JEDAN PREDLOG ZA UREĐENjE SRPSKO-HRVATSKIH ODNOSA ILI ONI NE SMEJU DA NAM BUDU PROTIVNIK

  MIRKO POPOVIĆ Ako izaberemo da nam Hrvatska bude protivnik, onda ćemo vremenom, hteli...

 

MIRKO POPOVIĆ

Ako izaberemo da nam Hrvatska bude protivnik, onda ćemo vremenom, hteli ili ne, početi da ličimo na nju

Srbi i Srbija sa Hrvatskom imaju mnogo toga zajedničkog, čak previše. Graničimo se sa Hrvatskom neposredno i još više preko Republike Srpske (u meri veza Srbije i Srpske, koje su u najmanjem regulisane Dejtonskim sporazumom). Zajedničko nam je i hrišćanstvo, doduše uz podelu crkve; povezuju nas jugoslovenstvo, ljubav prema Jadranskom moru (kod nekih od nas posebno prema svetionicima!), nešto malo preostalih Srba u Hrvatskoj (i Hrvati u Srbiji). Naravno, naše najdublje veze izgrađene su preko reke Korane, Medačkog džepa, porodice Zec, „Bljeska“ i „Oluje“, pa sve do Gline, Jadovna, Jasenovca…

Njihov izbor dugog trajanja, koji se ne dovodi u pitanje, je da budu „predziđe kršćanstva“, a to znači da se bave tuđim poslovima, a ne svojim duhovnim identitetom i razvojem. Njihov izbor je da cela Hrvatska, sa sve Jadranskim morem, bude jedna velika NATO baza (npr., kao Okinava, samo „dragovoljno“). Kao nagradu za svoje izbore, dobili su pravo da sa svoje teritorije proteraju Srbe, da neprestano u svojim medijima, u politici i kulturi vređaju srpski narod, da se s njim beskonačno parniče oko svega.

Srbiju i Srbe hrvatska politika dugog trajanja stavlja pred specifičan izbor : hoćemo li da ličimo na njih ili nećemo. I to je jedini izbor. Svaki drugi izbor, bilo da proizlazi iz tog ili ne, Zapad nam je uskratio, primenjujući, malo je reći, različite standarde.

ustase02

Ako izaberemo da nam Hrvatska bude protivnik, onda ćemo vremenom, hteli ili ne, početi da ličimo na nju. To je proces toliko puta proveren u istoriji – da počinješ da ličiš na svog protivnika. Tako nešto bi u srpskom duelu sa Hrvatskom značilo da rizikujemo da i sami nastupimo svadljivo i lažljivo, sitničavo i uskogrudo, etnocentrično i klaustofobično… Rečju, da postanemo teški i sebi i drugima.

Suprostavljati im se na način koji danas oni diktiraju – putem institucionalne odbrane jezika, pisma, vere, raspravama o krivici za propast Jugoslavije, Krležinim dezinformacijama iz Enciklopedije – sve je to siguran put da i sami završimo u „novogovoru“, inkviziciji, provincijalizmu i ostalim nevoljama svojstvanim za narode i države zarobljenog duha.

Najgore od svega je što je ceo savremeni projekat srpsko-hrvatskih odnosa sračunat na neku vrstu meke konkviste. Da kroz „ljubav i svađu“ postanemo toliko slični da unijaćenje, prekrštavanje ili prelazak na hrvatski kulturni model za Srbe budu na kraju sasvim prirodni i dobrodošli. Onako kao što je to u prethodnim vremenima postalo prihvatanje latinice.

Dakle, moj je predlog: sa Hrvatskom ne treba imati nikakvih ni poslova ni sporova. Trebalo bi im priznati da su u svemu u pravu. Pitati ih da li smo još nešto dužni, a onda i to platiti. Lepo im zahvaliti na dosadašnjoj „ljubavi“, na „bratstvu i jedinstvu“. I samo biti što dalje od njih. Bar u duhovnom i kulturnom smislu, ako već ne možemo u fizičkom.

Dosadašnje srpsko istorijsko iskustvo sa hrvatskom državom može nas samo podsetiti na ono što su veći i jači od nas davno zapisali : „Da nas Bog sačuva od kuge i Hrvata“.

Autor je član predsedništva DSS

Politika
Pratite nas na YouTube-u