove gubitke, a one ta sredstva koriste da, pre svega, kroz špekulativne operacije povećavaju profite, koje privatizaciju kroz isplatu ogromnih bonusa i dividendi. Intenzitet pada plata i rasta profita naročito je povećan od 1980-tih godina, a upravo u vreme aktuelne krize dostižu svoje istorijske minimume (plate), odnosno maksimume (profiti).

Kretanje profita i plata (kao % BDP) u SAD u periodu 1950–2012. godina [21]

grafikon5

Kada je 2008. godine zapretilo bankrotstvo vodećih privatnih kompanija, neoliberali su zaboravili na nevidljivu ruku tržišta i setili se države [22] i od nje je zahtevano da spašava finansijske kompanije jer su one tobože tako velike i značajne da se ne može dozvoliti njihov bankrot. Sledeći primer SAD i većina drugih zemalja je, u cilju sprečavanja finansijskog i privrednog kolapsa, pritekla u pomoć posrnulim privatnim kompanijama pružajući im ogromne finansijske infuzije. Zbog toga su se države zaduživale i povećavale svoj javni dug. [23] Tako se gubici privatnog sektora prebacuju na pleća države i problem se premešta iz jednog dela ekonomije u drugi – sa privatnih na državne dugove. [24]

Izgrađen je sistem u kome se ostvaruju ogromni privatni dobici po osnovu javnog gubitka, odnosno dobit se privatizuje, od strane uskog kruga moćnih i bogatih, a gubici se socijalizuju – prebacuju na državu tačnije poreske obveznike. Rizik je učinjen zajedničkim, a profit samo njihovim – uskog sloja moćnih i bogatih.

Države postaju prezadužene, zahvaljujući i saniranju privatnih finansijskih kompanija, i onda na scenu stupaju kreditori koji se nude kao spasitelji. U isto vreme, od prezaduženih država se zahteva da svojim građanima nametnu rigorozne mere štednje, da hitno rasprodaju preostalu državnu imovinu, te da dobrovoljno pristane na određeni vid protektorata, odnosno da mnoge državne ingerencije preda u ruke svetske oligarhije. [25]

Prezadužene države sada se moraju zaduživati pod sve nepovoljnijim uslovima. Na novo emitovane državne obveznice prisiljene su da plaćaju sve veće kamate privatnim poveriocima, uglavnom bankama, jer one ulažu sredstva u rizične hartije od vrednosti. Međutim, posle nedavne (januar 2015) odluke Evropske centralne banke (ECB) da pokrene program kvantitativnog labavljenja (QE), koji će rezultirati štampanjem novca radi kupovine državnih obveznica zemalja evrozone od marta ove (2015) do septembra naredne godine, čija će vrednost iznositi 60 milijardi evra mesečno, rizik privatnih investitora će biti prebačen na ECB i time socijalizovan na celokupnu privredu evrozone i sve njene građane.

Očigledno je da su dugovi ogromnog broja država tako veliki da ne postoji mogućnost da oni budu vraćeni i moraće se ići na njihovo delimično otpisivanje. Ti otpisi verovatno neće biti linearni nego će se pregovarati sa svakom zemljom pojedinačno i one će morati da pristaju na razne ustupke da bi dobile delimičan otpis dugova. Biće to još jedna velika preraspodela u kojoj se dobit privatizuje od strane uskog kruga moćnih i bogatih, a gubici se socijalizuju – prebacuju na poreske obveznike.

Socijalna pokretljivost izostaje i danas je mnogo teže nego što je to bilo pre više od tri decenije ostvariti američki san, kako je to definisao autor ove ideje Dž. T. Adams. San je to o zemlji u kojoj bi život trebalo da bude bolji, bogatiji i srećniji za sve; san o društvenom poretku u kome će svako postići najviše za šta prirodno ima dara i biti priznat od drugih za ono što jeste, bez obzira na slučajne okolnosti rođenja ili položaja. [26]

Ovako veliko raslojavanje i nejednakosti neprihvatljivi su ne samo s moralnog stanovišta, te sa stanovišta proklamovanog američkog ideala jednakih mogućnosti, nego i stoga što veliko raslojavanje i nejednakost u sebi krije ogromne ekonomske opasnosti.

KONCENTRACIJA BOGATSTVA

Od problema velikih nejednakosti u primanjima ništa manji problem nije i problem sve veće koncentracije bogatstva u rukama veoma uskog sloja ljudi.

Piramida globalnog bogatstva

grafikon4

Piramida globalnog bogatstva (koju je uradio Credit Suisse) pokazuje da 32 miliona ljudi, odnosno 0,7 odsto svetske odrasle populacije, kontroliše oko 41% svetskog bogatstva. Na dnu piramide vidimo da 3,2 milijarde ljudi, odnosno 68,7 odsto svetske odrasle populacije, kontroliše samo 3% svetskog bogatstva.

Problem koncentracije bogatstva do sada je bio van fokusa ozbiljnijih razmatranja, da bi sa pojavom knjige Kapital u XXI veku [28] dospeo u žižu interesovanja i izazvao veoma oštre polemike.

U ovoj knjizi od skoro 700 stranica Toma Piketi (Thomas Piketty), profesor Pariske škole ekonomije, koristi statističke podatke koje je duže od jedne decenije prikupljao i obrađivao sa svojim saradnicima Emanuelom Saezom (Emmanuel Saez) iz Oksforda i Entonijem Atkinsonom (Anthony Atkinson) sa Berklija kako bi mogao da prati koncentraciju bogatstva na primeru velikog broja (20-tak) zemalja u dugom vremenskom periodu (tri veka unazad) i utvrdi određene zakonitosti. [29]

Do Piketijeve revolucije, kako ističe nobelovac P. Krugman, [30] većina naših saznanja o nejednakosti bogatstva poticalo je iz anketa u kojima se od nasumično izabranih porodica traži da popune upitnik, a njihovi odgovori se sabiraju i daju statistički portret celine. Piketi sa svojim saradnicima se okrenuo drugom izvoru informacija – poreskoj evidenciji i ukrstio je poreske podatke sa drugim izvorima i tako dobio informacije koje omogućavaju da se prati koncentracija bogatstva u dugom vremenskom periodu – u Francuskoj čak od XVIII veka.

Na bazi obrađene bogate baze podataka, autor egzaktno dokazuje da je prosečna stopa prinosa na kapital 3-4 puta veća od prosečne stope privrednog rasta i prihoda od rada (plate zaposlenih). T. Piketi ističe da, ukoliko se lideri bogate tri puta brže od ostalih, u njihovim rukama dolazi do koncentracije kapitala koja na kraju može da dostigne 90% ili 100% nacionalnog kapitala, a to znači da srednjoj klasi ništa ne ostaje i ona nestaje.

Kao izuzetak u istoriji kapitalizma predstavljaju tri srećne decenije posle Drugog svetskog rata, kada je izgledalo da se problem nejednakosti rešava. Smanjenje nejednakosti u tom periodu bio je rezultat izuzetnih okolnosti izazvanih teškom ekonomskom krizom i Drugim svetskim ratom, kada je došlo do bukvalnog fizičkog uništavanja aktiva i značajnog smanjenja koncentracije bogatstva, te porasta poreza. Od 80-tih godina HH veka dolazi ponovo do zaoštravanja problema nejednakosti i ono je već dostiglo razmere koje su beležene krajem 20-tih godina prošlog stoleća – neposredno pred izbijanje velike ekonomske krize.

grafikon1

Pošto u ukupnim prihodima bogatih dominiraju prihodi od kapitala, a veoma mali procenat otpada na prihode od rada (dok je situacija kod siromašnijih slojeva stanovništva suprotna), [31] T. Piketi zaključuje da dubinske sile kapitalizma vode ogromnom rastu nejednakosti i koncentraciji bogatstva na vrhu socijalne piramide i mi se tako vraćamo ne samo nazad u XIX vek, nego idemo još dalje unazad ka patrimonijalnom kapitalizmu – gde dominira nasledno bogatstvo u kome ključne pozicije u ekonomskoj, socijalnoj i političkoj strukturi društva zauzimaju ne talentovani pojedinci nego bogate dinastije. [32]

T. Piketi smatra da velika preraspodela dohodaka i koncentracija bogatstva ima negativne ekonomske, socijalne i političke posledice i da u takvim okolnostima kapitalizam jednostavno ne može da funkcioniše. [33]

Nasuprot neoliberalnoj dogmi o potrebi snižavanje poreza i odustajanju od progresivnog oporezivanja, T. Piketi se zalaže za povećanje poreza i progresivno oporezivanje – ali ne samo tekućih dohodaka nego i akumuliranog bogatstva. [34] On predlaže da se uvede porez od 1% za domaćinstva koja imaju imovinu vrednosti od 1 do 5 miliona dolara, 2% na imovinu veću od 5 miliona dolara i poreska stopa bi progresivno rasla, te bi na imovinu preko milijardu dolara ona mogla da bude i 10%.

