UOČI SLOMA EVROPE

DR SREĆKO ĐUKIĆ Kriza u Evropi traži nove političke vidike, gde će tradicionalno vladajuće...

DR SREĆKO ĐUKIĆ

Kriza u Evropi traži nove političke vidike, gde će tradicionalno vladajuće partije biti zamenjene sasvim novim

Jednom prilikom Henri Kisindžer je pitao za telefonski broj u Evropi koji može da pozove da čuje evropski stav o nekoj stvari. Na početku ukrajinske krize visoka funkcionerka Stejt departmenta poslala je EU na tri slova, pokazujući koliko je njoj i njenoj zemlji stalo do evropskog mišljenja. Bilo je, međutim, i otpora, na primer američkoj invaziji u Irak (Putin, Šreder, Širak). Šefica Stejt Departmenta Kondoliza Rajs saopštila je tada da Amerika ignoriše evropsko mišljenje. Na mesto Šredera došla je kooperativna Angela Merker, a na mesto Širaka, proamerički Nikolas Sarkozi, koji je Francusku prvi put od vremena De Gola i formalno uveo u sve strukture NATO. Kad je još 70-tih godina prošlog veka demohrišćanin Aldo Moro pokušao sa italijanskim komunistima (nacionalnih i evropskih boja) da napravi koalicionu vladu, odjednom je nestao da bi kasnije bio pronađen upakovan u gepeku automobila.

Tako izgleda Evropa – kao prost zbir deljivih činilaca. Uprkos „evropskim tekovinama“, suština Evropske unije i njenih članica suština je evroameričkih odnosa. Evropa nije ništa drugo nego mlađi brat SAD, koji se nalazi u američkoj ekonomskoj, vojnoj i političkoj orbiti, u američkom lageru. Nekada se pravo stanje stvari i priroda veza i odnosa sa starijim bratom u Evropi prenebregava. Međutim, tu je Vašington da podseti Evropu na njen položaj i njene obaveze, da je vrati na pravi put.

Kad je Drugi svetski rat završen, američke trupe su ostale u Evropi, ne vraćaju se kući, nego i one preuzimaju obavezu očuvanja evropskog mira i podeljene poražene Nemačke. Tako je počelo trajno američko prisustvo i neograničeno zaposedanje Evrope, koje traje neprekidno čitavih 70 godina, još od velike Pobede nad fašizmom 1945. godine. Ubrzo je, po okončanju poslednjeg svetskog rata, napravljen Atlantski savez NATO, pa tek nekoliko godina kasnije Varšavski ugovor. Američka propaganda, nedostižna u zameni teza, odskakala je u tvrdnjama kako sovjetski tenkovi „za jedan dan mogu izbiti na obale Lamanša“. Nema šta, sovjetskim ljudima bilo je stalo do novog rata jer „malo“ su ratovali i „malo“ izginuli, a Amerika ih je još izložila novoj sveuništavajućoj nuklearnoj pretnji.

RAST AMERIČKE EVROPE

Koliko su Amerikanci učestvovali u Drugom svetskom ratu, dok je SSSR lomio kičmu zajedničkom fašističkom neprijatelju i odlučujuće doprineo pobedi saveznika, zna se. Amerikancima je, međutim, rat bio brat, i iz njega su izašli kao prava prva svetska ekonomska i finansijska velesila. Njihovi dolari su masovno krenuli u Evropu, ali samo u zemlje na njenom zapadnom delu, u vidu Maršalovog plana za obnovu i razvoj američkih Evropljana, okrećući ih protiv dojučerašnjeg ključnog saveznika antihitlerovske koalicije, protiv SSSR. Igrajući na kartu protiv Moskve, Amerika je preuzela obavezu da Evropi garantuje bezbednost koja uključuje i „nuklerani kišobran“. Tako se američkim prisustvom na starom kontinentu, ispisuju stranice evropske istorije mnogo, mnogo decenija, a valjda će biti dovoljno jedan čitav vek. Evropa je, tako, zaglavljena između same sebe, svog kontinenta i identiteta, istorije i kulture, s jedne strane, i – Amerike, sa druge.

