O MOSKOVSKIM PREGOVORIMA PUTINA SA MERKELOVOM I OLANDOM

ALEKSANDER MERKURIS Mirno rešenje ukrajinske krize zavisi od odlučnosti Evrope da se suprotstavi usijanim...

ALEKSANDER MERKURIS

Mirno rešenje ukrajinske krize zavisi od odlučnosti Evrope da se suprotstavi usijanim glavama u Vašingtonu i Kijevu

Sve više se priklanjam pogledu Alistera Njumana (iz komentara na jedan od mojih tekstova) da su Merkel i Oland u Moskvu otišli bez plana, ali sa namerom da sa Putinom privatno porazgovaraju – održe „iskrenu i otvorenu diskusiju“, kako bi rekle diplomate – o problemima Evrope na jedinom mestu (u Kremlju) gde mogu da budu sigurni da ih Amerikanci ne špijuniraju. Biće da su zato razgovarali bez prisustva saradnika.

Takođe je jasno da je poseta Merkelove i Olanda Kijevu pre puta u Moskvu bila samo predstava.

Porošenkovi zvaničnici insistiraju da na njegovom sastanku sa Merkelovom i Olandom nije bilo reči o federalizaciji. Ali Oland je sada javno podržao „autonomiju“ za istočne oblasti – što će reći, federalizaciju. A to znači da je o tome sigurno bilo reči na sastanku u Moskvi. Dakle, Merkel i Oland nisu hteli da sa Porošenkom razgovaraju o federalizaciji jer znaju da se hunta tome oštro protivi, pa nisu hteli da on stavi veto na ideju pre sastanka u Moskvi.

Problem je što se svi pretvaraju da je federalizacija unutrašnje pitanje Ukrajine oko kojeg treba da se slože dve sukobljene strane, što znači da će njeni detalji biti utanačeni tek u toku ustavnih pregovora dve zaraćene ukrajinske strane. Ali, pošto hunta nikada svojevoljno neće prihvatiti federalizaciju, u stvarnosti će oblik federalizacije da definiše Moskva – u konsultacijama sa Novorusijom, Berlinom i Parizom – a onda ga u pregovorima nametne hunti. Što znači da će ceo proces biti izuzetno težak.

porosenkomerkeloland

MOŽE LI MIR DA USPE?

Ne samo da nemali broj ljudi u samom Donbasu (pa i u Moskvi, mislim) sada odbacuje federalizaciju već cela priča nekako mora da zaobiđe vašingtonske tvrdolinijaše, koji će bez sumnje da podrže huntu u opstrukciji procesa u kojem bar teoretski ima veto. Pitam se da li je to uopšte ostvarivo.

Da bi ovaj proces imao ikakvih šansi da uspe, Merkel i Oland moraju da smognu hrabrosti da urade ono što nisu mogli proletos – da se javno suprotstave usijanim glavama u Vašingtonu i Kijevu i nametnu im svoju volju. Da li su to u stanju? Imajući u vidu koliko su se stavovi okamenili u proteklih nekoliko meseci i lažni položaj u koji su se Merkel i Oland doveli otvorenom podrškom Kijevu, izgledi za to su mnogo manji nego što su bili proletos.

Dodao bih još nekoliko stvari.

1. Postoji jedna velika razlika između situacije sada i proletos, koja nudi neku nadu da će biti pomaka. Svako ko prati zapadne medije ne može a da ne vidi narastajuće osećanje poraza. Sankcije nisu urodile plodom, ukrajinska privreda se raspada a armija hunte trpi poraze. Ovo nije bio slučaj prošlog proleća, kada su mnogi na Zapadu poverovali da će hunta da trijumfuje u oružanom sukobu sa Novorusijom. Strategija sukoba za koju se u julu opredelila Merkel na osnovu tog ubeđenja pretrpela je potpun i očigledan poraz. Otud ne iznenađuje što ona sad traži izlaz oživljavanjem ideja koje su Rusi predložili proletos. Njen politički imperativ sada je da potraži rešenje kako bi izbegla privid poraza, što bi veoma oslabilo njen položaj kako u Nemačkoj, tako i u Evropi. Taj politički imperativ nije postojao prošlog proleća. Sada postoji, i na neki način vrši pritisak na Merkelovu.