Knjiga je prvo objavljena (2013) na francuskom, a nedavno (2014) i na engleskom jeziku i odmah je postala pravi bestseler, te dobila sve pohvale od najpoznatijih savremenih ekonomista kao što su nobelovci Dž. Stiglic, R. Solou i P. Krugman. Washington Post [35] o ovoj knjizi piše kao o svetloj intelektualnoj pojavi koja predstavlja trijumf ekonomske istorije nad teorijskim matematičkim modeliranjem, koja dominira ekonomijom poslednjih nekoliko godina.

U isto vreme, knjiga je izazvala i mnoge kritike koje (po pravilu, umesto osporavanja navedenih činjenica i izvedenih zaključaka) često idu na ideološku diskvalifikaciju samog autora. Oponentima se ne sviđa i sam naziv knjige (asocira na Kapital K. Marksa), a za autora tvrde da je Marksov učenik – njegova savremena reinkarnacija, te da ima negativan odnos prema tržištu i antipatiju prema bogatim i da je novi ideolog globalnog intervencionizma. Veoma uticajni neoliberalni Wall Street Journal ističe da je ova knjiga ispunjena srednjovekovnom mržnjom prema činjenici da se finansijskim kapitalom ostvaruje profit.

Štaviše, osporavanje do sada vladajuće osnovne neoliberalne dogme o bogatstvu kvalifikuju se kao napad na bogate i poredi sa napadima na Jevreje u vreme Hitlera. Tako Ken Lengoun (Ken Langone) osnivač trgovinskog lanca Home Depot ističe [36] da je isto to, mada drugim rečima, govorio i Hitler u Nemačkoj, a jedan od poznatih kapitalista iz Silikonske doline Tom Perkins (Tom J. Perkins) u Wall Street Journal-u [37] upoređuje atake na jedan procenat najbogatijih sa ratom koju je nacistička Nemačka vodila protiv svojih 1% Jevreja.

Nobelovac P. Krugman je u New York Times-u objavio kolumnu pod simboličnim nazivom Panika zbog Piketija (The Piketty Panic) [38], u kojoj piše o užasu koji je zahvatio mnoge [39] zbog činjenice je Piketi argumentovano razrušio mit o tome kako su ogromna bogatstva zasluženo stečena. P. Krugman podseća da je, istorijski gledano, bilo nekoliko linija odbrane da se ozbiljno raspravlja o problemu ogromnog bogaćenja veoma uskog sloja društva.

Prvo se negiralo da dolazi do sve veće koncentracije dohodaka i bogatstva, [40] pa, kada ovi pokušaji nisu krunisani uspehom, tvrdi se kako je to opravdano – povećani dohoci na vrhu socijalne piramide su zaslužena nagrada za pružene usluge i zbog toga ih ne treba nazivati oligarsima nego stvaraocima radnih mesta. Sa druge strane, ako je neko siromašan, to je zato što nije dovoljno dobar ili se nije dovoljno trudio, [41] pa se i naši istaknuti ekonomisti neoliberali protive redistributivnom vršljanju države po raspodeli dohotka koje omogućava da se kroz socijalno staranje obezbedi hleb bez motike. [42]

Sada kada se pokazalo da izvor velikih bogatstava nije preduzetništvo, nego nasledstvo, u nemogućnosti da T. Piketija argumentovano opovrgnu oponenti idu na njegovu ideološku diskvalifikaciju nazivajući ga (neo)marksistom. P. Krugmam piše da to ne treba da čudi jer, u nedostatku argumenata, neoliberali optužuju za pristrastnost crvenoj ideologije sve one koji dovode u pitanje bilo koji aspekt dogme o slobodnom tržištu.

Na kraju ove kolumne P. Krugman piše da činjenica što apologeti američkih oligarha ne mogu naći razumne argumente ne znači da će oni u političkom smislu odustati, pošto novac još uvek o mnogo čemu odlučuje. [43] Ipak, ideje takođe imaju uticaj na to kako mi govorimo o društvu i šta na kraju krajeva preduzimamo, a panika zbog Piketija pokazuje da kod oponenata ponestaje ideja.

neoliberalizam08

EKONOMSKE POSLEDICE NEJEDNAKOSTI

Ekonomska opasnost postoji zbog toga što je pri većoj nejednakosti u raspodeli i koncentraciji bogatstva u uskom krugu ljudi manja tražnja za robom i uslugama nego što bi bio slučaj da postoji pravednija raspodela i manje raslojavanje u bogatstvu. To neminovno vodi usporavanju stope privrednog rasta i zapošljavanja. Kada nejednakosti dostignu kritične tačke, dolazi i do ozbiljnih ekonomskih kriza.

Izuzetno bogati ljudi, po pravilu, ne troše sav dobijeni novac jer im to – ma kako paradoksalno zvučalo – nije lako da učine zato što nemaju dovoljno vremena, a i želja da to čine postepeno se smanjuje. Za nove investicije u realnu ekonomiju oni nemaju vremena, te troše manji deo svojih primanja, a ostatak trenutno ne koriste ili ulažu u virtualnu ekonomiju (špekulacije na finansijskom tržištu). Međutim, ulaganja u virtualnu ekonomiju nisu i ne mogu da budu motori rasta i ne obezbeđuju stabilan i dugoročno održiv ekonomski rast jer se u njoj ne stvara nova nego isisava vrednosti iz realnog sektora. Tako bogati finansijskim špekulacijama uspevaju da za sebe prigrabe veći deo nacionalnog kolača, iako se tim špekulacijama istovremeno ne uvećava taj kolač.

Primera radi, navedimo da je menadžer hedž fonda Džon Polson samo u 2007. godini zaradio čak 3,7 milijardi dolara. Da bi potrošio taj ogroman novac, Džon Polson trebalo je svakodnevno u proseku da troši više od 10 miliona dolara, a on za to nije imao ni dovoljno vremena a ni silnih motiva. Kada postoji mogućnost da se kupi bilo koji proizvod koji se poželi, s vremenom se radost od kupovine smanjuje jer, kada se ima sve, bilo kakva dodatna kupovina postaje sve manje interesantna.

Ukoliko pretpostavimo da se 3,7 milijardi dolara, koje je za 2007. godinu dobio Džon Polson, ravnomerno rasporedi na 100.000 ljudi, svaki ponaosob dobija po 37.000 dolara (približno visini prosečne godišnje plate u SAD) i tokom godine bi u celosti, ili skoro u celosti, ova sredstva potrošio na kupovinu realne robe i usluga. [44] Tako bi se svih 3,7 milijardi dolara, ili neznatno manje, ulilo u realnu ekonomiju, što bi doprinelo očuvanju radnih mesta i realnom rastu privrede.

Pored toga, nejednakosti u raspodeli koja ide u korist akcionara i menadžera, a na štetu ostalih zaposlenih dovela je do takvih deformacija u poslovanju kompanija da se sada govori o letećim akcionarima i menadžerima kvartalnog kapitalizma, koje ne interesuje dugoročni interes kompanije, nego što veće dividende i menadžerske naknade u kratkom roku. Sve to ima velike negativne ekonomske posledice. Poznati profesor ekonomije na Univerzitetu u Kembridžu Ha-Džun Čang nedavno je (10. 10. 2012) pred studentima prestižnog LSE (The London School of Economics) upravo o tome govorio. [45]

U savremenim kompanijama, koje ponekad imaju na desetine hiljada akcionara, uprkos tome što su zakonski vlasnici, akcionari su ponekad najmanje posvećeni dugoročnom uspehu kompanije. Zato što imaju najveću slobodu da je napuste. Akcije se lako prodaju, ali, ako hoćete da se kao radnik zaposlite u drugoj kompaniji, možete računati na značajne troškove pronalaženja novog posla. Tako da nemate takvu slobodu da odete. Naročito u poslednje tri decenije, uz pojačanu finansijsku deregulaciju, leteći akcionari postali su još moćniji nego ranije. Na primer, u Britaniji je šezdesetih prosečan period posedovanja akcija bio oko pet godina – dakle kada kupite akciju, u proseku je u vašem vlasništvu pet godina. Danas je taj period oko sedam meseci.