Ne slučajno, Evropa je višestrukim vezovima vezana za američki Titanik, onim stežućim, dok se postojećim dodaju novi. Nema spora, ušuškana i uljuljana američkim prisustvom i veličijem, Zapadna Evropa napreduje korakom od sedam milja, ekonomski, tehnološki, u pogledu životnog standarda, prošla je postindustrijski period, potrošačko društvo, državu blagostanja, i mnogo šta drugo, i dogurala do svekolike krize, do pitanja svih pitanja – do pitanja opstanka. Evropa se nikad nije oslobodila američke zavisnosti –nikad to nije ni pokušala da učini ostajući najodaniji saveznik, pretpostavljajući tome svoj evropski komformizam. SAD nisu škrtarile da ostanu i opstanu u Evropi, ali ne zbog Evrope, već zbog američke potrebe za kontrolom najbližeg kontakta sa Rusijom (i sovjetskom i današnjom). Takav kontakt sa Rusima Amerikanci nigde ne mogu da ostvare. A snaga tog kontakta i politike merila se i meri konkretnim vojnim budžetom. SAD i danas odvajaju na odbranu najviše od svih, više nego sve ostale države u svetu zajedno – oko 700 milijardi dolara (ili oko šest odsto BDP), dok zemlje Evropske unije, čak i uz američko insistiranje, teško dostižu polovinu te sume.

Najnovije spone vezivaće još čvršće dve strane Atlantskog okeana kroz Transatlantski trgovinski i investicioni sporazum između SAD i EU. Pregovori oko tog sporazuma idu odavno i idu teško. Interesi se ne podudaraju a planetarne promene u ciklusu istraživanje–razvoj–proizvodnja–trgovina su drastične i brze u svim domenima, brže od procesa dogovaranja i sporazumevanja. Ako je pre nekoliko godina nešto bilo prihvatljivo, za SAD je sada postalo prevaziđeno. I ne samo na toj strani. I Evropa slično reaguje, pa su između ostalih ustali i pogođeni nemački farmeri protiv transatlantske slobodne trgovine.

„UKRAJINSKA“ EVROPA

Danas je Evropa u još većem tesnacu, u opasnom procepu između sebe, Amerike, Ukrajine, Rusije, između islamskog sveta, ne samo po svetu nego i kod kuće i mača terorizma koji stalno visi nad glavom. U krizi je ekonomske i institucionalne prirode, između Unije koju smo znali i one za koju ne znamo kako će izgledati i opstati, ona je u multikulturalnom, multikonfesionalnom, multinacionalnom problemu, temeljno treniranom na jugoslovenskom prostoru. Opisujući EU danas, neko je čak našao sličnost između Unije i Jeljcinove Rusije, u kojoj nema jedinstvene pozicije između lidera, ali ni između EU i SAD. Mnogo je rukovodilaca a odgovornost za krupne odluke niko ne želi da preuzme. Ipak, bez ruskog tržišta i ruskih energenata i sirovina Evropa nije EU, pogotovo ona geografska, politička, kulturna, istorijska, ona posle Berlinskog zida. Tako je naš evropski brod, kao što vidimo i kao što ćemo još videti, u gazu između Scila i Haribdi.

