CRTICA O EVROPI: OD STRAZBURA DO MINSKA

ANDREJ MILANOVIĆ Čemu se može nadati Evropa koja u samo deset dana ponizi Rusiju...

ANDREJ MILANOVIĆ

Čemu se može nadati Evropa koja u samo deset dana ponizi Rusiju a potom doživi neopisiv strah od nje

Poslednje nedelje januara u Strazburu Parlamentarna skupština Saveta Evrope ubedljivim glasanjem produžila je suspenziju prava glasa Rusiji u tom telu. U glasanju u kome je 160 parlamentaraca glasalo za predloženu rezoluciju protiv Rusije, 40 je bilo protiv uz 11 uzdržanih. Čast Evrope tom prilikom spasavale su zemlje koje nisu članovi EU – Srbija i Azerbejdžan, čijih je po šest članova parlamentarne delegacije glasalo protiv rezolucije, Turska, čija su četiri člana glasala protiv a dva za, i Crna Gora, čiji je jedini predstavnik glasao za Rusiju. Gotovo sve zemlje EU uverljivo su glasale protiv Rusije.

Smisao ovog glasanja u Savetu Evrope, koji Rusija finansira sa celih deset odsto, možda se najbolje vidi u zahtevima rezolucije prema najvećoj članici tog tela. Naime, Skupština je od Moskve, pored ostalog, zahtevala da ukine „nelegalnu aneksiju“ Krima i da provede „transparentnu istragu“ slučajeva smrti i nestanaka te kršenja ljudskih prava „od strane policije i oružanih (militarizovanih) snaga“ u tom regionu. Takođe, od Rusije se zahtevalo da raspusti „sve militarizovane snage u regionu“ i založi se za zaštitu prava krimskih Tatara!?

Već sama činjenica da je Skupštinu toliko zanimao Krim, a da je ostala gluva na granatiranja koja ukrajinske oružane snage neprestano provode na Donjeck i Lugansk, u kojima su stradale stotine civila, pokazuje dvojaku svrhu rezolucije. Sa jedne strane, za Savet Evrope bilo je važnije i hitnije da Rusija digne ruke od Krima nego da Ukrajina prestane da ubija civile na istoku zemlje. Sa druge, smisao glasanja u Parlamentarnoj skupštini, posebno glasanja delegacija iz zemalja EU, iscrpljivao se u nastojanju da Rusija bude ponižena i izvrgnuta osudi za stvari iza kojih u Ukrajini ne ostaju ni mrtvi, ni ranjeni, ni izbegli. Shvatajući glasanje u Strazburu upravo tako, Rusija je odlučila da se do kraja godine povuče iz Saveta Evrope.

DRUGO LICE EVROPE
Prošle subote 7. februara nemački kancelar Angela Merkel o Rusiji je govorila sa mnogo više uvažavanja i razumevanja, što se nimalo nije dopalo američkim predstavnicima na bezbednosnom forumu u Minhenu. Ne samo da je rekla da „želimo da gradimo bezbednost u Evropi zajedno sa Rusijom, a ne protiv nje“ i da se ukrajinska kriza „ne može rešiti vojnim putem“ nego je čak pomenula „stvaranje ‘velike Evrope’, od Vladivostoka do Lisabona“. Reagujući na njen govor, u kome se suprotstavila američkoj ideji o naoružavanju Ukrajinaca, jastreb među američkim senatorima Džon Mekejn nije propustio da uvredi američku kancelarku. On je rekao da „kancelarka Merkel prema Putinu vodi politiku popuštanja“, sličnu onoj koju su zapadne sile vodile prema Hitleru uoči izbijanja Drugog svetskog rata.

merkeoland02Naravno, pitanje je šta se promenilo u evropskoj politici za samo desetak dana – od glasanja u Savetu Evrope, gde je Rusija teško ponižena, do minhenske konferencije, gde je najvažniji evropski premijer o Rusiji govorila sa mnogo više uvažavanja? Možda je pravi odgovor dao urednik Gardijana za Evropu Jan Trejnor, koji je rekao da je u „evropskim prestonicama strah od Vladimira Putina postao opipljiv“. „Raspoloženje se promenilo u rasponu od nekoliko nedelja, od trljanja ruku do strepnje”, kaže Trejnor.