Upravo zbog toga menadžeri su pod pritiskom letećih akcionari da naprave profit za dva, najviše tri kvartala. Kao rezultat toga, najamni menadžeri odlučuju da vode kompaniju u interesu maksimizacije profita deoničara. Profesor Ha-Džun Čang objašnjava način kako se to radi. Prvo se maksimizuje kratkoročni profit. Otpustite svakog ko vam padne na pamet, ne investirate, naročito ne u dugoročne stvari poput istraživanja i razvoja. Naravno, to izaziva probleme. Radnici su demoralisani, iscrpljeni, tehnologija zastareva. Ali da li se to vas tiče? Jer ovo će se odraziti na kompaniju za tri, četiri, pet godina. Kao najamni menadžer, verovatno ni nećete biti tu kad se to desi. [46] Pošto ste maksimirali profit, akcionari imaju sve veću zaradu kroz povećane dividende i otkup akcija – to je postupak kada kompanije kupuju svoje akcije da bi povećale cenu akcija, pa su akcionari zadovoljni.

Profesor Ha-Džun Čang navodi proračune američkog ekonomiste Vilijama Lazonika, prema kojima je 500 najvećih američkih kompanija potrošile 94% svoje zarade na dividende i otkup akcija. Imajući u vidu da većina kompanija u bogatim zemljama poput Amerike investira iz zadržanog profita, to znači da uopšte ne investiraju. Procenat profita koji je izdvajan za akcionare, čak i u Americi, gde je to bilo najrazvijenije, nekada je bio između 45-50%. Znači, polovina profita se ulaže u mašine, istraživanje i razvoj itd., a druga polovina ide akcionarima. Danas je taj razmer 5% prema 95%.

Ekonomske posledice ovakve politike morale su biti pogubne.

EKONOMSKA NEEFIKASNOST

Iz svega napred navedenog jasno se vidi kako je neoliberalizam socijalno neodgovoran i moralno neosetljiv. Uz to on se pokazao i kao ekonomski neefikasan uprkos dopadljivim teorijskim parolama neoliberala kojima se obećavao ekonomski efikasna privreda koja će obezbediti opšti prosperitet i blagostanje za sve. Međutim, teorijske parole o superiornosti neoliberalizma mnogo ne pomažu i o ispravnosti različitih ekonomskih teorijskih pogleda najubedljivije govore rezultati koji se ostvaruju u praksi na bazi politika koje su se zasnivale na njima.

Recepti neoliberala koji su trebali da prelome negativan trend u privredi SAD, ne samo da to nisu uspeli, situaciju su samo pogoršali, a što odlično ilustruje sledeća tabela (preuzeta iz nove knjige Džefrija Saksa), [47] u kojoj su prikazani zvanični statistički ekonomski pokazatelji efikasnosti privrede SAD za tri perioda u poslednjih 60-tak godina: vreme ekonomskog prosperiteta (1955-1970), vreme stagflacije (1971-1980) i vreme neoliberalizma (1981-2010). [48]

Efikasnost privrede SAD (1955-2010) [49]

tabela1

Raskorak između neoliberalne teorije kojom se obećava blagostanje za sve i rezultata koji se u praksi ostvaruju je očigledan i na nivou svetske privrede. Umesto da je došlo do dinamiziranja svetske privrede posle 80-tih godina HH veka (kada je nastupila era neoliberalizma), kako su obećavali njeni teoretičari, u praksi se desilo potpuno suprotno. Godišnja stopa rasta svetske privrede u 1970-tim godinama iznosila je 2,4%, u 80-im 1,4%, u 90-im 1,1%, a u prvoj deceniji ovog veka nastupila je globalna ekonomska kriza, koja je dovela do velikog pada privredne aktivnosti, a i nezaposlenost je dostigla zabrinjavajuće razmere. Tako se neoliberalizam, pored toga što je socijalno neodgovoran i moralno neosetljiv, pokazao i kao ekonomski neefikasan. [50]

 

neoliberalizam06

 

DA LI NAS ISTORIJA NEČEMU UČI?

Pitanje je, međutim, da li je krah neoliberalizma i kraj ideje o samoregulišućem laissez-faire tržištu. Međutim, kako piše (u knjizi: Kuda idet mir – političeskaя zkonomiя buduщego) svetski poznati poljski ekonomista Gžegož V. Kolotko, [51] čovečanstvo bi prodemonstriralo neoprostivu naivnost ukoliko bi dozvolilo neoliberalizmu da se oporavi od ovog neuspeha i ne bi dovelo do njegovog potpunog kraha kako se on više nikada ne bi mogao pojaviti. Po logici tako bi trebalo da bude, da stvar ne stoji drugačije zbog toga što neoliberalizam, uz pomoć servilnih sredstava masovnih informacija i dela akademske javnosti, ne pokušava da odgovornost za sopstvene greške prebaci na državni intervencionizam okrivljujući ga za svoje grehove.

Očigledno da je u sudaru sa stvarnošću savremeni neoliberalizam doživeo krah, [52] kao što je to bilo i sa liberalizmom 30-tih godina prošlog stoleća. To ne znači da se društvo u budućnosti neće ponovo suočiti sa nekom novom inkarnacijom liberalizma, jer je ovo ideologija moćnih i bogatih, koji raspolažu kolosalnim, finansijskim i svakim drugim resursima i u stanju su da izlobiraju izvršnu vlast i najmoćnijih država da donose odluke koje su u njihovom interesu. U svakoj zemlji ima i dovoljno takozvanih korisnih idiota (eng. Useful idiot), koji će propagirati ovu ideologiju, a koju u suštini i ne shvataju, ali i onih koji shvataju šta propagiraju i to, ipak, čine jer se dobro plaća (sinekure u nevladinim organizacijama, inostrani grantovi, savetnička mesta, naručena istraživanja, studijska putovanja, „ekspertske“ pripreme zakonskih rešenja…).

Ideologija liberalizma moćnim i bogatim služi samo kao ideološko opravdanje za sopstvene postupke, a ne kao nešto u što se veruje i čemu se teži po svaku cenu. Istine radi, mora se priznati da je liberalizam dosta dobro razradio jedan izuzetno dopadljiv i privlačan, konceptualni sistem koji efikasno apeluje na ljudsku intuiciju i instikte, te dobrim delom odgovara našim željama i vrednostima. On je, veoma mudro, za svoju osnovu uzeo ideju individualnih sloboda – kao fundamentalnu vrednost civilizacije – koja je velikom broju ljudi privlačna. Liberali su uz to veoma vešto plasirali tvrdnju da je ova fundamentalna vrednost civilizacije bila ugrožena ne samo od fašizma, komunizma i drugih diktatura nego da je ona u opasnosti i zbog (bilo kakvog) uplitanja države u ekonomsku sferu jer se kolektivnim donošenjem rešenja ugrožava sloboda izbora pojedinca. [52]

Teorijski sve to izgleda lepo i prijemčivo ali problem nastaje u praksi gde pojam sloboda ima tako širok spektar tumačenja da se dopadljivom retorikom o blagostanju koje će uživati svi, mogu uspešno maskirati konkretni planovi koji se u praksi realizuju u interesu uske grupe moćnih i bogatih. Podsećam da je Karl Polanji (u knjizi: Velika transformacija) pisao kako je i sam pojam sloboda protivurečan, te da, pored izuzetno važnih i korisnih dobrih sloboda (savesti, izražavanja, udruživanja, izbora zanimanja itd.) tržišna privreda razvija i druge veoma loše slobode (eksploatacije, ostvarivanja nezasluženih ekstraprofita, bogaćenja na opštoj bedi i nesreći itd).