Kriza u Ukrajini, izazvana američkim geopolitičkim interesima i potrebama, pretvorila se u najdublju evropsku krizu novijeg vremena, u sintezu svih njenih kriza. Međutim, Vašington ubeđuje Evropu kako je Rusija ugrožava. Za Džordža Soroša konflikt između Rusije i Ukrajine predstavlja glavnu opasnost postojanju EU. U Uniji, međutim, Ukrajinu smatraju još jednom zemljom kojoj je nužna finansijska pomoć. Evropski političari moraju da pomažu Kijevu, a ne samo da uvode sankcije Moskvi. Vašington, uz pomoć EU, namerava da maksimalno „podiže cenu“ ukrajinske krize Moskvi. Prve sankcije su uvedene posle povratka Krima. Spisak nepoželjnih lica je od tada proširen pet puta. Pod sankcijama su se našle cele privredne grane: odbrambena industrija, energetika, bankarski sektor. Rusija je odgovorila prehrambenim embargom. Rat sankcijama, zajedno sa niskim cenama nafte, razlog su za obescenjivanju ruske rublje i stagnaciju ekonomije. Međutim, sankcije su štap sa dva kraja, one podupiru defalciju i recesiju, koje su i bez sanckija prisutne u Evropi. Eventualni ruski bankrot, o kojem neki maštaju, ne bi bio ništa drugo nego veliki udar po evropskim bankama.

Ukrajini, međutim, ništa ne znače antiruske sankcije. Ona iz toga neće izvući nikakve dividende sem da se raduje što je komšiji crkla krava. Ukrajini je potreba masivna finansijska podrška, za početak makar 20 milijardi dolara. Devizne rezerve su pale na svega sedam milijardi dolara. Menjačnice su zatvorene, crno tržište radi. Dnevno se obustavlja proizvodnja i rad u mnogim preduzećima, rusko tržište je izgubljeno, evropsko nije dostupno, radnici ne primaju plate, socijalne prinadležnosti su skresane, rudari štrakuju, na Majdanu su Kijevljani, dnevno rat odnosi do 10 miliona dolara. Južmaš, gigant ukrajinske mašinogradnje i ponos raketne tehnike (proizvodio je nedostižnu stratešku raketu „Satana“), prestao je sa radom, tokom zime radio je svega deset dana. Ukrajina sve dublje tone u svekoliku krizu na putu sopstvene propasti i samolikvidacije. Država se raspada, po svim šavovima puca, nestaje. Ni glasa razuma, trezvenosti. Vlast sve stavlja na antirusku kartu, na ratnu opciju, na promašenu i gubitničku politiku.

sadevropaokupacija03xx

RUSKA OPASNOST

Posle Džordža Soroša, koga Evropljani nisu poslušali, nastupa teška artiljerija Zbignjeva Bžežinskog, koji Evropu plaši a Evropljane ubeđuje kako „u jednom danu Rusija može zahvatiti i Rigu i Talin, i Viljnus i Tbilisi, pa Baltik ne može bez američkih trupa“. To se dobro uklapa u progresirajuću antirusku propagandnu kampanju na Zapadu, jasno pokazujući apriornog krivca. Danska je „pronašla“ nesposobnost EU da odgovori na „rusku propagandu“, „jednu od najvažnijih komponenti hibridnog rata“. Pridružile su se Velika Britanija, Litvanija i Estonija da se ojača komunikacija unutar i izvan EU i pusti ruskojezički telekanal za emitovanje zabavnog programa i novosti za rusku manjinu unutra i van EU, dok se ograničavaju i potiskuju ruski TV kanali i oduzimaju licence.

U Evropi se ne piše i ne govori samo o hibridnom ratu. U prvom činu rata uloga svetskog zla dodeljena je Rusiji. U Evropi se rat razmatra kao mogućnost da se SAD izbave iz svoje (dužničke) provalije. Ali to im ne daje mogućnost da sačuvaju sopstvenu svetsku hegemoniju. Da bi ostala na vrhu, Americi može pomoći pretvaranje Rusije u sirovinski dodatak, u tržište besplatne radne snage, u skladište svih mogućih gadosti. Međutim, danas je to nedostižan cilj. NATO, zajedno sa Ukrajinom, ne može savladati Rusiju. „Amerikance, shvatio sam, možeš slušati, ali im ne možeš verovati. Kad njima dođe neka ideja u glavu, oni će prevrnuti svet da je realizuju“, kaže iz svog velikog iskustva Mihail Gorbačov (intervju za Tajm). Međutim, on upozorava na opasnost od „velikog rata u Evropi zbog Ukrajine“, i s tim u vezi kaže: „Takav rat neizbežno prerasta u nuklearni sukob. Ako nekome ne izdrže nervi zbog krajnje napete situacije, mi nećemo preživeti“ naredne godine (u intervjuu za Špigl). Gorbačov je čvrsto ubeđen da su sistem bezbednosti u Evropi razrušili politika SAD i širenje NATO.

