ALEKSANDAR PAVIĆ
Nikako ne treba da nas zadovoljava činjenica da smo moralno izjednačeni sa današnjom Hrvatskom
Sudeći po prvim reakcijama, ubedljiva većina onoga što se predstavlja za javnost i javno mišljenje u Srbiji u najmanju ruku je zadovoljna presudom Međunarodnog suda pravde od 3. februara 2015, kojom se odbacuje hrvatska tužba i srpska protivtužba za genocid. To je u svakom slučaju ton koji glavni mediji u Srbiji spinuju, odnosno sugerišu. Uz prateći zaključak da, eto, sada treba da ostavimo prošlost iza nas i da probamo da malo ozbiljnije poradimo na tim „dobrosusedskim“ odnosima, bez kojih nam nema života.
S jedne strane se može razumeti osećaj nekog kolektivnog olakšanja koje je došlo posle presude, prve takve vrste po kojoj ne snosimo ama baš nikakvu krivicu. Toliko smo se navikli na negativne ishode međunarodne (ne)pravde naspram nas da je to postalo maltene nešto što se podrazumeva, normalno kao vazduh koji se diše. Za to je najpre odgovorna delatnost u budućnosti zasigurno zloglasnog Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju. Ali ne samo ona.
Senka pokušaja tadašnje Evropske unije u začetku da „objektivno“ arbitrira na međunarodno-pravnom polju putem Arbitražne komisije Mirovne konferencije o Jugoslaviji, tzv. Badinterove komisije, i dan-danas se nadvija nad našom kolektivnom svešću. Tada, 1991, komisija sastavljena od predsednika ustavnih sudova Francuske, Nemačke, Italije, Španije i Belgije, legitimisala je rušenje helsinškog poretka u Evropi i načelo poštovanja teritorijalne celovitosti država tako što je priznala „teritorijalni integritet“ jugoslovenskih saveznih republika kao da je reč o suverenim državama. Ako nekog u sadašnjoj EU iskreno zanima razlog za tako dubok koren EUroskepse u Srbiji – ovde leže njeni začeci. Trijumfalni (evropski) Zapad je tada prokockao jedinstvenu priliku da pokaže da pad Berlinskog zida nije predstavljao klasičnu ratnu, geopolitičku pobedu, već upravo ono što su njegova javna glasila decenijama tvrdila da je cilj: novo doba širenja vladavine prava na ceo svet.
RANI RADOVI ZAPADA U JU-KRIZI
I ne samo da je pogaženo načelo ustanovljeno Helsinškom poveljom iz 1975. godine – koja je i sama bila utemeljena na Povelji UN – već je kompromitovan i sam proklamovani cilj navodne višedecenijske zapadne borbe protiv „totalitarizama“ na evropskom tlu. Taj cilj će biti naknadno formulisan u dva dokumenta na evropskom nivou: u Rezoluciji 1481 Parlamentarne skupštine Saveta Evrope od 25. januara 2006: „O potrebi međunarodne osude zločina totalitarnih komunističkih režima“, kao i Rezoluciji Evropskog parlamenta o evropskoj savesti i totalitarizmu, usvojenoj 2. aprila 2009. godine, čiju tačku „I“ vredi posebno navesti:
„Od početka evropske integracije predstavljaju odgovor na patnje koje su posledica dva svetska rata i nacističke tiranije, koja je dovela do Holokausta kao i do širenja totalitarnih i nedemokratskih komunističkih režima u Centralnoj i Istočnoj Evropi, kao i način za prevazilaženje dubokih podela i neprijateljstva u Evropi kroz saradnju i integraciju, i okončavanje rata i obezbeđivanje demokratije u Evropi.“
Dakle, vrli i moralno čisti Zapad je, osim što je na početku jugoslovenske krize narušio posleratni evropski poredak, kao „odgovor“ silnim „totalitarnim“ režimima protiv kojih se borio, rešio da ozakoni republičke granice koje je južnoslovenskim narodima, van bilo kakve demokratske procedure po zapadnim standardima, nametnuo upravo jedan takav „totalitarni“ režim – režim Brozove SFRJ. Države koja je, uzgred, u istim evropskim dokumentima svrstana među „više od 20 zemalja“ koje su odgovarale tom opisu.
U isto vreme – da ne zaboravimo i to, u zapadnim medijima se vodila žestoka, skoro krstaška kampanja protiv Slobodana Miloševića ne samo kao „balkanskog kasapina“ već i kao „poslednjeg komunističkog diktatora u Evropi“.
Ali ni toliko hipokrizije na tako malom prostoru nije bilo dovoljno. Jer kolektivni Zapad je, zajedno sa svojim idejnim, finansijskim i interesnim vazalima, svega 17 godina kasnije, ponovo pogazio „načelo“ koje je sam uspostavio, kada je jednostrano priznao „nezavisnost“ tzv. Kosova 2008. godine. Da podsetimo – „načelo“ koje je Badinterova komisija proklamovala 1991. o „suverenosti“ saveznih republika, nije se odnosilo i na autonomne pokrajine u tim republikama. Ali, kao što znamo, 2008. je posegnuto za čuvenim „jedistvenim slučajem“ kao opravdanjem da se još jedno „svetlo načelo“ pogazi (postoji vrlo zgodan engleski izraz za ovakav modus operandi: „making it up as we go along“, odnosno, otprilike – „određujemo pravila u hodu“).