Budući da liberali uglavnom insistiraju na tržišnim slobodama tako su prevagu dobile loše slobode. Američki predsednik Ruzvelt je u tradicionalnom godišnjem obraćanju Kongresu 1935. godine istakao da se glavni uzrok velike ekonomske krize iz 30-tih godina nalazi upravo u prekomernim tržišnim slobodama. On je tada istakao da Amerikanci treba da odustanu od ideje pohlepnog zgrtanja bogatstva koja dovodi do nepravedne raspodele. Bedni ljudi ne mogu biti slobodni, te socijalna pravda mora da bude realni cilj, a ne utopijski ideal. Zbog toga, glavni zadatak države je da iskoriste vlast kako bi se raspodelila sredstava na taj način da se iskoreni siromaštvo i glad i obezbedi stabilan izvor sredstava koji će garantovati adekvatne uslove za život građana. Ovi stavovi predsednika Ruzvelta bitno se razlikuju od znatno užeg poimanja sloboda, na kojima insistiraju savremeni neoliberali.

U skladu sa neoliberalnom teorijom država treba u ekonomskoj sferi da obezbedi individualna prava građana na privatnu svojinu, slobodnu trgovinu i sprovođenje ugovora. Individualne slobode garantuju se u okviru tržišta, a građani na sebe preuzimaju odgovornost za sopstvene postupke i od njih zavisi da li će obezbediti sopstveno blagostanje. Pojedinačni uspesi i neuspesi tretiraju se kao rezultat preduzetničkih sposobnosti (naprimer: ulaganje adekvatnih napora i sredstava u sopstveno usavršavanje) i oni nisu povezani sa bilo kakvim nedostacima kapitalističkog sistema. [54]

Teoretičari neoliberalizma imaju određene rezerve prema demokratiji pošto princip većine oni vide kao opasnost individualnim slobodama (mi hoćemo ne demokratiju većine, nego liberalnu demokratiju, kako kaže F. Fukujama 2004. godine u intervju za nemački Suddeutsche Zeitung), te su skloni da vlast prepuste ekspertima i eliti društva, a mnoge funkcije države prenesu na međunarodne institucije. Ukoliko se u tome ne uspe, zbog zahteva za demokratskim kolektivnim donošenjem rešenja, onda jedino preostaje da se pojača neoliberalna propaganda (putem finansiranja „nezavisnih“ instituta i medijski eksponiranih analitičara, obukama novih „eksperata“, agresivnijim delovanjem sredstava masovnih komunikacija itd), a ako ni to ne daje rezultat onda se mora pribeći sili. Upravo zbog toga je K. Polanji upozoravao da liberani utopijski projekat može biti jedino realizovan pomoću autoritarizma, u kome će slobode većine biti ograničene u korist manjine moćnih i bogatih.

Sistem u kome je sve na prodaju, koji od čoveka uporno pokušava da napravi robu, u kome privreda ne služi ljudima već ljudi njoj, u kome ekonomija kontroliše društvo, a ne društvo ekonomiju, pre ili kasnije mora doživeti krah. Podsećam da ozbiljni autori u svetu (naprimer, Karl Polanji u knjizi Velika transformacija) smatraju da je fašizam direktan i nužan proizvod liberalnog kapitalizma. Takav sistem organizacije društva, u kome je sve na prodaju, gde su profit, kapital i tržište ciljevi sami za sebe, čoveka sa svim njegovim dotadašnjim funkcijama, i tačno određenim mestom u društvu, svodi na rad kao robu. Čovek se nemilosrdno i brutalno izmešta iz dotadašnjeg položaja koji mu je pružao samopoštovanje, sigurnost i socijalni status. Osećaj velike nepravde koja vlada u svetu, kao i lične odbačenosti i poniženosti, gde se radna snaga tretira kao i drugi proizvodni inputi (bilo kakav repromaterijal) i odsustvo sigurnosti, odnosno hronični strah od neizvesnosti, uticali su na psihičku nestabilnost ljudi. To je direktno gurnulo mase u naručje fašizma.

Pored toga, i klasična sociološka istraživanja pokazala su da ljudi kod kojih u dužem periodu pada životni standard, koji se osećaju ekonomski nezaštićeni i poniženi i gde nejednakost u društvu dobija ogromne razmere, počinju da traže vođu koji će uliti veru da im može obezbediti sigurniji status i garantovati veću pravednost u društvu. Podsetimo se da je Hitler (demokratskim putem) došao na vlast (izabran je samo nekoliko nedelja pre Ruzvelta) pod maksimom: Glavna misija našeg pokreta sastoji se u tome da pruži izgubljenim i uznemirenim masama novu tvrdu veru; veru koja ih neće napuštati i u te dane haosa; veru koju će oni prigrliti i koja će omogućiti da njihova umorna srca nađu mir. [55]

Nama ostaje samo nada da se slična istorija neće ponoviti i posle aktuelne globalne ekonomske krize.

____________________

Uputnice i napomene:

[1] Takva intelektualna akrobatika omogućava da kolega Lj. Madžar u svome tekstu (na raspravi u AEN – jun, 2011) prvo konstatuje kako su učinci ekonomske politike u Srbiji od 2000. godine katastrofalni (Za ovih deset godina, otkako je na vlast došla politička opcija, koja sebe, uz našu većinsku saglasnost, naziva demokratskom, kroz privatizaciju, zaduživanje i izjedanje faktorskih dohodaka doslovno je istopljen veliki deo društvenog bogatstva – uporedi: Jovan B. Dušanić, Bećarska ekonomija, posebno strane 36-55 – a privreda je oštećena u meri koja će iziskivati decenije da bi se ta oštećenja ne nadoknadila, jer to nije moguće, nego tek sanirala), a onda tvrdi kako je demokratska vlast vodila ekonomsku politiku na optimalan način, odnosno najbolje što je bilo moguće i ona ne samo da ne radi loše, nego se ne može govoriti o bilo kakvim promašajima ukoliko se imaju u vidu ogromna politička ograničenja sa kojima se vlast susreće, da Srbija nema bolje personalne postave timova koji bi vodili ekonomsku politiku, i da je to što se našlo na državnom vrhu uglavnom najbolje sa čim zemlja danas raspolaže… članovi naše profesije, i to oni ponajbolji među nama, te da je (uprkos činjenici da se ekonomska politika u Srbiji više od jedne decenije vodi pod dirigentskom palicom MMF) teško naći dovoljno jake i tačne reči da bi se izrazilo sve ono pozitivno što je uspevao da ostvari MMF.

[2] Na jednom od naših okruglih stolova, između ostalog, sam rekao: Veliko je pitanje koliko bi nas koji učestvujemo na ovoj raspravi u AEN (uključujući i kolegu Lj. Madžara i mene) bilo danas ovde da smo odrastali u uslovima slobodnog tržišta po meri neoliberala. (Videti: Jovan B. Dušanić, Dolarska alhemija i prokažena država, Ekonomske ideje i praksa, broj 9-10/13). Bilo bi veoma interesantno kada bi svako od nas napravio jedan mali misaoni eksperiment, sličan onom koji je predlagao filozof Džon Rols (John Rawls) u njegovom čuvenom delu Teorija pravde. Pokušajmo da zaklonjeni „velom neznanja“, odnosno ne znajući kakav bi bio naš lični položaj (najprivilegovaniji ili najugroženiji), odnosno da li bi bili na vrhu ili dnu socijalne lestvice, iskreno (bar sami sebi) priznamo da li bi se opredelili da život otpočnemo i proživimo u društvu struktuiranom po modelu za koji se zalažemo i drugima propagiramo.

[3] O aktuelnoj svetskoj ekonomskoj krizi detaljno sam pisao odmah po njenom izbijanju (videti u knjizi: Jovan B. Dušanić, Dolarska alhemija i kazino ekonomija – svetska ekonomska kriza, Beograd, 2009).

[4] Robert Frenk (u knjizi: Robert H. Frank, The Darwin Economy, 2011) tvrdi da će ekonomisti kroz sto godina u odgovoru na pitanje ko je bio intelektualni otac njihove discipline tvrditi da je to Č. Darvin.

[5] Pored mnogo zajedničkog, razlika između klasičnog liberalizma i neoliberalizam ogleda se u tome što je liberalizam bio ideologija nacionalne buržoazije, koja je insistirala na principima individualnih sloboda i vladavini prava na nivou nacionalne države, bila donekle ukorenjena u sopstvenom narodu, te nije mogla da bude potpuno indiferentna na socijalnu zaštitu sopstvenog naroda. S druge strane, neoliberalne je ideologija transnacionalne buržoazije, koja nije ukorenjena u socijalnim strukturama nacionalnih društava i formira posebno nadnacionalno društvo – svetsku oligarhiju, koja insistira samo na ekonomskoj efikasnosti i indiferentna je na moral, pravednost, dostojanstvo, socijalnu odgovornost, i slično.