Poslednja linija evropske bezbednosti koja se ruši postala je Ukrajina. Ona je postala privilegovani američki saveznik i „natovski legion“, a suštinski pravo topovsko meso u svirepom ratu koji je povela protiv svog naroda i koji se protiv nje okrenuo. Ukrajina u tom ratu ne može da izađe na kraj čak ni sa trećinom „svoje“ dve oblasti ustale protiv neljudskog režima, protiv banderovskih novofašista. Dok se Ukrajina gura u preživele strukture i modele EU i NATO, drugi razmišljaju o izlasku ili svrsishodnosti njihovog opstanka i postojanja. U tom smislu Turska je suprotan primer. Jedna od najačih članica, Turska, posle svega šta se dešavalo, teško da će ratovati sa Rusijom. U ratu koji se kuje Turska i Rusija izgleda prvi put istupaju kao saveznici. Međutim, za SAD je neprihvatljiv direktan vojni konflikt, jer, ko zna, ti Rusi mogu odjedanput odnekud posaditi „Topolje“ oko Bele kuće. A posle tog mogućeg rata ne treba se iznenaditi reprizi Karipske krize. A posle toga ko zna kako će Evropa izgledati, sa ili bez SAD, da li će očuvati sadašnje ustrojstvo u idućim svetskim događajima. Zato, sa američke tačke gledišta, rat u kontinentalnoj EU može imati samo jedan cilj – dolazak na vlast čoveka podobnog Hitleru ili Napoleonu, sposobnog da objedini Evropu u novom pohodu na Rusiju. Bilo kakav takav plan je ravan apokalipsi za njegovog kovača i pobornika.

EVROPA RUSKOG GASA

U Kremlju su dobro upoznati sa planovima, a to znači i sa pratećim američim planovima koji se tiču miniranja gasovoda Južni tok, kao sastavnog dela plana kompleksnih mera uperenih protiv Rusije. Glavna namera Amerikanaca je da torpedovanjem Južnog toka osujete nepodnošljivo obimnu rusko-evropsku gasnu međuzavisnost, koja prelazi u stratešku i integracionu i koju Amerika ne može da kontroliše. Američki strah je gubljenje Evrope zbog previsoke razgranate saradnje, trgovine i privrednih odnosa sa Rusijom. Uz to ide i strah od jake i prejake, nesavladive Rusije. Tu je živi strah od gubljenja Evrope u evroruskoj saradnji i potiskivanju SAD sa kontineta. Dvadesetprvi vek se s pravom naziva vek ruskog gasa, kao što je druga polovina prethodnog veka nazivala vekom ruskog gasa u Evropi.

Kad je Rusija počela da gradi gasovode za Kinu i zemlje Pacifika, da kuje planove za gasovode prema Indiji, kad je uspela na ogromnom ruskom prostoru da poveže odsečene gasovode u jedan sistem gasovoda od Bresta do Vladivostoka, stvarajući mogućnost da gas sa zapada zemlje prebacuje na Daleki Istok i obratno, to je označilo prelomnu tačku preko koje SAD nisu mogle da dozvole dalje širenje ruskog gasa u Evropi. Ako ne mogu da preseku gasovode za Kinu i okolinu, mogu za Južnu Evropu. Zahvaljujući gasu, koji se tako opasno širi, Rusija je postala suviše krupan partner i igrač u Evoaziji, od Lisabona do Pekinga, i to se moralo zaustaviti. U toj strateškoj igri Bugarska (nije mogla da lavira) je prihvatila ulogu američkog pešaka koji ruši projekat gasovoda Južni tok. Usledio je Putinov odgovor sa rezervnim planom – Rusija će preko Turske graditi gasovod do evropske granice u Grčkoj, a od Turske će stvoriti drugu Nemačku za distribuciju svoga gasa u EU. Kako će se Evropa snabdevati gasom, posebno kad od 2017. godine prestane dalji transport gasa preko Ukrajine, ostaje otvoreno pitanje.

