ČEDOMIR ANTIĆ: PRESUDA

Jedan sud koji ne znači ništa – osim što ima naziv međunarodni – presudio...

Jedan sud koji ne znači ništa – osim što ima naziv međunarodni – presudio je očekivano…

Radujte se domaći Evropejci, što se po nesreći sudbine nađoste u Srbiji! Jedan sud koji ne znači ništa – osim što ima naziv međunarodni – presudio je očekivano… Oni što se vesele sada pomišljaju kako je dobra međunarodna zajednica u svom pragmatizmu ustvari presudila pravedno: nevaljale i nezrele balkanske desperadose dobro je izvukla za uši i pozvala ih da uzviknu ono staro, dečije: „Mir, mir… niko nije kriv… i ava, ava, niko nije krava…” Ili tačnije: „Svi smo ovde krave.”

Rat i zločini su prošlost. Srbija je odavno prihvatila da se tiho žali na one koji su počinjeni nad njenim narodom, a da one koje su Srbi stvarno i navodno izvršili priznaje taman posle toliko otpora koliko nekom nemačkom ili američkom siledžiji treba da nas naknadno još malo kinji.

Šta nam govore ovaj slučaj i presuda? Pre svega, da do pomirenja u regionu nije došlo. Dejtonska Bosna i Hercegovina je protivno svom Ustavu ostala pri tužbi protiv Srbije (ali ne i Crne Gore), isti sud je prihvatio tužbu, a sa istom argumentacijom odbio je našu tužbu protiv NATO. Tužbu protiv Srbije Hrvatska je podnela 1999. u vreme kada smo bili žrtve agresije. Tužbu je podnela uprkos činjenici da je bila reč o dogovorenom ratu između Miloševića i Tuđmana, a da nije tako ne bi RS Krajina pala šapatom i ne bi posle bezuslovno bile predate njene istočne opštine. Tužba je u stvari formulisana i podnesena već u vreme kad je u Zagrebu promenjena vlast i kada je počela „detuđmanizacija”. Tada je trebalo da pomogne stvaranju patriotske legitimacije SDP.

Više nije reč o ratovima. Srbija je prihvatila posledice ratova, promenila je vlasti, stranke bivšeg režima su prihvatile program, ako ne i uverenja, autošovinističkih ekstremista iz nekadašnjeg DOS. Srpski birači neće više LDP u parlamentu, zato njegov program danas sprovode vlasti sa mandatom dovoljnim da promeni Ustav. Mi treba da živimo s vlastima, onim iz 2009. i ovim sada, koje su najteže stradanje jednog balkanskog naroda u proteklih 400 godina – genocid nad Srbima u NDH, iskoristili kao pravni trik kako bi dezavuisali hrvatsku tužbu. Naše vlade su bile spremne da tužbu povuku samo ako Hrvatska povuče svoju… Da li je moguće da je srpskim vlastima, nekad i sad, od svega, pa i od interesa pravde i naroda, važnije šta će o svemu misliti političari i javnost nekoliko zapadnih država? Zamislimo da se neko u Izraelu na taj način odnosi prema holokaustu? Ako je ovakvo poređenje za nekoga neumesno: zamislimo da se neko na taj način u Sarajevu poigrava Srebrenicom, ili u Zagrebu Vukovarom? Srbija treba da živi sa velikim silama koje su joj navodno prijatelji, ali ne vide nameru hrvatskih vlasti da izvrše progon Srba, čak ni u času kad predsednik Hrvatske Tuđman daje antisrpske i antisemitske izjave, kada u bezglavom veselju na putu ka Kninu zaurla kako je zauzeta srpska zemlja postala „čista” kao u vreme Zvonimira. Ni kada je rekao kako Srbi nisu stigli da odnesu u progonstvo „ni svoje prljave gaće”. Jako je krivo bilo Mati Graniću što se „otac domovne” tako izlanuo…

Nije dobro što hrvatski sudija ne bi preživeo glasanje protiv hrvatske tužbe, ali je još gore što naša javnost nije ni primetila da naš predstavnik na Međunarodnom sudu nije glasao za našu tužbu.

Hrvatska treba da živi sa mržnjom. Mržnjom koja je postojala i pre Jugoslavije. Mržnjom koju nisu skrivili ni Srbija, ni slobodni pravoslavni seljaci u Vojnoj krajini. Tu mržnju su stvorili globalni interesi jedne crkve koja se kali na svojim granicama i, kasnije, sebičnost jednog nacionalnog pokreta koji je nastajao u nepovoljno vreme i na malom terenu razlika. Čak ni kada je posle epizode sa Nezavisnom Državom Hrvatskom, poslednjom Hitlerovom saveznicom u Evropi, prošla nekažnjeno za zločine prema Srbima i ponovo dobila državu, posle uspeha u nedavnom ratu kome je ishod dogovoren još u Karađorđevu 1991, uprkos progonu Srba u gradovima, odmazdi, egzodusu Krajišnika, ratnoj pravdi, ukidanju većine obećanih prava iz 1995. i 1996. godine… Većinska Hrvatska je uvek imala isti stav prema Srbiji. Istim je tonom rečena poruka Franje Tuđmana iz 1992. o tome da je njegova država priznata dok je Srbija izolovana i međunarodno prokleta, te prekjučerašnja izjava inače umerenog premijera Milanovića o Hrvatskoj u EU i Srbiji (pa sledi knedla), „kojoj želimo sve najbolje na njenom putu ka EU”. Na tom putu Hrvatska je posle rata ukinula autonomne kotare za Srbe, nije sprovela Erdutski sporazum, priznala je nezavisnost Kosova, višestruko je oštetila srpske prognanike, nije spremna na kompromis ni oko granice na Dunavu kao što nije bila ni oko tužbi…

To su činjenice. Zašto se srpske elite prave da ih ne vide?

Napredni klub

Izvor Politika, 06. 02. 2015.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u