[6] Svetski poznati poljski ekonomista (u knjizi: Grzegorz W. Kołodko, Wędrujący Świat, 2008) piše: Neoliberalizam je ideologija i ekonomski program koji ima svoj konkretni plan dejstva. U suštini, pod plaštom prekrasnih lozinki – od slobode preko demokratiju do preduzetništva – on se pretvorio u instrument koji služi preraspodeli dohodaka u korist elite, a na štetu većine.

[7] Poznati američki ekonomista Džon Kenet Galbrajt napisao je 1955. godine knjigu The Great Crash 1929 (koja se od tada neprekidno objavljuje u velikim tiražima i smatra klasičnim ekonomskim bestselerom), u kojoj je upozorio da u SAD može da se ponovi kriza slična onoj iz 30-tih godina prošlog veka.

Na početku knjige Dž. K. Galbrajt citira deo iz poslednjeg obraćanja naciji 30-tog predsednika SAD (1923-1929) Kalvina Kulidža pred Kongresom u decembru 1928. godine, u kome između ostalog kaže: Ni jedan Kongres u istoriji SAD, analizirajući stanje nacije, nije se suočio sa tako izvanrednim perspektivama, kao što je to slučaj sada. Mi se nalazimo u periodu najdužeg procvata zemlje. Predsednik je uveravao zakonodavce da oni kao i cela nacija mogu sa zadovoljstvom oceniti sadašnjost i sa optimizmom gledati u budućnost. Nasuprot jednoj od najdrevnijih američkih tradicija, on je rešio da sve zasluge ne pripiše samo svojoj administraciji, ističući da glavni izvor takvog ogromnog blagostanja jeste radinost i karakter američkog naroda.

U nastavku Dž. K. Galbrajt piše: Jednu činjenicu u dvadesetim godinama morao je da primeti čak i Kulidž. Ona je u direktnoj vezi sa američkim narodom, o karakteru koga govori sa hvalospevima. Uporedo sa pozitivnim karakteristikama američkom narodu je takođe svojstvena neumerena težnja ka brzom bogaćenju uz ulaganje minimalnih napora. Prvo snažno svedočanstvo te crte karaktera demonstrirano je u Floridi sredinom 1920-tih godina kada je došlo do pravog buma nekretnina. Floridska groznica imala je sve elemente klasičnog špekulativnog balona.

Dž. K. Galbrajt je predvideo da do krize slične onoj iz 1929-33. godine može da dođe pišući da šanse na ponavljanje špekulativnih orgija su prilično velike. Niko ne sumnja da je američki narod kao i ranije podložan špekulativnim aktivnostima. U knjizi Dž. K. Galbrajt, između ostalog, konstatuje: Društvo, koje je preokupirano isključivo pitanjima bogaćenja, ima prilično mračne perspektive.

[8] U interviju za Global Economic Vienpoint jedan od najvećih ekonomista HH veka, nobelovac Pol Samjuelson, je rekao (videti prevod: NIN, 12. 03. 2009): Sada vidimo koliko je Milton Fridman grešio tvrdeći da tržište može da se reguliše samo. Danas shvatamo koliko je Regan pogrešio kada je izjavio da vlada nije rešenje već problem. Danas se ideologija koja je bila dominantna poslednjih decenija pokazuje kao pogrešna. Danas svi shvataju da, suprotno prethodnom uverenju, problem ne može da bude rešen bez učešća vlade. Danas ponovo prihvatamo Kejnsovu ideju po kojoj poreska politika i deficitna potrošnja igraju glavnu ulogu u vođenju tržišne ekonomije. Voleo bih da je Fridman poživeo da vidi kako je njegov ekstremizam doprineo uništenju njegovih ideja. Srećom, naši srpski neoliberali, doživeli su ovo vreme, ali, nažalost, ne mogu (ili ne žele) da vide katastrofalne rezultate ideologije koju još uvek vatreno propagiraju.

[9] O (neo)liberalizmu videti detaljnije u knjizi: Jovan B. Dušanić, Kritika neoliberalizma i tranzicije, Zagreb, 2013.

[10] Govoreći o svojoj knjizi (The Strange Non-Death of Neoliberalism) britanski sociolog Kolin Krauč, na pitanje novinara da li se može reći da je ipak neoliberalizam uspešan, odgovara: To je ono perfidno: niti je bio niti će ikada biti uspešan. Ali neoliberalizam je moćan, to je istina. Dve stvari su mu pomogle da postane popularan. Prvo: on, kao i marksizam, predstavlja vrstu upustva za upotrebu, koje nije samo lako za čitanje već se čini i da se može lako primeniti. Postoji samo nekoliko osnovnih pretpostavki i, ako ih se neko pridržava, može oblikovati stvarnost onako kako njemu odgovara. Neoliberalizam je jednostran i ni u kom slučaju moderan. Ali daleko važnija je jedna druga stvar, da neoliberalna politika odslikava interese bogatih tj. moćnih. Neoliberalizam jednostavno govori ono što oni žele da čuju. A oni žele da čuju da će njihovi porezi biti niži, da radnicima nije potrebna zaštita niti pravednije plate. Oni žele da čuju da razgradnja socijalne države generiše rast. Da neoliberalizam ne govori ono što moćni žele da čuju, siguran sam da niko ne bi davao ni pet para za mišljenja takvih ekonomista. U pitanju su moć i interesi, a ne uspeh.

http://www.freitag.de/autoren/der-freitag/ 201evielleicht- hat-occupy-schon-heute-mehr-erreicht-als-die-68er201c

[11] Nobelovac Dž. Stiglic piše kako on, zajedno sa drugim poznatim ekonomistima, tvrdi da je rastuća nejednakost jedan od uzroka ekonomske krize, a takođe jednim delom je i posledica dubokih strukturnih promena do kojih dolazi u globalnoj ekonomiji. Ekonomski i politički sistem kojim nije zadovoljna većina građana ne može da opstane na duže staze. Pored toga, vera u demokratiju i tržišnu privredu će nestajati, a legitimitet postojećih institucija i mehanizama će biti doveden u pitanje.

http://www.project-syndicate.org/commentary/ global-warming–inequality–and-structural-change-by-joseph-e–stiglitz

[12] Nedavno je Politika (21. 01. 2014) prenela tekst iz londonskog lista Guardian, koji piše o novom izveštaju međunarodne organizacije Oxfam pod nazivom Radeći za šačicu ljudi. U njemu se navodi podatak da 85 najbogatijih ljudi na svetu poseduje bogatstva jednako onom koje ima i 3,5 milijarde najsiromašnijih ljudi – više od polovine svetskog stanovništva. U izveštaju se navodi i podatak da se od kraja 70-tih godina prošlog veka poreske stope za najbogatiji deo stanovništva snižene u 29 od 30 zemalja u kojima je vršeno istraživanje. Izvršni direktor Oxfam-a kaže da je zastrašujuće što u XXI veku polovina sveta nema ništa više od grupe ljudi koji bi svi lagodno mogli da se smeste u dabl-deker autobus… Sve više živimo u svetu u kome najniže poreze, najbolje zdravstvene usluge, najkvalitetnije obrazovanje, kao i priliku da utiču na društvenu zbilju imaju ne samo oni koji su danas bogati već i njihova deca.

[13] U ukupnim prihodima bogatih zarade čine samo 8,8%, kapitalna dobit 57%, a dividende 16%. U isto vreme na 90% manje bogatih domaćinstava otpada manje od 10% svih prihoda od kapitalne dobiti. (CBO, Trends in the Distribution of Household Income between 1979 and 2007, 10/2011)

[14] Tako naprimer menadžeri hedž fondova bivaju nagrađivani u vidu dela vrednosti aktiva koje su im investitori poverili na upravljanje, a ono se standardno obračunava po „pravilu 2 i 20“. Konkretno, u vidu nagrade oni fiksno dobijaju 2% od vrednosti aktive kojom upravljaju i 20% od profita ostvarenog plasiranjem tih aktiva. Sredstva koje menadžeri tako dobijaju, upravljajući aktiva svojih investitora, poreski organi ne tretiraju kao običan dohodak fizičkih lica (koji se oporezuje po stopi od 33-44%), nego kao profit na uloženi kapital (poreska stopa 15%). (Videti: Jeffrey Sachs, The Price of Civilization, 2011)

[15] Nobelovac Džozef Stiglic podseća: jedan procenat Amerikanaca sa vrha ima najbolje kuće, najbolje obrazovanje, najbolje lekare i najbolji životni stil, ali postoji jedna stvar koju novac, nije kupio: shvatanje da je njihova sudbina vezana za to kako ostalih 99 odsto Amerikanaca živi. Istorija je pokazala da je to nešto što jedan odsto na kraju i nauči – kada bude suviše kasno.