sadevropaokupacija01

TURSKA EVROPA

Događaji oko Južnog toka podigli su cenu Turske u Uniji. Turci nisu propustili priliku da Briselu naglase svoj novi položaj. Ako EU ustaje protiv islamofobije, onda je dužna da Tursku primi u svoj sastav, postavio je predsednik Redžep Erdogan ultimatum Uniji. „Mi proveramo Evropu. Može li Evropa primiti i u svoje redove uključiti Tursku, čije je stanovništvo muslimansko? Ako ste protiv islamofobije, onda ste dužni da primite Tursku u EU“, izjavio je Erdogan. Turska je davnašnja članica NATO, OECD, partner svih prethodnica EU, zašto joj onda EU ne dopušta članstvo? Turska je danas jaka zemlja (članica G 20), i ona neće stajati pred vratima EU i moliti, onda će poći svojim putem, poručio je Erdogan. Da li treba naglasiti tursku poziciju prema Ukrajini? Da, Erdogan kaže da se „istanbulskim majdanom“ spremao ukrajinski scenario, posle koga bi Turska ličila na Ukrajinu u raspadanju.

Kriza u Evropi je duga i traži odgovor i nove političke vidike. Tradicionalno vladajuće partije u Evropi su se, programski i akciono, toliko približile jedna drugoj, brišući granicu između levice i desnice, između vrednosti rada i cene kapitala, između nacionalnog i nadnacionalnog. Ako ubrzo ne uvaže volju naroda, njihovo mesto će zauzeti sasvim nove partije i političke snage spremne da refirmišu i stvore novi politički spektar na evropskom nebu. Tipičan primer toga je grčka Siriza, francuski Nacionalni front, španski Podemos, pokret Mire Cerara u Sloveniji, a ima takvih snaga i u Nemačkoj, Italiji, Velikoj Britaniji. Pod rukovodstvom Marin le Pen Nacionalni front u Francuskoj ušao je u trojku vodećih političkih snaga. Popularnost je stekao nastupom sa pozcija evroskepticizma i podrške konzervativnim vrednostima, i nastavlja da raste na talasu glasača razočaranih u tradicionalne parlamentrane partije. Primer pobede Sirize i Aleksisa Ciprasa još je upečatljiviji. Kalkulantskim, konformističkim, anacionalnim, ultraliberalnim, kolaboracionističkim partijama je odzvonilo. Kriza od privrede do morala i društvenog modela iznedrava nove političike snage i lidere.

Podršku daju sociološka istraživanja obavljena u Francuskoj, Velikoj Britaniji i Nemačkoj na uzoorku od tri hiljade ispitanika u decembru 2014, pokazujući da je 46 odsto Evropljana uvereno da EU mora postati nezavisnija od SAD. EU, sapilitana i gurana od SAD, suštinski sama sebe uništava. Skoro polovina ispitanika je uvreno da vlade zemalja EU moraju da deluju nezavisnije od SAD. Pritom, samo 15 odsto ispitanih Evropljana smatra da prilikom donošenja odluka obavezno treba tražiti savet preko okeana. Liniju političke samostalnosti EU najviše podržavaju u Nemačkoj 62 odsto, zatim u Velikoj Britaniji 39 i u Francuskoj 38 odsto. Ovi podaci govore o adekvatnoj reakciji evropskog društva na postupke evropskog i ukrajinskog vođstva, koja deluju pod američkim uticajem, kao da su uključili režim samolikvidacije.