SRBI NEVINI ZA JASENOVAC
Po besmrtnim rečima Svetog Stefana Štiljanovića, plivamo usred neprijatelja kao jabuka posred vode. Nažalost, sa sve manjom kolektivnom svešću o tome i ko je neprijatelj i da smo mi uopšte išta, pa i jabuka. Tako da se i neprijatelji više ne percipiraju kao nešto što uopšte i postoji. Umesto toga se registruje sveprisustvo nekog amorfnog, suštinski neprijatnog ali neizbežnog „usuda“ (poput onih „obaveza“ na koje nas danonoćno preko medija podseća domaća kvislinška klasa), neke lepljive magle kojom smo okruženi, od koje se ništa dobro ne očekuje, ali bez koje se život ne može zamisliti. Pa, kad odjednom kroz nju nešto čak i nakratko sine – mnogi ne samo da osete neko olakšanje, već se čak i obraduju. Kao zatvorenici cigareti. Zamislite – nismo krivi za genocid protiv Hrvata! Super…
Nismo krivi što su nas na stotine hiljada pobili u Jasenovcu, Jadovnu i ostalim stratištima NDH. Nismo krivi ni što je Zapad, predvođen Austrijom, Nemačkom i Vatikanom, kao instrument protiv navodno poslednjeg crvenog diktatora u Evropi – koristio istinsku „crvenu“ tvorevinu avnojevsku Hrvatsku. (Kao što koristi i tvorevine „demokratskog“ Ustava SFRJ iz 1974 – AP KiM i AP Vojvodinu protiv današnje navodno demokratske Srbije. Ustava, čija se „demokratičnost“ posebno ogleda u njegova prva dva stava: „U SFRJ sva vlast pripada radničkoj klasi u savezu sa svim radnim ljudima grada i sela. Radi izgradnje društva kao slobodne zajednice proizvođača, radnička klasa i svi radni ljudi razvijaju socijalističku samoupravnu demokratiju kao poseban oblik diktature proletarijata“.) Nismo čak ni krivi što je Tuđman, naočigled celog „demokratskog sveta“ sproveo u delo želju koju nikad nije ni krio od javnosti – etničko čišćenje „crvene“ Hrvatske od „remetilačkog“ srpskog elementa. O, nepodnošljive li, čak nezaslužene lakoće življenja…
U ovakvom mentalnom matriksu nije ni najmanje čudo što čak i srpski sudija MSP glasa protiv srpske tužbe protiv Hrvatske. Zašto bi onda bilo čudno što nam se preko „naših“ medija suptilno sugeriše da treba da budemo zadovoljni jer je, eto, i hrvatska tužba protiv nas odbačena. Tužba koja kao da je podneta samo da bi iznova potvrdila Dučićevu bezvremenu opasku o prirodi „hrabrosti“ koja je krasila Hrvate kakve ih je on poznavao.
Ko hoće da nastavi ovim putem – neka slobodno bude zadovoljan odlukom MSP. Međutim, ako ćemo se odlučiti da se konačno setimo ko smo, šta smo i gde smo u vremenu i prostoru – onda nikakvom zadovoljstvu mesta nema. Spasli smo Hrvate od Italijana 1918. godine, posle svih ratnih, a i predratnih zverstava. Vratili smo ih, sa samog (anti)civilizacijskog dna, među narode pobednike 1945. I nije Milošević bio taj koji je izbacio Srbe kao konstitutivni narod iz novog ustava Hrvatske 1990, već bivši Brozov general Tuđman. Izbacio ih iz ustava „države“ koja je Hrvatima galantno dodeljena posle rata bez ikakve reparacije ili odgovarajuće denacifikacije. I šta je nedoklani srpski narod na tim prostorima trebalo da misli o svemu tome tad? Do kakvih je zaključaka trebalo da dođe, pogotovo posle povampirenja ujedinjene Nemačke, koja se, kao riba u vodu, nagonski vratila na stare srbomrzačke staze?
SAŽIVLjENI SA DžELATOM
Kako u emisiji državne televizije Upitnik posvećenoj ovoj presudi Međunarodnog suda pravde poruči hrabri i uporni Savo Štrbac, advokat iz Benkovca, dvojici mlađih kolega pravnika: kako ćemo druge navesti da veruju da je nad nama počinjen genocid ako mi sami u to ne verujemo? To je bio glas preživele srpske istorijske svesti, upućen dvojici čija se svest već praktično saživela sa nepravdom kao našim večnim usudom, koja tu sistematsku nepravdu već objektivizuje kao nešto dato, kao „realnost“ s kojoj se stalno treba miriti.
Svi koji nas danas pritiskaju, ucenjuju, uslovljavaju, svi koji nam presuđuju – dužni su nam mnogo više nego Grčka svojim zajmodavcima. I treba da im praštamo i zaboravljamo baš u onoj meri u kojoj su oni spremni da praštaju i zaboravljaju njoj.
Da se razumemo: presuda MSP nije katastrofa. Ali nikako ne treba da nas zadovoljava činjenica da smo moralno izjednačeni sa današnjom Hrvatskom, a još manje gura ka nekom novom zaboravu pretrpljenih zala. Pogotovo od strane Hrvata, koji nisu kolektivno okajali nijedno od njih.