[16] Videti: Robert Rajh, Aftershok, 2010.

[17] Videti: Laurence Mishel and Josh Bivens, Occupy Wall Streeters Are Right about Skewed Economic Rewards in the United States, EPI Briefing Paper 331, 26.11.2011.

[18] Videti: http://monthlyreview.org/2013/03/01/ class-war-and-labors-declining-share

[19] Videti: Jeffrey Sachs, The Price of Civilization, 2011.

[20] Videti u knjizi: John C. Bogle, The Battle for the Soul of Capitalism, 2005.

[21] Videti: http://www.businessinsider.com/corporate-profits-just-hit-an-all-time-high-wages-just-hit-an-all-time-low-2012-6

[22] Tako veoma uticajni neoliberalno orjentisani časopis The Economist 11. 10. 2009. godine, piše: Nastalo je vreme da se ostave po strani dogme i politika, te da se usredsredi na praktična pitanja. To znači neophodnost većeg državnog uplitanja od onog koje bi se sviđalo političarima ili čak i štampi neoliberalnog usmerenja. Kada se velike privatne kompanije od države dobile milijarde dolara infuzije isti taj svetski poznati časopis (07. 08. 2010, te 23. 01. 2010) upozorava na opasnost od preteranog državnog intervencionizma, upoređujući državu sa levijatanom (starozavetnom morskom nemani – slično tome kolega Ljubomir Madžar državu poredi sa molohom, strašnom i slepom nemani koja zahteva mnoge i nevine žrtve).

[23] Interesantno da se i tada od prezaduženim državama traži da nastave sa programima podrške privatnim finansijskim kompanijama (grčke državne garancije bankama u vreme krize premašile su iznos od 100 milijardi evra). U isto vreme, od prezaduženih država se zahteva da svojim građanima nametnu rigorozne mere štednje, da hitno rasprodaju preostalu državnu imovinu, te da dobrovoljno pristane na određeni vid protektorata, odnosno da mnoge državne ingerencije preda u ruke svetske oligarhije.

[24] Kada je problem premešten sa privatnih na državne dugove, neoliberali su ponovo postali glasni i ponovo agresivno propovedaju svoje poznate dogme. Tvrde da je problem uvek i jedino u državi i javnoj potrošnji, a nikada u privatnom sektoru i privatnoj potrošnji. Zbog toga, potrošnju privatnog sektora ne treba kontrolisati i ograničavati, jer se privatni sektor uvek racionalno ponaša – razumno se zadužuje, investira i troši, a kontrola javne (državna) potrošnje, odnosno javnog duga pretpostavka je uspešne ekonomske politike koja zemlju štiti od krize.

[25] Da paradoks bude veći, upravo finansijski sektor koji je neposredno izazvao krizu, koji je prisilio države da saniraju ne samo posledice krize, već i sam finansijski sektor, danas je najefikasniji instrument disciplinovanja država – na svaki način, bez obzira na socijalne posledice. Ako se javna potrošnja ne smanji, finansijski sektor će kazniti države tražeći sve veće i veće kamate na novac kojim se deficiti finansiraju. Pri tome, novac kojim skupo kreditiraju države, banke su gotovo besplatno pozajmile od centralnih banaka, dakle od države. Države tako finansiraju same sebe koristeći skupog posrednika, a sve u ime mantre da centralne banke ne smeju direktno pokrivati deficit budžeta. (Videti: Nebojša Katić, Trijumf dirigovanog jednoumlja – www. http://nkatic.wordpress.com)

[26] Prema istraživanjima Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) najmanju socijalnu pokretljivost od svih zemalja članica imaju upravo SAD. Siromašne porodice, sa velikom verovatnoćom, su osudili i svoju decu na siromaštvo, bez obzira na očajne pokušaje da to izbegnu. Sa druge strane, najveća socijalna pokretljivost (verovatnoća da deca iz siromašnih porodica ne ponove sudbinu svojih roditelja) je u Finskoj, Islandu i Norveškoj. (Videti: Economic Policy Reforms, Going for Growth: OECD, 2010) Pored toga, ne samo da postoji mnogo dokaza koji ukazuju na to da veća nejednakost stvara više negativnih socioekonomskih ishoda, postoji i priličan broj primera u kojima su egalitarnija društva ostvarivala rast mnogo brže u odnosu na manje egalitarna društva. Uprkos tome što je jedno od najegalitarnijih društava u svetu, egalitarnije čak i od država bivšeg sovjetskog bloka za vrijeme socijalizma, Finska je rasla mnogo brže od SAD, koje spadaju u grupu najmanje egalitarnih društava u razvijenom svetu.

(http://www.advance.hr/vijesti/istaknuti-autor-i-profesor-ha-joon-chang-13-cinjenica-koje-niste-znali-o-ekonomiji/)

[27] http://www.time.rs/c/337bb84739/evo-kako-je-podeljeno-bogatstvo. html

[28] Thomas Piketty, Capital in the Twenty-First Century, 2014.

[29] Prvo sam počeo da istražujem Britaniju i Ameriku, a onda sam prešao i na druge razvijene zemlje i video da polako počinje da izranja jedan te isti model: kapital i novac koji se iz njega produkuje daleko brže se umnožava nego ekonomski rast. Taj model postojao je u 19. veku i vratio se u svom izraženijem obliku 1980, kada je u većini bogatih zemalja prestala kontrola kapitala, objasnio je Piketi za londonski Guardian. (Videti: http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Proleteri-i-tajkuni-21-veka.lt.html)

[30] http://www.ng.ru/krugman/2014-04-07/5_capital.html/

[31] Ranije sam već navodio podatke da u ukupnim prihodima bogatih u SAD zarade čine samo 8,8%, kapitalna dobit 57%, a dividende 16%. U isto vreme na 90% manje bogatih domaćinstava otpada manje od 10% svih prihoda od kapitalne dobiti. (Videti: http://www.cbo.gov/sites/default/files/ cbofiles/attachments/10-25-HouseholdIncome. pdf)

[32] Zato nije ni čudo da su 19-vekovni pisci bili opsednuti nasledstvom. Piketi dosta prostora posvećuje razmatranju predavanja koje nitkov Votren drži Rastinjaku u Balzakovom Čiča Goriju, koje se svodi na to da ni najuspešnija karijera ne može da pruži ni deo bogatstva koje bi Rastinjak mogao da stekne jednim potezom, ako se oženi bogataškom ćerkom. Ispostavilo se da je Votren imao pravo: pripadati gornjem jednom procentu 19-vekovnih naslednika i prosto živeti od nasleđenog bogatstva značilo je da ćete imati oko dva i po puta viši standard nego što biste mogli postići grebanjem i laktanjem do jednog procenta najplaćenijih najamnih radnika. (http://www.nybooks. com/articles/archives/2014/may/08/thomas-piketty-new-gilded-age/ )

[33] Ovo je prvi put da smo sakupili podatke i pružili dokaze. Iako nisam političar, jasno je da se pokret nezadovoljnika zahuktava i da će to imati političke implikacije u celom svetu – svi mi ćemo ubuduće u svakom pogledu biti sve siromašniji i to će stvoriti krizu. Jasno je da u ovakvim okolnostima kapitalizam jednostavno ne može da funkcioniše, rekao je Piketi na jednoj debati u Americi. (Videti: http://www.politika.rs/rubrike /Svet/ Proleteri-i-tajkuni-21-veka.lt.html)

[34] T. Piketi piše da, čak i da se nejednakost primanja može dovesti u red, istorija nam govori o još jednoj malignoj sili koja doprinosi da razlika u finansijskoj imovini dostigne ekstremni nivo. Ovo se obično događa kada vlasnici kapitala svoje prinose dobijaju brže nego što ekonomija raste, što kapitalistima daje sve veći deo plena na račun srednje i niže klase. Upravo zato što su prinosi od kapitala premašivali ekonomski rast, nejednakost se u XIX veku pogoršala – i takav ishod će se verovatno ponoviti u XXI veku. (Videti: http://www.social-europe.eu/ 2014/04/global-wealth-tax/)

[35] http://www.washingtonpost.com/opinions/capital-in-the-twenty-first-century-by-thomas-piketty/2014/03 /28/ea75727a-a87a-11e3-8599-ce7295b6851c_story.html

[36] http://www.politico.com/story/2014/03/the-rich-strike-back-104753. html

[37] http://online.wsj.com/news/articles/SB10001424052702304549504 579316913982034286

[38] http://www.nytimes.com/2014/04/25/opinion/krugman-the-piketty-panic.html?partner = rssnyt&emc= rss&_r=2

[39] Kao primer P. Krugman navodi Džejmsa Petkokukisa (James Pethokoukis) iz Američkog instituta za preduzetništvo, koji u časopisu National Review piše da stavovi Piketija moraju da budu opovrgnuti jer će u suprotnom oni da se šire u krugu obrazovanih ljudi i dovešće do promene političkog i ekonomskog pejzaža na fonu koga će se voditi sve buduće političke bitke.