PAD IMPERIJE

U Evropi, kao nikad pre, izbegava se da se prihvati Rusija. I Rusi su u pravu kad kažu: mi, što god da radimo, svuda se sudaramo sa problemima, preprekama, nekakvim oponiranjem, pokušajem omalovažavanja i podcenjivanja. Međutim, mišljenja javnosti i mišljenja rukovodstva zemalja EU dovoljno se razilaze. Žitelji Evrope nesaglasni su sa proameričkom pozicijom vlasti i, pre ili kasnije, vlade Evrounije moraće da se priklone njihovom mišljenju. Oni dobro razumeju šta se događa i ko danas upravlja njihovim državama.

U istoriji države i istoriji imperija posebno nije zabeležen slučaj tako povlašćenog statusa kao što su ga za sebe izborile SAD. Na stranu to što su one i vojni, i politički, i ekonomski, i tehnološki, i finansijski, i informacioni planetarni hegemon sa 53 hiljade dolara BDP po glavi stanovnika. Na stranu što to još uvek opstaje, uprkos ozbiljno potkopanim temeljima, i što SAD ne misle ni lako ni mirno da se predaju. Ali, kao najbogatija država sveta, Amerika je i najveći svetski dužnik. Njen ukupni dug znatno premašuje njen BDP od 17 hiljada milijardi dolara (javni dug je 71 odsto BDP, a spoljni je veći od BDP). Ako bi njeni poverioci, u prvom redu najveći – Kina, Japan, Južna Koreja, Rusija, arapske i mnoge druge zemlje – aktivirale svoje američke menice, Amerika bi se za čas srušila kao kula od karata. Suštinski, SAD su bankrot. Ali u svetu još vlada racio i oni koji odlučuju ne žele kataklizmički scenario, verujući da će, korak po korak, mirnim putem doći do prenošenja svetskog liderstva na drugu ili druge države i narode. Drugi izlaz iz američkog dugovanja jeste zatvoranje usta kreditorima oprobanim metodom potpaljivanja (ne)velikog svetskog rata. Amerikanaci u tome imaju nenadmašno iskustvo. U taj scenario se uklapa i uvlačenje Rusije u vojni konflikt sa Ukrajinom (sa EU). Provokacija nije usepla. Zato SAD grade prilaze sa drugih strana, poput nedavnih događaja sa ubistvom novinara skandaloznog francuskog nedeljnika, napada na građane Evrope koji ispovedaju islam, poziva na borbu sa „opasnim“ ruskim uticajem u zapadnim medijim, optuživanja partija koje ne misle kao Vašington itd. Cilj je jasan – destabilizovati situaciju u Evropi da se u jednom nužnom momentu kontinentalna Evropa zapali od jednog zrna šibice.

Međutim, to nije sve i to još nije glavno iz arsenala američke imperija. Ono što nikad ni jedna imperija u istoriji nije uživala jesu štampanje novca bez ograničenja („zelenog dolara“) i planetarno poverenje u taj novac na osnovu „američke časne reči“. Time se pokazalo svetsko poverenje u državu koja nema devizne rezerve kao garant za dolar (ukinute za vlade Ričarda Niksona), dok je njihova valuta ostala svetski novac i rezervna valuta skoro svake države, uz devizne i zlatne rezerve u iznosu od samo 150 milijardi dolara (19. po veličini u svetu, daleko, daleko iza Kine, Japana, EU, Švajcarske, Rusije, iza Alžira, Italije, Tajlanda i Meksika a ispred Malezije). Ali i tu su promene na vidiku. Niz zemalja ozbiljno prelazi na međusobna plaćanja u sopstvenim valutama, napuštaju plaćanja u dolaru, kao što to rade zemlje EAEU, ŠOS, BRKS i druge. Iran je prvi napustio plaćanja u dolaru i prešao na druge svetske valute – od evra do rublje, od juana (koji je postao peta valuta u svetu po prometu) do jena i drugih valuta. To je početak kraja!?

Evroazija.info

 

Svet
Pratite nas na YouTube-u