2. Naglašavam da je Merkelova stvarni Putinov sagovornik. Oland je prisutan i nastupa u javnosti samo da bi obezbedio Merkelovoj pokriće. Ona apsolutno ne može politički da priušti privid o zbližavanju Berlina i Moskve koji bi zli jezici u Vašingtonu, Kijevu, Londonu, Varšavi i Baltičkim državama proglasili novim paktom Molotov-Ribentrop o podeli Evrope na nemačku i rusku interesnu sferu. Sviđalo nam se to ili ne, Hitlerov duh još uvek visi nad Nemačkom i čini Berlin ranjivim na moralne ucene kad god pokuša da nezavisno gradi odnose sa Moskvom. Zato je Merkelovoj potreban Oland na sastancima sa Putinom poput ovoga u Moskvi.

3. Još jedan mogući tračak nade su nagoveštaji da u evropskom, posebno nemačkom, javnom mnenju dolazi do promene atmosfere. Šta god da je svrha trenutne rasprave u Vašingtonu o slanju oružja hunti – bilo da je reč o ozbiljnom predlogu, pokušaju ubiranja diplomatskih poena ili nekoj kombinaciji jednog i drugog – u Evropi su time užasnuti i mnogi sada počinju da shvataju pune razmere nihilizma američke politike.

Svi mediji juče i danas bruje o raskolu Evrope i SAD. To je preterivanje. Ali po prvi put postoji razlika u stavovima između Evrope i Vašingtona po pitanju Ukrajine. Da li će to prerasti u raskid sa Vašingtonom i ozbiljan, trajan pokušaj Evrope da se protiv želja Vašingtona postigne diplomatsko rešenje ukrajinske krize, to je već drugo pitanje. Trenutno lično sumnjam u to.

4. Prema celom ovom procesu sam veoma pesimističan. Najbolja prilika da se sukob reši diplomatski bila je prošlog proleća. Mislim da je, kako reče Piter Lavel u emisiji gde sam gostovao juče, taj voz nepovratno prošao.

obamamerkel2015

GLAVNI PROBLEM SU EVROPLjANI

Mirno rešenje ukrajinske krize zavisi od odlučnosti Evrope da se suprotstavi usijanim glavama u Vašingtonu i Kijevu. A to je sada kudikamo teže nego što je bilo prošle godine. Osim toga, uprkos lošim vestima iz privrede i sa fronta u Debaljcevu, fanatike u Kijevu može samo da ohrabri priča u Vašingtonu o oružanoj pomoći. To će dodatno otežati već težak zadatak njihovog dovođenja za pregovarački sto.

Temeljni problem cele ove krize je da Evropljani nikada nisu pokazali ni spremnost ni volju da se sukobe sa usijanim glavama, iako su za to više nego sposobni. U slučaju Merkelove pitanje je koliko je njoj lično do toga stalo. Moj stav ostaje da će rešenje ove situacije ipak biti vojno i da će pregovori u Moskvi ostati samo fusnota.

5. Ako grešim i ako Donbas stvarno dobije neku vrstu autonomije, onda mogu pouzdano da predvidim da će se u tom slučaju Ukrajina raspasti još brže nego da je federalizacija dogovorena prošlog proleća ili leta.

Posle ovako stravičnog rata, ne vidim kako bi narod Donbasa prihvatio federalizaciju osim kao međukorak do punog otcepljenja i saveza sa Rusijom. A, ako Donbas dobije autonomiju, ne vidim kako bi narod u mestima poput Odese ili Harkova pristao na išta manju autonomiju. Ako su Evropljani spremni da vide autonomni Donbas, kojom logikom mogu tu autonomiju da uskrate Odesi ili Harkovu?

Kad smo već kod toga, na novembarskim izborima pojavilo se nešto što liči na potencijalno autonomistički ili čak separatistički pokret u Galiciji. A posle strašnog i izgubljenog rata protiv „separatista” u Donbasu, i sveobuhvatnog razočarenja u kijevsku huntu, teško je zamisliti da se narod Galicije neće osećati prevarenim ako Donbas dobije federalnu autonomiju iako su njihovi sinovi toliko ginuli da baš to spreče. Ako Galicija reaguje zahtevom za istu autonomiju kakvu bi dobio Donbas – a to je sasvim moguće – onda je sa Ukrajinom gotovo. U tom slučaju neće potrajati duže od nekoliko meseci.

Da je federalizacija prihvaćena prošlog proleća, ili čak leta pre početka rata, bilo bi ne samo moguće već i verovatno da bi Ukrajina mogla bar neko vreme da se održi, makar na ledu.

Sada? Sumnjam.

Preveo NEBOJŠA MALIĆ

Fejsbuk stranica A. Merkurisa/Stanje stvari

 

Svet
Pratite nas na YouTube-u