[40] Neki ekonomisti (da ne pominjemo političare) pokušavali su da uguše čak i pomen nejednakosti: Od tendencija štetnih za zdravu ekonomiju najzavodljivije je, a po mom mišljenju i najotrovnije, fokusiranje na pitanje raspodele, rekao je 2004. Robert Lukas sa Univerziteta u Čikagu, najuticajniji makroekonomista svoje generacije. (Videti: http://www.nybooks.com/ articles/ archives/2014/may/08/thomas-piketty-new-gilded-age/

[41] Poznati ekonomista Ha-Džun Čang, profesor na Univerzitetu u Kembridžu, u tekstu Grebatori i lenjivci (http://www.freitag.de/ autoren/der-freitag/penner-und-gammler) piše: „Bauk kruži Evropom“. Ovom čuvenom rečenicom počinje Komunistički manifest. Danas Evropu ponovo progoni bauk. Ali za razliku od 1848, kada su Marks i Engels napisali ovaj tekst, sada nije reč o komunizmu već o – bauku lenjosti. Prošli su dani kada su se više klase plašili razjarene rulje koja će im porazbijati glave i oduzeti imovinu. Danas je njihov najveći neprijatelj armija lenjih grebatora, čiji hedonistički životni stil – finansiran nesnosnim porezima na bogatstvo – parališe razvoj ekonomije… Mnogi u evrozoni veruju da su za evrokrizu odgovorni lenji Mediteranci iz Grčke i Španije. Oni su godinama živeli na račun vrednih Nemaca i vreme provodili pijuckajući espreso. I sve dok se oni ne primoraju da zasuču rukave, od evrozone neće biti ništa. Problem sa ovom pričom jeste u tome što je ona samo priča… Prema OECD-u ljudi u Grčkoj, naciji zabušanata, radili su u 2011. prosečno 2.023 sata, tek nešto manje od radoholičara iz Južne Koreje sa 2.090 sati. U istoj godini, Nemci su „rmbačili“ 1.413 sati (30% manje od Grka), dok su Holanđani zvanično nacija najvećih lenjivaca na svetu, sa 1.379 radnih sati godišnje…Ako su legende o lenjosti do te mere providne, zašto ljudi u njih veruju? Zato što su mnogi tokom perioda tržišno-liberalne dominacije podlegli mitu o tome da svaki pojedinac snosi isključivu odgovornost za svoju sudbinu. To je počelo sa Diznijevim filmovima koje smo gledali kao deca i koji su nam govorili: „Ako veruješ u sebe, sve možeš da postigneš!“ Bombardovani smo porukama da su pojedinci – i samo oni – zaslužni za sve što im se dogodi u životu. L’Oreal princip: „Ako neko godišnje zarađuje milione, to je zbog toga što – toliko vredi. A ako je neko siromašan, to je zato što nije dovoljno dobar ili se nije dovoljno trudio“. Budući da je politički riskantno kritikovati siromašne zbog njihove nesposobnosti, napad se usmerava na lenje grebatore bez trunke morala, da bi se na kraju, u ime borbe protiv lenjivaca, uništavale institucije koje pomažu siromašnima. Onima koji od tog sistema neumereno profitiraju, prednosti ovakvog pogleda na svet su očigledne: oni svet redukuju na pojedince i time skreću pažnju sa strukturnih uzroka siromaštva i nejednakosti.)

[42] Tako prof. dr Ljubomir Madžar piše da se u SAD oformila brojna skupina ekonomski neaktivnih porodica koje zasnivaju samohrane majke, mahom iz crnačkih sredina, sa po troje i više samohrane dece, koje žive od dečjeg dodatka i takvu egzistenciju su pretvorile u profesiju i životni stil. Empirijsme studije bez izuzetka pokazuju da su deca iz tih okrnjenih i defektnih porodica u svojim karijerama izrazito neuspešna, u punoletstvo ulaze kao nezavršeni srednjoškolci (dropouts), o univerzitetskom školovanju bezmalo nema ni govora, a iz tih životno zalutalih slojeva obilno se regrutuju kohorte nezaposlenih i, dakako, delinkventi, narkomani i druga jezgra socijalne patologije. (Prof. dr Ljubomir Madžar, Globalna recesija – sistemske alternative i izgledi prevladavanja, Ekonomske ideje i praksa, broj 9-10, Beograd, 2013)

[43] Analizirajući knjigu T. Piketija na drugom mestu (The New York Review of Books) P. Krugman piše: U principu, ranije kao i sada, uz pomoć velikog bogatstva može se ostvariti veliki uticaj, ne samo na zvaničnu politiku nego i na javno mnjenje. Apton Sinkler je jednom rekao kako je „teško naterati čoveka da razume bilo što, ukoliko njegova plata zavisi od sposobnosti da ništa ne razume“. (Videti: http://inosmi.ru/world/20140530/ 220679185.html)

[44] Još je u XIX veku engleski filozof Džeremi Bentam smatrao da zakoni treba da obezbede maksimalnu sreću, pri čemu sreća jednog čoveka ne može da bude važnija od sreće drugoga. Po njegovom mišljenju, ako se od bogatog uzme hiljadu dolara i da siromašnom, bogati će biti neznatno manje srećan, a sreća siromašnog će biti mnogo veća. Zbog toga je Džeremi Bentam smatrao da bogate treba više oporezovati i na taj način olakšati položaj siromašnih, što će za rezultat imati povećanje opšteg nivoa sreće u društvu kao celini. (Jeremy Bentham: Critique of the Doctrine of Inalienable, Natural Right)

[45] http://pescanik.net/2012/10/23-stvari-koje-vam-nisu-rekli-o-kapitalizmu/

[46] Kako piše Džon Bogl (u knjizi: John C. Bogle, The Battle for the Soul of Capitalism, 2005) SAD su, od nekada tradicionalnih i sveobuhvatnih strategija zasnovanih na mudrom dugoročnom investiranju, prešle na strategije zasnovane na glupom kratkoročnom špekulativnom investiranju… Došlo je do „patološke mutacije“ kojom se „kapitalizam vlasnika“ pretvorio u „kapitalizam menadžera“ u kome neproporcionalno veći deo prisvajaju menadžeri koji upravljaju kompanijama nego investitori-akcionari kojima pripada sav taj kapital i koji na sebe preuzimaju sav rizik investiranja… Pošto se kompanijama upravlja zbog isplata koje dobijaju menadžeri orjentacija je na kratkoročnim promenama cena akcija, a ne na dugoročnom rastu vrednosti kompanije. Pored toga, u sistem je ugrađen takozvani agencijski problem, odnosno mogućnost da se menadžeri kompanija ne rukovode ni interesima svojih akcionara (nego prevashodno svojim ličnim interesima). Tako nobelovac Džozef Stiglic (u knjizi, Freefall – America, Free Markets and the Sinking of the World Economy, 2010) piše: Američkim korporacijama (kao i u mnogim drugim zemljama) samo nominalno upravljaju njeni akcionari. U praksi njima upravljaju menadžeri koji to rade u svom interesu. U mnogim korporacijama (čije akcije su disperzovane na ogroman broj vlasnika) većina članova saveta direktora bira se po želji menadžera, a oni su prirodno zainteresovani da tamo budu „njihovi ljudi“. Savet direktora odlučuje o visini nagrade menadžera, a menadžment kompanija s druge strane obezbeđuje odlične naknade za članove saveta direktora.