Razlog tome, piše Trejnor, jesu sve veći izgledi za „totalni rat“, do koga bi gotovo sasvim izvesno došlo ukoliko bi evropske zemlje pristale na opremanje Ukrajine savremenim naoružanjem. Sasvim je logično da bi takav potez za Putina i Rusiju mogao da bude dovoljno jak razlog da se direktno umešaju u rat u Ukrajini.

To je i bio razlog iznenadne posete Merkelove i francuskog predsednika Fransoa Olanda Putinu, koja je u brojnim evropskim medijima opisana kao „poslednja šansa za mir“. Kako se moglo čuti, evropskim liderima u Moskvi nisu na pamet padale gluposti o „aneksiji Krima“ i „ljudskim pravima Tatara“, dok su bili veoma raspoloženi da sa Putinom pregovaraju o federalizaciji Ukrajine, za šta se Rusija zalagala još pre nego što je tamošnji sukob ondeo hiljade mrtvih.

Razog je jasan. Iako su u Evropi teška srca pristali na američki diktat za uvođenje sankcija Rusiji, polet Olanda i Merkelove za „totalni rat“ Zapada protiv Rusije mnogo je manji zbog njihovog uverenja da se taj ne može dobiti.

Zato je Merkelova dan posle posete Moskvi pred Barakom Obamom u Vašingtonu sa mnogo više žara branila argumente protiv naoružavanja Ukrajine nego što je prošle godine branila one protiv sankcija Moskvi iako je sama bila protivnik tih mera. Iako su svetski mediji njeno razlikovanje sa Obaminim stavom opisali kao „taktičko nerazumevanje“, uspeh Merkelove u Vašingtonu može se smatrati polovičnim. Ideja američkih jastrebova o naoružavanju Ukrajine još nije sasvim ovladala Belom kućom, tako da Merkelovoj, sudeći prema izveštajima, nije bilo teško da kupi malo vremena, ali ne više od toga.

RASPOLUĆENA SIROTA EVROPA
Nema sumnje da će to vreme u Berlinu i Parizu biti istinski iskorišteno za postizanje mira. Naravno, optimizam prema tom pitanju mora se graditi na činjenicama da Merkelova i Oland nemaju gotovo nikakav uticaj u Kijevu, gde se za sve pitaju Amerikanci. Istovremeno, njihov uticaj na Putina ne može se meriti sa onim koji su imali pre sankcija Rusiju. Na kraju, njihova pozcija u kojoj su dozvolili sebi da u samo desetak dana pređu luk od apsolutno nepotrebnog ponižavanja Rusije u Savetu Evrope do paničnog straha od Putina pod pretnjom ratom u kome ne mogu da pobede, najbolja je ilustracija današnje evropske politike.

merkeoland03Kada EU u samo desetak dana pokaže takvu amplitudu u ponašanju prema jednoj velikoj sili kao što je Rusija, to može da bude pokazatelj jedino temeljne političke dezorijentacije, koja vlada u evropskim metropolama. Naravno, to nije prilika za nagađanje hoće li Berlin i Pariz okrenuti leđa Vašingtonu – jer neće i ne mogu – ali jeste za zaključak da Evropa plaća i tek će da plati visoku cenu svoje nedoslednosti. Kada se dan posle, ako se pregovori u Minsku pokažu neuspešnim, Evropa ponovo vrati oštrim tonovima protiv Rusije, ni to neće biti znak njenog vraćanja na staru stazu, već još jedan dokaz rascepljenosti između sopstvenih vrednosti i interesa, s jedne strane, i potčinjenosti interesima SAD i Velike Britanije, s druge.

Bezuslovno strateško opredeljenje Srbije prema takvoj Evropi nema smisla komentarisati ovom prilikom, osim da je Beograd svojom podvojenosti, „nove vrednosti evropske politike“ prihvatio još onda kad one nisu ni bile na vidiku.

Svet
Pratite nas na YouTube-u