[47] Jeffrey Sachs, The Price of Civilization, 2011.

[48] U ovoj knjizi (Jeffrey Sachs, The Price of Civilization, 2011) Džefri Saks kaže da je tužan što mora sve ovo da piše ali je veoma zabrinut stanjem u svojoj zemlji. Na samo nekoliko prvih strana, ove veoma obimne knjige, možemo da pročitamo i sledeće: U osnovi ekonomske krize, koju sada preživljava Amerika, leži moralna kriza. SAD se ne suočavaju sa kratkoročnim cikličnim kolebanjima ekonomske aktivnosti nego sa dugoročnim socijalnim, političkim i ekonomskim trendovima. SAD su izgradile najkonkurentnije tržišno društvo u svetu, ali su na tom putu izgubile dobročinstvo. Nema sumnje da je u američkoj ekonomiji, politici i društvu u celini došlo do velikih deformacija. Američko društvo je postalo surovo i agresivno, a elita i vodeći političari pokazuju maksimalnu neodgovornost i egoizam. Amerikanci su razdraženi, pesimistički raspoloženi i cinični. Ukoliko bogati i moćni nisu sposobni da se ponašaju dostojno, moralno i da pokazuju iskreno saosećanje prema ostalom delu društva i svetu, pokazaće se da tržište, zakoni i izbori nisu dovoljni. Bez obnove duha socijalne odgovornosti nije moguće osmisliti i obnoviti stabilnu ekonomiju.. Velika nacionalna iluzija Amerike je ubeđenje da se zdravo društvo može organizovati na usredsređenosti ka trci za bogatstvom. Okrutna trka za bogatstvom zahvatila je celo društvo i iznurila Amerikance, lišilo ih koristi koju pruža poverenje, čestitost i saosećanje.

[49] Tabela je preuzeta iz knjige: Jeffrey Sachs, The Price of Civilization, 2011.

[50] Ukoliko bi predmetom ekonomskog izbora mogla da bude hipotetička situacija u kojoj veća nejednakost u raspodeli doprinosi bržem ekonomskom rastu, onda bi se o tome moglo diskutovati. Ukoliko bi realno postojao izbor između veća nejednakost u raspodeli gde bi kao rezultat imali veći nivo investiranja koji bi uticao na našu budućnost i tada bi imalo smisla nad time se zamisliti. Ukoliko bi veća razlika između bogatih i siromašnih faktički doprinosila rastu kvalifikacije zaposlenih i većoj konkurenciji i tada bi imalo smisla o tome razmisliti. Međutim, stvarnost je drugačija. Sistem koji doprinosi poboljšanju materijalnog položaja manjine na štetu ogromne većine, a pored toga dovodi do usporavanja opšteg tempa razvoja nema nikakvo ekonomsko opravdanje. (Videti: Gžegož V. Kolotko: Kuda idet mir – političeskaя zkonomiя buduщego, Moskva, 2014)

[51] Profesor Gžegož V. Kolotko je arhitekta uspešne tranzicije u Poljskoj koji je bio vicepremijer i ministar finansija Poljske u periodu (od 1994. do 1997. godine), kada je Poljska prešla sa radikalnog programa (takozvane šok terapije, koja je u suštini predstavljala šok bez terapije ili Plana Balceroviča – nazvanog po njegovom autoru Lešeku Balceroviču, vicepremijeru i ministru finansija Poljske u vladi Tedeuša Mazovjeckog) ka dugoročnom više izbalansiranom modelu tržišnih reformi koji je prethodno razrađen u programu Strategija za Poljsku, čiji je autor profesor Kolotko. Posle fijaska reformi po modelu šok terapije u prvim godinama tranzicije u Poljskoj, u periodu od 1994. do 1997. godine prosečni tempo rasta iznosio je 6,4%, a na kraju tog perioda dostigao je rast od 7,5%. Na mesto vicepremijera i ministra finansija Poljske profesor Kolotko će ponovo doći 2002. godine, pošto je u međuvremenu došlo do velikog pada BDP i on je u poslednjem kvartalu 2001. godine iznosio samo 0,2%.

[52] Nobelovac Dž. Stiglic (Kraj neoliberalizma) piše: Svet nije bio milosrdan prema neoliberalizmu, tom bućkurišu ideja, baziranom na pretpostavci fundamentalista da tržište, kao samoregulirajući sistem, efikasno raspodeljuje resurse i odlično služi interesima društva. Upravo taj tržišni fundamentalizam leži u osnovi takozvanog ‘Vašingtonskog dogovora’… Neoliberalni tržišni fundamentalizam uvek je bio politička doktrina koja je bila u službi određenih interesa. On nije nikada bio potvrđen u ekonomskoj teoriji. Sada je jasno da ga nije potvrdila ni istorijska praksa. (Videti: http://www.project-syndicate.org/commentary/stiglitz101/English)

[53] Neoliberalizam je u suštini nepošten jer ne služi povećanju efikasnosti i povećanju mase vrednosti za raspodelu nego bogaćenju jednih na račun drugih. Istina legalno ali ne i moralno. Zbog toga mu se treba suprostaviti i za to je potrebna državna intervencija. Ekonomija treba da se vrati svojim moralnim osnovama od kojih je otišla predaleko. Neoliberalni pravac tržišne ekonomije od države pravi glavnog neprijatelja, ne zbog toga što ona kao da sprečava razvoj privatnog preduzetništva, nego zbog toga što državna intervencija smeta neoliberalizmu da ispuni svoju misiju, koja sa blagostanjem društva ima veze kao eksploatacija sa pravednom raspodelom. Naravno da niko razuman ne očekuje da neoliberali javno priznaju svoje istinske namere i stvarne interese. Nažalost može se biti nepoštenim, ali zbog čega biti glupim i još to priznati. (Videti: Gžegož V. Kolotko: Kuda idet mir – političeskaя zkonomiя buduщego, Moskva, 2014)

[54] Uporedo sa pitanjem ekonomske efikasnosti (koja treba da dovede do prosperiteta u društvu), mora se istrajavati i na pitanju ekonomske pravednosti (koja treba da omogući jednake mogućnosti za sve), a u tome država ima i te kako važnu ulogu. Istina i tržište obezbeđuje neke elemente fundamentalne pravednosti (vrednoća se nagrađuje, a lenjost kažnjava), ali su oni nedovoljni i ne treba ih preuveličavati. Mnogi ljudi nisu lično zaslužni za ogromno bogatstvo kojima raspolažu (nasledili ga od bogatih roditelja), kao što mnogi nisu krivi zbog toga što su siromašni (rođeni u bednim porodicama, oboleli ili postali invalidi ne svojom krivicom, nastradali od elementarnih nepogoda – zemljotresi, poplave, suše itd). Ekonomska pravednost je važna sama po sebi ali i zbog činjenice da ona sa svoje strane omogućava i porast ekonomske efikasnosti. Tako, naprimer, pomoć siromašnim, pored rešavanja njihovih kratkoročnih problema, može da predstavlja investiranje u ljudski kapital (naprimer, pomoć u kvalitetnijoj ishrani majki i male dece, a kasnije razne vrste pomoći za boravak u obdaništima i obrazovanje u školama i univerzitetima) i omogući siromašnim porodicama da u dugoročnoj perspektivi povećaju svoje ekonomske mogućnosti. Na taj način se istovremeno obezbeđuje i veća pravednost ali i bolja efikasnost.

[55] Prof. dr Slavko Kulić, 2002. godine izabran i za predsednika Znanstvenog (naučnog) društva ekonomista Hrvatske, u jednom intervijuu (Osvijetlite nevidljivu ruku, koji je dao povodom objavljivanja knjige Dijalog o nacizmu i globalizaciji, koju je napisao u koautorstvu sa Eduardom Čalićem – izdavač Adamić, Rijeka, 1998) kaže: Ako je nacizam pokušao u Drugom svetskom ratu osvojiti svijet oružjem, a u tome nije uspio, to ne znači da svijet nije osvojiv na drugi način i drugim sredstvima. Kada su Hitlera pitali ko će biti drugi koji će osvojiti svijet, ako to njemu ne uspije oružjem, on je glatko odgovorio da će to umesto njega učiniti Amerikanci. Vrijeme svakim danom potvrđuje tu satansku misao. (Videti u časopisu Matice Hrvatske – Hrvatska revija, br. 4/99)

Ekonomija
Pratite nas na YouTube-u